Краљица Јакинта/49

Краљица Јакинта
Писац: Јован Суботић
ПЕТИ ПРИЗОР

ПЕТИ ПРИЗОР
Краљ Доброслав (уђе слеп и јадан, у прљавој ризи калуђерској, води га тамиичарЈ.

ЈАКИНТА (погледи на долазеће, па кад види Доброслава. како изгледа, ужасне се и побегне на страну окренувши очи од сужника, па онда љутито али тихо рекне Зољку):
Ко ти рече овог доводити?
ЗОЉКО (тргне мач и дигне га на тамничара):
Кад ти уши службу одказаше,
А ти с главом заједно их скидај!
ТАМНИЧАР (побегне за Јакинту бојећи се, да га Зољко не посече). ДОБРОСЛАВ (пружи руку, тражећи тамничарову):
Куд си от’шо? Не остав’ ме сама!
ЈАКИНТА (руком даде знак Зољку, да тамничара не дира).
ЗОЉКО (спусти мач):
ДОБРОСЛАВ (пружи руку, тражећи тамничареву):
Мрак мој није мрак земаљске ноћи,
Којој божја милост даде месец,
Или оне сићушне креснице,
Те јој таму својим блиском блаже.
Мени ни луч помоћи не може
Којим људи таму ноћи гоне
И сигурност прибављају нози;
Сунце јарко утрну ми сила,
Па и месец укиде ми сјајни;
Љута рука звезде ми погаси,
А луч мој је туђег сина рука...
(Поћути).
Има л’ кога овде осим мене?
(Слуша.)
Ништ’ не чујем! (У страху)
Да л’ ми не узеше
И слух?... Луда главо! Зар би мог’о
Чути себе, кад других не чујеш.
(Хоће да пође, па се заустави).
Охо, ного! куд се понаглила?
Бог зна, каква пропаст зија на ме!
(Уздахне).
Ох да могу у моју желију!
Тамо ми је свако место знано.
Па и своје чуо бих птичице!...
Па и звона сладки звук чуо бих!...
И гласове побожног певања...
Ох! Ох! људи... има л’ кога овде?... (Виче.)
Тамничару! брате... господару!
Јеси л’ ОВДЕ? Ако ниси, дођи!
(Слуша.)
ЈАКИНТА (повратив се мало по мало. — За себе):
То је крпа краљевске пурпуре,
Сен човека, прилика ништине.
(Гласно.)
Има неко, ко те чути може;
Хајде само говори, што желиш!
ДОБРОСЛАВ (пажљиво):
То глас није, кои досад чујах...
Ко је то, што сад самном говори?
ЈАКИИТА:
Ко је, да је, о злу ти не ради;
Узмогне ли, хоће ти помоћи.
ДОБРОСЛАВ (слуша пажљивије):
Глас је мек... к’о да сам га кад чуо...
Несећам се... Али што му драго...
Ко си да си... иди моли краља...
Кажите ми, ко вам сад краљује...
Владимир је умро... да, умро је,
Тога ради и ослепише ме,
Што рекоше, да га ја отровах,
Ал’, верујте, то није истина.
Многа друга зла сам починио,
Крвљу своју окаљ'о сам душу;
Свом сам богу сагрешир тежко,
Ал’ Владимир од мене не умре.
Зато ид’те и молите краља...
Ил’ тај био Вукан или Ђорђе...
Да ме врати у моју ћелију:
Ништа друго на свету не тражим
Само моју дајте ми ћелију!
ЈАКИНТА:
Ко у правди падне, бог га диже,
Те постаје већи и сјајнији.
И ти ћеш се узвисит' наново.
Свет дознаде за твоју невиност...
И хоће те да дигне на престо,
Кои празан Владимир остави.
ДОБРОСЛАВ (тише, као за себе):
Глас тај данас први пут не чујем!
(Гласније.)
Ил' се ругаш са мојом несрећом,
Ил' си дош’о да ме изкушаваш.
Млади друже... по гласу си дете...
Или жена... (Тргне се.)
Ха! Она је! Страшно!
(Ужасава се.)
Благи боже! каква ме несрећа
Опет чека... (Падне на колена.)
Јакинто! Смилуј се!
Не плаши се од слепа. богаља.
Кажи свету да ја круне нећу;
Кад је нисам умео носити
Док сам био к’о и други људи,
Шта ми данас вриједи, краљице,
Кад сам само сенка од човека...
Задржи је за твог сина, госпо,
Нек му буде с моим благословом...
А мени се смилуј несрећнику,
Поклони ми овај живот худи!
ЈАКИНТА (за себе):
Овај више шкодит' ми не може!
(Гласно.)
Не брини се, не плаши се, краљу.
Народ Ђорђа за свог избра краља;
Он ме посла, да видим како си,
И може л’ ти у чему помоћи,
Јер му образ не може поднети,
Да стриц плаче у тамници црној,
Кад синовац у земљи краљује.
(Дигне га.)
Зато кажи своју жељу мени,
Па ће ти је Ђорђе изпунити.
ДОБРОСЛАВ:
Вратите ме моме манастиру!
Ништа више не желим ти, госпо,
Само мојој врат’те ме ћелији.
ЈАКИНТА:
Ту ти жељу лако је изпунити.
(Тамничару).
За два сата доћиће кочије
Да одвезу краља у манастир.
ДОБРОСЛАВ:
Лепа т’ хвала на тој речи, госпо,
Хвала т’ лепо, по сто пут’ ти хвала.
ТАМНИЧАР (поведс краља од куд га бијаше довео).
ЈАКИНТА:
Не води га натраг у тамницу:
Слободан је, није више сужан.
ТАМНИЧАР (поведе краља из тамнице).
ДОБРОСЛАВ (пође радостно):
Ох! већ чујем песмицу птичица,
Већ ми звона у ушима јече,
Света песма потреса ми душу.
(Пође даље, па се окрене натраг.)
Нек ту милост Бог ти плати, госпо! (Оде.)
ЈАКИНТА (горачно):
СЛЕПИ ли смо на свијету људи!
Добротворе своје проклињемо,
А злотвором благослов делимо,
Па хоћемо да нас Бог послуша!
ТАМНИЧАР (врати се).
ЈАКИНТА (Зољку):
Сад нека ми изведу жупана.
ЗОЉКО (оде са тамничаром на друга врата. у другу тамницу).
ЈАКИНТА:
Тако... тако нека буде... Нек ми
Михаила уклонит’ помогне,
А с њим ће ми после лако бити.
Али ако неузхте пристати?
Онда... више ни на што ми није,
Па... нека га више и не буде.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.