Као бајка

Као бајка Писац: Милан Ракић

Хтео бих једну ноћ кад месец куња,
Плачеван, кржљав, без сјаја и боје,
А земља има сетан мирис дуња
Што месецима у прозору стоје;

И све да буде тужно, све да буде
Као да свуда јече болна деца,
Растапају се чежње као груде,
И све кроз сутон пригушено јеца;

Па кад на мене падну усне твоје,
Да зајецамо и ми, обадвоје...

Хтео бих једну ноћ венчано белу,
Провидну, светлу, сву у месечини,
Да неземаљски изглед дâ твом телу,
И свакој ствари, и да ми се чини

Ко бајка да је, да то није јава,
Да с месечином све се стапа сада,
И неосетно губи се и пада,
И све нестаје, и све ишчезава —

Па кад на мене падну усне твоје,
Да ишчезнемо и ми, обадвоје...

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Ракић, умро 1938, пре 86 година.