Како ће зета познати
Ој попонче, траво племенита,
Не препињи с' с морја на Дунаво,
Да не пређу Турци у кауре,
Да не отму од краља девојку.
Попон трава није ни хајала,
Већ препиње с' с морја на Дунаво,
И прођоше Турци у кауре,
И отеше од краља девојку.
Тужи, цвели девојачка мајка:
„Ја не жалим што је одведоше,
„Већ ја жалим, што зета не видех."
Ал' повика јунак из сватова:
„Муч', не цвели, девојачка мајко,
„Лако ти је зета познавати:
„Под њиме је коњиц бела вила,
„Седло му је рога јелењега,
„Узда му је од зелене свиле,
„Из уста му модар пламен лиже,
„Из копита огањ ватра сева:
„Ето тим ћеш зета познавати.“
Извор
уредиБ.М. 1875. Српске народне песме. Панчево, Наклада и штампарија браће Јовановића. стр. 36.