Крст и круна/2

←Прва слика

Крст и круна Писац: Јован Суботић ДРУГА СЛИКА

Трећа слика→

ДРУГА СЛИКА
ШАТОР КРАЉА МАЂАРСКОГ АНДРИЈЕ II
(Краљ Андрија, његов вјсковођа и друга свита.)


АНДРИЈА:
Шта ће тај поп? Мило би ми било
Да долази да нам се поклони.
Колико сам до данас видио
Вукан има нешто пријатеља
У приморским српским крајинама,
Али овде у срцу од земље
Беже људи у камен у горе,
Али нико пред нас не излази.
ВОЈСКОВОЂА:
Како ће нам когод и да дође
Када Стеван и његови људи
Растурише у народ гласове
Да ми нисмо као други људи
Већ да живе људе прождиремо,
Па то свако првој бежи земљи.
АНДРИЈА:
И томе се даје доскочити.
Сутра ћемо у Приштину ући.
Па кад круну на главу матнемо
Просућемо по народу благо.
Злато људе највећма привлачи,
Па ће и оне из крша извући.
(Лечник уђе.)
АНДРИЈА:
Но како је детету, лечниче?
ЛЕЧНИК:
Мало му је боље, господару.
Мора да га зрака сунца шину,
У мозак му сва крв наваљује.
АНДРИЈА:
Буди само код њега једнако.
Само да нам не буде несреће;
Бела ми је најмилије дете.
ЛЕЧНИК:
Не плаши се светли господару.
Главобоља може брзо проћи.
Надајмо се да ће тако бити,
А ја ћу ти, ако горе буде,
Сваку одмах јавити промену.
(Оде.)
АНДРИЈА:
Сачувај ме Боже од несреће.
Мој Бела, мој мили, драги Бела.
Већа ми је радоот и утеха
Него сама та краљевска нруна.
(Војсковођи.)
И ти држиш, да ћемо зацело
Сутра моћи у Приштину ући.
ВОЈСКОВОЂА:
Кад узмемо мађарске јунаке
И витежке чете Вуканове,
Пак уза то када помислимо
Да противник и неима војске
Већ да бежи пред нама у гору:
Шта нам онда на пут стати може.
Да уђемо у град кад хоћемо
Код ево од овуд видимо,
А врата му стоје отворена.
Сутра ће те Србија поздравит’
Као свога краља и господара,
А у круну светога Стевана
Нов ће алем камен засијати.
(Дворанин уђе.)
(Краљ Андрија оде к столици, која је на десној страни стајала и седне на њу.
Сава уђе у манторозу, али има и огртач, којем му скут један дечак носи. У руци му је онај штап са крстом. Два га калуђера прате. Кад уђе поклони се краљу.
Краљ Андрија захвали му само макнувши главом.)
САВА:
Светли краљу, реци твојим људима
Да ми једну столицу донесу.
АНДРИЈА (скочи и понуди своју столицу Сави):
Краљ Андрија поштује свештенство
С тог ти своју столицу додаје.
САВА:
Кад седити оба не можемо,
А ми ћемо стојати обадва.
Тек да виде и познаду људи,
Да далазим равном а не већем.
АНДРИЈА:
Ко долази краљу да што моли
Ваља мало и да приклони главу.
САВА:
Не долазим да те за што молим,
Него да ти братску укажем љубав.
АНДРИЈА
Да чујемо, па ћемо видити.
САВА:
Ти си дово војску на Стевана
А Стеван је краљ овим земљама.
АНДРИЈА:
Стеван себи даде име краља,
И тим себе уз мене постави:
А ја унук толиких краљева
Допустити не смем и не могу,
Да се са мном човек узпореди,
Ког краљевска зибка не одљуља.
САВА:
Ти се вараш, ако тако мислиш.
Стеван има толико дедова
Који круну краљевску носише,
Колико и ти, ако не и више.
У вас Стеван први круну доби,
У нас круну Владимир ношаше
У исто доба са вашим Стеваном.
Но и пре њега други краљеваше.
Од то доба до данашњег дана
Ви бројите петнаест крал»ева
И две жене круну понијеле.
Дођи сутра у наше дворове
Па ћу теби слике показати
Стеванових краљевских дедова.
С тог се вараш, ако мислиш, краљу,
Да си родом бољи и старији.
Или гледаш на старину круне
Ил’ на људе који је носише,
Једнаки су Србљи и Мађари:
Краљу Андрији краљ је Стеван раван.
АНДРИЈА:
Ал’ Мађарска не сме допустити
Да се овде у овим земљама
Дигне снажан народ и држава.
На северу осилише с' Немци,
Јошт и југ нам да ви затворите,
Па немамо за дисање зрака.
С тог морамо српске имат’ земље.
САВА:
С мојим оцем жупаном Немањом
Окрену се коло у Србији.
И баци је на пут к Цариграду.
Ту ће наша преломит’ се судба.
Бијели ће Цариград морати
Или српску задати заставу,
Или своју дигнут' у Приштини
На дворови српских владалаца.
А Мађарска предаде с’ западу,
И у мрежу упаде немачку,
Из које се лако изплести неће,
Па шта може нама учинити,
Кад савеза себи руке сама.
АНДРИЈА:
Краљ је само, који круну носи,
А краљевску круну може дати
Један папа, свете цркве глава.
Сад у Риму влада Инокентије,
И он круну од ових земаља
Даде мени... краљу мађарскоме.
Ја сам дакле краљ од ове земље,
И ако с' други ко краљем назове,
Бунтовник је и мора падати.
САВА:
Ког наш народ краљем не нарече
Тог за краља никад признат' неће.
АНДРИЈА:
Бог краљеве народима даје:
Ком ког даде, тај тог признат' мора.
У осталом Вукан ме признаје,
А вас друге нећу ни питати.
САВА:
Чуј ме, краљу! Вукан није народ,
Нити има права представљат' га.
АНДРИЈА:
Ја знам опет да је Вукан светли
Глава свега српскога народа,
Знам, он један да у земљи влада,
Другој сили неима ни трага;
А што има у земљи имена,
И гласа, и власти, и поседа и права,
Уз њега је и с њиме се слаже.
Сви ти мени круну поднесоше
И власт моју и право признаше.
За оне пак, који ми зло мисле,
Има доста уза и тамница,
Губитеља и танких вешала!
САВА:
То је тако у вас тамо закон:
Наша правда другачије збори.
(Узвишенијим гласом.)
Ја ти, краљу, јошт једанпут кажем:
Нити Вукан нити другови му
Могу коме српску дати круну!
АНДРИЈА (силовито):
Ал' ја држим да је дати могу!
Ми имамо законита краља.
АНДРИЈА (исто тако):
Али ја га за таква не држим!
САВА:
Твоја воља можда закон чини
У Мађарској: ал’ код нас никако!
АНДРИЈА:
Који моју вољу не поштује
Тог ће на то сила натерати!
САВА:
У силе су кратке ноге, краљу:
Јачу снагу од ње има право.
АНДРИЈА:
Наскоро ћеш говорит’ другчије.
Кад ја сутра српску круну примим,
Тебе првог сила ће сломити,
Ано свом се не поклониш краљу.
САВА:
Видим, краљу, да си у грдној блудњи:
Пусти, да ти ја истину кажем.
Ти си овде у срцу Србије.
Имаш војску добру и ваљану,
Ал' је мала да покори народ,
Који неће да ти се покори.
Видиш оне горе наоколо?
Тамо лежи педесет хиљада
Све змајева из кршна камена.
Па да зато у гору узмиче.
Ал' то к мени идоше јунаци
Да одбране земљу од душмана.
АНДРИЈА (погледа на војсковођу):
ВОЈСКОВОЂА:
Јача сила никад се не крије.
САВА:
Не терам вас да ми верујете;
Можете се осведочит’ сами.
У Вукана ваљана је војска,
Ал’ та војска сад слуша Стевана.
(Краљ Андрија погледа опет на војсковођу, не знајући што да мисли.)
ЧАСНИК (уђе):
Опрости ми светли господару
Ал ти се ово одмах казат’ мора.
Српска војска остави Вукана
Баш сад са свог сва се креће места,
Српска воЈска остави Вукана
И ова пређе брату његовоме.
Баш сад са свог сва се креће места,
Привлачи се онијем горама.
АНДРИЈА:
За истину твоја јамчи глава!
ЧАСНИК:
Истина је, главу ти залажем.
(Оде.)
САВА:
Ти сад стојиш са десет хиљада
Усред земље туђе непознате.
Усред једног душманског народа.
Што за једном сад заставом иде.
Ако с нама сад мир не утврдиш,
Него пустиш да до боја дође,
Ниједан вас неће изнет’ главе:
Ту ћете сви кости оставити.
АНДРИЈА (прсне):
Ал' ни твоја неће бити жива.
Ти ћеш овде таоцем остати:
Прва труба, што на бој затруби
Теби скида са рамена главу.
САВА:
Син Немањин не боји се смрти.
Него да ти кажем за што дођох.
Ја сам, као што видиш, свештеник,
И грозим се од крви и покоља;
Задаћа је моја мирит’ људе,
И чинит добра и душману.
И с тога ти мир понуђам краљу.
Дајем теби три цијела дана,
Да сам видиш и да се увериш,
Да је истина, што сам ти казао.
Онда можеш мирно поћи кући,
Никог неће заболет’ вас глава.
Останеш ли ту као душманин,
Ја ћу у свету затворит’ се цркву
И за ваше Бога молит' душе,
А Стеван ће дужност извршити.
Коју земља на њега налаже.
Сад те смијем и молмти, краљу,
Јер ме молба понизити неће:
(Молећи.)
Прими, краљу, ту братску понуду,
Ја те молим, ја те братски молим.
(На пољу чују се бубњеви.)
ЧАСНИК (уђе нагло):
На оружје! Издани смо, краљу,
Вукан пређе са војском Стевану.
А у гори стоји сакривена
Небројена војска противничка.
ЛЕЧНИК (утрчи унутра):
Леда, краљу, један чанак леда,
Бела ће ти без леда умрети.
АНДРИЈА:
Шта за Бога! Брже, брже к њему.
(Оде нагло.)
ЛЕЧНИК (кршеђи руке):
Запали се мозак у детету,
Један лед га може сачувати:
Леда дајте!
ВОЈСКОВОЂА:
Одкуд сада леда
У пустињи, усред лета жарка,
ЛЕЧНИК (ходајући у највећој туги):
Леда дајте, умреће нам дете!
САВА (к лечнику):
Стоји л’ тано, старино, доиста?
ЛЕЧНИК:
Леда, леда, Боже дај нам леда!
(Оде нагло.)
САВА:
Хајте, да се помолимо Богу!
Бог све може, а можда му с’ хоће.
(Скине камилавку.)
Пева:
Силни Боже, Боже милостиви,
Молим ти се услиши ми речи.
Сви облаци у твојој су руци,
Пошљи онај што нам леди просипа,
Пошљи облак, проспи ледна зрна,
Спаси дете, које греха не зна,
Спаси једну за будућност снагу,
Спаси наду једнога народа.
И покажи и тим чудом свету,
Да је теби најмилија молба,
Коју шаље човек за душмана.
Спаси живот, смрт погази грозну.
(Оберучке дигне штап с крстом у висину, узвишено.)
И молим ти се Боже наш!
(Тишина.)
(На једаред дуне олуја, грмљавина забруји, муње севају, громови пуцају, лед пада из облака.)
САВА (устане, војсковођи краљевом):
Узми чанак, и накупи леда,
И носи га тужном родитељу.
ВОЈСКОВОЂА (оде напоље).
САВА:
Слава теби, господе, слава теби!
АНДРИЈА (уђе нагло):
Свети оче: ти ми спасе дете...
САВА:
Не ја краљу... него онај с више.
АНДРИЈА:
АЛ' на твоју усрдну молитву.
(Пружи му руку.)
Ево руке: ми смо пријатељи!
И бићемо навек пријатељи.
И нек виде из ове прилике
Позни венци и касни унуци
И Стевана и Андрије краља,
Да Бог хоће, да су пријатељи.
САВА (дајући му рук)у):
Уговор је овијем утврђен.
АНДРИЈА:
И ја ово овим печатим га!
(Оде к столу и донесе хартију савијену.)
Повраћам ти уговор Вуканов
И од дане решавам га речи.
(Преда хартију Сави.)
САВА (узимајући лист):
А ја сад те молим да ми сутра
У Приштини милим будеш гостом.
АНДРИЈА:
Доћи ћу ти, радо ћу ти доћи...
А вишњему да захвалим Богу,
Ево овде тврду веру дајем,
Да ћу силну сакупити војску
И лепој је одвест’ Палестини:
Кад он живот мог сина сачува,
Да његовог ја гроб ослободим.
(Весело.)
(Трубе трубе, војсна весело нличе: Éljen. Живио. Vivat.
(Друга свита весело се креће око Саве.)
АНДРИЈА (узимајући Саву за руке):
А кад смо се тако удружили:
Повичите из грла јаснога:
Живили Србљи! Живила Србија!
(Сви вичу то.)
(Оркестар свира.)

(ЗАВЕСА)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.