Кнегиња од Трибала (драма у три чина)/20
ДРУГИ ЧИН
(Долина под Кројом, крај белих стена које, сурване с града, леже расуте. У дубини се догледа једним делом град, високо узнесен па големом кршу и литици).
Ноћ на измаку те се кроз таму већ поткива зора.
I
КАНЕТАН ЂУРИЦА, ТОЛ
ТОЛ (Седи на једноме камену крај стене, ослоњен на батину м дубоко замишљен. После извесног времена диже главу и ослухује).
КАПЕТАН ЂУРИЦА (Долази с града, поткрадајући се од стене до стене и обзирући се на све стране.)
ТОЛ: (Кад му се Владенија приблпжи те га уочи): Куда?
КАПЕТАН ЂУРИЦА (Престрављен хвата се оружја): Ко је? (Сагледа Тола) Ти?
ТОЛ: Ја!
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Што ћеш ти овде?
ТОЛ: Што питаш оно, нашто ти треба одговор да даш?
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Питам те: што ћеш овде?
ТОЛ: Рекосте л’ слободу сте ми дали? Ја идем за њом!
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Овде слободу тражиш, међ стенама?
ТОЛ: Овде је она међ стенама и горама, а не тамо у опсађеним зидинама. Пође л’ и ти за њом?
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Ја?...
ТОЛ: Стани, не казуј! (Устаје) Реци ми најпре како си из града изишао, кад су све капије тврдо забрављене?
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Отворише ми их.
ТОЛ: Ја чујем мрављи ход и чујем црва под кором и чујем ноћ како спи и зору када се буди — ја не чух да су капије на граду отваране.
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Још ноћас!
ТОЛ: Од поноћи сам овде, а ти си ноћас целу ноћ на стражи пробдио.
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Нисам кроз капију...
ТОЛ: Већ?
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Знам један тајни пут.
ТОЛ: Из цркве, кроз лагум?
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Да!
ТОЛ: Изгинули су они који су знали тајну ту. Од живих знамо је само кнез и ја. Он ти тајну није поверио, а ја ти је нисам проказао, нити си ме ноћас видео кад сам сишао путем тим.
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Псвери ми тајну кнез Кроз тај смо лагум слазили кад смо једном, прерушени, Мозову војску уходили.
ТОЛ: Лакомисленик!
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Зар што је мени тајну поверио?
ТОЛ: Теби, да!... Јер, ти си, Владеније, кренуо у издају!
КАПЕТАН ЂУРИЦА (Плане): Ја?
ТОЛ: Ухода ниси! Уходе не иду под оружјем.
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Нисам ни издајник!
ТОЛ: У издају си кренуо, Владеније Ђурица!
КАПЕТАН ЂУРИЦА (Ставља руку на мач па се ипак уздржава): Старост те штити, Толе.
ТОЛ: И штити ме истина! Не може бити часна мисао која те је одјутрос овамо повела. Моз чека зору да нападне град; то знају горе сви, и сви су на својим местима. А где си, капетане, ти? Ти напушташ град, спушташ се ноћу тајним лагумом и слазиш у поље где је војска Мозова. Где води тај пут?
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Зора ће ме на своме месту затећи.
ТОЛ: Зора је већ ту. Ено се звезда гаси, тмина се просенила и попац умуко. Ти ниси бржи од зоре, те да се испнеш на Кројине бедеме.
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Стићи ћу увек пре нег борба отпочне. Моз данас неће нападати град!
ТОЛ: Ко вели то ?
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Данас ће Моз и Кнез, овде код беле стене, сами мегдан поделити.
ТОЛ: Ко рече то?... Ко зове на мегдан?
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Моз!
ТОЛ: И рањен кнез је позив примио?
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Рана му није претешка да не би могао мачем владати.
ТОЛ: Част им обома! На њима и јесте да пролију крв те одмазда да откупи увреду. На њима, да, ал’ шта ћеш онда овде ти?
КАПЕТАН ЂУРИЦА (Ћутање).
ТОЛ: Ћутање, је ли, то ти је одговор? Рекох ли ја, честита мисао тебе одјутрос није повела!... Ја ћу ти рећи што ти сам себи не смеш признати... Два јунака ће се овде огледати честито и витешки, а ти ћеш, из заседе, ил’ кнезу помоћи и на Моза дићи мач или ћеш Мозу помоћи, а учинити кнезу издају.
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Ја кнеза нећу издати.
ТОЛ: Тада си кренуо да загазиш у срам и укаљаш име кнежево.
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Моз је издајник, а издајника убити није срам.
ТОЛ: Моз је јунак бољи но ти. То си му и сам признао.
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Мрзим га!
ТОЛ: Мрзи га тамо, на бедемима Кројиним. Кад борба отпочне, а ти га дочехај и укрстиа с њиме мач. Јунак тако мржњу казује, кукавица тражи заседу.
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Из тебе је опет зао дух проговорио!
ТОЛ: Зао дух? Није зао дух овде међ стенама и камењем: зао дух је тамо, горе, међ зидинама Кројиним.
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Тамо?
ТОЛ: Да, тамо, где осмех женских усана људе заводи.
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Ма, опет збориш неразумљиво.
ТОЛ: Дивље су ове горе и планине, Бог се на њих никад није осмехнуо; дивља су деца што су никла на овом камену, на њих се досад само смрт осмехивала, ал’ — дође она међу нас!...
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Књегиња?
ТОЛ: Она, да, због чијег осмеха кнез неправду Мозу учини, са чијег се осмеха Моз у издају одметну, и са чијег си осмеха ти у подао злочин кренуо....
КАПЕТАН ЂУРИЦА (Брани се).
ТОЛ: ...и са чијег ће се осмеха угасити слава Кројина!
КАПЕТАН ЂУРИЦА (Узбуђен): Ти је клеветаш!
ТОЛ: Не клеветам је ја, клевета је њена лепота! Не лежи у њој грех већ у лепоти јој. Ти не знаш још сву моћ тога духа злог. Тек си почео да је назиреш; тек ти је први пламен на очи букнуо и први вихор душу занихао, а разум ти се већ помутио и нога ти кренула у срам, а рука се већ дигла на злочин...
КАПЕТАН ЂУРИЦА (Буни се): Није истина!
ТОЛ: Лепота је моћ духа зла, познајем је ја. О, давно... негда ...и ја сам био пошао путем тим. О, давно... негда, и мене беше повео зао дух лепоте, и осетих тад како ми у руци поче да малаксава мач, а у души љубав ка слободи...
КАПЕТАН ЂУРИЦА: И?....
ТОЛ: Убио сам је! Кривица јој беше лепота и са те кривице сам је убио!.. (Пауза. Тол преживљује тренутак бола који ово давно сећање изазива у његовој старачкој души). Отад рекоше људи да сам у власти духа зла, отад осећам ја да сам избегао власти тој, ал’ не и прогону савести.. Отад ме води грех, те лутам кроз горе и планине и зборим са дусима, и видим слике које не видите ви и тражим роба којега је женска лепота заробила, те помажем му да кида ланце којима му је душа спутана...
КАПЕТАН ЂУРИЦА: ...И носиш злочин на души?
ТОЛ: ...И пече ме, тешко ме пече, ал’... била је толико лепа да сам је морао убити!... Нисам убио њу, већ духа зла који ми поче разум да мути и душу разрива... (Рог из даљине, с лева отегнуто.) Чуј... (Рог из даљине с десне стране, отегнуто) Борци се оглашују. Ено, и зора пуца већ! Пођи, пођи, младићу, у град! Пут којим си са града сишао води те у срам, узађи у град путем који ћете слави вратити. Тамо је место твоје! Врати се!
КАПЕТАН ЂУРИЦА (Буни се).
ТОЛ: Зао дух те веже за ово место, је л’? Отргни му се, кобан је његоз загрљај! Остави јунаке нек сами мачем своју судбу одмере. Где освета у борбу ступи са неправдом, ту мачевима Господ управља. Не ометај руку Госаподу! Ко Бога омете, омешће се сам, и погубиће путе којима је ходио и залутаће странпутним стазама. Згазиће у срам, из срама згазиће у грех, из греха у злочин, и трајаће међу људима презрен и постиђен! Послушај ме, врати се!
КАПЕТАН ЂУРИЦА (Ломи се): Ако се вратим, бићу пред собом постидан!
ТОЛ: Ако останеш бићеш пред светом постидан!
КАПЕТАН ЂУРИЦА: А ти?
ТОЛ: Моје је место овде, међ стењем и камењем. Ја ћу да бдим.
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Борба ће бити на живот и смрт.
ТОЛ: Јер се боре мржња и освета!
КАПЕТАН ЂУРИЦА (Још се буни): Кнез не сме погинути!
ТОЛ: Не пресуђуј у име Божје! Послушај ме, врати се!
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Зар да се вратим кад знам да кнезу прети смрт?
ТОЛ: Кнез уме мачем управљати и без твоје помоћи.
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Бојим се слаб је... Рана му је снагу омамила...
ТОЛ: Бог је јак! Ако је правда на кнезу, он ће му подржати мач!
КАПЕТАН ЂУРИЦА (Ломи се и одлучи): Не, нећу, не могу! Остаћу!
ТОЛ (Претећи): Ал’ остаћу и ја и, кад наиђу страже кнежеве и Мозове, предаћу те као издајника, као злочинца који је пао у заседу, те бићеш изобличен пред двема војскама... (Рог с лева, ближе, рог с десна одговара му) Чујеш ли, задњи је већ час! Бирај, хоћеш ли овде у срам, ил’ тамо, у славу?
КАПЕТАН ЂУРИЦА (Којега је намера Толова да га изобличи разбудила, крене не говорећи ни реч)
ТОЛ: Куда?
КАПЕТАН ЂУРИЦА (Смрвљен): Идем у град!
ТОЛ: Иди!
КАПЕТАН ЂУРИЦА (Одлази).
ТОЛ (Прати погледом Владенија, затим се повлачи у дубину иза стене. Већ се зора наглашава. Врхови планина, иза којих сунце почива, первазе са сивом јутарњом маглицом).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|