Кајгана
| Кајгана Писац: Бранко Радичевић |
Кајгана
„Mила мамо, слатка мамо,
Вазда добри бесмо,
Де кајгану начини нам,
Баш се зажелесмо!“
Тако деца лепо моле,
А слуша и маја,
Ложи ватру, спрема таву
И масла и јаја.
Али шкрипе кујни врата:
Ко ли и отвара?
Уђе неко: — „Добар вече!“ —
То је баба Мара.
Тек је деца опазише, —
Та само и гледај! —
Склепташе је: „Баба-Маро,
Де нам приповедај!“
Што ће баба, није фајде,
Већ је у кут села,
Пр
„Дела, бако, дела!“
„Два детета, кô ви мала,
Мајке своје не слушала,
Па зато и Бог покара“, —
Тако заче баба Мара.
„Ишла шумом једанпута,
Залутала са свог пута.
Ишли поред грма, трна,
Увати и нојца црна.
Сетише се ти вукова
И вампира и смукова,
Гвоздензуба и вештица,
Они дечи изелица,
А сувише ти псоглава,
Па и узе грдна страва;
Од стрâ им се коса диже —
Деца једно другом ближе.
(Шума сву)да све тавнија,
(Све т)авнија, све страшнија;
Нигде пута, нигде стазе:
Све то већма заилазе.
Та не виде ни де стају,
А камоли ком ће крају;
Са ногу су спали јадни,
А ко вуци веће гладни.
Страшни Боже, ал' кроз тмину
Да л' то огањ амо сину?
И гле опет, само преко,
А баш није ни далеко.
И деца су за час тили
Пред вратима једним били;
Чудна врата та бејаху,
Ма леп мирис пропуштаху.
'Ајд'мо, ајд'мо!' стари рече,
Кајгана се богме пече.'
И унутра улегоше —
Но да видиш среће лоше!
Обоје се скаменише
А од чуда што спазише,
Од стра им се коса диже —
Деца једно другом ближе.
Свуд око њи ко кујина,
Свуд попала гаротина,
Огањ гори баш на среди,
Крај њег' један мачак седи;
Већи мачак од телета,
Пред њим рука од детета,
На угљену он је држи,
Преврће је, па је пржи.
Ал' тек децу што угледа,
Попреко их он погледа,
Па с' усправи, замаукну,
И гром пуче, муња сукну,
Кроз димњак јој огањ суну,
С њом вештица доле муну,
Те на децу —.“ Тако бака,
Па рашити руке,
Да довати деце двоје —
Јао њине муке!
Поскочише, повриснуше:
„Јао, мајко, јао!“
Скочи мајка од огњишт(а),
Деце јој је жао.
Скочи јадна, ма некако
Тавицу изврати,
Па кајгану свуколику
У пепео спрати.
И тако ти пропаде
Кајганица јадна,
И деца је осташе
И жељна и гладна,
Јера није кокица
Јаја више снела —
Ао, бако злосретна,
Вода те однела!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранко Радичевић, умро 1853, пре 171 година.
|