Краљица Јакинта/77

←Тринајести призор

Краљица Јакинта Писац: Јован Суботић ЧЕТРНАЈЕСТИ ПРИЗОР

Петнајести призор→

ЧЕТРНАЈЕСТИ ПРИЗОР
Јакинта и дворанин
Онако како су на последку остали. Свеће гору. — За време овог призора све се више и више дан указује, па најпосле кад Градиња у собу ступи са свим је светло. Свеће на столу све једнако гору.
Слике одтазе с позорннце.


ЈАКИНТА (се промешкољи, па онда скочи, тре очи и глгеди по дворани):
Би ли то сан... или грозна јава?
Овде све је к’о да ништа неби...
Растко мирно спава. Дакле сан би...
Дакле ми се пред духом подиже
Кобни застор с мрачне будућности:
Не! То несме бити не може;
Та би пакост превелика била
И за пако сам, то би се звало
Снагу осудит’ да робује слабооти.
Сан тај лаже! То ништ’ друго није
Него пређа ког лукавог духа
Да ми њиме ум и вољу сплете,
Те да својом пропаднем неснагом!
За то позор, Јакинто, па буди
Што си била: снага и одважност!
Смело напред! та ти имаш силе,
Да не мораш ни три пут јачега
Плашити се противника. Само
Ван из ове клопке, на чистину.
За тебе је зрак и простор, па:ћеш
Смеати се душманском оружју,
Као што се из плаве висине
Ор’о птица смеје стрели ловца!
Растко!
ДВОРАНИН (скочи иза сна).
ЈАКИНТА:
Иди и зовни ми краља,
И дозови кнеза Моримира,
Али тако, да нико не чује.
РАСТКО (пође).
ЈАКИНТА:
Гледни најпре, како стои време.
ДВОРАНИН (оде на прозор на лево):
Зора плави... Шта то видим тужан?
ЈАКИНТА (прене).
ДВОРАНИН:
Душмани нам под стене падоше.
А од наших ни гласа, ни трага.
ЈАКИНТА:
То је издаја! (Полети вратима).
(Пред врати се чује топот и ход људи).
ЈАКИНТА (застане запањена).
ДВОРАНИН (стои у страху):
Шта је то?
МОРИМИР (напољу):
Буди краља... ја идем краљици.
ЈАКИНТА и ДВОРАНИН (изгледају на врата).
МОРИМИР (отвори врата. — Напоље):
Ход'те за мном... (Јакинти).
Опрости, госпођо...
ВИШЕ ВОЈВОДА (уђе).
ЈАКИНТА:
Шта ти траже сад овде у граду?
ЈЕДАН ОД ВОЈВОДА:
Противници дођоше, госпођо.
ЈАКИНТА:
Па слом’те их... за то сте јунаци.
ВОЈВОДА:
Воља ту је... ал’ немамо снаге.
ЈАКИНТА:
А ви гин’те, за то сте војници.
ДРУГИ ВОЈВОДА:
Кажи просто, зашто околишиш:
Наша војска противнику пређе!
ЈАКИНТА;
Па што сте ми и ви долазили?
Кад не знасте сачуват’ ми војску,
Идите ми и ви из очију.
(к Моримиру).
Све повежи, па пошљи Градињи.
МОРИМИР:
Молим ти се...
ЈАКИНТА:
Ни речи, војводо...
Куд су овци, нека и пси иду...
МОРИМИР (невесео одведе војводе).
ЈАКИНТА:
Ове све ја из ништа подигох,
Свијетле им сазидах дворове,
Богате им поделих државе:
Учиних их сјајне и честите,
Па ето их...
(пред врати собни чује се топот и звека сабаља).
МОРИМИР (напољу пред врати):
Натраг! натраг! само преко мртвог
Мене даље можете краљици.
(Звека сабаља престане).
ЈЕДАН ЈАК ГЛАС:
Хајд’мо краљу!
МНОГИ ГЛАСОВИ:
Краљу! краљу! краљу!
МОРИМИР (уђе у собу).
ЈАКИНТА (пред њега):
Шта то беше? — Ти си крвав, кнеже!
МОРИМИР:
Беж краљице, ако можеш куда:
Издаја нам побуни посаду...
Духовника напоље пустише...
Војводе ми из руку отеше.
ЈАКИНТА (се окамени)
МОРИМИР (ухвати се за груди):
Аха, ту си!
(Краљици).
Спасавај се, госпо!
Ја те нећу моћи одбранити.
Ни краљ није у граду сигуран.
(Клекне на колена).
Крај мој је близу мене...
ЈАКИНТА (к дворанину):
Иди брже, види, шта краљ ради.
ДВОРАНИН (оде).
МОРИМИР (спусти се на руку):
Градска врата отворат’ одоше...
(Пада на лакат).
Већ ми све се у маглу увија...
Бежи, госпо!
(Падајући телом на под).
Сад ће душман ући!
(Мало поћути, па онда намештајући се на леђа.)
(Радостно).
Владимире... ах, ала си диван! (Умре),
ЈАКИНТА:
Последња ме остави одбрана...
Шта л’ је с краљем!
(Отвори средња врата и хоће напоље, ал јој се копља у прса окомљена укажу).
(Глас с поља).
Натраг!
ЈАКИНТА (тргне у натраг и брзо затвори врата.)
Дакле сужна!
(Полети к прозору на десно.)
Ух!
(Прене натраг и заклопи очи рукама, па онда опет оде к
вратима и ова отвори.)
ГЛАС СПОЉА:
Натраг!
ЈАКИНТА (као помамна):
Натраг ви, бесни зверови!
Пуштајте ме, мати хоће к сину!
СТРАЖА (отисне је натраг)
ЈАКИНТА (отрчи опет к прозору истом.):
Ђорђе! Сине! шта то види мајка!
(Одступи од прозора.)
Наопако свезане му руке...
(Гледи из даље на прозор.)
Ох, угас’те те сјајне лучеве.
Да не видим краљеву поругу:
Ослепите, моје јасне очи,
Да не видим муку синовљеву!
(Оде на прозор.)
Сине! Краљу! Људи, молим вам сег
Као што се Бог на небу моли...
(Поћути гледећи.)
Нека гром вас све у земљу сбије,
Кад мучите тако свога краља!
(Понизно.)
Нате, све ћу своје дат’ вам благо,
Само мога не дирајте сина...
(Бесно.)
Гроб вам кости напоље измет’о,
Кад венчаног издадосте краља...
(Опет понизно.)
Чујте, чујте... краљица вас моли...
Братими вас Богом истинијем...
И куми вас светијем Јаваном...
(Напољу смех.)
ЈАКИНТА (бесно):
О змајеви, зммје и гадови,
Проклето вам девето колено...
Глухо било, што вам се родило,
Кад нећете мене да чујете.
(Болно)
Немојте га тако злоставити...
(Помамно.)
У усти вам језик усахнуо,
Кад немате бољег одговора...
(Од ужаса се заљуља.)
Ух! (Заклопи очи рукама).
Сад ће му очи изкопати...
(Полагано отвори очи и гледи на прозор.)
Смрт ме пређе... не оштетише га!
(Ступи на среду, крха руке.)
Ах, што немам ножа ил отрова,
Смрт је боља од овог живота!
(Напољу се чује радостан клик)
ЈАКИНТА (похита на прозор, идући):
Аха! сад му верни прискочише...
(Одступи од прозора. Са страхом.)
Ха! Градиња у град ми улезе!
(Погледи опет на прозор.)
Ђорђа воде пред њега везана!
(Оде с прозора.)
То гледати ове очи не могу.
(У очајању.)
Боже! боже! Што ми то учини!
Па за тебе свијет приповеда,
Да си благ и да си пун милости!
Ил’ ти милост мои прече греси?
Но ком ћеш и да будеш милостив
Ако не оном, кои што сагреши!
Н.е, не!... ниси, ниси ти милостив...
Ни праведан ниси... правда иште
Око за око и главу за главу:
Узми ми око, ишти моју главу...
Ал’ то ником нисам учинила!
Ниси ти Бог правде и милости,
Ти си Бог крви, муке и освете.
(Чује се да се приближују људи к вратима.)
ЈАКИНТА (прене.):
Већ долазе, да мене ухвате...
(Полети к прозору на десно.)
Двориште је пуно оружаних!
(Отрчи на прозор на лево.)
Ху, овде се пропаст разглавила...
(Дође на среду.)
Једно ми је небо отворено,
Ал' се тамо без крила не може.
(У самртном страху.)
Никуд, никуд немам да се спасем,
А освета чека ме ужасна!
(Врата се отворе.)
ГРАДИЊА (се укаже на врати заповедајући руком да други заостану.)
ЈАКИНТА (опазивши га):
Час ти куцну: завршуј, Јакинто!
(Узме столицу, отрчи к прозору на лево и попне се на прозор и тамо стои.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.