Кратка повјесница Срба од постања Српства до данас 3

←< 2. глава

КРАТКА ПОВЈЕСНИЦА СРБА ОД ПОСТАЊА СРПСТВА ДО ДАНАС Писац: Сима Лазић Лукин

4. глава >→

ДОБА ЖУПАНИСКО.
Од сеобе из Бојке до Самуилова Царства

У доба оне последње сеобе Срба са сјевера Самко већ бјеше основао своју полапско-панонску Србију и протегао јој међе до јужних земаља српских. С тога се мисли, да је Самко тада послао једнога свога сина на сусрет Бијелим Србима и Хрватима и да је тај Самков син међу тим новодосељеним Србима основао нову државу и спојио је са очевом, те се тако Самкова Србија протегла до Јадранског, Јонског и Егејског Мора. Но то је врло неизвјесно. Али нешто касније, око 675., извјесно се зна и помиње светц цар Давид солунски в царјех Будимир српски", којега српска православна црква у Старој Србији и данас слави под тим именом.

Вели се, да је тај Будимир раздијелио своје царство на многа жупанства, бановине и кнежине, од којих најглавније бјеху: Солунска или Доња Србија — јужна Маћедонија до ријеке Месте; Браничево и Тимочани — земље с обе стране Дунава и Тимока до Колубаре; Посавље или Мачва — од Колубаре до преко Дрине и Саве, са једним дијелом Сријема и Босне; Епирско-арбанска или Драчка Србија — западна Маћедонија, са дијелом Епира и јужне Арбаније до Драча; Горња Далмација или Дукља или Прехвала или Зета — данашња Црна Гора са сјеверном Арбанијом и Боком Которском; Хум или Захумље—данашња Херцеговина; Травунија или Требиње и Конавље — приморска област између Боке и Дубровника, са околином града Требиња; Неретва или Поганија — приморска област око ријеке Неретве; Доња Далмација или Бијела Хрватска — захватала је испрва сву земљу сјеверно од далматинске ријеке Цетине дуж мора до у Истрију; Босна или Рама — сачињавала је једну нераздвојну област са Правом Србијом; Права Србија или Рашка — простирала се у сред ових српских земаља око Косова, до ријеке Ибра и Мораве. Права Србија звала се још и Загорје, а под Загорје спадала је с почетка сва Рашка, Босна, Мачва и Сријем са источном Славонијом до Осјека.

Тако се простираху српске земље у седмом стољећу. У свима тим покрајинама Будимир постави своје великаше (властелу), који му бјеху потчињени и зваху се: банови, жупани, кнезови и т.д. Тако у Босни и Бијелој Хрватској управљаху банови, који за дуго бјеху подвлашћени српском владаоцу. У овоме послу много поможе Будимиру појава ислама (мухамедовске вјере). У то доба ислам се нагло ширио из Арабије у малоазијске грчке земље. Имајући пуне руке посла на истоку, Византија није могла да одоље Србима, те се ови без велике муке смјестише и учврстише.

Како су владали ови владаоци српскн, и да ли су што зависили од грчких царева — не зна се. Па не зна се ни ко је владао послије Будимира. У опће ово је доба заплетено живљете— најзамршеније доба у српској повјесници. Нема ни два писца, који би се у томе слагали. Тек зна се, да је срце тадање власти српске на скоро било пренесено у западне стране око данашње Црне Горе и Херцеговине, гђе од вајкада бјеше језгра најовијанијег Српства. За ранијег времена у овом добу помињу се тамо ови владаоци српски: Селимир, Владин, Ратимир, Војислав, I. и Вишеслав, кнез требињски. Вишеслав бјеше потомак онога српскога кнеза, који доведе Србе из Бојке, а с њим се изнова поче нова српска владалачка лоза:

Династија Вишеслављевића.

Вишеслава наследи син му Радослав I., а овога опет његов син Просигој. За доба ових влададаца и Блгари се већ бјеху учврстили на Балкану, те сваки час ратоваху са Византијом, али са Србијом још живљаху у љубави. Но већ почетком IX. стољећа Блгари подвласте Србе Тимочане и Браничевце, а Франци покоре оне Србе у Посавини и Сријему. Али год. 813. одметну се од Блгара Браничевци и Тимочани и придруже се посавском српском кнезу Људевиту, који диже устанак против Франака год. 819. Борба је трајала пуне три године и онда Франци, савладаше тај устанак. Људевит мораде бјежати из земље, а Тимочани и Браничевци ставише се под Франачку заштиту. Али год. 827. блгарски владалац Пресијам изнова удари на Франке и освоји доњи Банат и Сријем, па онда удари и на Праву Србију. Дотле бјеше умро Просигој, а насљедио га син му

Властимир.

Послије крвавог трогодишњег рата, Властимир славно потуче и одби Блгаре. То бјеше први рат Србије са Блгаријом, који се за тим много пута понављао. Тада живљаше и требињски жупан Бијела или Бјелуш Павлимир, који бјеше потчињен Властимиру. Али Властимир уда своју шћер за Бјелушева сина Крајину, а Бјелуша начини независним кнезом.

У доба Властимирово и Срби Неретљани под својим кнезом Друшком или Дружаком водише неколике ратове; са Мљетачком Републиком и присилише Мљетке на мир. А кад умрије Дружак, Мљеци опет ударише на Дружакова сина Људислава, но Људислав их потуче и одби. У исто доба (око год. 840.) и Арапи (Сарацени). Опсједоше приморске градове Будву, Росе и Котор, и држаше их у опсади 15 мјесеци. Најзад Арапи се прођу залудне муке и оду у Италију. Порушену Будву и Росе заузму опет Срби, а Грцима оста само Котор и Дубровник.

Властимира насљедише три његова сина: Мутимир, Стројимир и Гојник. Они владаху заједнички под старјешинством Мутимировим. За њихове владе блгарски хан Борис преоте некоје југоисточне земље српске, а за тим год. 8б3. удари и на Праву Србију. Али Срби тако потуку Блгаре, да су заробили Борисова сина Владимира и 12 великих бољара блгарских. Но у брзо по том настаде међу Властимировим синовима раздор и отмица око власти, те једни друге прогањаху. Мутимир рашћера своју браћу и синовце и узе сву власт у своје руке. За доба Мутимирова Неретљани се заваде са Византијом, те грчки цар, силни Василије I. Маћедонац пошље на њих велику војску. Чим се грчка војска појавила, признадоше грчку власт сви далматински градови и острва — осим Неретљана. С тога се грчка војска окрену на усамљене Неретљане, па опљени и разори земљу њихову.

Да не би прошли као Неретљани, и остали Срби признаше врховну власт грчкога цара, али у свему другом осташе потпуно слободни. Тада Грци изравнаше и раније распре српске са Дубровником, те се Дубровник обвеза да плаћа данак српским кнезовима у Хуму и Требињу. За живота Мутимирова и Мљеци силно насртаху на Неретљане. Али у другом сукобу (18.септембра 887.) Неретљани разбише млетачку војску и на мору и на суху тако страшно, да су погубили и самог Кандијана, дужда млетачког. (Дужд је био предсједник, глава Републике Мљетачке.)

Год. 891. умрије Мутимир, а нашљедише га три сина: Прибислав, Бран и Стеван, који владаху заједнички годину дана. А тада се врати из прогонства Мутимиров синовац, Гојников син,

Петар Гојниковић.

Он рашћера све своје стричевиће и оте им престо, па мудро и озбиљно предузе; да уједини све српске области у једно краљевство. Петар придружи Правој Србији Неретву, али кад пође даље, онда се независни хумски кнез, Михаило Вишевић, побоја за своју власт, те се удружи с блгарским царем Симеуном против Петра Гојниковића. Петар дочека Блгаре и сузби их назад. Али најзад Блгари лажном заклетвом и кумством преваре и домаме Петра у свој стан, те га заробе, па тамо он и умрије. Тако и овај покушај за српско уједињење пропаде са властољубља Михаила Вишевића. За то доба (око год. 895.) и Маџари се угњездише у Угарској. На мјесто Петрово посадише Блгари Бранова сина, Павла Брановића. Но на скоро и њега сврже братић му, Прибисављев син Зарија Прибисављевић. Зарија с почетка признаваше врховну власт блгарског цара Симеуна, но касније он збаци ту власт. С тога Симеун пошље на њега велику војску.

Зарија дочека блгарску војску, потуче је страшно, похвата јој војводе, одсјече им главе и посла у Цариград, гђе се тад Симеун бавио. На то Симеун посла на Зарију још јачу војску. А прије по што ће се војске сукобити, Блгари на поштену ријеч примамише све српске старјешине, па их ухвате и окују, а с њима допаде ропства и Часлав Клонимировић, унук Стројимиров, а праунук славног Властимира, Тако Зарија оста осамљен и мораде, пребјећи у Бијелу Хрватску, а с њиме пређе у Хрватску мноштво Срба из Праве Србије, који се населише по Лици и Далмацији око Велебита и Динаре планине чак до Истрије, Крањске и Драве, па ту за на вијек и остадоше.

То бјеше год. 924 и то је била прва сеоба Срба са југа на сјевер, а том сеобом удвојило се прастаро Српство у Троједници. Србија тад оста пуста и Блгари је без боја освојише. Том несрећом користише се саможиви великаши српски, па развукоше и оне остатке српске државе. Тада и бан Бијеле Хрватске, Томислав, са свим отрже Хрвате од Србије и створи независну државу Хрватску. Но блгари освојише само Загорску Србију, а сва хумска, требињска и зетска област са цијелим приморјем остаде слободна у рукама Михаила Вишевића, који је пуне три године сузбијао и тукао Блгаре и принудио их на мир. Вишевић се касније још већма осилио, особито на мору, па год. 926. пређе чак у Италију и тамо освоји град Синопат. За овог доба кнезовао је у Требињској и унук Бијеле Павлимира, син онога Крајине Павлимировића, Хвалимир, и овога син Туђемир.

Кад погибе блгарски цар Симеун, тада се и

Часлав Клонимировић

ослободи ропства, па ускочи у Србију год. 931., прикупи народ, диже устанак и прогласи се за цара, те сатре и проћера све Блгаре. За тим Часлав великим трудом и мудрошћу сједини већи дио земаља српских, па поврати Србији и Сријем са дијелом Славоније. То бјеше нова Горња или Часлављева Србија. За Часлављеве Србе арапски писци веле: Овај је народ веома страшан својим непријатељима из многих узрока а и с тога, што близу њега нема државе, којој би се покоравао. Часлављеву власт признаше и Неретљани и под његовом владом постадоше они господари на цијелом Јадранском Мору. Године 948. Мљеци два пут ударише на Неретљане, али их ови оба пута сатрше, те се Мљетачка Република обвеза да плаћа Неретљанима годишњи данак. Часлав је мудро владао 30 година (од 931. до 960.). Но године 960. Маџари провале преко Сријема у Босну. Часлав разби Маџаре у Босни, па појури за њима и у Сријем, али тамо и погибе. Са Чаславом изумрије непосредна владалачка лоза Вишеслављевића, а тим се заврши и ово жупаниско .доба.

У овом добу Властимир и Часлав бјеху најзнаменитији краљеви српски. По смрти Часлављевој српска држава пође суноврат. Источне области присвојише Грци, а грчким сплеткама завађена властела српска раздроби онај остатак Часлављеве Србије на још ситније дијелове, но што бјеху дотле. Тада се и Босна први пут оцјепи од Србије и поста самостална бановина, а још прије тога бјеше постало посебно Банство Личко-Крбавско. Тада и бан Томислав одвоји Хрвате од Срба, па тај расцјеп и дан дањи љуто осјећају Срби, а још грђе Хрвати.

Живот и обичаји Срба

у овом добу у главном нијесу измијењени. Задруга, народна самоуправа и племенска независност још бјеше темељ свега народног живота. Али са Властимиром, Петром Гојниковићем и Чаславом јавља се и нова тежња за оснивањем државног јединства и насљедње краљевске власти. Но и ако се некоји од ових владалаца самовластно називаху краљеви, па и цареви, ипак њихова власт над осталим ситнијим старјешинама бјеше врло слаба. Срби и даље живљаху својим задругарским животом подвојени и слободни, а племенски жупани и даље владаху независно од великих жупана и краљева, па за то се ово доба и зове: жупаниско доба.

Имовно стање Срба

у овоме превртљивом добу бјеше знатно опало, због непрекидних спољних и унутрашњих ратова и трвења. Истина, Срби још бјеху богати стадима домаће и товарне стоке и сваким изобиљем, које је било потребно задружном животу. Домаћа производња још је цвјетала, али каквом вишом радиношћу и трговином могу се похвалити само Срби Неретљани. Они имађаху многе бродове и тако јаку морнарицу, да су за дуго били потпуни господари Јадранског Мора и трговали су у велико на све стране.

Просвјета

српска за овога доба бјеше знатно преиначена у хришћанском духу. Још прије неких хиљаду година јавише се међу Србима велики просвјетитељи, два света брата: Ћирил и Методије. Они бјеху родом из Солунске Србије, а мисли се, да су и порјеклом били Срби. Свети Ћирило-преиначи старо српско писмо глаголицу и створи ново писмо ћирилицу, а то су оаа писмена, којима су писане црквене књиге православне. (Тек прије 200 година руски цар Петар Велики преиначи Ћирилова писмена и начини грађанску ћирилицу, коју прије 60 година опет дотјера славни Србин, Вук Караџић. То је ова ћирилица, којом је писана ова књига, а то је до сад најсавршеније писмо у цијелом свијсту.) Ћирил и Методије преведоше ћирилицом Свето Писмо на стари српски језик, и почеше проповједати православну јеванђелску науку по земљама српским. За тим Методије и многи његови ученици настанише тај рај, у Моравском Царству и међу панонским Србима, а касније и у Блгарији.

Већ на свршетку IX. столећа све српске цркве имађаху своје ћирилске књиге на српском језику. И кад у то доба дођоше међу Србе Маџари, панонски Срби бјеху куд и камо просвјећенији од Маџара, у којих и сам језик бјеше тако сиромашан, да су морали позајмити многе и многе српске ријечи. С тога Маџари приме од Срба државно уређење и писменост, па и саму ћирилицу, те ћирилица испрва бјеше, државно писмо у Угарској. У овоме добу испропадала је и сва стара књижевност српска, која је морала бити знатна. Јер грчки и латински свећеници уносећи међу многобожачке Србе Хришћанство, немилице спаљиваху све што би Србе подсјећало на доба многобожачко.

Вјера

у тадањих Срба бјеше, с почетка двојака: хришћанска и поганичка (многобожачка). А под измак овога доба дође из Блгарије и нова хришћанска јерес: Богумилство. (Богумилство бјеше нешто слично данашњем отпадништву Назаренству, али паметније и поштеније од Назаренства. Богумили се зваху још и Патарени, Бабуни, Павлићани и Кристијани)

Но још за Властимирове владе крстише се готово сви они некрштени Срби и Хрвати досељеници. За тим св. Ћирил и Методије покрстише и онај остатак некрштених Срба — осим Неретљана. Неретљани се касније крстише, а коначно их, докрсти истом свети Сава. Немаљић. У Мутимирово доба Хришћанство бјеше и службено признато као државна вјера у свима државицама српским. Срби и Хрвати примаху вјеру и од римских и од цариградских свећеника. Али тада се западна (римска) црква још не бјеше одвојила од источне (грчке) цркве, те све до XI. стољећа сви Срби и Хрвати бјеху православне вјере.

А од Срба примише Хришћанство и Маџари, те и они с почетка бјеху православни. И сам угарски краљ Гејза до смрти бјеше православан. А његов син, свети Стеван краљ угарски крштен је у православној вјери и крштено му је име било Војко, а тек касније примио је римски обред и назвао се Стеван. А кад се Хришћанство год. 1054. коначао поцјепа на источну (православну) и па западну (римску) цркву, онда о сви Хрвати приме римску вјеру, па још и данас сви су Хрвати само римокатолици. Но поред Хрвата и један дио западних Срба прими римски вјерозакон, али сви остали Срби (велика већина) задрже православље.

Још тада се заче Српство трију вјера са три нарјечја и са двије писменице. (Једни Срби говоре јужњачки лијепо, друга источњачки лепо, трећи западњачки липо, а једни пишу ћирилицом, други латиницом.) Срби вазда љубљаху вјеру својих праотаца, али никад нијесу мрзили ни гонили људе друге вјере— и тим се могу подичити пред свима народима.

Хрвати

и Срби од постања бјеху један јединцати исти народ и међу њима не бјеше никакве разлике. И све до, на измак овога жупаниског доба Хрвати заједнички и братски дијељаху судбину са Србима. Много пута Хрвати Србима и Срби Хрватима притицаху у помоћ још у старој домовини, па и у овој новој. Тако Хрвати помагаше Србима у борби против Авара и Блгара. А кад бијесни Франци потљачише Хрватску, те натицаху на ножеве невину дјечицу хрватску и бацаху их псима — тада Срби помогоше јуначкоме бану Порину, те овај стресе јарам франачки и Хрватска већ г. 834. бјеше опет слободна. А кад за тим и Сарацени насрнуше на Хрватску, Срби се сложно бораху раме уз раме с Хрватима — и сјајно побједише злотвора. А кад оно Блгарин Симеун опустоши Србију па навали на Томислављеву Хрватску —- и тада Заријни Срби упоред с Хрватима дочекаше и одбише злотвора. А за тим Хрвати и Срби сложно одбијаху и многе учестане нападаје Маџара.

Али на скоро за тим Хрвати почеше окретати леђа Српству и Православљу, те се стадоше обраћати Риму и туђинштини. А кад хрватски краљ Крешимир IV. (тако звани Велики) на црквеном сабору у Спљету год 1059. признаде папску власт и потврди забрану божје службе на српском (словенском) језику: тада се Хрвати вјером и црквом још већма одвојише од Срба, па са свим напустише и словенско писмо ћирилицу и усвојише латиницу у свему. А коначно се оцјепише Хрвати од Срба онда, кад многохваљени њихов краљ Звонимир прими круну из Рима и обвеза се плаћати данак папству, те поче свом снагом уводити римску вјеру и таманити старе обичаје српске. Народ хрватски бунио се ради тога против Крешимира и Звонимира, па Звонимир то и главом плати.

А кад Хрвати убише и последњег народиог свога владаоца, Петра Свачића, онда угарски краљ Коломан год. 1102. у Задру постави на своју главу круну Звонимирову и Хрвати га добровољно примише за краља, а круна Звонимирова споји се са круном св. Стевана. Од тада до данас краљеви угарски уједно су и хрватски краљеви. А са нестанком Звонимирове круне и државе престаје и хрватска повјесница, те се спаја са повјесницом Угарске: Због ове отуђености највећи дио хрватског народа, пропаде у туђинштини, те данас има свега 250 до 300 хиљада правих старих Хрвата, а све остало или су поримокатоличени Срби или Словенци.