Кратка повјесница Срба од постања Српства до данас 0
| КРАТКА ПОВЈЕСНИЦА СРБА ОД ПОСТАЊА СРПСТВА ДО ДАНАС Писац: Сима Лазић Лукин |
1. глава >→ |
Историја је грчка ријеч, а српски се то каже повјест или повјесница илити паметарница — све је то једно исто.
Послије читања, писања, рачунања и оченаша, свакоме човјеку родољубу најпрече је знање: повјесница рода и народа његовог. Човјек, који не зна, а неће да позна повјесницу свога народа, то је несвјесно чељаде без рода и имена, без љубави и поноса. Такво чељаде личи на сироче находче са улице, које не зна: ни како је ни откуда је дошло на свијет, ни ко му је био отац, ђед и прађед. Повјесница народна, дакле, учи се за то: да познамо свој род и порјекло своје; да знамо, ко смо, чији смо и откале смо; да знамо, ко су и какви су нам били наши преци, наши стари, па или да се поносимо њима и да се угледамо на њих, или да се поучимо њиховом патњом, па да се чувамо, погрјешака њихових.
Прошлост је водиља будућности свакоме паметном и разборитом човјеку, Тако и народ, који познаје и љуби своју прошлост— своју повјесницу — поуздано иде на сусрет будућности, јер ће тако моћи да избјегне оне погрјешке, са којих је патио у прошлости. Кад знамо повјесницу свога народа, и духом смо јачи, не осјећамо се сиротни и самохрани, јер онда знамо, да имамо у свијету још пуно браће своје, па чисто осјећамо, како над нама вазда стражаре велики дуси славних нам предака и чувају нас, да нам у срцу никад не угасне свети огањ родољубља, заједничког сродства и љубави братињске. Тако се челичи дух- народа, те постаје силан и несавладљив, да му не може наудити ни унутрашљи ни спољни злотвор.
Рекао сам и кажем: народи, макар како били силни и велики, умиру и нестају, чим изгубе свој понос: чим занемаре и забораве своју прошлост, своју — народну повјесницу. И, заиста, многи силни и славни народи, кад заборавише на се и на своју прошлост народну, — онда и нестадоше са лица земље, те их сад људи још само по имену казују.
Па хоћемо ли и ми, Србине и српски сине, да презремо свој највиши понос? Хоћемо ли и ми ногама да погазимо хиљадугодишње муке и тековине прађедова наших: хоћемо ли да заборавимо србињску прошлост своју, своју повјесницу народну, па да се живи бацимо у неситу чељуст туђинштине? Смију ли то да учине потомци Милоша и Марка и светога Немањића Саве? И по коју цијену, за какву размјену бисмо ми то могли учинити — без големе штете своје? Та на земљи овој прљавој нема тог достојања и нема те славе, која би могла претегнути славу Србинову, јер њој нема равне под небом овим, па стога нам на њој завиде и браћа и небраћа наша.
Али: како ће Србин сачувати и његовати свој понос, своју повјесницу народну? Сачуваће је тако, ако је свесрдно пригрли, ако је љуби свим срцем. А како ће је завољети? 3авољеће је, ако је упозна. А како ће је познати, ако је не проучава, ако је не учи и не памти? И како ће други туђ свијет знати за Србина, ако Србин сам за се но за и сам на се заборавља ? И по чему ће нас туђин вољети и поштовати, ако се ми сами не волимо и не поштујемо?
Мудри су били прађедови твоји, Србине мој, а још мудрије они рекоше:
Загреб, на дан светог Стефана Милутина, краља српског 1894.
Кратка напомена. У овој књизи народној одбачене су све књижевничке заврзламе и петљаније, а бројеви и године наводе се само онђе, гђе је најпотребније. Гђе год пише тачком скраћено: год. или само г. — то значи годину. Све године просто назначене рачунају се од Христова рождества на овамо. Али кад поред броја године стоје још и овакве скраћенице:, пр. Хр, — онда то значи годину прије Христа. Римски бројеви: I., II., III. и тако даље узети су као придјеви: први, други, трећи и т. д. На примјер: краљ Урош I. Немањић V. значи Уроша првог, који је по реду пети Немањић. Скраћеница: итд. значи: и тако даље. Туђе и непознатије ријечи протумачене су узгредице на истом мјесту под оваквом заградом: ( ).