Косу кавезу

Косу кавезу
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Косу кавезу не хоћаше обдан појати, но само преко ноћи. Упитају га зашто то чини. „Обдан појући, ухватили су ме,” — oдговори он — „зато сам се од тада научио памети.”

„Безвремено и касно, добра косовицо," — реку јој — „сад слободно поваздан пој, немаш се већ чега бојати."

Наравоученије

„Пαθών δε νήπιος έγνω: Кад пострада манит, онда зна,” вели Исиод. После боја с копљем у трње!

Прародитељни грех, штоно зову, ништа друго није него незнање. Само дај да расудимо ово, пак ће нам ова вешт јасна бити. Кад се ко да или од другога обманути или се сам собом превари, он то не чини нити из злобе нити из лукавства, него из недостатка или из недовољног проницателства ума, а то је исто и незнање. Наши, дакле, прародитељи, у свом првом состојанију безлобија, нити су злобе ни лукавства познавали. Дође, вели, змија, и облести Еву, а ова са свом неисказаном својом љубовију к мужу свому, прелаштена будући, препасти и њега. Њихово непослушаније сасвим је основато на незнању, јер да су они знали шта ће се из тога родити, не би се преварили: ево, дакле, како је незнање први прародитељни грех. Што велимо да се сви људи у прародитељном греху рађају, то ако хоћемо разумно да толкујемо, ништа није друго него незнање, јер сви што нас је год на белом свету, кад се родимо ништа не знамо. Ми кад велимо да за грехе наше страдамо, то толико значи да за наше будалаштине и незнање злопатимо; зато и фарисеји слепорођеном веле: ти си се сав у греху родио, тојест не само у незнанству ка' и други људи, него јоште савише и слеп. Ко се глув роди, мора нем остати, зашто не чујући речи не може их ни научити; а кад би се оваки јоште к тому и слеп родио, шта би онда научио? Ништа.

Кад велимо да нас је наш премудри Спаситељ избавио од прародитељнога греха, ништа друго не велимо него да нас је освободио од незнања, да нас је извео из таме у свет, да нам је дао право бога познанство, и да нам је показао не само с својом науком него и с својим примером п у т к совершеној правди и добродјетељи, тојест к царству небесному. Откупио нас својом пречесном крвљу, како иначе разве ако познајемо ону истину и ако сљедујемо онима добродетељма за које је он не само изагнат, псоват, поруган, попљуван и бијен био, него и најпоследњу капљу крви своје излио? Ко год дакле вели да је Христос за њега своју кров пролио, а он се истине боји, на њу мрзи и гони ју, за привремену корист лицемерствује и лаже, трбух и сласти своје правди и добродјетељи претпочитава, у глупом сујеверију, у лудом тврдоглавству и самовољном незнању лежи и остаје, он се ужасно вара, и у прародитељном греху, тојест у незнању, својевољно остаје. Ако ли је ко пак много учен, искусан и остроуман, а зао, пакостан и лажљив, он је подобан једном који види, чује и говори, али кад му је покварен мозак, све му је оно залуду. Злоба, покварено срце и развраштене нарави љуто ослепљавају човека, и не даду му знати оно што је најнужније и важније, тојест добродјетељ, без које сва наука, остроумије и вредност на зло се употребљава и преокреће.

Зато, дакле, предрага јуносте, учи се, вразумљавај се и умудравај се; али у исто време сва твоја наука, разум и мудрост, исте твоје игре и забаве нека су неотлучно свезане и соједињене с чесностију и с добродјетељију, без којих добро знај да највећа мудрост ништа није друго него највећа и крајња слепота и лудост. „Мισώ σοϕιστήν όστις ούχ΄αυτώ σοϕός: Мрзим мудраца који себи није мудар.”

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.