Лимунација на селу/17
Глава седамнаеста
У њој је испричан један најсрећнији дан у бурном, рада и напора пуном и паћеничком животу Сретином; дан који је и дао повода и »штофа« целој овој приповеци, а то је дан (или боље рећи ноћ) кад је била лимунација у селу.
Мрак се полако спушташе и замотаваше село у своје мрачне скуте. И сам месец као да је знао за то весеље, те се потрудио да га и вечерас својим одсуством увелича; изашао је тек пред зору, да не поквари лимунацију.
Мрачна, лепа јесења ноћ, створена за лимунације! Јер смерне, ситне звездице, којима је посуто било небо над свесним и раздраганим Прудељем, не могаху сјајем својим конкурисати оној светлости којом наши свесни Прудељци осветлише ову нашу засада још републиканско-монархијску планету.
Небо се већ увелико окитило ситним звездицама, али шта је сва та светлост небеских кандила кад се запалише стара бурад од зеитина и гаса, и старе мешине од катрана, коју свесни Срби поклонише на жртвеник слободе! Шта је све то! Перо није у стању описати то; требало је бити тамо па видети ту лепоту.
Одавно се закопао Прудељ на том месту где је данас! Али никад ни дотад није доживео а ни потад неће доживети такога славља! Читаво пламено море око механе и суднице, које су обе под једним кровом. Прва лимунација од Косова! — рекли би наши новинари.
Механа лепо декорисана шимширом и шареном хартијом; лелулају се ланци, начињени од шарене хартије и старих новина, па се од лампе на средини пружају у све ћошкове механе. Све су то удесили Срета, ћата и Гизела, чланови приређивачког одбора за лимунацију и за прославу.
И ко је данас срећнији био од нашега Сретена при погледу на све ово!? Да нешто није свршио препарандију него богословију, јамачно би се сада послужио речима Симеуна Богопримца и рекао као и овај: »Њиње отпушчајеши раба твојего, владико, јегда видесте очи моје спасеније моје!« То би јамачно рекао. Пуне му среће и груди и шаке! Био је задовољан. А срећа те је био хришћанин, јер иначе би се још могао као онај стари поганик, онај пресрећни тиранин из Самоса, Поликрат, поплашити да му и сами богови не позавиде на толиком обиљу среће!
А овако, — таман како треба! Он се само шеће по скупљеном свету и Циганима и ужива. Наређује и ранжира, а пламен од запаљених буради и мешина од катрана осветљава му блажено и задовољно лице, и гуњ и јелек, и тозлуке и бритвицу и онај грозно великога обода шешир.
Боже, каква граја и уренебес у иначе мирном Прудељу! Ни један вашар није ни принети овоме џумбусу што се вечерас у селу направи!
Све се дало на посао. Цигани свирају; зурлашу искочише дебеле као прст жиле на врату од силна дувања, а гочобија да провали бубањ од радости што је Дон Педро скикнуо; Макевија клисар пали прангије место Максе фамулуса, који је и сам постао заменик у одбору за лимунацију; деца се џавељају, јуре по колу и унутра и напоље, или се греју око запаљених буради. Песма се ори, а нервозни зељов из комшилука урла, а жутов му из другог одговара; Зац точи и послужује, а Срета се шета по механи и испред механе, весело и поносито као лелек по крову; плаћа све што весели народ попије, што Зац забележи а Максим контролише, или иде под звонару па одмењује у звоњењу. Звони оно школско звонце, па не звони него све кевће кроз онај мрак! Коло се окреће, земља тутњи, а коловођа Мића »Официр« не додирује, мислиш, земљу. Он је међу првима био ту. Дошао је у свом парадном пољачком оделу. Чак је и пушку са собом понео као знак пољачке власти и силе његове. За ту пушку, ту скоро у свађи са чича-Милисавом, рече да је већ убила једног »тиранина«. Ако је веровати Мићи и Срети, та му је пушка остала од ђеда који је војевао на Љубићу, и њоме убио онога Ћаја-пашу. И она се сад, као антика, чува у Мићиној кући, а она у музеуму у Београду, то је, вели Срета, само копија од оригинала који се налази и чува код Миће »Официра«. А дивно је изгледао Мића у свом стајаћем руху! На глави му шајкача накриво, на ногама чизме са борама »на хармонику«, око врата неки »гаслук« што га је из војске још донео. Од оно доба се Мића угојио и ужирио, па му је ка’ потесан мало; стегао му врат па се сав ознојио, а црвени се као вампир. Накривио шајкачу, онако поднареднички, на десно уво, па игра и заплеће ногама, а испрсио се поносито онако у игрању, па гледа у Срету, а играјући све виче: »С с-ссс! Ама таку ми ракију пеци! Тако ви њему, власничку му и тиријанску.« — А после поче да »броји«. Многе је бројенице изређао, али једна, онако политичка, беше најлепша.
— Гукни море, Мићо, једну онаку! — викну му Срета.
А Мића поче:
Црна земља,
Небо плаво;
Бразиљанци
Задобили право!
Кааажи! С-с-ссс!
и ту лупи Мића ногом у земљу, лубом о луб а руком о груди, па стаде.
Срета му приђе и честита, а тако и Ђорђе.
— Од данас да смо побратими! — рече Срета.
— И с мен’! — додаде ћир Ђорђе.
— Здраво, побратиме! — рекоше и Срета и Ђорђе.
— Да бог дâ, побратими! — оговара Мића.
Куцају се и пију, а Цигани свирају »туш« и деру се: »Може, не може!«
— Побратиме — грува се Мића у прси — побратиме, молим ти се ка’ брату, и бољем од брата, за нешто. Да ми учиниш један ћеф...
— Да чујем! — рече ћир Ђорђе мало узнемирено.
— Једну, онако јевропејску, да обрнем с домаћицом »митмонђа-асмонђа?« (Тако је Мића увек дирао Љубицу зато што је некад била Мађарица).
— Има време, побратиме, има време! — уситнио ћир Ђорђе, очевидно у намери да забашури. — ’Ајде, Петре, има ли нешто?
Ћата разумеде и запева »многаја љета!« Цигани засвираше »туш«, а Мића се једнако лупа у груди и виче: »Баратом, митмонђа-асмонђа!« Сви расположени, па и сам ћир Ђорђе. Свечано је изјавио пред свима да она бурад поклања.
— Презентирујем ги пријатељству. Не тражим ни пару ћар! — и махнувши само руком, у знак да је »било«, рече: — Хиљада година не се живи! Зар на онај свет ћу ги носим, тија бурики!?
А ћата Пера уграбио ту прилику и замолио председника да допусти Љубици да одиграју једну, како он рече, »јевропејску«. Ћир Ђорђе немаде куд, него дозволи, али само мало, јер се, вели, боји да јој се не заврти глава, односно мозак.
Док се ћата окретао с Љубицом, играјући оно што су им Цигани знали да одсвирају, утезао се и дотеривао Мића, а кад сврши тоалету, приђе Ђорђу па рече:
— Е, побратиме, није вајде. Ево ме и јопет да те замолим за домаћицу да је и ја онако по јевропејски »митмонђа-асмонђа« окренем једном око себе. Молим те.
Мића је знао чаршијски ред па је најпре лепо замолио ћир-Ђорђа.
— Молим, побратиме, много ме љутиш с таке речи. Неје за никоје рђавство. Чест и поштење! (Молим те, побратиме, потврђује Мића, разуме се... све чесно и поштено. Зар ја у твојој кући толико пута хлеб и со...) Мен’ ми је баш и кеф за тој! — рече ћир Ђорђе.
А слагао је, грдно је слагао кад је казао да му је ћеф.
Та колико је само пута држао исти тај ћир Ђорђе формалне елегије, дугачке елегије ради тога. Колико се пута и чудио и љутио и питао: како само то може понеко тако да пусти своје женско чељаде да игра с неким, нит’ га знаш ни ко је ни откуда је, па да с таквим игра јевропејске игре!! Никако, ама баш никако није му ишла у главу она, по његову мишљењу, прилично непристојна близина у којој се тада играч и играчица налазе.
— Ама како, џанум — говорио би често ћир Ђорђе, па метне кажипрст на чело увек кад год би то видео или би се о том само реч повела — како, џанум, може један човек од ред и чес’, што се каже, тој да дозвољава?! Саг, ете, имам си, на прилику, што се каже, на пример, једна кротка, лепа и млада домаћица, чујеш?! Ете човек сум млад, па си имам спроти мен’ и млада домаћица, чујеш?! А ете дође си однекуд, па га не знаеш ни ко је ни што је, један такав из Јевропа со пућет, па ха пред домаћина се поклони, па збори: »Ели може, газда Ђорђе, да играм сас вашу домаћицу; да гу малко за кеф обрнем по јевропејски? Па ем да ми врти домаћицу, ем ја па да му јоште захваљујем и кажем: »О молим, то ми је мен за почес’, мило ми, што гу правите кеф с играње. Молим, забављајте гу; послужите се с њума како сас вашу!« — О, кирије имон! — Па саг ја да гу пустим да гу јабанџија уфати у игру, па да се врти с њу како пцето кад се врти по-за свој реп па иска да га уфати! Па зар да ми уфати из бели свет какав јевропејски »фиђец« домаћицу, па да гу у јевропејско играње легне на сиске како на шиљте, а газда Ђорђе да си седи, ћути и гледа како магаре!!! Тој ли је ред?! Тој ли приличи на чесни и паметни људи; на људи кристијански и од еснафски ред?! Срамота, море, резилак! Јоште татко ми, докле не беше умреја, збореше ми много пут. Имаше га у татка једна реч:
»Јоргаћи синко-ле, убавачко у памет, збореше татко ми, да си туриш овај реч (од покојнога ми татка Киријакиса) што ће ти саг кажем: »Пушка, симсија и домаћица — не се дава у зајем!« Да запантиш, рече ми, тој! »Чесна жена требе, рече, да си седи у мутвак; у мутвак је женски кеф!« А татко ми много чатеше и паметна глава беше!
Тако обично говори ћир Ђорђе кад се поведе реч о томе. И тада је увек љутит. Псује и турски и српски и грчки; вади љутито плекану табакеру и муштиклу од јасмина иза паса и прави цигару, а руке му све дрхћу од љутине, тако да обично процепи по неколико цигар-папира правећи цигару. Љут је тад па псује цигар-папир, као да му је папир што крив. Не зна лепо човек шта ради! — Али, ето, данас се и он нешто одобровољио, ухватили му један тренутак слабости, и он заборавио и своје назоре и таткове савете, па допустио ћати Пери да игра с домаћицом!
Игра траје једнако, ћир Ђорђе је прати пажљиво. Свет пије, пева, весели се!
Свршише игру. Ћата се елегантно понаша. Доведе Љубицу до ћир-Ђорђева стола, па се фино поклони; загребе у клањању десном ногом као највештији »тенцер« код господина Благоја у салону играња.
Таман је пустио ћата, а Љубица се брише марамом и хлади — кад стаде пред њу Мића.
А знао је, кажу, жестоко да игра. Био је играч да му је требало пара тражити. Научио је у војсци многе »јевропејске« игре. Као поднаредник био је у Београду почешће по оним баловима које је обично војена и грађанска патрола пре исцрпљенога програма и пре оне облигатне завршне игре »Устај, дико, зора је!« растеривала. А био је сила онда. Кад уђе с друштвом у кафану, а он само забоде тесак у сто и викне: »Ајаооо! Силна војско! Цивили напоље!« а свет бега. Обично прво заглаве врата бербери, а за њима шнајдери. Бербери понекад прибегну и досетци. Запевају химну »Боже правде ти што спасе« и тиме Мићу и другове му укроте, и ови морају да одстоје све четири строфе, а после саставе астале војска и бербери и пију као браћа, док опет не наспе Мићи. Војска је обично избегавала шлосере и коваче, јер су то били опаки људи и зли поданици, и кад се туку носили су на длану неке гвоздене наруквице које ужасне трагове остављају. Војска растера »цивиле«, а патрола дође па и војску. А Мића сутрадан зна шта га чека. Чим дође у касарну, а он ћебе на раме, па право у апсу! Оданде пита само то колико дана има да одлежи.
Кад се Мића поклони пред Љубицом, ова погледа у ћир-Ђорђа, а тај поглед је значио: могу ли? Ћир Ђорђе се почеша мало по носу као човек кад му се предсказује да ће се љутити. Радо би викнуо: »У мутвак! У мутвак је женско!« али нема куд, него јој сад допусти, рече јој: Ђузела, побратим те зове на малко играње.
Љубица устаде, а Мића је ухвати како треба за чардаш. Она Мађарица, а Мића у чизмама »на хармонику«, па таман пар као поручен за један чардаш. Мића је обгрлио, а она њему метнула руку на раме. Искашљаше се мало обоје, па чекају да Цигани почну, а стоје тако као, ако се сећате, у слици двоје заљубљених на лецедерским меденим колачима.
— У нашу веру нема тако нешто! — рече ћир Ђорђе Јелесију шпекуланту до себе, гледајући загрљени пар.
Цигани засвираше, а Мића и Љубица заиграше. Ћир Ђорђе се врпољи на столици и тужи се на врућину и запару.
Свет их гледа. Многи завиде Мићи. Ал’ је жестоко играо! Све лупа сару о сару и луб о луб и штиклу о штиклу и виче нешто мађарски.
Љубица пада све више у ватру. Затурила главу на десно па је подупрла десном руком, а леву метнула на Мићино раме па спустила трепавице и тек понекад погледа кроз њих на Мићу, пукне прстима и викне »Ћухај!« — »Ајој! што ћу кукавац!« виче опет Мића. После се ухватише; он њу обема рукама за струк а она њему обе на раме положила, па се стадоше окретати као вихор.
Свет их хвали. — К’и две полутине од јабуке! рече једна. Красан пар! рече Тодора. — »За кога ја газим блато сваки дан!« дере се Мића, а газда-Ђорђу већ прекипело! Можда је ћир Ђорђе, као човек из класичних земаља, знао за онај скандал између Марса и Венере, знао да женске трче за блеском, сјајем и шаренилом, па се бојао да и Мића »Официр« својим пандурским блеском не занесе ташту Љубицу, па ће онда ђаво бити крив. Нешто дакле то, нешто разговори, а нешто опет и то што су играчи далеко од запаљене буради одмакли — тек се ћир Ђорђе раздера:
— Љубице, мори, поскокни те ми донеси џубе; нешто ми зима овој вече. Фаћа ме треска, како грозница! Иска ми душа да се утоплим малко. А ти иди си, па си спини малко; имаш сутра послу!
Љубица прекиде играње. Сврши се и чардаш.
После опет коло, песме и бројенице, чаше и здравице, звона и прангије, усклици и урнебес. Иде тако једно за другим. Мењају се шарене слике као у калеидоскопу — све лепша од лепше! Све то лети од уживања к уживању, само Јелесије шпекулант не учествује. Не ужива у песми, не ужива у игри, не мари за здравице, него како је засео за сто, за печење, тако је и остао. Наклопио се, па једе ли једе! Толико је појео да је пред њим оглоданих костију као пред каквом троглодитском пећином.
Пије и једе свет, а све на Сретин рачун.
А усред те гунгуле и тога урнебеса дигао се пламен од буради и мирис од зеитина, гаса и катрана. И све то изгледаше као нека самртна воштаница Дон-Педру (па и оном чича-Милисаву Пајићу, старом председнику), како се то духовито изразио наш Сретен. И чича-Милисаву је пресело ово вече. Ишли су му пред кућу и викали: »Уа! Уа! Живела Бразилија! Доле с крнтијама реакционарним!« Наваљивали су на вратнице и ломили. их док их чича Милисав пушком не растера. Један је добро платио; за чудо је после тога погађао време кад ће да се промени, и био нека врста вечитог календара за село. А ујутро је освануо у чича-Милисављевој авлији одеран зец на ражњу са хартијом на којој писаше: »Овако ће проћи сваки пришипетља дон-Педров!«
Високо у плаво небо, звездама окићено, дизаше се дим и лизаше пламен од запаљених буради и мешина.
Чуло се за ово бурно весеље надалеко!
И бог свети зна из које се даљине видео тај пламен, а далеко се разлегали гласи од песама и зурли, од ћеманета и бубњева; надалеко се разлегаху Мићине бројенице и Сретине здравице, и јека звона и рика прудељских прангија!!
Да л’ су, боже, све то — и тај пламен и те гласе и звуке, здравице и усклике — видела и чула и она браћа с оне стране океана, тамо, — у Бразилији?!
Да л’ су само, боже, видела и чула?!
Ако су видела и чула све то, — онда је, хвала богу, све добро! Ствар није пропала, и ми се онда немамо ни за шта плашити од суда потомства.
Добро је! Разумели смо време у коме живимо. »Пâс свакоји своје бреме носи,« и потомство нас неће, бели, смети, не клети, него ни запитати: »Су чим ћете изаћ’ пред Милоша и пред друге српске витезове?!«