Кишовите ноћи
Кишовите ноћи
Пошљедњег дана католичке године, киша је пљуштила цијелог дана, па и кад кроз тијесне и пусте улице градске жмирнуше запаљени фењери. Са олука високих старинских кућа падаху слапови на калдрму. На све стране вода је шуштила, тутњила, ревала.
У крчми Код три звијезде, при дну дугачког стола, вечераху крчмар Мишо Селаковић и његова кћи Ивана. Никога другога у крчми не бјеше. Иза њих, кроз кухињска врата, пламен на огњишту свјетломрцаше, те се, на махове, на стијени, приказиваше сјенка чупаве, женске главе, која је такође јела. То је била Јелена, надимком Јејина, сестра и куварица Мишова. Момка немађаху.
Пошто вечераше, Ивана узе распремати сто, Мишо се стаде протезати и зијехати на столици, Јејина дође на кухињска врата и запита:
- Да запрећем ватру?
- Запрећи! - рече брат преко зијеха. - Да ми није због Пипа, одмах би затворио. Ово је брате ноћ за спавање! Ово је божји дар! О-хо-хо, ала ће се спавати!
И као да начини ;увод слатком спавању, које ће трајати дугачке кишовите ноћи, крчмар сложи мишице на груди и изврати главу. Ивана отиде на врата да кроз пљусак посматра пусту улицу. Јејина се врати у кухињу и одмах започе грдње на "Латине".
Латини су, знате, не само Талијани, него и Срби католичке вјере.
Тако све троје показаше шта је коме на срцу.
Богати, размажени крчмар, бјеше жељан једино одмора и безбрижности. Био је јак, здрав човјек, од педесет година. Глатки и румени образи, танки још црни бркови, напомињаху оне ликове на берберницама, те је он увијек био идеал љепоте простијем женскињу, а откад остаде удовцем, просто му се наметаху. Из навике, из частољубља, а не због зараде, држаше отворену крчму до поноћи. Његово добро вино привлачило је вечером занатлије, подофицире, мање чиновнике и мрнаре. Ту се "бришкулало" и грајало до поноћи, али на први откуцај часовника, кад показиваше дванаест, Мишо викне: - "Ол рајт, на ноге, дјецо! Свима и свакоме лаку ноћ!" И томе већ не бјеше поговора. Дању њих троје једва могаху одољевати послу, навали сељака који долазе у град, на суд, или због пазара. Јејина је готовила, он је послуживао, а Ивана наплаћивала.
Бриге велике бјеше се Мишо ослободио недавно, кад се Тони Фабри ожени. То је био дрводјеља, убојица и разметник, каквима је обилато Приморје. Тони је лудовао за Иваном, а и она за њим, те Мишо једва спријечи да је на силу не одведе. Нагађало се да Мишо жели удати кћер за каква чиновника, па да ће се и сам оженити.
Ивана, стасита дјевојка од осамнаест година, бјелолика, повијених обрва и црнијех очију, доста личаше на оца, али ћуди бјеше сасвим супротне. Он, себична мирњачина, стамен, у свему сређен, а она под личином мирноће, бијаше фантастична, понесена за необичнијем. Гледајући с прага у Језиву ноћ, она ствараше језиве догађаје, који би доликовали томе оквиру.
Баба Јејина, старија од брата десет година, удовица без дјеце, ситна, сва чвораста, истицаше се вјерским православљачким фанатизмом, који се не изражаваше толико у вршењу обреда, колико у неутољивој мржњи на католике. То је била права болест ограничене а и обазриве бабе, која је могла само грдити. Она је више мрзила Тонија Фабрија због његове вјере, него због његова развратног живота; она би, доиста, радије задавила Ивану, него што би пристала да се уда за "Латинина". Док је братанична стојала на вратима и маштала ко зна о чему, дотле је тетка прала судове и грдила:
- Потоп, дабогда! Потонуо им, дабогда, и мали Божић и њихова Три краља и њихов свети отац папа и све њихове фандоније! Ах, ниједна вјеро, да ми је доживјети да те Руси униште! Хоће, акобогда!... Свјат, свјат, свјат, Господ Саваот! Удри по мозгу поганију!...
Округли часовник на стијени закврча и поче избијати осам. Ивана се врати к оцу и рече:
- Ето стрика Пипа.
Па донесе карте, таблицу и креду, па отиде да наточи квартуч вина.
Пипо рибар становао је чак на обали, отприлике на километар даљине, а ипак, грмјело, пуцало, Пипо не изостане да по вечери с братом одигра три партије бришкуле.
Уђе и скиде огртач од навоштенога платна. На глави му бјеше кожна рибарска капа, налик на шлем. Био је омален. Његово оштро, жуто лице, са поткушенијем, сиједијем брковима, са ситнијем смеђим очима, као да се вјечито потсмијеваше. Никакве сличности не бјеше између та два рођена брата, а сличност између Пипа и Јејине бјеше у грбастом носу и развраћеним устима. Пошто назва бога и сједе, Пипо додаде:
- Оде им стара година плачући. Па одмах узе мијешати карте.
- Нека, валај! - прихвати Мишо. - Не бих дао ову кишу за десет вијорина. Чим свршимо, лећи ћу. О-хо-хо! ала ће се спавати.
Јејина из кухиње довикну:
- Је ли, рече, да им оде година плачући? Нека, брате, нека! Плакала им свака, довијека! Ивана сједе према стрицу и налакти се. Одиграше двије партије без ријечи, курњавећи из кусастијех лула. Кад започеше трећу, уђе Тони Фабри, сједе подаље од њих и заиска получак вина. Ивана, збуњена, погледа оца и стрица, па отиде да га послужи. Јејина се промоли, накриви главу и учини: "Ух! ух!" Пипо запита шапатом брата:
- Ама, зар долази овамо!?
Мишу се одиже торња усна и бљеснуше вучји сјекутићи, што учини да му се обличје измијени. И он одговори кроза зубе:
- До сада није. Ђаво би га знао! Тони, млад, снажан, необично широких леђа, плав, бјеше мила лица.
Он уздрхталијем гласом запита дјевојку:
- Па како си, Ивана?
- Добро, 'фала, - одговори она, па отиде за тезгу, подними се и уприје очи у њега.
Мишо баци карте и упути се к вратима рекавши:
- Вријеме је да се спава! Ол рајт! Пипо се окрете ка Фабрију и рече:
- Оде стара година плачући, синовче! Тони се трже. На његову узбуђену лицу видје се као да у тијем ријечима тражи какву увредљиву наговијест. И скрстив своје силне мишиће, запита опоро:
- Шта хоћеш да тијем кажеш, барба* Пипо?
- Па ето, небо плаче, - тако се каже, - вели рибар мирно.
- А као за чим би то плакала наша стара година, а? - пита Тони и пркосно одиже главу.
- Хоће ли се ваша смијати, разумије се, нашој? Хоће ли се овдје, код Селаковића, увијек вријеђати наша вјера?... Која је старија овамо, у нашој царевини, питам ја вас!...
- Какви су то разговори? - викну Мишо, ставши према њему, држећи руке за собом. Пипо слегну раменима и затрепта очима. Јејина из кујне дрекну.
- Разговори луда човјека! Свјат, свјат Господ! Удри, брате!
Тони устаде, баци крчмару грош и узвикну:
- Ол рајт! Ол рајт! Власи! Јејина потече на њ, као бијесна; у руци јој се одњекуд обрете штапина. И викну:
- Ево ти рајт! Па лупи штапом по столу. Тони огртачем угаси и обали лампу. Зачу се цилик" њеко стењање, топот корака, и пљеска на улици...
То је све трајало тренутак.
А пошто Мишо запали свијећу, не би ни Иване!... Одјурише обоје у кишовиту ноћ.