Кратка повјесница Срба од постања Српства до данас 8

←< 7. глава

КРАТКА ПОВЈЕСНИЦА СРБА ОД ПОСТАЊА СРПСТВА ДО ДАНАС Писац: Сима Лазић Лукин

ДОБА СВАНУЋА И СЛОБОДЕ.
Од Кочине Крајине до данас.

По свиштовском уговору мира Турци се обвезаше, да неће чинити никаква зла оним Србима, који се бунише, и да неће пуштати у Србију крволоке јаничаре, које су Срби изгнали. Али јаничари се одметну од султана, силом се врате у Србију и утврде се у Београду, па, изберу измеђ себе четворицу најсилнијих јаничара: Кучук Алију, Мула Јусуфа, Аганлију и Фочић Мехмед агу и прозваше их дахије. Сад ове дахије подјеле међу се сву Србију и почну чинити најгрђа насиља. Срби се почну спремати на устанак, а у једно се потуже и султану. Дахије то дочују, па науме да поубијају све најбоље српске јунаке и вође, а највише им бриге задаваше Ђорђе Петровић из села Тополе, који касније Турцима тако зацрни, да су га прозвали Карађорђе, што ће рећи, Црни Ђорђе.

У фебруару. 1804. године дахије са својим пандурима као муње појуре по Србији, те убију кнеза Алексу Ненадовића, Илију Бирчанина, Марка Чарапића, Хаџи Ђеру, Хаџи Рувима, Станоја из Зеока и многе друге најбоље Србе. Хтједоше да убију и Карађорђа, ал он пм срећно умаче, па скупи 500 Срба у село Орашац и ту се они договоре, да дигну устанак на дахије, а за вођа устаначког би изабран Кара-Ђорђе. Сад Карађорђе, а с њиме Јанко Катић и Васо Чарапић, најприје побуне Шумадију, па онда Карађорђе позове сав народ на оружје. На његов позив Јаков Ненадовић, прото Матија Ненадовић и поп Лука Лазаревић дигоше на оружје народ преко Колубаре, а Миленко Стојковић и Петар Добрнац побуне Поморавље. У исто вријеме Милан Обреновић и брат му Милош Обреновић дигну устанак у рудничком крају, те сад по цијелој Србији почеше Срби устајати на Турке, а устаницима притекну у помоћ и горски хајдуци, међу којима бјеше најстрашнији Станоје Главаш. Тако се отпоче

Устанак на дахије

и заподјену се први љути бој код Сибнице, гђе Карађорђе страшно потуче и рашћера Турке. За тим Срби разбију Турке на Руднику и Ваљеву и почну освајати друга мјеста. Сад дахије молише Карађорђа за мир, ал он се не хтједе мирити, него настави рат. Пошто освојише још многа мјеста Срби опколе и сам Београд У том султан посла босанског Бећир пашу, да казни дахије и да умири Србе. Бећир паша са Србима опсједне Београд, а дахије се уплаше, те ноћу побјегну низ Дунав у Ада-кале.

Ту их сустигне Миленко Стојковић, те их једно вече све поби, одсјече им главе и донесе у Београд. Бећир паша покаже дахиске главе српској војсци, па захтјеваше од војвода, да умире народ и да распусте војску. Али они то не хтједоше, него тражише од султана: да Турци од сад живе само по градовима и да Карађорђе буде српски влададац, а Срби да плаћају султану данак: Султан одби српске захтјеве и заповједи нишком Афис паши, да силом умири Србију, те тако српска сиротиња раја отпоче нову борбу:

Рат са султаном

рат са цијелим Царством Турским. Срби задрже све што су дотле освојили, па заузму још и Карановац (Краљево) иУжице. У том Афис паша г.1805. крене из Ниша са великом војском, али Карађорђе, Добрњац и Миленко дочекају Турке на Иванковцу и Параћину и потуку их у два маха тако, да је и сам Афис паша допао грдних рана, те са остатком разбијене војске побјегао у Ниш главом без обзира. Осокољени овом побједом, Срби сазову народну скупштину у Борач, која прогласи Карађорђа за врховног вожда, (вођа) цијеле Србије и установи Правитељствујушчи Совјет (државни савјет), који ће споразумно са Карађорђем управљати земљом.

Но чим је султан чуо за погибију Афис пашину, одмах пошље на Србију двије још веће војске: једну с југа под Ибрахим пашом, а другу са запада под Бећир пашом босанским. Сад Карађорђе сазове скупштину у Смедерево, па ту Срби закључе: да више не плаћају данак судтану, да Карађорђе скупи 40 хиљада војске и да се убије сваки Србин, који би издао или не би хтио ићи у бој на Турке. Па тако су и радили. У то груну Турци из Босне са три велике војске, које вођаше Мехмед капетан, Кулин капетан и Хаџи бег. Али Стојан Чупић, прозван,3мај од Ноћаја, дочека Мехмед капетана на Салашу, па ужасно потуче турску војску и распе је у бестрв. У том пристиже Карађорђе, па у боју код Пецке разби војску Хаџи бегову.

Одатле, Карађорђе похита у помоћ Шапцу и ушанчи, се брзо на пољу Мишару, а у оближњој шуми постави поп Луку Лазаревића са коњицом. Турци из Шапца нагрну огромном силом на српске шанчеве. Карађорђе их пусти са свим близу, а онда Срби само по два пут опале, из пушака и оборе прве редове турске, па одмах исучу ножеве, јатагане и сабље и јуришају у турску ордију. У том излети из шуме поп Лука са коњицом, те се начини ужасан покољ од Турака. У овом боју на Мишару г.1806. изгибе силна турска војска и много Турака би заробљено. Ту погибе и силни Кулин капетан и још 7 војвода турских. Разбијена турска војска нагрну према Дрини, ал истом сад је у Китогу планини дочека поп Никола Смиљанић, па мноштво Турака поби и зароби.

С Мишара Карађорђе полети на Делиград у помоћ Добрњцу, Главашу и Миленку. Чим дође Карађорђе, Ибрахим понуди Србима примирје и одмах повуче своју војску са Делиграда. Тако Срби оћераше обе султанове војске. А сад Карађорђе, Станоје Главаш и Васо Чарапић опколе Београд, те послије неколико љутих бојева освоје варош на јуриш. У том јуришу погибе славни јунак Васо Чарапић. За тим српска војска освоји и саму тврђаву београдску, те већ 1807. године Срби постану потпуни господари Београда. У то доба и Хајдук Вељко Петровић бјеше побунио Црну Ријеку и очистио од Турака сву Тимочку Крајину, а Јаков Ненадовић очисти сав крај од Колубаре до Дрине, те сад готово сва Србија бјеше слободна.

За то вријеме Црна Гора је имала пуне руке посла. Још за Кочине Крајине г.1788. Црногорци, на позив Русије и Аустрије, заратише с Турцима. Али кад се склопи мир у Свиштову, Русија и Аустрија заборавише на своје савезнике Црногорце, те Црна Гора оста усамљена у рату с Турцима. Тада је скадарски везир Махмуд паша два пута ударао на Црну Гору, али Црногорци га оба пута славно разбише, те изгуби силну војску, а у другом боју и он сам погибе. На скоро за тим Французи униште Мљетачку Републику и поклоне Аустрији Боку Которску, којом су дотде Мљеци владали. Но Аустрија не заузе одмах Боку, а дотле Срби Бокељи изберу за свог заштитника и господара митрополита Петра I. Петровића, те сва Бока потпадне под власт Црне Горе и остаде тако 17 година.

Међу тим, баш оне године, кад је Карађорђе тукао Турке на Мишару, и Црногорци у Боки ратоваху са Французима. Французи су хтјели да преотму Боку од Срба, али се Црногорци и Бокељи јуначки одупријеше. Тада Срби застопце тукоше силнога цара Бонапарту и прогнаше Французе чак до Дубровника, те Црногорци освоје цијело Конавље, па и некоја острва. У овом рату Французи са свим уништише стару и славну Републику Дубровачку, а за тим предадоше сву Далмацију Аустрији. Ал и послије тога Бока оста у црногорским рукама. Тек 1814. год. митрополит Петар, по жељи Русије, без пушке и без крви, преда Боку Аустрији, те Црна Гора опет изгуби излаз на море.

Послије освојења Београда Србија бјеше мало на миру, те Карађорђе за то вријеме уреди земљу, али се спремаше и за — рат. Већ год. 1809. Карађорђе крену три војске: с једном кнез Сима Марковић пређе у Босну, с другом војвода Милоје Петровић удари на Ниш, а с трећом Карађорђе пређе преко Јавора. Чим српска војска пређе Дрину, Босанци је радосно дочекају, те Срби освоје Бијелину, Вишеград и Сребрницу и пођу на Сарајево.

За то вријеме Карађорђе продре дак до Суводола, па ту страшно потуче Турке и освоји Сјеницу. У том и Црногорци продираху на сусрет Карађорђу, те се на Сјеници саставе обе српске војске, црногорска и Карађорђева. Сад се ту обоји Срби изгрлише, ижљубише и плакаше од радости, па онда Карађорђе удари на Нови Пазар и освоји сву варош. Али баш у том часу Карађорђе доби жалосну вијест, да су Турци потиснули Милоја Петровића са Ниша, и освојили Ћуприју. Карађорђе одмах полети у помоћ Ћуприји, а у једно заповједи војводи Сими, да повлачи сву војску из Босне. У том и Руси ударише на Турке, па Србима сад бјеше лакше, те опет повратише све што су им Турци били отели.

С прољећа 1810. Срби опет ударе на Турке и освоје Неготин и Кладово, а ту им дође у помоћ око 1500 Руса. То бјеше највећа и готово сва руска помоћ у овоме српском устанку. Но одмах за тим удари иа Србију нишки Рушид паша са 30 хиљада војске, а у исти мах 40 хиљада Турака упадну из Босне и опколе Анту Богићевића у Лозници. Карађорђе најприје потуче Рушид пашу у славном боју на Варварину па онда похита, у помоћ Лозници, те послије љута боја Срби и ту славно разбију Турке на јуриш и пребаце их преко Дрине. Тако Србија опет бјеше са свим слободна.

Али год. 1812. Руси зарате с Французима, те се окану Турака. Турци сад добију мах, па огромном војском ударе на Србију с три стране: из Блгарије, из Босне и од Ниша. Међу тим у Срба бјеше нестало и хране и оружја, а војска се грдно смањила, те сад и сам Карађорђе поче очајавати. Како се најбоље могло, Карађорђе распореди оно мало војске и дочека Турке. Срби се лавовски бораху на све стране, а особито се тад обесмрти славни Хајдук Вељко. Али све бјеше узалуд. Хајдук Вељко погибе на Неготину, а за тим Турци разбију Србе на Равњу и на Засавици, па освоје сву Србију до Мораве. У то вријеме Карађорђе бјеше тешко оболио. А чим оздрави, он одмах одјури на Мораву. Али кад виђе, да се турској сили не може више одољети, онда он 3. октобра 1813. год. остави Србију и пређе у Аустрију. То бјеше највећа погрјешка, што је учини овај ненадмашни јунак, и он се за то одмах покајао.

Чим оде Карађорђе, Турци покоре сву Србију и почну чинити ужасна зла и пустош. Тукли су, сјекли и вјешали Србе, ударали их на коље и живе пекли на ражњу, па и саму дјецу разносише на ножевама. Уз то се појави још глад и куга и друге болештине, те читав народ обузе најцрни јад, а нигђе ни помоћи, ни утјехе, ни савјета. Јер са Карађорђем пређоше у Аустрију готово све војводе, па народ оста обезглављен. Међу онима, који осташе у Србији, најзнатнији бјеше Милош Обреновић, војвода руднички. Милош бјеше неписмен сељак, али ванредно мудар човјек и неустрашив јунак. Он остаде да дијели с народом злу срећу и да га заклони од турског бјеснила. А Српкиња није родила Србина, који би знао тако доскочити Турцима, као што је то знао Милош. На брзо Милош се тако увуче под кожу београдском везиру Скопљак паши, да га овај посини и постави га за кнеза пожешког, крагујевачког и рудничког.

Сад Милош напреже сву своју мудрост, да заштити народ и да завара Турке, док се Срби мало опораве. На тај начии Милош учини велика и многа добра народу и земљи. Али Турци су опет чинили насиља, гђе год су могли. С тога већ године 1814. војвода Хаџи Продан диже устанак у пожешком крају, па позва Милоша за вођа. Но Милош се не хтједе примити, јер народ бјеше још сатрвен и застрашен. Хаџи Проданов устанак брзо би угушен, али он изазва у Турцима освету, те сад они опет почеше немилице убијати најбоље Србе и одводити народ у робље. А кад Турци из потаје убише и Станоја Главаша и натакоше му главу на колац, онда Милош вјешто умакне из пашиних руку, па ускочи у народ и позове Србе на оружје, те тако плану

Други устанак — српски осванак,

који се поче лицем на Цвијети 1815 год. На Милошев позив, тога дана се искупише многи Срби на Такову. Послије службе божје Милош, обучен у војводско одјело са српском заставом у руци, изађе из таковске цркве, дође међ народ и рече: Ево мене и ево вам рата с Турцима!' На то сви Срби урнебесно кликну и баце капе у вис, и ту се под Таковским Грмом закуну: да ће или сви изгинути или побједити. Чим се чуло, да је Милош скочио на оружје, одмах почеше Срби на све стране устајати, а сад се вратише и оне војводе из Аустрије.

Скопљак паша одмах пошље свога Ћају са великом војском, а Срби га дочекају на Љубићу код Чачка. У први мах Турци потисну Србе, ал ови се одмах врате и потуку Турке, па ту погибе и Ћаја паша. Турци утекну у Чачак, а отуд нагну пут Ужица. Но Срби их стигну на Јелици планини и разбију их тако жестоко, да није било Србина, који није посјекао бар једну турску главу. Одмах за тим Милош удари на Пожаревац и послије дуљег окршаја, освоји га на јуриш. У том груне из Босне Марјаш паша и ушанчи се на Дубљу. Милош одмах долети, те Срби јуришем освоје шанчеве и разбију сву турску војску, а Марјаш пашу заробе. У исти час бјеше ударио с југа Марашли Али паша, а одмах за тим опет из Босне удари Хуршид паша са силном војском. Али ни један ни друти паша не смједе загазити у Србију, него обојица позову Мидоша на договор и понуде Србима мир.

Милош оде најприје Хуршиду на Дрину, али кад се с њим не могаше погодити, онда оде Марашлији. Ту се Милош и Марашлија погодише: да Срби не полажу оружје и да задрже све земље, које су имали под Карађорђем, да плаћају данак султану, да Турци остану само у .градовима, али да од сад Турци заповједају само Турцима, а Србима само Срби, а над свима српским старјешинама да буде један Србин кнез — владалац цијеле Србије. Тако, дакле, Србија постаде полунезависна кнежевина, а Срби више не бјеху раја.

Но Карађорђу се није свидила ова полуслобода. Он је желио са свим да ослободи Србе од Турака. За то он науми да дигне нов устанак, па год. 1817. потајно дође у Србију. Али Турци нањуше његов долазак, те га преко својих људи мучки убију на спавању и одсјеку му главу, па је пошљу у Цариград, а тијело му је сахрањено у тополској цркви, коју је он сазидао. Исте године народна скупштина у Београду прогласи- Милоша Обреновића I. за насљедног кнеза Србије, те се с њим основа и нов српски престо и нова династија:

Лоза Обреновића,

која и данас влада Србијом. Али све ове тековине требаше још и султан да потврди, а он то учини тек послије 13 година. Тако Србија истом г.1830. постаде правна држава, али још увијек под турским надзором. Но Милош је великим трудом и мудрошћу све мало по мало ширио Србију, стицао нове тековине и чистио земљу од Турака. Год. 1831. Срби мухамедовци у Босни и Херцеговини дигну велик устанак против султана и његових Турака Османлија, а на челу устанка бјеше славни Србин витез, Хусејин капетан, прозван Змај босански, који шћаше да учини Босну самосталном државом. Мухамедовцима се придруже и многи православни Срби, те Хусејин капетан пјевајући косовске пјесме поћера из Босне Турке Османлије, доћера их чак до Косова и ту их страшно потуче. За тим се Хусејин још двије године јуначки борио у Босни за њену слободу, али најзад би свладан и послан на заточење у Малу Азију.

Но кнез Милош се користи овим устанком, те преотме од Турске цио подрински и старовлашки округ, а касније придружи Србији и неколике друге округ. За тим Милош даде Србији Устав. (Устав је закон над законима, који одређује: колико власти има владалац, а колико народ, и шта је чија дужност.) Овај устав објављен је народној скупштини у Крагујевцу на Сретење 1835. год., па за то се зове Сретењски Устав.

За Милошева устанка Црном Гором владаше митрополит Петар I. Год.1820. босански везир удари на Црну Гору, али га Црногорци жестоко разбију, па од тад Турци за дуго зазираху од Црне Горе. Год. 1830. умрије митрополит I. Петровић Његош и би сахрањен у цетињском манастиру. Са свога светог живота и превеликих заслуга он је проглашен за светитеља под именом: св. Петар Цетињски. Њега насљеди синовац му Петар II. Петровић Његош, који се прије калуђерства звао Раде Томов, а народ га зваше владика Раде. И за његове владе Турци више пута насрташе, ал Црногорци их у свима бојевима потукоше и одбише. Он је утврдно у земљи ред и слогу и много је помагао просвјету народну. Али нада свим владика Раде се прослави као велик пјесник и његова пјесничка слава проноси се још и сад по свему свијету. Он бјеше и последњи митрополит владалац Црне Горе. Јер кад он умрије г. 1851. насљеди га синовац му Данило I. Петровић Његош, који се не хтједе закалуђерити, него почне владати као кнез. Тако Црна Гора послије 350 година опет доби свјетовног владаоца и постаде кнежевина.

Међу тим, браћа Хрвати за последњих 800 година, и животом и језиком и обичајима, бјеху се тако удаљили од Срба, да су постали као неки други народ и ако их са Србима неразлучно веже једна иста крв и једна домовина. И тек сад (око 1830. год.) појави се међу њима знаменит човјек, по имену Људевит Гај, који поврати слогу и љубав братску међу Хрвате и Србе, те шћаше опет да их споји у један народ, али под мртвим туђинским именом: Илири. Ал од тог посла ништа не би, јер Срби не шћедоше изневјерити своје лијепо и славно име Србин. Но ипак овим покретом Гај доста поможе братској заједници, јер он тада унесе у хрватску књижевност српски језик, па од тог доба Хрвати све више и више примају и српски језик и српску књижевност и обичаје српске, те има наде, да ће се они временом вратити онамо, откале су скренуди прије 8 стољећа.

Баш у ово. доба Гајеве слоге изрода се у Србији неслога. По наговору Русије, кнез Милош укине Устав, а за тим Русија и Турска г..1839. израде Србији други, тако звани, Турски Устав који се није допадао народу. Сад се појаве и лажни Уставоборци, те кнез Милош г.1839. оде из Србије, а владу преда своме старијем сину, Милану. Али нови кнез Милан Обреновић II. бјеше тада на смрт болестан, те он умрије послије 25 дана, и не знајући, да је постао владалац Србије.

Њега замјени на српском престолу . млађи му брат, Михаило Обреновић III, који пренесе српску престоницу из Крагујевца у Београд и поче из основа да препорађа Србију у праву европску државу. Он подизаше цркве и школе, поправи судове, издаде боље законе и уреди чиновништво. Али тај благословени рад Михаилов није се свиђао некојим властољупцима стара кова, које предвођаше неки Тома Вучић Перишић. А кад кнез Михаило заведе у Србији баш право министарство (владу) и постави своје министре, онда Вучићевци дигну буну, те кнез Михаило положи оставку на престо и оде своме оцу у Аустрију. Кад је кнез Михаило отишао, састане се народна скупштина, која избере за српског кнеза Карађорђева сина, Александра Карађорђевића, те сад се први пут на кнежевском престолу појави

Лоза Карађорђевића,

јер оснивалац те владалачке лозе бјеше само врховни вожд. Под кнезом Александром Србија је знатно унапређена. Ал иначе он бјеше човјек мекан и поводљив, те није умио да заузда самовољу чиновника, који у ово доба починише грдна зла по Србији, а кнез Александар им у свему попушташе. За владе Александрове догоди се и међу утарским Србима знаменит догађај, а то је: Маџарска буна, која се поче 1848. а доврши се,1849. год. Тада Маџари бјеху наумили да се оцјепе од аустриског царства и да направе опет своју маџарску државу.

Они позову у помоћ и Србе и Хрвате. Али Маџари су дотле ружно поступали са Србима и Хрватима и силом су им наметали маџарски језик. За то сад Срби и Хрвати не хтједоше помагати Маџарима нити хтједоше изневјерити царску заставу, него сви пристану уз цара аустриског, ал у једно истакну и давнашње своје жеље и захтјеве народне, тражећи да им се испуне. Цар свечано обећа, да ће испунити све жеље вјерних својих Срба и Хрвата, те сад Хрвати изберу за свога бана јуначког Јосифа Јелачића, а Срби изберу за свога војводу Стевана Шупљикца, а Јосифа Рајачића, прогласе за патријарха српског. Нови цар Фрањо Јосиф I. свечаном повељом од 15. децембра 1848. потврди овај избор српског војводе и патријарха и обнови старо српско патријаршеско и војводско достојанство.

Тако Срби, послије неких 140 година, опет добише своје народне старјешине и свјетовну српску власт, те сад весело полећеше у крвав бој. Под својим јуначким војсковођама, од којих је био најглавнији Ђорђе Стратимировић, Срби се храбро бораху и с почетка на много мјеста побједише Маџаре. Тада Србима помагаху и Срби из Србије, и новцем и крвљу, а у српском табору бјеше и кнез Михаило. А кад Маџари почеше немилице клати српску нејач и палити српска села и градове, онда кнез Александар посла из Србије још 10 хиљада војске браћи у помоћ, а ту војску вођаше војвода Стеван Книћанин. Истом сад Срби почеше односити побједу за побједом, али најславније српске побједе бјеху на Сентомашу у Бачкој, гђе су Срби неколико пута страшно разбили Маџаре, те с тога се Сентомаш прозва Србобран.

Но царска војска врло слабо помагаше Србе, а најзад им отказа сваку помоћ, те сад Маџари почеше потискивати српске устанике и настаде страшан покољ, паљевина и пустош. А кад Маџари потиснуше и царску војску и упутише се на Беч, онда Русија притече у помоћ Аустрији, те Маџари најзад буду покорени, па г.1849. на Вилагошу положе оружје Русима. Кад Руси покорише Маџаре, цар Фрањо Јосиф године 1849. Царским Патентом. установи за своје Србе посебно Војводство Србију, које обухвати: Сријем, Барању, Бачку и Банат. Но још прије постанка Српског Војводства, још прве године устанка, српски војвода Шупљикац бјеше напрасно умро, те Срби никад више не добише свога војводе. Па и у самом Српском Војводству готово ништа није било по српски, јер у свему се служило њемачким језиком, а заповједаху царски људи — Несрби. А већ год. 1860. Српско Војводство, по жељи Маџара, би и по имену укинуто, и раздјељено међу Маџарима и Хрватима. Тако се сврши овај велики покрет угарских Срба, који Србима не донесе никакве користи, него их само још љуће завади са Маџарима.

А год. 1867. Маџари се погоде с Нијемцима, те они међу се подјеле по пола сву државну власт, па тако постане данашња Аустро-Угарска, која има заједничку војску и заједничког владаоца, који се зове: цар и краљ (цар аустријски и краљ угарски). У исто доба Маџари се погоде са Хрватима, те ови добију полусамосталну краљевину, која данас обухвата Хрватску, Славонију и Сријем, а зове се Троједна Краљевина. Год. 1867. троједнички сабор у Загребу призна потпуну равноправиост Срба са Хрватима, а то исто учини и угарски сабор за угарске Србе. Године 1863. цар и краљ Фрањо Јосиф нарочитом повељом потврди српску Народну Самоуправу, али само за црквене и школске послове, а та повеља зове се: Царски Решкрипт.

Тако Српска Народна Самоуправа (автономија) заснована на Српским Привилегијама, би скучена само на цркву и школу, а свјетовне и политичке власти српске са свим нестаде. Но Срби се још уздаху у Војничку Крајину илити Границу, која се још одржала у Троједници. Али године 1873. и Граница буде развојачена и са свим укинута, те се споји са Троједном Краљевином. Тако се створи данашње стање угарских и троједничких Срба, а од јуначких дјела Срба Граничара остаде још само славна успомена и небројене хиљаде — непобусаних гробова српских.

Послије маџарске буне, за владе кнеза Данила, Турци су више пута ударали на Црну Гору, али су их Црногорци увијек јуначки потукли и оћерали. Кнез Данило је дивно владао Црном Гором, срећно је испливао из многих неприлика, а својом мудрошћу и јунаштвом задоби велико повјерење у Европи, особито у Русији и Француској. Он је био врло строг владалац, те је из корјена истребио крвне освете у Црној Гори, повратио слогу братску и од те слоге црногорске створио непобједну силу. У почетку његове владе буктио је у Босни и Херцеговини беговски устанак против султана и његове војске, а на челу устанка бјеше силни Али паша Ризванбеговић Сточевић из Стоца.

У том устанку изгибе цвијет босанског и херцеговачког племства, а најзад јуначке устанике савлада бијесни Омер паша, који бјеше порјеклом Србин из Лике и звао се пређе Михаило Латас. Пошто покори беговски устанак, потурица Омер паша удари грдном силом на Црну Гору, па у мало што и њу не покори. Али Црногорци се лавовски одупријеше, па најзад оћераше и силног Омер пашу. На скоро Турци насрнуше на Црну Гору још већом силом. -Али у славним бојевима на Грахову и Клобуку г.1858. Црногорци до ноге потукоше Турке и сатрше им сву војску. У том рату кнез Данило задоби добар дио Херцеговине и прошири Црну Гору.

Исте г.1858. догоди се велика промјена у Србији. На дан св. Андрије Првозваног састане се у Београду тако звана Светоандриска Скупштина, која ријеши, да се кнез Александар збаци с престола и да се поврати кнез Милош. Александар и не дочека да потпише оставку, него избјегне у Аустрију. Кад се кнез Милош вратио у Србију, народ је сав плакао од радости и љубио му скуте. Но Милош је владао још само двије године, а год. 1860. он умрије на своме љетниковцу у Топчидеру.

Тако сад по други пут дође на престо Србије киез Михаило, који одмах сазва народну скупштину и ту би ријешено: да се сваке треће године састаје народна скупштина, да сваки Србин буде војник и да се сваком Србину даде добра пушка и муниција, да се вјежба у оружју. Тако кнез Михаило створи народну војску. За тим створи и стајаћу (редовну) војску, набави доста оружја, барута и свега што треба за рат, а у једно подизаше просвјету, привреду и бдагостање земље и народа. Својом мудром владавином кнез Михаило подиже снагу и углед Србије тако високо, да су онда све очи биле упрте у њега и сви хришћани под турским јармом надаху се спасењу од Србије.

Г.1862, заваде се на Чукур Чесми Турци и Срби, те из тога плану прави рат, који се зове бомбардобање Београда. Сад кнез Михаило одлучно захтјеваше, да се Турци иселе из градова. Својом мудрошћу он најзад и успије, па год. 1867. без капи крви задоби све градове у Србији. Али, на жалост свега Српства и Словенства, већ друге године кнез Михаило погибе. Он би мучки убијен у Кошутњаку код Београда 29. маја 1868., а насљеди га унук Јеврема Обреновића, кнез Милошева брата, Милан Обреновић IV. Он бјеше, малољетан, те у његово име прими владу намјесништво од три лица, које изради за Србију нов Устав од год. 1869.

Год. 1860. и кнез Данило погибе у Котору, те га насљеди његов синовац Никола I. Петровић Његош, који и данас влада, на срећу и понос Црне Горе. Већ друге године Николине владе Лука Вукаловић диже устанак у Херцеговини, а устанку се придружи и Црна Гора, те исправи своје међе на тој страни. Год. 1872. кнез Милан прими владу у своје руке. За Миланове владе Србија је проширена и много унапређена у свему. Већ год. 1875. букну у Херцеговини нов устанак, који обухвати и сву Босну. Томе устанку придруже се и Србија и Црна Гора, те год. 1876. објаве Турцима рат, који се брзо сврши примирјем. Но г..1877. и Руси зарате на Турке, па Србија и Црна Гора објаве други рат, у коме Црна Гора задоби велик дио плодне Доње Зете и парче приморја, те опет стече излаз на море, а. Србија задоби четири нова округа и постаде са свим независна кнежевина.

Међу тим, Босна и Херцеговина буду привремено повјерене на управу Аустроугарској, да их она уреди и просвјети, док се не ријеши коначна судбина тих земаља. А 22. фебр. 1882. Србија буде проглашена за краљевину и кнез Милан постаде први српски краљ послије Стевана Томашевића. На скоро за тим (г. 1885.) краљ Милан објави рат Блгарима, који се сврши несрећно по Србију. Због тога непромишљеног рата и због лоших чиновника државних, букну у народу велико незадовољство. Да би умирио народ, краљ Милан г. 1888. даде Србији нови, врло слободоуман Устав, а за тим се одрече престола 22. фебруара 1889. год. Њега насљеди његов син јединац, данашњи српски краљ Александар I. Обреновић V., који је миропомазан у Жичи 20. јунија г. 1889. — таман на 500 година иза боја косовског.

Ето тако је Српство превјекотило 10 хиљада година и преживило 100 хиљада злотвора својих. А преживиће их још толико, само — и прије свега— будимо вриједни и сложни!

Кратка повјесница Срба може се најбоље и најлакше добити на моју непосредну адресу: Сима Лукин Лазић, Загреб, Хрватска. Иначе може се добити у свакој српској и хрватској књижарници, а у Загребу у књижарницама: Кугли и Дајча и Ауера.

Сваком без разлике, ко узме бар 13 примјерака, дајем 30% рабата (попуста), било у готовом новцу, било у књигама. Испод 13 примјерака не даје се попуст. Ко узме само један или два три примјерка треба да доплати по 5 новч. поштарине за сваки примјерак.

Ко жели добити ову књигу елегантно, врло фино укоричену, у разним бојама, са златним натписима — треба да доплати још само 35 новч. за сваки примјерак.

Још нешто! И ову сам књигу и писао и штампао у исти мах. Чим сам забо пером у прве редове — дао сам рукопис у штампу. Те тако, бјежећи пред слагачима у трк, нијесам могао да одмјерим тачну равнотежу књиге. С тога је први дио израђен потпуније, а последњи са свим скраћен. У задњем часу морао сам избацити и цио завршетак књиге, у коме је било описано данашње стање Српства и српске цркве. Но много што шта скратио сам и напријед, кроз све дијелове књиге, те сад ме срце боли и чисто бих заплакао, кад погледам, шта сам све морао да бришем и да прескачем, само да бих могао учинити чудо још не виђено: да бих могао на 11 табачића збити цијелу повјесницу Срба од 10 хиљада година — а све за 35 крајцара! А да пређем преко 11 табака; то ми је било немогуће. Савршено немогуће — по ову цијену.

С тога нијесам могао штампати ни имена претплатника. Јер онда бих морао додати најмање још два табака штампана, а то би ме стало само још 260 фор. у готовом новцу. Но све кад бих ја баш и имао тих новаца, као што немам, надам се, да нема тога брата Србииа, који би захтјевао, да ја доплатим још 260 фор. за штампање његовог имена! Молим, дакле, нека ми се то опрости, а велика хвала свима, који ме помогоше претплатом. Чинио сам све, што се могло, к збијао сам као у циганску врећу, а кроз цијела последња два табака избацио сам и прореднице, па опет не само да не добих простора за штампање имена, него једва ишћераж и ово мало повјеснице до данашњег дана. Ама, шта ћу му ја, кад је српски народ за својих 10 хиљада година починио толика чудеса, да се то никако не може све испричати — за 35 новчића. А ова књига није смјела бити скупља, ако хоће да продре у народ А да бих јој то могао дати за 35 новч., морао сам је штампати у 12 хиљада примјерака и задужити се до грла. Те сад сам пропао као Јанко на Косову, ако моји многи пријатељи и подстрекачи сад или никад не покажу, колико су ми пријатељи. Од њих, дакле, зависи и сав даљи мој рад, а баш сад долази оно најкрупније и најглавније, а то је:

Шило за огњило,

које почиње да излази — чим се распрода Кратка повјесница Срба.

А онима, који ме намучише запиткивањем, за што ова књига није изашла до означеног рока, велим: бива да књиге закасне и годинама, а не само неколико дана. Јербо: зготовити кајгану и зготовити књигу у 12 хиљада примјерака — није баш све једно.

Писац.