Краљица Јакинта/54

Краљица Јакинта
Писац: Јован Суботић
ДЕСЕТИ ПРИЗОР

ДЕСЕТИ ПРИЗОР
(Соба у стану Драгиловом.)
Драгило и Грубеша (уђу).

ГРУБЕША:
Опрости ми, што те вратих с пута.
ДРАГИЛО:
Ништ’ не чини. Тај ми пут не гине;
Хтедох само на дан два у гору.
ГРУБЕША:
И ја сам се на пут опремио,
Ал’ на даљи.
ДРАГИЛО:
Ваљда у Расију?
ГРУБЕША (озбиљно):
Чуј, Драгило!
ДРАГИЛО (гледа га):
Ти си увек таман,
А данас си сасвијем помрко.
ГРУБЕША:
Желио бих да и теби данас
У мањој се свет каже светлости.
ДРАГИЛО:
Чим ти тужно то угледам лице,
Одмах ти се та жеља изпуни.
ГРУБЕША:
Овде наша срећа не станује.
ДРАГИЛО:
Немој бити, брате, неправедан;
Ове имамо ван једине круне.
ГРУБЕША:
Градиња нас зове у Расију.
Хајд’мо тамо!
ДРАГИЛО:
Још нас краљ не пусти.
ГРУБЕША:
Краљ нас неће ни пустит'!...
ДРАГИЛО:
Не лудуј!
Ил’ си са њим о том говорио?
ГРУБЕША:
Нисам, ал’ шта теби одговори?
ЛРАГИЛО:
Немогосмо о том говорити.
ГРУБЕША:
Јер нехтеде о том говорити.
ДРАГИЛО:
Опет мислиш о краљу неправо.
Оправи ме, јер матер чекаше.
А да ми је истину казао,
Својим сам се очима уверио:
Ја изиђох, а она му уђе;
А сети се и њене заклетве.
ГРУБЕША:
Ти све видиш у повољном цвету.
ДРАГИЛО:
А код тебе све црно увија.
ГРУБЕША:
Твоја памет сувише је бистра,
Кад што ваља изнаћи повољно.
ДРАГИЛО:
Твоја слутња сувише је мутна,
Па све своим замућује глибом.
ГРУБЕША:
Нека буде, ал’ је сигурније.
ДРАГИЛО:
Злослута је редко злу избег’о.
ГРУБЕША:
Престанимо. Чуј што сам дознао.
Знаш да Зољка из Скадра нестаде?
ДРАГИЛО:
Не знам ко ће на Зољка пазити.
ГРУБЕША:
Пре нег оде к мени се наврати,
И рече ми да иде из земље
Светујућ’ ме да и ми бегамо,
Јер је врло ружно сневао нас.
ДРАГИЛО:
Ха, ха! Ето опет сан и слутња.
ГРУБЕША:
Ја сан његов за изговор држим,
Јер нехтеде истину казати.
ДРАГИЛО:
А сме ли се Зољку веровати?
Да л’ не дође на зло навеоти нас?
ГРУБЕША:
И то није страна немогућна.
Ал’ свакако биће за нас боље,
Кад будемо изван домашаја.
Видиш, брат нам неће да долази,
И паметно по мом суду ради.
Нас двоица превећ верујемо.
Сад ти казах, што имадох рећи;
Хтеде ли ме- послушат', поћи ћеш;
Останеш ли, самог себе криви.
Ја одлазим, и то данас... одмах!
ДРАГИЛО (мислећи):
Па ни с богом да им не рекнемо,
А тако нас љубовно држаше...
То не иде... то би било срамно!
Ти нареди, како ти је драго,
А ја ћу се правог држат’ пута.
ГРУБЕША (приступи му молећи га):
Хајде са мном!
ДРАГИЛО (врти главом).
ГРУБЕША (загрли га):
А ти остај с богом!
(Убрише сузу).
Таква туга на срцу ми лежи,
К’о да с' никад видити нећемо.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.