Кад Вилићи сестру удаваху

* * *


Кад Вилићи сестру удаваху

Кад Вилићи сестру удаваху,
Они много благо дијељаху.
Три турбета нова начинише,
И четири стара поновише,
Да им сека здраво Сјемић прође 5
И широко поље Гласиначко.
У то доба кићени сватови.
Лијепо их браћа дочекала.
Ту су једну ноћцу преноћили.
Кад ујутру јутро освануло, 10
Ударише свирке и борије,
Завикаше кићени чауши:
„Спремајте се, кићени сватови,
Спремна вам је лијепа ђевојка!
Кратки данци, а дуги конаци, 15
Коловати друми кроз планину,
Хоће нам се дома забринути!"
И одоше кићени сватови,
Одведоше лијепу ђевојку.
Далеко је браћа испратила, 20
Испратила до горе зелене.
И здраво су гору пре’одили,
И Сјемић се горе при’ватили.
Ђе је срећа, ту је и несрећа!
Ведро бјаше, па се наоблачи, 25
Из облака тија киша пође,
Удри киша, за њом сушњежица,
Покисоше кићени сватови,
Понајвише лијепа ђевојка.
Смрзоше се златали кафтани, 30
Смрзла јој се зелена фереџа,
Смрзе јој се дувак за гроце.
У то доба Танковића двору.
Кад су били пред бијеле дворе,
Сви сватови коње одја’аше, 35
Коње воде у подруме доње,
Свати иду на чардаке горње.
Стоји сама на коњу ђевојка.
Излазила Танковића мајка,
Па не пита: — је л’ ти, сна’о, зима? 40
Већ јој гледа лица бијелога,
Па је снаји својој говорила:
„Л’јепа ти си моја сна’о драга!
Л’јепу те је одгојила мајка
За мог сина Танковић Османа, 45
Који ће ти обљубити лице!"
О’тле оде њена свекрвица.
Излази јој млада заовица,
Не пита је: — је л’ ти, сна’о, зима?
Веће гледа по кошуљи веза, 50
Па је снаји својој говорила:
„Наша сна’о, ја лијепа веза!
Л’јепо ти те научила мајка!
А и нас ћеш, сна’о, научити!“
Ћути јадна на коњу ђевојка. 55
Заовица сна’у погледала,
Па се врати у бијеле дворе.
У то доба Танковић Османе.
Скида с коња лијепу ђевојку,
Уведе је у бијеле дворе. 60
Јето ти јој миле јетрвице,
Она носи у наручју сина,
Па га даје лијепој ђевојци,
Па синчићу млада проговара:
„Питај, сине, је л’ ти сна’о, зима?“ 65
Узе дјете лијепа ђевојка,
Пољуби га и два и три пута,
Јаглук даде јетрвину сину,
Јаглук даде, а на земљу паде.
И умрије, жалосна јој мајка, 70
Ни грљена, ни омилована.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg


Напомена

  • Даница, IX, 20. III 1868, 8. 188-9.
  • Народне песме босанске, бр. 24.
  • Варијанте: Вила II, 1866, 436-7; низ варијаната наводи М. Маглајлић, Муслиманска усмена балада, Сарајево, 1985, 82-86 и 251.

Референце

Извор

  • Карановић, Зоја, Народне песме у Даници, Нови Сад: Матица српска; Београд: Институт за књижевност и уметност, 1990., стр. 174-175.