Кошија од Крамаља краља

* * *


Кошија од Крамаља краља

(КОМАДИ ОД ПЕСМЕ)

(Из Босне)

Одкако је постала краина,
Није левша постала влахиња,
Него што је, весела дружино!
Мили ћерца од Крамаља краља
А на име Тијана ђевојка: 5
Но је мдада остала без мајке,
Па је дао бабо на дојиље;
Дојиле је по двије дојиље,
Дојиле је по двије године;
(Дојиле је за четир’ године.) 10
Па је дао бабо на чешљање,
Чешљало је девет чешљадица
И плело је девет плетелица,
Свака себе и од своје руке.
Кад јој било дванајест година,15
Тад јој бабо каФез начинио.
И у кафез чедо претворио.
Бабо чеда у кафезу храни,
Храни чедо шеснајест година;
Па не види сунца ни мјесеца, 20
Ни облака нит добра јунака,
Нити знаде на чем’ жито расте,
На чем’ жито на чему ли трава,
Нити знаде што је мушка глава;
Док нарасла цура за удају, 25
Нагојила лица за љубљење;
Набјелила грло за грлење.
Лепота се на далеко чула,
По свих седам влашких краљевина,
И свој будеш турској царевини 30
То зачуло сви је седам краља,
Седам краља од седам земаља,
И још осма круна ћесарова,
Па се млоги просци искупише,
Па одоше бијелу Крамаљу, 35
Те их виђе од Крамаља краљу.
А кад краље силу угледао,
Огрте се ћурком великијем,
Па отиде у каФез ђевојци.
Кад га виђе Тијана ђевојка: 40
Лако скочи на ноге лагане
Пољуби га у 'бијелу руку
Измаче се, двори старијега.
Тада рече од Крамаља краљу:
„Чедо моје, Тијана ђевојка! 45
„Кад си ми се родила лијепа,
„Да си ми се родила слијепа,
„Чедо моје; лакше би ми било;
„Ђе ми твоји просци додијаше,
„Што имадох у подруме вина. 50
„То све твоји просци потрошише,
„Што имадох зоби и сијена
„То све њини коњи поједоше.
„А ти, чедо, нећеш ни једнога
„А шта чекаш? весела ти мајка! 55
„Пало ти је у вијеку твоме
„Те те проси седам краља, чедо,
„Седам краља од седак земаља
„И још осма круна ћесарова;
„Хајде бирај кога ти је драго, 60
„Шњиме ће, те удомити бабо.“
Ал’ говори Тијана ђевојка:
„А Богами мио родитељу!
„Ја од тога нећу ни једнога,
„Удати се без кошије не ћу; 65
„Ето рока до првога петка,
„Па кад буде о првоме петку,
„Когод има хата ал’ парипа,
„Али какву суру бедевију
„Што би добра била за кошију, 70
„Нек у пољу буде Крамаљскоме."
А кад зачу од Крамаља краљу
То је њему врло мило било,
Па ђевојци краље говорио
„Хвала теби, слатко чедо моје! 75
„Да с’ отишла на бојанли-кулу,
„Да пробереш просца најбољега,
„Најбољега, али најгорега,
„Могао сам погинути лудо;
„А овако, моје чедо драго! 80
„Што ти буде од Бога суђено." —
Ловрати се на бојанли — кулу,
Слуге виче, набрекну слушкиње:
„Слуге моје хитро похитајте,
„Донесите трољетнога вина, 85
„И ракије од седам година,
„И бешкота љеба бијелога
„И дебела меса овнујскога
„Да угостим млоге просиоце:
„Седам краља од седам земаља, 90
„И још осму круну ћесарову.
У млађега поговора нема;
Потрчаше слуге и слушвиње,
Донесоше трољетнога вина.
И ракије од седам година, 95
И бешкота љеба бијелога,
И дебела меса овнујскога.
Док ето ти од Крамаља краља
И за њиме свије седам краља,
Седам краља од седам земаља, 100
И још осма круна ћесарова.
За готову софру засједоше,
Па стадоше рујно пити вино;
Вино пише док се понапише,
Док им винце. униђе у лице, 105
А ракија оде говорити;
Те о свачем еглен затуруше,
О земљама и о градовима
О сабљама и о крајинама
И о млогим добрим јунацима. 110
Докле рече од Крамаља краљу;
„Гости моји, свије седам краља!
„Седам краља од седам земаља,
„И још осма круно ћесарова,
„Ви дођосте просити ђевојку, 115
„Ма Тијана не ће ни једнога,
„Удатв се без кошије не ће;
„Даде рока до првога петка,
„А кад буде о првоме петку,
„Когод има хата ал’ парипа, 120
„Али какву суру бедевију,
„Што би добра била за кошију,
„Нек у пољу буде крамаљскоме;
„Ко добије, честита му била.“
А кад чуло свије седам краља, 125
Седам краља од седам земаља;
И још осма круна ћесарова;
Сви сједоше, ситне књиге пишу,
Сваки своме шиље вилајету,
Ђе год знаду доброга јунака, 130
А под њиме хата ал’ парипа,
Али какву суру бедевију
Што би добра била за кошију,
Нека хити пољу крамаљскоме.
То кад виђе од Крамаља краљу, 135
И он сједе, ситну књигу пише,
Посла књигу низ жупно приморје
У Котаре, Цмиљанић Илији:
„О Илија, пиле од сокола!
„Чуо јесам и људи ми кажу 140
„Да си добар јунак на мегдану;
„Ако имаш хата ал’ парипа,
„Али какву суру бедевију
„Што би добра била за кошију,
„„Хајд’, Илија, мени на весеље, 145
„Ја ђевојку дајем на кошију,
„Рад бих био до те зетом зовнем."
Па кад такву књигу накитио.
И на књигу печат ударио,
Предаде је брзо татарину: 150
„Носи књигу Цмиљавић Илији,
„У приморје у кршно Котаре."
Татар оде и књигу однесе;
Па кад дође у кршне Котаре,
Даде књигу Цмиљанић Илији, 155
...............................................
Печат сломи, књигу отворио
Па кад виђе што му књига, каже,
Просу сузе низ бијело лице.
Кано бисер низ бијелу свилу.
А гледа га остарила мајка: 160
„Чедо моје, Цмиљанић Илија!
„Од куд књига? огњем сагорела!
„Те је учиш и сузе прољеваш;
„А ко те је тако окарио?
„О своме се јаду забавио; 165
„Није л’ књига од каква мегдана?"
Но Илија мајци говорио:
„Мајко моја Богами једнога!
„Ова књига није од мегдана,
„Но је ова књига од Крамаља, 170
„Од онога краља крамаљскога,
„Краљ ђевојку даје на кошију,
„Џа и мене зове на весеље;
„А ја хата и парипа немам;
„Нит’ кобилу суру бедевију 175
„Што би добра била за кошију
„С тога лијем сузе низ образе.“
Тад Илији говорила мајка:
„А не бој се, моје чедо драго!
„Имаш, сине, сокола ђогина 180
„Што га мајка у потаји рани;
„Рани ђога дванајест година,
„Ти за њега и незвадеш сиие;
„Иди, сине у подруме доње,
„Па кад будеш своду најнижему. 185
„Окрени се с десна на лијево,
„Хоћеш наћи капиџике мале
„Претрпане сламом и сијеном;
„Ти отури сламу и сијено,
„А подигни капиџике мале, 190
„И повичи Маџарина Јанка,
„Нек’ ти Јанко изведе ђогина,
„Те окушај срећу у ђогину.“
То Илији врло мило било,
...............................................
...............................................
...............................................
Па он оде низ бијелу кулу 195
За њим сабља броји мердевине;
Он уљезе у подруме доње,
Па кад дође своду најнижему,
Окрете се с десна на лијево,
Док угледа капиџике мале 200
Претрпане сламом у сијено;
Он отури сламу и сијено,
А подиже капиџике мале,
И повика Маџарина Јанка:
„Деде, Јанко; изведе ђогата 205
„Да окушам срећу у ђогину.“
Намах Јанко подрум отворио,
Па сокола изведе ђогина;
На ђогату четири улара,
Што га држе четири Маџара. 210
На ђогата тимар ударише
Млаком водом и ракли-сапуном,
Па у сунђер воду покупише,
А чаршавом длаку положише;
Па му гриву шиком шиковаше, 215
А копиту виксом виксоваше;
Па бацише ћебе татарију,
А по њему седло османлију,
Преко седла ашу сарачлију,
Поврх аше четири колана, 220
Једно пето ибришим-тканица
Од зелене препредене свиле;
Заложише ђемом од челика;
Па му дизгин на јабуке мећу,
Сам са ђогат по авлији шеће. 225
Ногом копа а ушима стриже,
Чека ђбгат добра господара. —
А Идија на кулу изиђе,
Он се свуче па се преобуче:
Меће влаше на се одијело, 230
До тијела кошуљица б’јела,
По кошуљи три ђечерме златне,
Па поврз њих токе оковане,
Златне токе од четири оке,
Поврх тока зелена долама, 235
На долами тријест пуца златних,
Свако пуце од по литре злата,
А што му је пуце под гроцем,
У њему је литра и по злата,
И оно се на чекрк завија, 240
У њем’ стоји чаша од биљура.
Чим јунаци рујно вино пију;
Па на ноге ковче и чакшире,
А на главу калпак и челенку,
На челепци седам пера златниа, 245
Свако перо од по литре злата,
А што му је перо над очима,
У њему је литра и по злата,
И оно се на чекрк окреће
Те казује који ветар дује 250
И бранио му лице од сунашца,
Да му сунце не опали дице;
Крај челенке од злата ступови,
На њима је ситно трепетљиче,
Трепетљиче у рамена тиче. 255
Тад Илија прикити оружје:
Меће влаше двије пушке златне,
Што на њима ниђе дрвца нема,
Само парче што чаркове стаче;
Па припаса сабљу бабајкову; 260
Сиђе влаше у мермер-авлију
До ђогата коња виловнога,
За дизгин га руком ухватио,
Приведе га бињактеш-камену,
Са камена њему на рамена, 265
Прекрстише се и Бога помену,
„Збогом" рече „моја стара мајко!“
А мајка му благосове даје:
„Срећан да си; једини у мајке!“
Тад Илија окрете ђогата, 270
Дохвати се поља под Котаром,
Па потече друмом широкијем
Кано зв’језда небом високијем.
Оде влаше збогом путујући,
Оста за њим мајка гледајући.
А кад дође у Крамаља града,
У граду је коња разљутио,
Па се добар коњиц помамио,
Под Илијом скаче на колаче,
Три му копља у висину скаче,
А четири поља захваташе,
Сеири га мало и велико.
...............................................
...............................................
...............................................
Гледа с куле краљева ђевојка,
...............................................
...............................................
„Ој Кумријо, сестро до вијека
„До сада си робињица била,
„Од сад си ми по Богу сестрица,
„Брзо сиђи доле у чаршију,
„Па ти гледај онога јунака
„На ђогату коњу од мегдана,
„Ђе ће добра ђога одсједнути,
„Па га питај, весела му мајва!
„Одкуда је, од кога је града,
„Како ли се по имену каже,
„Благо мајци, која га родила,
„Благо сеји која одгојила
„И најбоље оној мојој други
„Што му ноћи на бијелој руци.“ —
У млађега поговора нема,
Но Кумрија стрча у чаршију;
Па кад виђе Цмиљанић Илију,
Ђе Илија одсједе ђогата
Пред дуђане Јове базрђана,
Млада цура доће пред дућане,
Пољуби га у скут и у руку,
Па му стаде стидно говорити:
„О јуначе, Бога ти једнога?
„Одкуда си од кога ли града?
„Како ли се по имену кажеш!
„За те пита краљева ђевојка.“
Одговара Цмиљанић Илија:
„О Бога ми лијепа ђевојко!
„Јеси л’ чула то жупно приморје?
У приморју те крше Котаре?
У Котаре Цмиљанић Илију?
„Ја сам главом Цмиљанић Илија.“
То кад зачу Кумрија робиња,
Брзо иде на бијелу кулу,
Те казује Тијани ђевојци:
„Виђела сам доброга јунака
„На ђогату коњу од мегдана,
„То је главом Цмиљанић Илија
„Из приморја, из кршних Котара.“ —
„О Кумријо, сестро до вијека:
„Сиђи брзо доле у чаршију
„До јунака Цмиљанић Илије,
„Од мене однеси поздравље:
„Нека дође на бојанли-кулу,
„Срмајли сам чибук припалила,
„А мрку сам каву преставила,
„Нека дође да је похарчимо."
У млађега поговора нема;
Оде цура натраг у чаршију
Па Илији стидно проговара:
„О Илија, пиле од сокола!
„Селам ти је од шћери краљева:
„Да ти пођеш на бијанли-кулу,
„Срмајли је чибук припалила,
„А мрку је каву преставила
„Да отидеш да је похарчите“.
Оде влаше ријеч не учини.
...............................................
...............................................
...............................................
На кули се отворише врата,
На вратима моловано било,
Моловано два арапа црна,
Оштре сабље држе у рукама.
Да с’ очима по издаље гледаш,
Би рекао и би се заклео
Да су живи, нису моловани.
Кад арапе влаше угледало,
Кол’ко ј’ влаше силно и бијесно,
Трже влаше сабљу бабајкову,
По вратима ударити шћаше.
Но повика Кумрија робиња:
„Стан’, полако, Цмиљанић Илија!
„Нису живи но су моловани.“
Устави се Цмиљанић Илија,
И поврну сабљу у канију.
...............................................
...............................................
Ту га срете Тијана враљева,
За б’јеле се ухватише руве
У б’јело се изљубише лице,
Па одоше уз бојанли — кулу,
Униђоше у шикли — одају,
Па сједоше на меке душеке,
По шилтету ноге попружише,
Каво патке по дубоку виру;
На јастуке руке растурише,
Ка соколи под облаке крила.
Кавеџије каву донијеше,
Чибукџије чибук припалише;
Док по једну каву похарчише,
Телал внкну под краљевом кулом
„Дедер краљу изводи ђевојку!
„Сваки коњик коње опремајте."
...............................................
...............................................
...............................................
...............................................
Тад Маџари гајтан изнесоше,
Изнесоше па га затегоше,
За гајтане коње заведоше,
Гајтан паде, коњи потекоше;
Боже мили и Богородице!
Кад потрча петстотина коња,
Стаде црне земље тутњавина.
А то гледа Цмиљанић Илија
Из одаје са краљеве куле,
Па сиоди низ краљеву кулу,
А закрочи виловна ђогата,
Оде влаше пољу крамаљскоме.
Кад изиђе у поље крамаљско,
Усред поља чадор разапео,
Па удрио копље у ледину,
А за копље свезао ђогата,
Па под чадор сједе пити вино;
Не пије га чим га људи пију,
Већ леђеном од дванајес ока. —
Кад отиде уз поље кошија:
Краљ дозива двије слуге своје:
„Слуге моје хитро послушајте!
„Дохватите дурбин од биљура,
„Развите му седам коленаца,
„На демнрли-пенџер наслоните,
„Покупите поље под Крамаљем
„Ухватите у пољу кошију
„Да видимо коње и јунаке
„Чији ли су коњи по најбржи.“
У млађега поговора нема;
Дохватише дурбин од биљура,
Развише му седам коленаца,
На демирли-пенџер наслонише,
Покупише поље под Крамаљем,
Ухватише у пољу кошију,
И виђеше Цмиљанић Илију,
Ђе он пије вино под чадором:
„Господару! од Крамаља враљу!
„По најпрва два арапска вранца
„И на њима латинско циганче;
„Па за њима двије бедевије,
„Обадвије арапина црног,
„А на њима ниђе никог нема,
„За ункаш им узде затурене
„Па за њима два хата алата,
„Оба хата арапина Усе,
„И на њима ниђе никог нема,
„За ункаш им узде затурене;
„Па за њима арапине Усо
„На његовој сурој бедевији;
„Па за њиме круна ћесарова;
„Па за круноме Крла капетане
„На његову вилену зеленку;
„Па за Крлом крунине катане;
„А за њима дружина остала.“
„Оно влаше сједи под чадором,
„Под чадором рујно вино пије,
„Не пије га чим га људи пију,
„Већ леђеном од дванајест ока.“
Тада рече од Крамаља краљу:
„Гледајте га, вјерне моје слуге!
„Кад ће младо влаше устанути
„И ђогата коња закрочити.“
Истом краље био у ријечи,
А Илија у сат погледује;
Кад два сата измакну кошија,
Тад Илија скочи под чадором
И закрочи виловна ђогата.
Поље пусто дуго и широко,
Мегдан има дванајест сахата;
Он ђогату дизгин попустио
Те му ђого из дизгина иде,
Из дизгина носи господара.
Све у трећем сату престигао.
Престигао дружину осталу.
Тако му се дало погледати
Док угледа краљеве катане,
Мало иде но их стиже брзо,
Па Илија њима говорио:
„Ој катани моја браћо драга!
„Хајте браћо сад да путујемо.“
Они њему не рекош’ ријечи. —
Тако му се дало погледати,
Док угдеда Крлу капетана
На његову вилену зеленку,
Мало иде но га стиже брзо,
Па Идија Крлу говорио:
„Хајде, Крле сад да путујемо."
Њему Крле не рече ријечи. —
Тако му се дадо погдедати,
Док угдеда круну ћесарову,
Мадо иде но је стиже брзо,
Па Илија круни говорио
„Хајде, круно, сад да путујемо."
А Илији круна одговара:
„Иди влаше, са срећом ти било“! —
Тако му се дадо погледати
Док угледа арапина црног
На његовој сурој бедевији,
Мало иде но га стиже брзо,
Па Илија њему говорио;
„Хајде, Усо сад да путујемо".
Арап ћути, не рече ријечи. —
Тако му се дало погледати,
Док угледа два хата алата
И на њима ниђе никог нема,
Мало иде но их стиже брзо,
Ђе их стиже, ту их оставио. —
Тако му се дало погледати,
Док угледа два арапска вранца,
И на њима латинско циганче,
Мало иде но га стиже брзо,
Циганчету јунак говорио:
„Хајд’ циганче, сад да путујемо."
Но говори латинсво цигапче:
„О Илија, жалосна ти мајка!
„Зар не жалиш сокола ђогата?
„Спале су му плоче све четири
„Из копита црна крвца врца.“
А Илији прежао ђогата,
Усред поља коња уставио
Сиђе с ђога на земљицу црну,
И загледа плоче на ђогату:
Стајаху му плоче све четири.
Придрну се Цмиљанић Илија,
Па закрочи виловна ђогата,
И потеже сабљу бабајкову,
А поћера по пољу циганче,
Мало иде но га стиже брзо,
Удари га сабљом на довату,
На довату по црноме врату,
Паде глава у зелену траву.
А Илија прође на ђогату,
И доћера коња до ђевојке,
Код ђевојке коља одседнуо;
Ђевојачке слуге притрчаше,
Под Илијом, коња прихватише;
А ђевојка Цмиљанић Илију
За бијелу ухватила руку:
„Добро дошо, пиле од сокола!
...............................................
...............................................

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg


Референце

Извор

Српске народне пјесме (епске), сакупио и на свет издао Благоје Стојадиновић, II, у Београду, у Државној штампарији, 1869, стр. 35-52.