Лажни цар Шћепан Мали

Петар II Петровић Његош

Лажни цар Шћепан Мали

◄

Садржај:

Дјејствије прво   ►

Дјејствије прво
Дјејствије другo
Дјејствије трећe
Дјејствије четвртo
Дјејствије петo

Предговор

Шћепан Мали био је лажа и скитница, али је знамениту епоху у Црној Гори и у околини учинио именујући се рускијем царем. Његов живот још нико описао није, јербо се само у преданијама главна ствар садржавао, а друге се ситнарије с дугијем временом губе. Докумената слабо се код нас налази, јербо по недостатку хартије често пута и листови светијех књига за фишеке су се употребљавали; стога се и о Шћепану на Цетињу није нашло ништа до ови листић од игумна Мркојевића, којега овдје fac-simile постављам.*

Због важности догађајах и због чудноватости Шћепанове ја сам жељео штогод о њему написати. И, доиста, да случајем не пођох у Млетке у почетку 1847. године, не хтијах ништа вјернога о њему своме роду објелоданити.

Али у Млетке када дођох, потрудим се и којекако уљезем у огромну архиву бивше старе Републике млетачке.

Господин Томазео усрдно прискочи, и би ми на руку; чувара од архиве, старога маркиза Солари, готово слободном и веселом горском поезијом и причањем замађијам, те ми добри старац почне по мојој ћуди играти; пет шест ваљатијех писарчићах три читаве недјеље по свима угловима од архиве копаше, и што год се могло наћ о чудноватом Шћепану и о другијем стварима односећи се Југословенства све исписаше.

О Шћепану сам извјестија чиста сабрао из рапоратах Пасквала Цигоње, изванредног провидура которскога, која је достављао својој влади у Млетке. А провидур их је добивао од својијех ухода са свију крајева.

Што се пак тиче Порте отманске, каква је средства противу Шћепану употребљавала, то се види из рапоратах тадашњега посланика млетачкога при Порти отманској, г. Јустинјани, и тадашњега вицеконсула у Скадру, г. Дуодо. Да све ситнарије овдје ставим што су ова тројица писали, дуго би било; али између истијех неке морам споменути да се увјере читатељи да у дјелу овоме мојега сопственога ништа није што није основано на причању народном и на рапортима више речене тројице.

Оно што народ прича види се у историју Милутиновића; а оно што речена тројица пишу, оно се само у архиви могло наћи.

На примјер, код њих стоји како је патријарх пећки с њега пострадао; како му је Симо Цетињанин са својом дружином барјаке руске направљао и на дар шиљао; како су му Дубровчани различите посластице, различита вина и богату портантину (носила) на дар послали. Тамо је Џаја папагао, сердар (граф) Бујовић; тамо је страдање Шћепаново код Арслановића у Херцеговини, подобно Мазепину; тамо су калуђери, који у шишу (штапу) писма из Русије доносе; тамо су по имену сви главари турски који се налазе у овоме дјелу; тамо је партријарх Есперијус са својом намјером; тамо је архимандрит барски Дебеља, Србин душом и тијелом; тамо је по други пут војска послата од Порте године 1774 - стотину тисућа војске под другим беглербегом румели-валисом - да удари на Црну Гору. Но погибија Шћепанова све то развије и задовољи охолост турску. - Шта су јошт о овоме чудноватоме човјеку писали, именујући га негдје царем и негдје императором, човјек се мора управо чудити кад види какву им је маглу био угнао у тикву.

Ја сам ово дјело јошт 1847. године написао, а данас га на свијет дајем у Трсту на Спасов дан 1850.

   Сачинитељ

Лица

Василије Јовановић Бркић, патријарх српски
Владика Сава
Теодосија Мркојевић, игуман
Јован Аврамовић Бјелица, прото
Андрија Ђурашковић, поп
Монах
Шћепан Мали, лажни Петар трећи, цар русински
Георги кнез Долгоруков, генерал и посланик царице русинске Екатарине вторе
Вукале, сердар
Нико Мартиновић, војвода
Јово Петровић, сердар
Граф Бујовић, сердар бококоторски
Вуксан Милић, војвода
Драго Вукотић, војвода
Беглербег, серашћер румели-валиси
Осман-паша, везир босански
Караман-паша Дукађински
Шувајлија-паша
Мехмет-паша
Кади-ашћер, врховни бојнички судија
Мула Хасан
Иман Хусеин, свештеник турски
Кадије
Смајо, татарин
Лазо Богдановић Његуш
Бајо Гавриловић, четовођа цуцки
Пејо Маџар, улак
Стражар
Војник
Слијепац
Папагао
Пук
Коло

Извор

Лажни цар Шћепан Мали

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Петар II Петровић Његош, умро 1851, пре 173 године.