Лимунација на селу/16
Глава шеснаеста
Ту је једна конференција учитеља из среза на којој је Срета пропао са својим предлогом, али је доцније опет остварио своју замисао.
Иако је и сам Срета видео да се није могло друкчије, ипак је био незадовољан. Некако му је то све изгледало глуво, мртво. А он је бог зна како рад био да се све то манифестује с много више ларме и галаме, па да се чује и прича с краја на крај. И како га је бог дао и створио као једног неуморног проналазача, паде му наскоро једна срећна и изводљива мисао на памет.
Дозва Вујицу »представника«, дâ му добар бакшиш и посла га у срез, назначивши му сва села где има школа и у која ће да сврати. Даде му и један циркулар којим позива све учитеље да му заказанога дана дођу; имају ради једне важне и хитне ствари да се посаветују.
Четвртога дана стигоше само седам учитеља из најближих села. Срета их дочека срдачно, захвали им се на одзиву и позва их у школску зграду.
Одмах им рече да имају о једној важној ствари да се посаветују, и како у свакој добро уређеној задрузи треба да се зна старији, тако и овде, и пита их кога ће за председника. А десило се баш случајно да су сакупљени учитељи били људи скромни, вредни и радени и ниједан баш није марио за ове формалности и дангубице, и немајући никаквих претензија, рекоше нека он буде председник збора, а кога он изабере, нека буде деловођа, па да се што пре сврши тај посао.
Срета им заблагодари, заузе председничко место, накашља се мало, па онда отпоче овако:
— Браћо и грађани! Далеко тамо преко океана у Новоме Свету који пронађе Колумбо за инат језуитима и инквизиторима шпанским — тим непријатељима прогреса човечанског — десио се ово дана епохалан догађај. Последња монархија, тај анахронизам у Новом Свету, пала је под ударцима свесног бразилијанског раденичког сталежа, зато кликнимо: »Вечна памјат!« монархији Бразилији, а живела република Бразилија!
Сви ћуте.
— Браћо раденици! Ја мислим да ћу бити веран тумач осећаја свију вас ако кажем овде да смо и ми саучесници у срећи и слављу њиховом; да се дивимо прегаоштву њиховом, да се радујемо успеху њиховом! Је л’ тако, браћо?
Опет пауза. Један рече отежући: »Пааа... оно...« и ућута да чује даље.
— Браћо учитељи! Ја мислим да ћу бити веран тумач ваших осећаја, мисли и жеља, ако вам предложим да овај догађај прославимо онако како важност његова захтева.
Настаде пауза. Сакупљени се само згледаше. Неко чисти шешир, неко шара прстом по прашини која је попала по скамијама, неко размазује штапом пљувачку. Нико не одговара. Срета наставља.
— Браћо учитељи, једини напредни елементи и једини пријатељи народни! Смемо ли ми бити равнодушни!? Ми, који смо и сами поникли из слободе?! Наш срез не само да не сме изостати иза осталих, него ја мислим да треба да им предњачи као и досад.
— Па добро — рече један пргаво и зловољно — па у чему се састоји то? Шта хоћеш ти управо од нас?!
— Ја мислим да на нама као учитељима народним највише приличи, управо то је наша дужност, да дајемо агију за све што је племенито и напредно. Дакле, ја мислим да се ви разиђете сваки на своју страну и да сваки у свом селу сазове збор и објасни сељацима значај тога догађаја у Бразилији, а после, према економним приликама, и да прослави тај чин у славу начела и за инат власницима!
— Па како то мислиш? — запита један као од беде.
— Па тако... весеље... сéло какво с јавним предавањем, и игранком, и тако даље! А верујте, црћи ће од муке они други кад чују да смо их ми предухитрили.
— Ја, богме, нећу да се брукам! — рече један.
— Ни ја! — прихвати други. — ’Ајд’мо!
— Вала, ни ја! — рече трећи. — ’Ајд’мо!
Ниједан не пристаде.
— А вала, и сам се чудим што сам се млатио с вама, кад сам вас одавна знао какви сте! — вели Срета. — Сви сте ви мемелуци, инертни према грађанским слободама. Ти, Петре, само идеш и калемиш и млатиш се с воћарством; ти, Радосаве, опет са твојим свиленим бубама; ти Јоване, са ручним радом у основној школи; ти Миленко с кованлуком, ’оћеш ту да се набереш меда; ти Саватијевићу, само да ти је да предајеш пјеније и да певаш за певницом, ка’ и Радоје што подби ноге скупљајући песме и приповетке и пословице и загонетке, — а што овде народ пропада у незнању својих грађанских права, то се вас баш ич не тиче. Ви се забијете у кованлук, јал’ у свилене бубе, као да смо све већ посвршавали! Политичке слободе дај и изволуј ти народу, а слободан народ ће оно ваше и сам наћи кад му затреба. Ту ви њему отварајте очи, — а свиларство, воћарство, кованлук и те ствари, то му нико ни досад није бранио да ради. Штавише, гладни власници то и воле да се народ замаје тим а батали своја света грађанска права; па што веће благостање у народу, биће му већи и порез! А ја то не дам!
— Шта недаш ти, будало једна?! — рече Радоје. И зар си нас зато сазв’о?!
— Зато, јакако! Зар је то ситница? — вели Срета.
— А шта се нас тиче Америка и Бразилија?! — плану Радоје. — Нас, српских учитеља?! Зар ми, који смо најближи народу, ми, његова најближа њему интелигенција, зар ми немамо преча и паметнија посла? Зар није боље да га учимо како се рационалније ради земља, како се подиже воћарство, пчеларство, свилодеље; да га поучавамо како ће да чува здравље своје и своје деце; а да се од њега учимо и упознајемо са његовим песмама и пословицама, његовим причама и загонеткама. Зар није то и лепше и паметније и корисније и за нас учитеље и за народ наш. Шта се нас тичу они тамо?! Нека се они наређују како знају, и како им је ћеф; а ми овде ваља да гледамо нашу муку и невољу! Море, под носом нам беда, а ми зијамо по белом свету!!
— Тако је! — прихватише сви сем Сретена.
— ’Ајд’мо! — рече Радоје — а оставимо ову будалу нек се млати кад га трпе и кад му се може! Па други пут немој да нас зовеш ради таких глупости!
И сви се дигоше и без збогом-остај одоше, крстећи се и чудећи. Само чујеш где веле: »Е будале, ако ко бога зна!«
— Мамелуци! — дере се за њима Сретен, а сав блед у лицу. — Пришипетље власничке и капетанове!!! Бруко учитељска!!!
— Чујеш кмете, паде ми на памет нешто жестоко! — рече Сретен пошто се после неког времена мало умирио и ново нешто смислио, па дошао ћир-Ђорђу. — Али жестоко, кад ти кажем! А ти можеш; дао ти бог свега, газда Ђорђе.
— Ете, опет газда Ђорђе! Е — де! Саг сум и ја газда! Исполај на Господа. Од теб’ сефте чу’ да сум газда! — вели ћир Ђорђе љутито, слутећи опет нешто непријатно.
— Има начина да направимо један џумбус, онако славан џумбус, па да се жестоко провеселимо за тај ћеф.
— За какав ћеф? — запита овај.
— Па... за оно... у Бразилији.
— А, а, знам, е па де! Имам си послу, брзо!
— Чујеш, газда-Ђорђе, ти, знам, имаш празне буради од гаса и зеитина, и од катрана и буради и мешина, а знам да ти све то сад ништа не треба...
— Како, џанум, да ми не треба! Што не треба, како не треба, зашто не треба!?
— Па шта ти требају?
— Она од заитин што су, продајем ги. Што може купус да се ћисели у њи, па да бидне една лепа и фина ствар, — мани се! — Ту се ћир Ђорђе заборави да је председник општине, него почеда хвали купус као механџија.
— Ама није мени сад до тога! — вели љутито Сретен.
— А што је купус, господин-учитељ, мани се! Ама жут као ћилибар, па танак како свила, а добро како ћетена алвица! Ћу те зовем једанпут на један кеф да ручаш с мен’.
Срета само хукну.
— А она од гаса бурад?
— Бурики од гас? Па и то ће ми треба за нешто.
Срета брише зној с чела.
— Е, а она од катрана, и оне мешине и тулуми?
— Све ми треба, бре, брате, човек сум трговац! Несум неки чиновник, изелица од дваесешести и пијавица народна!! — рече ћир Ђорђе скоро кроз плач.
— Не треба то теби ништа! Ти само мене слушај, па их изваљај овамо! — рече Срета. — А ти знаш како је прошао стари чича Милисав; а ја и ’нако немам друга посла!
Али се ћир Ђорђе џапа, не да никако.
— Ја сум паре, бре, дао за то; мен’ ме неје то за џабе дошло. Зар сум ги украо, ели упљачкао на друм? Паре сум, море, дао! Време оскудно, пара слабо пада. О боже, боже!
Бог да чува! — хуче ћир-Ђорђе чудећи се шта га је сад опет снашло. Паре сум дао! Паре! — виче једнако.
— Па паре ћеш и добити! — осече се Срета љутито. — Ако коштају, разрезаћемо ми одборници у седници на народ, па ће ти се платити.
— И треба да ми се плати! — рече танко ћир Ђорђе.
— Не бој се, неће ти пропасти ни једне паре! Па, мајковићу, како би ти главу за начела дао, у воду и у ватру скочио, — кад нећеш ни два-три батал-бурета на запалиш?!
Море, негда су се народни борци као Хус, Саванарола и други, сами спаљивали за идеју и за начела, — а ти данас нећеш ни једно буре да запалиш за идеју!! Брука!
— А што па да ги запалим? Зар паре да запалим? Зашто да запалим?
— Па да правимо довече лимунацију... да свечано прославимо тај догађај.
— За који догађај?
— Па онај проглас у Бразилији, ону промену. Ех, па ти већ заборавио! Их, ала си и ти неки.
— Е па де! Заборавио сум, несум учевњак како тебе...
— Осветлићемо село, провеселићемо се пред твојом механом, па ћеш и ти зарадити што.
— Много слаб пазар, нема старо време што беше, и стари људи галант што бе’у!
— Скупиће се људи па ће сваки потрошити и поручити по нешто; неко кафу, неко ракију, вино, — ко шта милује; еле трошиће се пиће, пазарићеш. А ти си, ето, власт, па дотерај Цигане, нека нам бар одсвирају порезу; нек одраде, нек зурлају и бубњају, верицу им вираунску.
— Врло лепо, разуме се! А, што рече, ће може да ми се плати бурики?
— Може. Из партије одређене на канцеларијске трошкове.
— Ама страф ме да неће да може?!
— Ама кад ти кажем, све ће ти се то платити, ти не бригај! Не смемо остати ми једини осим света. Шта би свет рекао кад би нас овако индиферентне видео?!
— Врло лепо, извол’те бурики.
Руковаше се.
Довече дакле осветљење, »лимунација«, народно весеље у механи и народно коло пред механом газда-Ђорђевом.
Спрема се живо. Биров виче по селу и позива свет на весеље.
— Чујте и почујте! — дере се грлати биров. — Довече ће бити вођен пред судницом »лимунација« а то је као да речеш: осветљење и уживанција; запалиће се и бурад стара, и мешине, и катранице — биће весеље и играње, а Цигани џабе. Нек дође који год може, и нек понесе чкарт катранице дрвене! А биће меса к’и дрва и вина к’и воде; а све џабе и без једног парића заиста!
Иде све као намазано.
Примеру ћир-Ђорђеву следоваше још неколицина; још тројица обећаше да ће дати сваки по једну стару мешину од катрана.
— Ала је свес’, слава му! — узвикну Срета задовољно.