Крвави покољ код Крњака
Тужну причу пишем из прошлости,
Живи свједок из своје младости.
Бјеше јула двадесет деветог,
А годишта четрдесет првог.
Из Крњака наређења с’ чују 5
Што усташе раји поручују.
Мујић Драган повјереник био
И усташке дужности вршио;
По селима послао пандуре
Да позиве кроз села протуре; 10
Да се носи за Словенце храна,
За нашега брата већ везана,
Које ј’ Хитлер с огњишта прогнао,
У куће им Швабе населио,
А Словенце посл’о к Павелићу 15
Да ј’ насели овђе по Војнићу.
Кад су људи ријечи разумјели
Да Словенац брат је у невољи,
На брзину сакупише храну
Да однесу још у истом дану; 20
И кренуше до мјеста Крњака,
Не знајући да се копа рака.
Од Будака и његових паса
Већ су чули свакојака гласа,
Па се хтјели покорити власти, 25
Не би л’ како могли главу спасти;
Али кад се у Крњак скупише,
Усташе их у затвор сабише,
Везаше им и ноге и руке,
Ставише их на велике муке; 30
По собама жандарске касарне
Вадише им оне очи чарне
Да не виде како сија сунце,
Да не бјеже у планинске кланце.
До ноћи су чуда починили, 35
Са свих страна људе довлачили.
Доведоше Кресојевић Перу
И са њиме два његова сина,
Красне момке, гледати милина.
Ухватише Покрајац Михајла 40
И са њиме Узелац Тодора —
Обојица комунисти стари,
Ал’ их крвник на ријеч превари:
За Словенце донијели су хране
Да ублаже својој браћи ране. 45
Томић Митар биљежник је био,
Па се и он љуто преварио,
Што га чека није вјеровао;
Поштен човјек и паметна глава,
Али о злу није ни сањава’. 50
Учитеља преваре Рибара,
Што културу и просвјету ствара;
Омладину ј’ многу просвјетио,
Ногом мрава није очепио.
Превара је, ал’ се душа мути: 55
Многи виде: ово на зло слути.
Плаче јадна Маћешића Ката
Кад јој Јову позваше на врата:
„Диж’ се, Јово, па ти ајде с нама.“
Не зна Јово да се копа јама. 60
Устеже се, ал’ џелати вуку;
Јадна мајка узе га за руку,
Мајка вуче, а усташе туку,
Отеше га из мајчиних руку.
Јадна Ката удовица била, 65
Па је тешко сина отхранила,
Домаћина кући дочекала
И без њега сада је остала.
Још му оста ојађена жена
И четири дјетета малена, 70
А и пето на путу је веће,
Које тату ни видјети неће.
Ал’ ту нијесу само Крњачани
Јер од Глине стижу камиони
И у њима бјеше људи доста 75
Од Војнића и Вргина Моста,
Што усташе успут покупише,
У жандарску касарну сабише.
Ту их бише, мукама мучише,
Ноге, руке многим поломише, 80
Па их тако у камион сложе.
Да ли гледаш са небеса, боже?
Да постојиш, сишао би доље,
Би ли дао да с’ невине коље?
Камиони кренуше до мјеста, 85
До Божића куда води цеста;
Ту на друму оставише кола.
Јадни људи јаучу од бола,
На кланицу воде их к’о стоку,
Ударају по глави и оку; 90
Жалити се ту ништа не вриједи,
Џелат бије и ништа не штеди;
Из аута кад жртву извуче,
Куд примјери, туд кундаком туче:
Све до мјеста Ивановић јарка 95
Ђе их чека ископана рака;
До јаме их повезане вуку,
Више јаме маљевима туку,
Ножевима и трнокопима
Док се није јама напунила. 100
Неки од њих још при свијести били,
Од прије су о бијегу мислкјш:
На рукама жице покидали,
За бјежаше на згоду чекали;
Кад видјеше јаму ископану, 105
Полетјеше свак на своју страну,
Али чим су јадни покушали,
Срушише их усташки рафали;
Само један гласник побјегао,
Који јави што се тамо збило; 110
То је ковач из Дугога Дола,
По имену Бижићу Никола
Кој’ једини ту је среће има'
Да побјегне и исприча свима,
Три стотине ђе је људи пало, 115
Што ј’ усташкој власти вјеровадо.
Испричао нечувене муке,
Да им нико не иде у руке,
Да се диже кука и мотика
Јер тежије неће бити мука. 120
Заплакаше мајке и сестрице,
Младе жене и ситна дјечица;
Од кукаша сва Лоскуша јечи,
Ко би туге избројио ријечи.
Закукала из Кршака Кика: 125
Падоше јој синци, њена дика;
За њу нема више бијела дана,
Нема Ћане и нема Драгана.
Млади Драго као цвијет мио,
Пред мјесец се дана оженио; 130
Остаде му удовица Ана,
Мајци тешка на срдашцу рана.
Љуто кука удовица Мара,
Жали мужа, дивна господара;
Никола је душа куће био, 135
Жива мрава није погазио,
А у Маре срце милостиво
Па од јада препукло је живо.
И још многе сироте осташе,
Удовице црне закукаше. 140
Многа сека сада тражи брата,
Мало дијете зове ђе је тата,
А над јамом гракћу тице вране
Јер су јаме слабо затрпане,
Па су нашли на гомили меса, 145
Они гачу, а плачу небеса.
Ал’ из јаме извор извирао,
Па се крвав у ријеку слијевао;
Вода Ријека није више плава,
Већ протјече мутна и крвава; 150
Иде право у ријеку Корану
Која путем прима исту храну;
Дочека их Купа расплакана,
Онда редом до Дунава Сава.
Крваве се ријеке састадоше, 155
Једна другој чуда казиваше,
У Црно се море салијеваше,
Тамо црне гласе однијеше.
Ова прича није измишљена,
Што написа’ истина је жива, 160
Али овдје није завршена.
Кордун ће се у пламен завити,
На све стране муње полетити,
Партија ће таму рашћерати,
Петокрака звијезда засијати. 165
Тада ћемо крај гробова стати
И слободе пјесму запјевати.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
