Кнегиња од Трибала (драма у три чина)/9
IX
ТОЛ, ПРЕЂАШЊИ
КНЕГИЊА: Је ли ти тешка, Толе, тамница? Бил’, да умолим господара да ти слободу да?
ТОЛ: А има ли је он па да је мени да?
КНЕГИЊА: Зар нема је?
ТОЛ: Мозов му се обруч стегао око врата, а он да дели слободу? Ил’ не видите можда колики је дебео зид Мозове војске којом вас је опасао? Цела је Кроја тамница, у којој тамнујемо сви, те што би мени самом била тешка?
КНЕГИЊА: Зар тол’ко, Толе, верујеш у силу Мозову?
ТОЛ: Ја не верујем, ја то, жено, знам, јер знам да Моз води војске две, једну јачу од друге.
КНЕГИЊА: Ја само једну знам.
ТОЛ: Друга је војска мржња, јача од прве којом је опасао овај град!
КНЕГИЊА: Издајник нема права мрзети.
ТОЛ: Моз није издајник!
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Да како се, Толе, твојим језиком зове онај, који је до јуче био под заставама Скендер-беговим, а данас довео војску туђинску да поруши онај исти град који је негда и сам бранио?
ТОЛ: Зове се — осветник!
КНЕГИЊА: Освета према домовини је издаја.
ТОЛ (Значајно је погледа): Не разривај, жено, туђу душу. У души свачијој почива бура непробуђена; не ремети јој сна, јер јава затим недогледна је.
КНЕГИЊА: Не разривам је ја. Мозову душу разрива мржња и ненавист. Он завиди слави кнежевој.
ТОЛ: Познајеш ли му душу кад је обвинујеш?
КНЕГИЊА: А има ли је он?
ТОЛ: О, има је, ти мораш знати то. Јер да је нема, где би мржњу сместио?
КНЕГИЊА: Зла је та душа у којој мржња царује...
ТОЛ (Погледа је тако да јој погледом пресече реч. Посматра је затим дуго и оштро): Чуј, жено, озу причу!... Казују људи, којима су други казивали, да је некада, у поносноме граду Драчу, на мору, владала једна краљица. Лепотом раскошно обдарена, била је свемоћна и безобзирно је владала људима, али... то јој ипак није заситило сујету; хтела је још да влада и оним што руком не могаде да домаши или да схвати погледом. На небо само срдила се и на сунце и на Бога, када јој нису годили; а мору свако вече силазила би на обале и наређивала му да се исповеди шта крије у својој дубини. Море би пред њом разведрило своје чело намрштено и дивило би јој се лепоти, али јој се није исповедило. Тада би звала учене људе своје државе и бацала их мору у дубину, нека би својим очима сагледали и проучили шта му лежи на дну. Они су тонули до морских дубина, али се више нису враћали да јој задовоље ћуд. А ћуд јој не хтеде да призна немоћ већ пређе у бес, те краљица пође слазити на обале, носећи љуту камџију и поче њоме море шибати, гонећ га да јој се исповеди.
Море је трпело и ово насиље, јер се осећало слабо према њеној лепоти. Од непамтивека до памтивека и од памтивека па кроз све векове, царевала је и господарила женска лепота, а робовала је и трпела људска слабост. Ништа краће веком и ништа вечније влашћу од женске лепоте. Погасиће се звезде на небу, помериће се брда на земљи, посисаће мора земљина утроба, али ће женска лепота трајати, трајати, трајати и... господарити!..
И море је трпело, све дотле трпело док га је краљичина лепа рука шибала, али се та рука умори и она предаде канџију својим слугама да море наставе шибати, све дотле док се не исповеди. Тада се мору намршти чело и задрхташе груди те поче
рикати гневом и бацати беле пене срџбе и преврте му се утроба те на врхове, високих као планина валова, изнесе све оно што му лежи на дну. Краљица виде и сазнаде што лежи мору у дубини, али, са тог сазнања, задрхташе зидине тврдога града Драча и, од удара бесних валова, заљуљаше се куле и бедеми... (Завршивши причу он се дубоко загледа у очи кнегињи. Она обара главу). То каже стара прича!
КНЕГИЊА (Под утиском је прнче која је баца у дубоко размишљање): Хтела би је разумети, Толе, али су ти речи нејасне.
ТОЛ: Кад гране зора лако је знати да то свиће дан. Пре но што разбије љуску, мудрост је кадра пронићи што крије орах.
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Збориш неким чудним језиком, није ли то језик којим збориш са злим дусима?
ТОЛ: Не зборим с њима ја!
КНЕГИЊА: Кажу!
ТОЛ: Не зборим с њима ја, али их чујем, чујем њихов крик и шапат у сну и песму њихову.
КНЕГИЊА: Па шта ти казују?
ТОЛ: Веле: Певамо песму задњих дана, крваво коло играмо. Небо се грчи, а земља угиба од болова и дршћу непобедиви Кројини бедеми!
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Боље би, Толе, било да их не слушаш, те духове зле.
ТОЛ: Да их не слушам? Не могу, не остављају ме! Будан им чујем песму, у сну им чујем реч. Шапћу ми на ухо: што ћутиш, Толе, зађи по војсци и реци: ко увреду сеје освету ће жњети.
КНЕГИЊА: Зборе ли ти још што?
ТОЛ: Зборе речи нејасне, али ипак довољне да видим оно што не видите ви.
КНЕГИЊА: А шта видиш то?
ТОЛ (Загдеда се у даљину и поглед му добије неки чудан израз): Догледам чудна знамења.
КНЕГИЊА {Узбуђено): Реци, говори!...
ТОЛ: ...Јунака два, имена знана, славом венчана, утркују се пољем крвавим. Крвава пена коње спопала и крвав са јунака, ено, тече зној. Бесомучан трк све у дубљу крв, док не загазе у дубине где ће им се имена утопити. Један од двојице измакао је већ, он ће пре стићи мети, а мета је — смрт!
КНЕГИЊА (Врло узбуђена): Познајеш ли му лик? Реци, ко је?
ТОЛ: Један од двојице. Оба не могу живети, оба не смеју умрети!
КНЕГИЊА (Преетрављена слутњом, понавља себи речи Толове): Један од двојице?... (Тргне се) Ил', Толе ти можда знаш штогод, или.... Реци, видиш ли то одиста?
ТОЛ: Није у мене моћ да видим што други не виде, већ је у вас слепило те не видите што се може видети!
КАПЕТАН ЂУРИЦА (Увиђајући непријатност осећања књегињиних, рад је да отклони даљи разговор.): Светла госпођо, Толовим причама нема краја...
КНЕГИЊА (Тонући у све дубље мисли и избегавајући Толов поглед): Тол је слободан.
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Госпођо?
КНЕГИЊА (Одлучније): Тол је слободан, ја му слободу дарујем у име кнежево.
КАПЕТАН ЂУРИЦА (Толу): Пођи, Толе, књегиња ти слободу подарила.
ТОЛ: Женска је милост скупа и не примам је. Слободу примам, јер моја је, ја сам за њу војевао.
КАПЕТАН ЂУРИЦА: ’Ајд’, пођи путем који је пред тобом!
ТОЛ: Поћи ћу путем којим сам и досад ходио! (Одлази низ бастионе).
КАПЕТАН ЂУРИЦА (Кад пође Тол): Дозволи, светла књегињо, да Тола кроз страже проведем.
КНЕГИЊА: Пођи капетане!
КАПЕТАН ЂУРИЦА (Одлази за Толом на доње бастионе).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|