Историја српскога народа (С. Станојевић) 6

ИСТОРИЈА СРПСКОГА НАРОДА
Писац: Станоје Станојевић

VI
СНАЖЕЊЕ СРПСКИХ ДРЖАВА.

Када је Немања освојио Зету (1170 год.) уклоњена је тиме велика сметња раду на потпуној независности рашке државе. Али је за време борбе о превласт између Зете и Рашке извршен један врло важан процес, који је, по свом значају и последицама, можда још важнији него победа Рашке над Зетом.

Када је, после смрти Бодинове (око 1101 год.), нестало јаке државне централне власти и када су сепаратистичке тежње појединих српских области и династа добиле опет маха, оцепила се Босна дефинитивно од осталих српских области, ушла је у сферу сасвим других интереса и у нове прилике, и образовала је самосталну државу, која ће живети својим засебним животом и имати своју судбину. Од тога се времена историја српскога народа дели на историју Рашке и на историју Босне.

У исто доба, када се Босна одвојила од Зете и напустила заједницу са осталим српским земљама, дошла је она у додир са Угарском и ушла у сферу њезиних интереса. Угарска је од тада пресудно утицала на судбину Босне у сва потоња времена. Чим је добила Хрватску, Угарска је истакла своје претензије на Босну, а већ после три деценије (око 1137 год.) успела је да те своје претензије делимице и оствари.

Али босанску ствар није било лако решити, као што је то могло изгледати. Босна је, кад се одвојила од Зете, имала природног савезника у Рашкој. Њих су у тај мах упућивали једну на другу не само заједничка тежња да се ослободе превласти зетске, него можда и опасност, која ,им је претила од Византије. Али најважнији услов за њихов заједнички рад био је факт, да се њихови интереси у то доба нису нигде укрштали. Рашка је одмах од почетка окренула своје погледе у главном на југ и иоток, да тамо осваја земље од Византије и да ослобађа своје саплеменике, Босна је међутим, одмах од почетка, била приморана да се бори за своју егзистенцију и да сузбија освајачке тежње мађарских краљева, који су нашли себи савезнике у римским папама. Курија је хтела да задобије Босну за себе, па је употребила Угарску, дајући јој политичку власт у Босни, да брани и пропагира католицизам. Осим тога раздирале су Босну, од самог почетка самосталног живота, религиозне распре, и цела босанска историја за дуго времена само је монотона борба против освајачких тежња Угарске и папске курије, пуна унутрашњих религиозних криза, из којих она никако није излазила.

Ослободивши се зетске превласти, Босна није имала ни снаге ни авторитета, да као Рашка почне политику у већем стилу. Осим тога њој је одмах запретила опасност од Угарске. У први мах босански се државници нису могли оријентисати у новој ситуацији; они су у XII веку, и ако су Мађари већ јасно показали своје освајачке тежње према Босни, ипак у главном водили исту политику као и они у Рашкој: ослањали су се на Угарску у борби против Византије.

Босанске династе су у појединим моментима оснивали родбинске везе са појединим династама разних српских покрајина. У почетку, док су још биле живе реминисценције на авторитет и легитимитет Зете, поједине династе босанске још су по гдекад тражили везе са Зетом и склапали родбинска пријатељства са зетском династијом. Али у другој половини XII века, када је већ било јасно да ће Рашка добити превласт над Зетом, онда су у Босни све више осећали потребу, да дођу у што ближи додир и у што тешњу везу са Рашком. Та тежња још је појачана, кад је цар Манојло покорио Хрватску, Далмацију и Босну (1165 год.), а Рашка, ослањајући се на Угарску, при свем том, наставила упорну борбу против заједничког непријатеља, док је Зета напустила националну политику и престала се борити за слободу српскога народа. Босна је у то доба гледала у Рашкој вероватно не само савезника него и бранитеља, а можда и стожер, око кога ће се временом опет окупити све српске покрајине. Прилике су се, међутим, развиле у другом правцу: Босна се одвојила од осталих српских покрајина. Баш у то доба када је Немања покорио Зету и тиме решио рашко зетску борбу о превласт у корист Рашке, почело је формирање Босне у засебну државу.

Али док је Босна, од почетка свог самосталног државног живота, па за дуго времена, била у политици готово сасвим пасивна и у дефанзиви, Рашка је одмах почела узимати активна учешћа у међународној политици, користећи се сваком приликом, да добије што више и да дође што ближе свом циљу. Она се необично вешто хотимице уплетала у све међународне заплете, борећи се необично жилаво, смишљено и вешто за остварење својих тежња. Што у тој борби и у том раду по некад није успевала, није никако чудно; она је у главном енергично и свесно ишла напред и уклањала је, после већег или мањег напора, све сметње, које су спречавале остварење њенога плана.

Одмах некако после освојења Зете дошао је цар Манојло у озбиљан сукоб са Млетачком Републиком, која је последњих векова, употребљавајући вешто византиску врховну власт и експлоатишући византиски протекторат, необично ојачала, и политички и економно. Она је својом флотом, већ за време норманско-византиских ратова, чинила Византији врло велике услуге, што јој је давало прилике да утврди и прошири своје повластице. У другој половини XII века је Млетачка Република већ била самостална држава; она је имала своју војску, своје финансије и своју политику. Како је стално ишла за тим, да своје повластице свуда, а особито у Византији, прошири и да што више искључи из трговине не само стране конкуренте, него и саме домороце, дошла је она због таке своје трговинске политике, у сукоб са Византијом, тим пре што је и Манојло водио према њој агресивну политику. У Млецима се у тај мах, када је изгледало да ће доћи до конфликта са Византијом, знало да има на Балкану једна млада држава, готова да у савезу ма с којим непријатељем Манојловим зарати на Византију, спремна да увек из сваког конфликта и незгодног положаја, у који дође Визаитија, извуче за себе што више користи.

Млечићи су се стога обратили на Немању и уговорили с њим савез за нападај на Византију. Немања је, према уговору, предузео неку акцију против Манојла, али Млечићима у овај мах није ишло у рачун да се сасвим заложе против Византије и да ступе у отворену борбу с њом. Из разних узрока нико, осим Немање, није овом приликом ступио у акцију, те је Немања, остављен од свих, био побеђен, изгубио неке земље и морао ићи у Цариград, да се поклони цару Манојлу. Али је оно што је до тога времена створено у Рашкој било већ постављено на тако солидну и поуздану основу, да једна погрешка и један неуспех није могао сасвим уништити резултат дугог систематског и напорног рада. Тако је ова неуспешна акција Немањина имала само тренутно рђаве последице.

Још увек су до душе, и у Византији и на западу, сматрали, да земља, којом влада Немања, припада империји и да је Немања само вођа полудивљих горштака, који само за пљачку и од пљачке живе. Византиски државници нису сами себи смели признати, да оно што се последњих деценија дешавало у копаоничким планинама није било организовање хајдучких чета, него да је тамо једно племе, обдарено великим способностима, које је волело слободу, а којим је у тај мах владао човек јаких особина у сваком погледу, почело са много храбрости, смелости и вештине, стварати своју самосталну државу и радити и на политичком и на економном и на културном снажењу њеном.

Али се ипак и у Византији у то доба инстинктивно осећало, да се самосталност рашке српске државе сада већ више никако не може уништити једним махом. Стога је Манојло помиловао Немању, опростио му, већ више пута учињену, погрешку и оставио га на управи. Изгледа да је после овога и Немања увидео, да за живота Манојлова неће моћи остварити своје тежње о потпуној слободи и независности, па је до смрти Манојлове (1180 год.) остао у добрим односима с њим, признајући византиску врховну власт

То време употребио је међутим Немања на унутрашње консолидовање и на утврђење политичких, верских и културних принципа, на којима је мислио да треба засновати државу. У том погледу у првом је реду требало решити верско питање, које је у то доба имало и културни и политички значај.

Услед стално снажног и укрштеног утицаја истока и запада у земљама и покрајинама, у којима је српски народ становао, било је верско питање у српском народу готово увек врло акутно. Јер о српске земље и превласт у њима од увек се борила римска и цариградска црква, а хришћанство је у ово доба још увек, можда баш због тога или бар и стога, код Срба било врло слабо утврђено.

Хришћанство је истина било у српским државама већ од доста времена државна вера, али је још увек било у српском народу доста присталица старе вере, која је својом старином и обредима везивала и привлачила све конзервативније елементе. Да се стара вера тако дуго одржи, много је допринело и то, што је од времена на време наизменце римска и цариградска црква добивала превласт у већини српских земаља и изводила тамо своју црквену организацију. У западним српским покрајинама био је у главном увек јачи утицај Рима, а на истоку је превлађивао византиски утицај. Тај стални двојни утицај са вечитим померањем граница свакако није увећавао број присталица хришћанске цркве у српском народу.

На тако неодређен, несређен и несигуран терен међу Србима у религиозним стварима, дошла је нова секта, богомилска, која је већ пре тога била ухватила корена у Бугарској, па одатле у ово доба у јачој мери почела продирати и у српске земље, наишав ту на врло погодно земљиште. Проста и јасна у својим принципима, који су имали много комунистичких и анархистичких примеса, богомилска се јерес у ово доба раширила јако и у Рашкој и у Босни.

Немања је добро уочио да државном организму прети велика опасност од ове секте, која је све негирала. Од почетка свога рада Немања је сматрао религију као врло важан фактор у државном и народном животу. Он је радио према том принципу и у томе правцу и у тај рад је уложио силан труд, уверен да ће таки рад помоћи остварење његових политичких планова; осим тога он је сам био искрено побожан. Најтеже питање у црквеном погледу, питање о положају и односу Рашке према Риму и Цариграду, Немања је био практично и тачно решио. Он је за државну веру узео веру, којој је била наклоњена већина становника у областима, које су чиниле језгро његове државе и која је, како се по свему могло судити, била најзгоднија за српски народ. Али Немања није мислио да тиме прекине са западом и са римском куријом, која је баш у ово доба била на врхунцу своје славе и своје моћи. Он је, напротив, стално одржавао јаке везе са државама на западу и са представницима католичке цркве, уверен, да се у борби против Византије треба на њих наслонити. Осим тога, он је то чинио и с тога, што је у његовој држави било доста поданика, особито у приморју, који су исповедали римокатоличку веру. О њима је свакако требало водити рачуна; јер су они сачињавали већину становништва баш у оним крајевима, чије су се сепаратистичке тежње јако осећале и који су до скора имали своју државу и били средиште српскога народа. Такав однос према византиској цркви и према папској курији и западу поставио је Немања за државни принцип, и морао је устати на свакога, ко је радио против тога принципа.

Кад је Немања сазнао да се богомилска јерес раширила у Рашкој, био је уверен да то. ново учење руши авторитет власти и да, због својих комунистичких и анархистичких принципа, прети опстанку државном, па је предузео кораке против те нове вере. Немања је питање о положају богомилске вере изнео пред државни сабор, да он ту ствар реши. Али ствар није била проста и није било лако решити је. У сабору је, било доста властеле, који су и сами били прихватили нову веру, а било их је и таквих, који су јој симпатисали и трпели је код својих поданика. Сви су се они, из уверења или из интереса, врло енергично опирали предлогу, да се ма шта предузме против богомила. Напослетку је, после огорчене дебате и бурних сцена, решено, да се богомили насилно искорене. Богомили су се наравно одупрли са оружјем у руци и Немања је морао кренути на њих крсташки рат. У томе рату они су били побеђени и разбијени. Много је присталица нове вере том приликом побијено, много их се разбегло по околним покрајинама, али су се многи притајили и остали у држави, чувајући учење и веру, која је годила њихову духу и одговарала њиховим назорима. У Рашкој богомилско питање ипак није никада више избило на површину ни постало акутно.

Прогнана из Рашке, богомилска је јерес нашла уточишта у Босни, где је, због несређених верских прилика, ухватила корена. Она је тамо јако утицала на развитак народа и на судбину босанске државе и, са извесним трансформацијама под утицајем других вера и цркава, одржала се до краја самосталног државног живота.

Решење богомилског питања свакако је много допринело, да се прилике у рашкој држави среде и консолидују, да се утврди авторитет власти и да се држава оснажи. Немања је на том снажењу, у доба мира и добрих односа са Византијом, радио тим више, што је по свему могло бити јасно, да ће после смрти цара Манојла наступити велике кризе. То доба требало је да дочека рашка држава спремна и снажна, јер су сви изгледи били, да ће се онда решавати за дуги низ година судбина народа на Балканском Полуострву и да ће се онда моћи много учинити.

И заиста кад је умро цар Манојло (24 септембра 1180 год.), почела је Византија опадати и губити провинције и државе, које је он, војном акцијом или дипломатским путем, био везао за своју државу, а које су већ давно биле изашле из сфере византиских интереса. Све покрајине и државе, и на Балкану и ван Балкана, почеле су, после смрти цара Манојла, радити на томе, да се еманципују од Византије, и почеле су против ње борбу за самосталност.

Акцију у том правцу водиле су у првом реду Угарска и српске државе, Рашка и Босна. И Немања и бан Кулин и краљ Бела III били су верни Манојлу све до његове смрти и признавали су све до тога времена византиску врховну власт. Али су после смрти цара Манојла сва тројица сматрали, да су прошла времена потчињености и почели су радити на томе да својим државама извојују потпуну самосталност. Прилике, које су у Византији настале после смрти Манојлове, трзавице, несигурност и државну слабост, употребили су Бела и Немања, да збаце византиску врховну власт и да прошире границе својих држава.

Тако су Бела и Немања, као савезници, напали 1183 год. на Византију. Док су Угри продирали у Браничево, српска је војска оперисала у два правца: према северу, у тежњи да се састане са угарском војском, и према југу. У оба правца Срби су успешно ратовали, Удружени са Мађарима, они су дошли до Софије, а јужна српска војска сишла је у Косово и продрла до Врања и Липљана. Овим је ратом Немања освојио многе земље и утврдио потпуну независност своје државе.

Кад су, наскоро после тога (1185 год.), Бугари и Власи дигли у Бугарској устанак, Немања је увидео да су у борби против Византије интереси устаника једнаки са интересима његове државе, па је ступио са њима у везу и помагао их је, колико је могао.

Али прилике су биле нејасне, а ситуација још увек неодређена и компликована. Није било сигурно да ли је Византија тако слаба, да неће бити у стању да можда ипак сузбије и савлада све непријатеље. Није била искључена могућност, да се, као што се у Византији често дешавало, изненада појави даровит, енергичан и способан човек, који ће брзо извести потребну организацију и сузбити све што смета снази и напретку, па вратити држави моћ и престиж, какав је имала за владе Манојлове. С друге стране, Босна, заузета својим унутрашњим питањима и због опасности, која јој је почела претити од стране папске курије и Угарске, није показивала ни воље ни снаге за какву већу и озбиљнију акцију. Бела је, истина, после смрти Манојлове, предузео акцију и у Далмацији, али је због тога дошао у сукоб са Млетачком Републиком, која је и сада Далмацију бранила и отимала за себе. Сукоб са Млетцима није међутим спречио Мађаре да убрзо промене своју политику према Србима. У Угарској се сматрало да је Византија слаба за акције, какве је цар Манојло још недавно предузимао. Кад је цар Исак II Анђел (1185–1195 год.), одмах по доласку на престо, затражио и добио ћерку Беле III за жену, онда се у Угарској с правом мислило, да опасности за Угарску од стране Византије више нема.

Уверени у то, а занети успесима на бојном пољу, и у Далмацији и у Поморављу, Мађари су мислили, да они могу заменити Византију и утврдити своју превласт на Балкану. На то их је упућивала не само тренутна ситуација, него и традиције о њихову продирању на југ и аспирације некадање хрватске државе, која је сада била саставни део Угарске. Али су Мађари, због промене своје политике, морали доћи у сукоб са доскорашњим својим савезницима, са којима су заједно радили, док им је свима претила опасност од Византије,

Тако је Немања сада лако могао доћи у сукоб на две стране, и са Угарском, са којом је дотле био у савезу, и са Византијом. Међутим, Рашка је још увек била слаба да се сама бори и са самом Византијом. За њу је било у овај мах најпогодније да се у борби за независност ослони на Немачку. Необичном енергијом дигао је у то доба цар Фридрих I, покрај свих неуспеха и недаћа, престиж Немачке тако, да је она била једна од најсилнијих држава. Фридрих је хватао везе на све стране и радио систематски на томе, да сферу свога утицаја што даље размакне. Интереси Немачке већ су се одавно сукобљавали у многим правцима са интересима Византије и Немачка је показивала вољу да ради заједно са онима, чији интереси такође долазе у опреку са интересима њених непријатеља. Стога је Немања дошао на мисао, да му је Немачка најприроднији и најпогоднији савезник у борби за независност. Немања се могао на Немачку ослонити тим пре, што Немачка, ни по свом положају ни иначе, није могла имати озбиљне претензије на крајеве, који су ушли, или који су, по Немањином плану, требали да уђу у састав његове државе.

У овај мах било је Немањи тим лакше доћи у тешњи додир са Немачком, што се цар Фридрих спремао на крсташки рат, а по утврђеном плану требало је да прође са својом војском кроз Немањину државу. Стога је Немања крајем 1188 год. послао Фридриху посланство, које је свакако имало и политичку мисију. Преговори су текли повољно и Фридрихови посланици, који су тражили слободан пролаз и јефтине намирнице за немачку војску, нашли су код Немање велику готовост да те захтеве испуни. Добри односи са Фридрихом били су за Немању сада тим важнији, што је он, помажући бугарски устанак, дошао у сукоб са Византијом. Долазак Барбаросин са крсташком војском могао је само користити Немањи, јер су крсташи, још од почетка крсташких ратова, стално били у опреци са Византијом. У Византији се увек мислило, да су крсташки ратови опасност за државу и да крсташке државе треба да су подчињене Византији, јер се налазе на земљишту, које по праву њој припада. По том схватању удешавана је и целокупна политика Византије према крсташима. Непријатељско држање Византије према њима дало је повода да јавним мњењем на западу овлада уверење, да је Византија главна сметња крсташким предузећима и да она систематски и свесно омета њихов рад. Стога су и Срби и бугарски устаници сасвим правилно сматрали, да су им у борби против Византије крсташи природни савезници и да ће они морати свакако и овога пута доћи у сукоб са Византијом, па су тај сукоб хтели употребити у своју корист.

Немања је радо обећао немачкој војсци слободан пролаз и јефтине намирнице, спремио је цару Фридриху свечан дочек и изишао, са многом властелом, браћом и рођацима, у Ниш пред њега. Ту је Немања преговарао са Фридрихом, информисао га без сумње о приликама у Византији и гледао да га задобије за своје планове. Немања је,поред осталога, нудио Барбароси савез и вазалну заклетву, по свој прилици само за земље које је у последње време освојио, и помоћ у борби против Византије. Фридрих је свакако у начелу пристао на понуде Немањине. Том приликом је било уговорено да се добри односи међу њима утврде и женидбеним везама.

Немања је целу акцију са Барбаросом и крсташима добро замислио. Цео тај план био је зрело смишљен и врло реалан. Извођење његово могло је Немањи и његовој држави донети само користи, а никако штете. Ослањајући се на државу, која је у тај мах била снажна, а која је морала доћи у сукоб са Византијом, Немања је добио јаког и поузданог савезника, који му је у остварењу његових планова могао много помоћи. Јер Барбароса је могао штитити Немању и његову државу и према Угарској и према папској курији, а у сукобу са Византијом могла је Рашка рачунати на његову непосредну помоћ.

Цео тај Немањин план о наслањању на Немачку пропао је, кад је Барбароса напрасно умро у Малој Азији (20 јуна 1190 год.), али је та акција ипак била корисна за Немању, јер је он, у борби која је после Барбаросина одласка из Ниша настала између њега и Византије, освојио доста земаља. У један мах, кад су односи између Барбаросе и Византије били врло рђави, помишљао је Барбароса. да удари на Цариград и рачунао је за тај случај на помоћ Срба и Бугара. Кад је Фридрих умро, изгубили су Срби у њему снажног и поузданог савезника, а Византија се ослободила једног врло опасног непријатеља.

Сад је тек Византија могла помишљати на озбиљну акцију против својих непријатеља на Балкану. Немања и његова држава дошли су у врло велику опасност. Савезник Немањин, цар Фридрих, био је мртав, Угарска је била у савезу са Византијом и без сумње вољна да помогне византиску акцију против Немање, или је бар била готова да радосно поздрави сваки успех византиске војске у борби против Срба. Бугари такође у овај мах нису могли помоћи Србима. Тако је Рашка остала сасвим сама да се носи са Византијом. Цар Исак Анђел је скупио велику војску и ударио на Немању, да се освети за све оно што је радио последњих десет година, да врати свој престиж и утицај и на тој страни, те да на тај начин ослаби и бугарски устанак.

Немања није клонуо, ма да је његов положај био врло тежак и ма да је наде на успех било врло мало. Он је скупио колико је могао војске, па је пошао у сусрет византиском цару. Снаге су њихове биле неједнаке; Немањина војска није се по броју могла мерити са византиском, и у сукобу, који је био негде на Морави, српска војска буде разбијена (у јесен 1190 год.).

Једним махом био је сада уништен велики део тековина, добивених са напорима и жртвама за последњих двадесет година. У Византији је врло радосно поздрављена победа над Немањом, јер се осећало колики је добитак, што је он ослабљен. Услови за мир, које је диктовала Византија, били су врло тешки: Немања је морао вратити Византији све освојене крајеве на југу и истоку. Пријатељство је требало утврдити удајом синовице цара Исака за Немањиног средњег сина Стевана.

Удар што га је рашка држава претрпела, био је врло тежак. Али се сада јасно показало да је оно, што је у последњем веку у Рашкој створено, ипак доста снажно, да издржи и веће кризе и да је Рашка јача но што је можда изгледало и но што се могло мислити. Борба њена за превласт у српским земљама и борба против Византије за независност, створила је организам, који није више могао да уништи један неуспех, па ма како он велики и тежак био. Рашка је имала велике штете због несрећног рата, она је изгубила многе земље, али није изгубила слободу и независност. Средиште српских земаља, језгро Немањине државе, крајеви у којима је прво почео државни живот српскога народа, где је централно српско племе становало, остали су слободни. Неуспех и пораз није ослабио ону генерацију, која је била научила да ствара и да диже.

Прилике су се од онога времена, кад је Немања завладао, много промениле. Још пре десетак година имали су византиски државници амбицију да натерају Рашку на признање византиске врховне власти и наду да ће у томе извесно успети. Нада та и уверење били су онда можда оправдани, јер је изгледало да Византија има снаге, да своје претензије оствари. Сада је, међутим, и поред пораза, Рашка била толико јака, да Византија није могла озбиљно помишљати на то, да Немању примора на покорност. Византија је сада још само могла тежити за тим, да од Рашке освоји што више земаља и да што боље обезбеди своје успехе у рату. Нико више у Византији није могао озбиљно мислити на то, да Немањину државу уништи или да Немању покори.

Та промена прилика знала се и осећала, наравно, у Рашкој још више и боље него у Византији. После пораза на Морави, међутим, у Рашкој се увидело, да за сада треба напустити мисли о већим плановима и несигурним предузећима и да је потребно за дуже време повући се, прикупљати снагу и чекати згодан тренутак за акцију. Сада су увидели и они, који су услед догађаја последњих година могли посумњати у то, да је Византија јача, но што се могло мислити. Рашка је истина била толико јака, да је Византија није могла уништити, али је и Византија још увек била толико снажна, да је могла стати на пут наглом напредовању и ширењу Рашке.

После неколико година Алексије, брат цара Исака Анђела, а таст Немањиног средњег сина Стевана, обори са престола свога брата и прогласи се за цара византиског (8 априла 1195 год.). У Цариграду се сада желело да у Рашкој дође на престо Стеван. Можда је о томе већ било говора и при уговарању мира 1190 год. Немања је свакако већ и сам помишљао на то, да захвали на престолу и да последње године свога живота посвети Богу и молитви. Особито га је на тај корак наговарао и гонио најмлађи син његов, Раско, који је десетак година пре тога био одбегао у Свету Гору и тамо се покалуђерио. Жеља византиског двора, да на престо у Рашкој дође што пре царева кћи, одговарала је и жељи Немањиној, да се одрече престола и да се повуче у манастир.

Одрицање престола само собом не би задавало никакве тешкоће, али је пре тога требало решити врло важно питање о реду наслеђа у држави. Ред наслеђа у старије доба није у српским државама било стално утврђен. Већином су синови владалачки заједнички наслеђивали очев престо и колективно владали, под врховном влашћу најстаријег брата. Али је било и случајева, да је престо прелазио са оца на најстаријег сина.

Најстарији син Немањин, Вукан, управљао је у то доба Зетом, јер је био обичај да престолонаследници и поједини принчеви добивају управу у појединим областима. Зета је, како изгледа имала неку врсту автономних повластица, па је било згодно да том автономном провинцијом управља један члан владалачке породице. Тиме је автономна провинција била одељена од осталих области и сепаратистичке тежње биле су бар донекле задовољене. За провинцију, коју је добио на управу престолонаследник, било је корисно, што је будући владалац, за време док је био тамо управитељ, хватао везе истицао пријатељства, која су и дотичној провинцији и централној области могла бити само од користи.

Вукана свакако није било лако приволети, да се одрече престола у корист млађег брата, само зато што је његова жена била кћи византиског цара, јер је Вукан и сам био амбициозан и стајао под јаким утицајем околине, којој је ишло у рачун да се не ремети ред наследства, него да Вукан дође на престо. Осим тога можда се и овом приликом опозиција према византофилској политици у Рашкој јавила стога, што је у Зети готово стално владало уверење, да је за српску државу боље и корисније да се ослања на запад, него на исток и на Византију.

Али је Немањи ипак пошло за руком да сузбије опозицију и да државним интересима, како их је он схватао, подреди личне и локалне интересе. Вукан је пристао да Стеван добије очев престо, а он и његови потомци да добију управу у Зети. Немања је мислио, да је на тај начин добро решио једно велико питање и да ће родбинске везе рашке династије са византиским владаоцем донети Рашкој користи. Тако се Немања 25 марта 1196 год. на сабору одрекао престола у корист свога средњег сина Стевана, а у Зети је утврдио Вукана и његове потомке. Немања се после тога закалуђерио и остао је неко време у Студеници.

Прилике су за српски народ биле доста повољне, кад је Стеван примио власт из руку свога оца. Наскоро после тога умро је угарски краљ мудри и умешни Бела III (23 априла 1196 год.), а његова два сина почну одмах међусобну борбу, која је јако слабила углед и снагу државну. Идуће године (1197), млађи син Белин, Андрија, нападне свога брата Емерика, те му овај да на управу Хрватску, Далмацију и горњу Босну. Сада је с те стране настала велика опасност по обе српске државе, и по Рашку и по Босну. Емерик је сада да накнади штету, што је Андрији уступио део земаља и да прошири државне границе, почео радити на томе, да покори Босну и Рашку. На Византију се није више морао много обазирати; с те стране за Угарску није више било опасности. Осим тога, у Цариграду су, због нових родбинских веза, сада више били наклоњени Рашкој него Угарској. У Угарској се то добро знало, стога је Емерик и потражио другог савезника за рад на остварењу својих планова на Балканском Полуострву.

Тај савезник се у осталом Угарској у тај мах сâм импозирао. Папска курија није никако била вољна да напусти своје претензије на земље, које су јој у VIII веку, по њеном уверењу, насилно и неправедно биле отете. Сада кад је, услед крсташких ратова и из других узрока, утицај папски ојачао, радиле су све даровитије и енергичније папе на томе, да поврате својој власти Балканско Полуострво, особито западну половину његову, дакле земље, које су већим делом биле у рашкој и босанској држави. Тим земљама није више владао византиски цар, који их је негда отео папској курији; сада су тамо биле нове, народне државе. Али државници српски у Рашкој и Босни, ма да су још увек водили са Византијом борбу, ма да су врло енергично одбијали од себе све оно што је долазило из Византије, а што је могло личити на подчињеност или је могло донети, — ипак нису били вољни да приме католицизам и да у Цркви признаду врховну власт римскога папе. Католичка вера са латинским језиком и страним, бар вишим, свештенством била је народу туђа, док је православна вера више одговарала народном темпераменту и склоностима. Осим тога осећало се, да признање католичке цркве може српски народ довести у гори положај. но што је био онај, против кога се он већ вековима борио.

Али је и у том мишљењу, осећању и уверењу било и у то доба у српском народу разних нианса. У Рашкој је било крајева, особито у приморју, који су већ дуго били под утицајем католицизма, те је тамо било доста симпатија за католичку веру. С друге стране у Босни, где авторитет власти није био јак, ухватила је корена богомилска јерес, која је најбоље одговарала комунистичким склоностима народа. Уза све то било је још увек, и у Рашкој и у Босни, доста њих, који никако нису признавали хришћанство, или су га само формално примили, него су се још увек држали старе вере предака. Та вера им је, бар формално и у обредима, давала у понечем више него хришћанство, јер у њој није било ни компликоване јерархије, ни разних секата, ни борбе, а она је имала мистику и светињу старине и била је најближа народном духу, јер је из њега изникла.

Можда је баш тако верско стање у српским државама и било један од узрока, што је на папској курији владало мишљење, да се она, у раду на повраћању свога права, своје власти и свога авторитета на Балкану, не може ослонити ни на једну српску државу, него да ће се њена намера, да српски народ врати у крило католичке цркве, моћи остварити само помоћу које стране државе, која ће оружаном силом приморати српске државе да приме њено учење. Најприродније је било том приликом прво помишљати на Угарску, која је била одана католицизму и папској курији, а која је имала доста снаге да ради на остварењу тих планова, тим пре што је и сама имала и државо-правних и политичких и економних претензија и аспирација на многе српске крајеве.

Тако су Угарска и папска курија биле упућене једна на другу и нашле се, од краја XII века, на Балканском Полуострву на истом послу: обе су хтеле да покоре српски народ и да освоје српске државе, Угарска политички, а папска курија верски. Положај српскога народа био је у тај мах врло тежак. Сада је, поред борбе против Византије, требало стално, одбијати још и комбиноване нападаје од стране Угарске и католицизма. Ти нападаји су у појединим моментима били особито јаки у Босни, која им је увек највише била изложена. Стога су српски владаоци у обе српске државе, и у Рашкој и у Босни, морали од тога времена стално лавирати и, у доба велике опасности, чинити концесије папској курији, да не би, због отпора католицизму, довели у питање политичку независност својих држава. Јер је борба, коју је Угарска водила у српским земљама за католичку веру, била само изговор, а права је намера мађарских краљева била, да политички покоре српски народ.

У последњој десетини XII века босански бан Кулин оптужен је код папске курије да трпи и подржава богомиле. Угарска је била готова да, у име папино, казни због тога Кулина. Њему је, истина, пошло за руком да за овај мах отклони опасност, али се ускоро показала права тенденција угарске политике на Балкану. Намесник угарски у Хрватској и Далмацији, Андрија, нападне у пролеће 1198 год. на Хум и освоји га. То је био први корак што га је Угарска учинила у правцу своје нове политике према српским државама. Он је показао освајачке тежње угарске према Рашкој, а да је Угарска тежила за Босном, то је већ давно било и сувише јасно. Одмах после освојења Хума дошло је, истина, до несугласица између Андрије и Емерика, али то српским државама није много користило, јер је у то доба дошло и у Рашкој до грађанског рата, што је један српски претенденат почео радити да, помоћу Угарске и папске курије, дође на престо.

Кад је Немања, пошто је неко време провео у Студеници, на позив свога сина Саве, отишао у Свету Гору, почео је Вукан, незадовољан што је запостављен, интригирати против Стевана и Кулина. У том га је свакако подржавала католичка странка у Зети и сви они, којима је била противна игемонија Рашке и који су хтели да дођу до већег утицаја у држави. Вукан је за борбу против режима, који је владао у Рашкој и у Босни, имао природне савезнике. Угарска и папска курија биле су увек вољне и готове да помогну свакога, ко би обећао да ће признати угарску врховну власт и папску супремацију у својој држави. Вукан је то наравно врло добро знао, зато се и обратио на њих, чинећи им обећања, каква су они тражили. И док је Немања са Савом подизао уточиште за Србе у Светој Гори, манастир Хиландар, који ће доцније постати важан центар и расадник књижевности и црквене културе у српском народу, обраћао се Вукан папској курији, јављајући јој, како се у Босни јако раширила богомилска јерес. Ушав на тај начин у вољу папи и доказав своју приврженост католицизму, Вукан се могао надати, да ће му и папска курија и Угарска, којој је он био вољан признати врховну власт, помоћи да протера Стевана и да заузме престо у Рашкој. Немања није доживео да види, како је његова добра намера уродила рђавим плодом и како су дошле у опасност све његове тековине. Он је умро (13 фебруара 1199 год.), пре него што је отворено избио сукоб између Стевана и Вукана.

Видећи како се ради и шта се спрема против њих, ни Стеван ни Кулин нису хтели допустити да их догађаји изненаде. Обојица су енергично радили да осујете акцију својих непријатеља. Кулин се обратио папи и изјавио је своју готовост да напусти богомилску јерес, коју је до сада, како је он тврдио, само у заблуди исповедао; Стеван је молио од папе краљевску круну, обећавајући наравно признање папске супремације, Папа Иноћентије III (1198–1216 год.) био је вољан да испуни жеље и Кулину и Стевану. Одазвати се њиховој жељи, значило је за папску курију постићи потпун успех.

Али је тако решење српскога питања било противно интересима Угарске и жељама Вукановим, који је целу ту ствар и кренуо, јер би, према таквом решењу ствари, и он и Угарска остали без икакве користи. Стога су и Угарска и Вукан радили на томе, да папа не испуни жељу и молбу Стеванову. Папска курија никако није могла ни смела пренебрегнути интересе и захтеве Угарске, која је била њен најважнији помагач и највернији савезник у борби за освајање Балканског Полуострва. Како су се даље развијали догађаји у том погледу, није познато. Зна се само да је Вукан (око 1202 год.), помоћу угарске војске, коју је добио од Емерика, збацио Стевана са престола и завладао већином земаља у рашкој држави, да је примио католичку веру као државну, признао папску супремацију и врховну власт угарскога краља. Емерик је том приликом својој титули додао и назив краља Србије, и тај је назив остао од тада стално у титули угарских краљева.

Кулин је, међутим, боље прошао но Стеван. Он се свечано одрекао богомилске јереси, примио је католичку веру, признао угарску врховну власт (1203 год.), и тако је спасао свој престо. Он је, међутим, могао тако олако проћи само стога, што није имао никаквог противника, који би тежио за његовим престолом, као што је то био случај у Рашкој.

Емерика је. међутим, због интервенције у Рашкој, чекао нов заплет. Бугари су наиме, због граница које у Подунављу нису биле тачно означене, дошли у сукоб са Угарском. Обе странке обратиле су се на папу, да он тај спор реши; он их је, истина тешко али ипак, измирио.

У то је почео четврти крсташки рат, који је начинио велики преврат у положају народа и држава на Балкану. Хришћански народи на западу, особито Французи, већ су се дуже времена спремали да пођу у Палестину и да тамо изврше дело, које цар Фридрих I није доспео да сврши, да освоје Јерусалим. Покрет за тај рат, изазван акцијом генијалног папе Иноћентија III, био је необично снажан. Али кад су се крсташи кренули из Млетака, где им је било зборно место, рад је њихов почео узимати други правац. Како нису могли платити Млечићима возарину, погоде се крсташи с њима, да за рачун Млетачке Републике освоје Задар, који се био одметнуо од Млетака и подложио Угарској. Глас о заузећу Задра (19 новембра 1202 год.) био је примљен у целој Европи, а специјално на папском двору, врло рђаво. Али су крсташи после тога, покрај свих протеста и претњи, учинили још нешто горе. На позив и молбу Алексија, сина цара Исака, дођу крсташи под Цариград и освоје га на јуриш (у јулу 1203 год.). Још годину дана после тога владали су византиски цареви државом, чију су престоницу били посели крсташи. Када се у Византији јавио отпор против дошљака, крсташи поново насилно завладају Цариградом, али сада као господари и за свој рачун (13 априла 1204 год.).

На тај начин је уништена византиска империја. Место ње и у њеним земљама основали су крсташи нову државу, т. зв. латинско царство. Али византиску државу, која је постојала скоро хиљаду година и која услове за живот није црпла само из своје политичке организације, није могла уништити једним махом груба војничка сила. Прошлост и традиције везивали су у заједницу многе људе, који су волели тај организам и кош су поштовали стару заједничку културу. Уза све то био је број освајача за простор, којим је владала Византија, и за онакав терен врло мали, а њихови су се редови већ од почетка врло слабо попуњавали доласком њихових саплеменика; стога они нису могли заузети све покрајине, којима се до тада управљало из Цариграда, и владати њима.

Кад су Латини завладали Цариградом и заузели земље око Цариграда, основао је умешни Теодор I Ласкар (1204–1222 год.) у Малој Азији самосталну грчку државу, која се одмах сматрала за изданак и наставак пропале византиске империје и која је, према томе, прихватила државну мисао, аспирације и претензије пропале царевине и заветну мисао да је обнови. Али је, осим Ласкареве никејске и још неких ситнијих државица, на развалинама византиске империје, разрушене под ударцима крсташа, основана још једна држава. У Епиру је Михаило Анђел Комнин основао епирски деспотат, који је такође прихватио мисао о обновљењу византиске империје и постао такмац никејском царству.

Услед ових догађаја измениле су се сасвим прилике на Балканском Полуострву. Византију, са којом је српски народ вековима водио борбу за народну и државну независност, заменила је сада једна нова држава. Она је, и ако непријатељ Византији и свима онима, који су прихватили традиције и претензије византиске, ипак била противник и свима народним државама на Балкану, јер се на њих евентуално могли ослонити сви они, који би хтели да је оборе.

Стога је латинско царство дошло у сукоб и са Бугарском и са Рашком. Једна јака странка у Цариграду била је противна рату с Бугарима, јер је Бугарска у тај мах била у борби с Угарском, па је рат са Бугарима посредно помагао Мађарима, са којима су крсташи још од нападаја на Задар били у врло рђавим односима. Ипак је победила странка, која је била за рат са Бугарима. Рат је онда вођен више година, са разним успехом и променљивом срећом. Рашка и Босна нису у томе рату учествовале.

Угарска је у то доба била забављена унутрашњим кризама, а папска курија и сувише заузета борбом против крсташа, јер су они радили против принципа не само католичке, него и хришћанске вере и цркве. Међутим, кад је, освојењем Цариграда и оснивањем латинског царства, створен, и против воље папске курије, положај који је за њу у основи био врло користан, онда је она врло мудро и енергично радила на томе, да тај положај што више и што боље искористи. Она је тим послом била толико заузета, да није имала довољно времена да обрати особиту пажњу на Босну и на Рашку, те су обе српске државе у то доба биле неко време на миру и од папске курије и од Угарске. Услед тога су Вукан и његова странка, напуштени од оба своја савезника и помагача, изгубили ослонац, те је Стеван, вероватно онда, успешно продужио акцију против свога брата и поново заузео престо у Рашкој.

Латини су, међутим, продирали и ширили своју власт. Кад су (1205 год.) заузели и Свету Гору и подложили је католичком епископу, настали су велики метежи у целом оном крају, те се Сава радо одазове позиву из Рашке да дође кући. Он извади из гроба кости Немањине, који је годину дана после смрти био проглашен за свеца, па их са муком, кроз крајеве у којима је било борбе и нереда, донесе у Рашку и сахрани свечано у Студеници, где и сâм остане као управник манастира (1207 год.).

У то доба погинуо је бугарски цар Калојован, који је енергично радио на томе да ојача централну власт у Бугарској, а да сузбије центрифугалне тежње властеоске. После његове смрти настало је у Бугарској расуло; сузбијана и гањана властела дигла је главу, а локалне власти покушале су образовање самосталних државица. Међу онима, који су били жртва политике Калојованове, био је и војвода Стрез, један династа на доњем Вардару. Протеран из своје области и државе, он је био побегао Стевану, који га је радо примио и дао му у помоћ војску, са којом је Стрез, када је у Бугарској после смрти Калојованове настало расуло и анархија, заузео своју кнежину у Просеку и почео тамо, под протекторатом Стевановим, самостално владати.

Када је латински цар Хенрик, увидев да против Бугара и у борби с њима не може утврдити ни проширити своју власт на Балкану, узео за жену ћер бугарског цара Борила и склопио с њим савез, онда Стеван дође у врло велику опасност. Бугари и Латини морали су тражити поље за рад тамо, где се њихови интереси нису сукобљавали и где ће сразмерно лако доћи до успеха. Природно је да су прво обратили пажњу на Рашку, ослабљену борбом о престо и великом глађу, што је одмах после тога била настала. Рашка им је била највише на ударцу, а цар Борило је и иначе био љут на Стевана, што је примио Стреза и што је помагао сепаратистичке тежње бугарске властеле. Тако Борило и Хенрик, чим су се ородили, ударе на Рашку (1213 или 1214 год.) и продру до Ниша, али им се ту једне ноћи војска поплаши и разбегне, те тако цела бугарско-латинска акција против Рашке пропадне. Ипак тиме још није била сасвим отклоњена опасност, која је Рашкој претила с те стране. Борило и Хенрик су и даље радили против Стевана и резултати тога рада почели су се брзо показивати.

Стрез се побојао да ће, у борби Рашке са Бугарском и латинским царством, ипак његов заштитник морати подлећи, па је напустио Стевана, пришао латинско-бугарском савезу и почео нападати на пограничне крајеве Стеванове државе. Брат Стеванов Сава ишао је као изасланик Стеванов Стрезу, да е њим преговара. Али је дипломатска мисија Савина остала без успеха: Стрез није хтео мењати нови правац своје политике. Међутим, док је Сава још био код њега и преговарао с њим, странка у Стрезовој војсци, која није одобравала његово наслањање на Бугарску и Латине, убије Стреза (1214 год.). Тако се Стеван ослободио овог непријатеља, који му је, по својим: везама и по положају своје државе, могао бити врло опасан.

Наскоро после тога имао је Стеван још један успех. Михаило, деспот епирски, није схватио да су у тај мах, у борби против Бугара и Латина, интереси његове државе идентични са интересима Рашке, те је употребио прилику, кад је Стеван био заузет пословима у северним крајевима своје државе, па изненада освојио Скадар. Кад је Михаило убијен (1214 год.), Стеван заузме поново Скадар.

Успешан рад Стеванов, и на бојном пољу и у дипломатским предузећима, где је у осталом највише радио Сава, снажење Рашке и консолидовање прилика у њој, морали су бацити у бригу све оне, којима напредовање њено није ишло у рачун. У то доба су се ородили цар Хенрики Андрија, краљ угарски, и склопили савез против Стевана. Хенрик је хтео осветити неуспех од пре неколико година и ослабити природног савезника никејскога цара Теодора, који је већ увелико и врло систематски радио на томе да сруши латинско царство и да обнови византиску империју. Андрија је хтео спречити напредовање и јачање Рашке, натерати Стевана на признање угарске врховне власти и отети неке крајеве, на које је мислио да има права. У пролеће 1216 год. нападну Мађари са севера, а Латини с југа на Стевана. Али се Стеван спасе и овога пута. Прво Сава оде Андрији да преговара с њим, па кад је он спремио терен, онда му оде и Стеван. У Равном (Ћуприји), на граници својих држава, састали су се Стеван и Андрија и уговорили мир. У то је Хенрик, по договору с Андријом, већ био упао у Стеванову државу. Али кад је Стеван уговорио мир са Андријом, повуче целу своју војску против Хенрика, обиђе га, па затвори и поседне кланце и путеве, којима би се латинска војска морала вратити, и одсече на тај начин Хенрику одступницу. Тек на посредовање Андријино Стеван пусти Хенрика, да изађе са својом војском. Тако је цела латинско-угарска акција против Рашке свршила потпуним неуспехом.

Стеванов углед и снага врло су порасли после овог успеха. Али се Стеван, и ако је у последње доба имао доста успеха у свима правцима, ипак није осећао сигурним. Енергични цар латински Хенрик умро је истина наскоро после тога (11 јуна 1216 год.), а Андрија се спремао на крсташки рат у Палестину, да испуни завет свога оца и своје обећање. С те стране дакле није по свој прилици било никакве непосредне опасности по Стевана. Али су могли доћи заплети с друге стране.

Папска курија, која је у ово доба имала пресудни утицај у целом хришћанском свету, сматрала је за један од најважнијих својих задатака на Балкану да покори српски народ, а Млетачка Република, која се услед пропасти и деобе Византије необично оснажила, ишла је за тим, да се, из стратегиских и трговачких интереса, утврди у јадранском приморју, у земљама Стевановим или у крајевима блиским његовој држави. Државници у епирском деспотату и у Бугарској нису, међутим, схватили, да су у тај мах, због заједничких непријатеља, интереси њихови идентични са интересима Стеванове државе, па су радили против Стевана. Једино је Босна била у добрим односима са Рашком, али је она, због верских борби и растројености, била сувише слаба и неспособна за савезника, на кога би се могло ослонити.

Стеван је дакле, покрај свих својих успеха, остао усамљен. За Рашку је таква политичка ситуација била врло опасна и Стеван се морао решити на једну страну. Он се окренуо силама, чији је утицај у тај мах био најачи и пресудан на Балкану: папској курији и Млетачкој Републици. Можда је на ту промену Стеванове спољне политике утицала и његова жена Ана, унука славног млетачког дужда Дандола, којом се Стеван у то доба био оженио, ако није он можда већ том женидбом хтео показати промену своје политике, или се њоме хтео користити за своје политичке планове.

Али промена спољне политике Стеванове није примљена у Рашкој без отпора. Против нове политике устао је особито Сава, бранећи дотадањи политички правац у Рашкој: наслањање Рашке на источне православне државе. Сава који је, од кад је дошао у Србију, узимао стално активна учешћа у политици, те радом и саветима својим много допринео успесима Стевановим, дошао је, особито због Стеванових преговора са папском куријом, с њим тако у опреку, да је напустио Србију и отишао у Свету Гору.

Стеван је на име, према овом новом политичком правцу, тражио из Рима краљевску круну, обећавајући без сумње своју покорност римском папи. Кад су ти преговори приведени крају, Сава је љут отишао из Рашке. Наскоро после тога папски је легат венчао Стевана на краљевство (септембра 1217 год.). Тај легат је свакако почео радити и на организацији католичке цркве у Рашкој.

Али је тај поступак и такав рад Стеванов наишао у земљи на јаку опозицију. Пре свега свештенство, васпитано у духу Савину за време његовог десетогодишњег бављења и рада у Рашкој, затим и сви они који су стајали под утицајем тога свештенства и духовних средишта, што су их подигли Немања и Сава, нису били вољни да признаду супремацију папску, да служе и слушају службу на латинском језику и да приме католичку јерархију. Опозиција, подржавана Савом из Свете Горе, расла је и јачала стално, док није, после две године, нагнала Стевана да попусти. Стеван је ступио у преговоре са Савом, те он оде 1219 год. у Никеју, где, после доста напора, изради признање самосталности српској православној цркви у Рашкој. Сам Сава буде одмах посвећен за архиепископа.

Кад је Сава дошао у Рашку као архиепископ, почео је одмах врло енергично и смишљено радити на црквеној организацији. У договору са Стеваном и властелом поделио је он целу државу на епископије, ове на протопопијате, а протопопијате на парохије. За епископе је поставио поуздане своје људе; ако који од епископа, тамо где их је већ пре тога било, није хтео признати ново стање ствари и покорити се, морао је уступити своје место другом, који је био више вољан да слуша наредбе Савине. Свака је епископија добила најважније црквене књиге у добром, овереном препису и сви су у епархији морали из њих преписивати или своје преписе са њима поредити.

Таквим и другим мерама Сава је, радећи неуморно, извршио црквену организацију која је преживела и државну организацију Немањину, проширила се и ојачала, и у тешким временима, која су после тога настала, врло много учинила да се народ одржи. Државник и организатор, каквих је врло мало било у српском народу у опште, Сава је, тим што је српску цркву учинио самосталном и ослободио је контроле и туторства византиског и што је извео њену организацију, поставио један од важних услова за снажење и напредак рашке државе. Слободна и добро организована црква била је поуздан н снажан помагач држави, а у доба ропства учитељ и бранитељ народа.

Док је Сава изводио организацију цркве у Рашкој, друга је српска држава, Босна, дошла због вере, коју је био прихватио готово цео народ, у врло велику опасност, да изгуби своју слободу и независност. Како се богомилска јерес од почетка XIII века опет утврдила у Босни и онда се почела ширити по јужној Угарској, по Хрватској и Приморју, а одатле се јављати чак и у северној Италији и јужној Француској, папска је курија била приморана да опет обрати пажњу на прилике у Босни. Уверен да се тамо убеђењем неће у томе правцу моћи постићи никакав резултат, или бар не сталан и трајан, папа се решио да употреби насилна средства. Год. 1221–2 хтео је папа да крене крсташки рат против Босанаца. Али се његовом позиву није готово нико одазвао. У Угарској је био раздор, а одушевљења за крсташки рат није нигде више било као некада; религиозно је одушевљење у опште било попустило. Специјално за рат против Босанаца тешко је било наћи бораца и стога, што тај рат није давао никаква изгледа на материјалну добит, а они, који су хтели да се жртвују за веру и који су полазили у крсташки рат, гледали су, још од почетка крсташких ратова, а особито после освојења Цариграда, у првом реду на своју корист.

Видећи да од крсташког рата на тај начин неће бити ништа, калочки архиепископ се понудио, да он сам поведе крсташки рат против богомила у Босни, ако му се подложи босанска црква. Папска курија је радо прихватила предлог калочког архиепископа, који је помагао и угарски краљ (15 маја 1225 год.). Али је он брзо увидео да је лакше давати обећања, него их вршити, па је оклевао да пође на Босанце. Кад га је папа енергично позвао, да испуни своје обећање, он се почне договарати са управником Срема, да заједно пођу на Босну, али до тога похода није дошло.

У Рашкој је, међутим, био умро краљ Стеван Првовенчани (око 1223, год. 24 септембра), а наследио га је његов најстарији син Радослав. Стеван и Сава су мислили, да ће пријатељске и сродничке везе њихове династије са дворовима, чије су државе у тај мах биле јаке и снажне на Балкану, користити њиховој отаџбини, па су за Радослава испросили ћер Теодора Анђела, господара епирског. Теодор се, наследив свога брата Михаила (1214 год.), оснажио тако, да је мислио да он, а не никејски цар, треба да наследи престо Константинов, кад Латини буду истерани из Цариграда. У раду на остварењу својих планова Теодор је имао способног и енергичног помагача у архиепископу охридском Димитрију Хоматијану, који је, бранећи јурисдикцију своје цркве према патријарху у Никеји, много помагао и рад Теодоров на политичком пољу. Тако је Хоматијан протестовао против тога, што је Сава, по пристанку патријарха у Никеји, посвећен за архиепископа и што је српска црква у Рашкој постала автокефална. Када је Теодор освојио од Латина Солун, крунисао га је Хоматијан за цара византиског (1223 год.).

Теодор је сада био најважнији фактор на Балкану. Сматрајући се за наследника византиског престола, почео је он да промиче границе своје државе јако на исток, па је због тога ускоро дошао у сукоб са Бугарима, који су баш у то доба, под владом даровитог и енергичног Асена II, почели јачати и ширити своју власт у свима крајевима, на које су мислили да имају ма каквога права. У битци код Клокотнице разбили су Бугари Теодора (1230 год,). Тај пораз ослабио је јако снагу епирске државе и она више никада није дошла до снаге, коју је пре тога имала. Борба о наслеђе византиске империје између никејског и епирског царства била је већ тада у главном решена у корист никејског.

Пораз Теодоров имао је одјека и у Рашкој. Радослав је био слаб владалац и стајао је под утицајем своје рђаве жене, која није имала љубави ни према мужу ни према држави ни према народу. Опозиција против Радослава није могла ништа предузети против њега, док је његов таст био у моћи; али када је Теодор код Клокотнице разбијен и заробљен. Радослав изгуби потпору и ослонац који га је дотле држао. Незадовољници се окупе око Радослављевог млађег брата Владислава и устану на Радослава. Он побегне у Дубровник (крајем 1233 год.), а одатле у Драч, где га жена напусти, те се он доцније врати у Рашку и закалуђери.

Архиепископ Сава није био, како изгледа, задовољан овом променом на престолу, али је ипак прихватио ново стање. Он је венчао Владислава на краљевство и трудио се да га сродничким везама утврди на престолу, а да у исто доба и за државу добије снажног савезника. Како је, после битке код Клокотнице, Јован Асен постао најсилнији владалац и господар ситуације на Балкану, Сава затражи и добије његову ћер за Владислава. Овом женидбом добила је Рашка јаког заштитника, а и за Асена је био добитак, што је Рашку, која је доскора, због сродничких веза владалачких породица, држала са Епиром, сада имала на својој страни.

Док је на тај начин Рашка, према осталим државама на Балкану, доста добро стајала, изгледа да се прилике унутра никако нису могле консолидовати. Стога је, можда у вези са променом у влади, Сава дао оставку и напустио архијерејски престо; отишао је одмах за тим, по други пут, у Палестину, одакле се није више ни вратио у Рашку, јер је, при повратку, умро у Трнову (14 јануара 1235 год.). Смрт Савина била је тежак удар за државу и народ, који је у њему изгубио даровитог државника, одличног организатора и првог књижевника. Али је смрт Савина била још тежи удар за Владислава, јер се и против њега јављала већ доста јака опозиција. Да ублажи опозицију, која је вероватно њега кривила, што је Сава оставио архијерејску власт и отишао из Рашке, Владислав је настао да тело Савино пренесе из Трнова у Рашку. Али Асен и Трновци нису хтели то допустити, те је Владислав, тек кад је сам због тога дошао у Трново, једва успео да приволи Асена на попуштање. Добивши допуштење, он је брзо и кришом однео тело Савино из Трнова, пренео га у Рашку и свечано сахранио у Милешеви (маја 1237 год.).

У исто доба од прилике кад је извршена промена на престолу у Рашкој, десила се промена и у Босни. Богомили су, видећи да је католичкој цркви немогуће да за тај мах ма шта предузме против њих, збацили са престола Кулинова сина Стевана (1204–1232 год.), по свој прилици стога, што им није био доста сигуран, а за бана изабрали Нинослава (1232 год.). Папска је курија сада живље настала да искорени богомиле у Босни. Истрага, која је по наредби из Рима била извршена у Босни (у јуну 1232 год.), показала је да је католицизам тамо био у врло рђавом стању: за ширење католичке вере није ништа урађено, а изгубљено је и оно што је већ било стечено; чак је католички епископ у Босни, послан из Рима да сузбија богомилску јерес и да шири католицизам, био пришао богомилима. У Риму су због таквог стања ствари били врло љути. Неко је морао бити крив због тога и тај кривац требало је да буде кажњен.

На папској курији су нашли, да је за тако очајно стање католичке цркве у Босни највише крив дубровачки архиепископ, који је морао знати прилике у земљи, јер је Босна спадала у његову црквену јурисдикцију, а није ништа предузео против тога. Стога је дубровачки архиепископ кажњен; Босна је одузета од њега, па је поново дата калочком архиепископу, који је већ одавно радио на томе да добије Босну и ради тога чинио разна обећања папској курији.

Како су се Мађари спремали да ударе на Босну, бан Нинослав, у невољи, пристане да се споразуме са папском куријом (1233 год.). Али чим је непосредна опасност од Угарске прошла, прекине Нинослав преговоре. Стога папа позове (у јесен 1234 год.) хришћане на крсташки рат против Босне и нареди, да се даде отпуст свима онима, који се томе одазову.

Крсташки рат против богомила у Босни вођен је око пет година с променљивом срећом. У почетку су крсташи војевали без успеха, али кад Мађари задобију за себе усорског кнеза Себислава, сина бана Стевана, који је хтео да добије Босну (у лето 1236 год.), онда се срећа окрене и Мађари надвладају. Пошто су савладали Босанце, продру они и у Хум, који је био под Рашком, и покоре га (у пролеће 1237 год.). Сад је почела католичка црква енергично радити да искорени богомилску јерес и да утврди католицизам у Босни. Папска курија и калочки архиепископ стали су одмах слати доминиканце у Босну, зидати цркве и манастире и подизати тврђаве за одбрану католичке вере. Али је све то врло мало користило. Тек што је угарска војска отишла, дигне се Нинослав са Босанцима и почне опет борбу против католицизма и угарске власти (у јесен 1239 год.). Угарска, заузета одмах за тим на другој страни, није могла ништа предузети против Босне. Нинослав је сада био слободан и независан; он је дошао у Дубровник и уговорио са Дубровчанима, који су у то доба били у затегнутим односима са рашким краљем Владиславом, савез против Рашке (22 марта 1240 год.).

Нинослав се још боље утврдио на престолу, кад су Татари ударили на Угарску и прегазили је, пошто су разбили угарску војску (11 априла 1241 год.). Краљ Вела IV побегне испред Татара у Далмацију, а они ужасно опустоше целу земљу. Угарска је татарском најездом била доведена на руб пропасти. Краљу Бели је истина пошло за руком, да енергичним радом спасе Угарску од пропасти и да, за сразмерно кратко време, поново дигне снагу и благостање у држави. Али је требало доста времена, док се Угарска опоравила од тешког удара, а за то време створено је на Балкану стање, које Угарској није ишло у рачун. У Босни је утврдио своју власт бан Нинослав, ослањајући се, наравно, на богомиле. У Далмацији је већ дуже време владала анархија, Сплет и Трогир су ратовали међу собом. Рат тај узео је доста велике размере. Са Сплећанима су склопили савез и ударили на Трогир: Андрија кнез хумски, бан Нинослав и пољичка општина. Тек је у јулу 1244 год. пошло Бели за руком да силом примора Сплећане на мир са Трогиром. У исти мах је Бела са великом војском био пошао и на Нинослава, али је он у невољи попустио захтевима Белиним и на тај начин отклонио за овај мах опасност, која му је претила (у јуну 1244 год.).

Један део татарске војске, која је била ударила на Угарску, продре, гонећи краља Белу, у горњу Далмацију. Одатле Татари пођу даље, ударе без успеха на Дубровник, спале Котор, опљачкају Свач и Дриваст, прегазе Рашку (у лето 1242 год.), па се преко Бугарске врате у јужну Русију. Можда је том приликом, кад је у Рашкој услед татарског нападаја настала забуна, збачен са престола краљ Владислав, који је смрћу свога таста цара Асена (јуна 1241 год.) изгубио био ослонац и заштиту, а извикан за краља Урош, најмлађи син Стевана Првовенчаног.

Урош I спада међу најзнатније српске владаоце. Готово за све време његове владе биле су прилике у Европи и на Балкану доста повољне за Рашку и Урош је те прилике већином добро употребио у корист своје државе. Под њим се Рашка јако дигла и оснажила. Он је одредио правац и економне и трговинске политике у рашкој држави, он је показао правац политичких претензија, он је најаче истакао државни принцип и подредио у Рашкој цркву, и православну и католичку, државним интересима. У тешким и замршеним ситуацијама он се већином знао добро наћи и брзо оријентисати. Он је први почео експлоатисати руднике и први је почео ковати новац, штитио је и помагао књижевност и давао иницијативу за књижевна дела.

Кад је Урош дошао на престо, Рашка је истина била делимице опљачкана од Татара, али су прилике за Рашку биле у главном доста повољне. Босна и Хум били су се ослободили од Угарске, па и ако је Дубровник ове две српске покрајине, предвиђајући да ће доћи у сукоб са Урошем, задобио за себе а против Уроша, ипак је слобода Босне и Хума била у интересу Рашке. У Бугарској је, после смрти Јована Асена II, завладало расуло и слабост тако, да с те стране није било никакве опасности за Рашку; чак је Урош почео утицати на прилике у Бугарској. Латинско царство је, не добивајући никакве помоћи од народа, који су га створили и основали, било ослабило сасвим и само је било питање времена, када ће се срушити под ударцима никејскога царства и епирског деспотата. Епирска држава се већ била опоравила од великог удара, што су јој га задали Бугари у клокотничкој битци, па је почела опет радити на томе, да освоји Цариград и да она наследи византиску империју.

Политика свих држава на Балканском Полуострву састоји се у то доба у главном у раду на томе, да се сруши латинско царство и у борби између никејске и епирске државе око наследства власти на Златном Рогу. Никејска држава је у ово доба већ била ухватила корена на Балкану, а цар Јован Дука Ватац (1222–1254 год.) употребио је растројство и слабост у Бугарској, па освојио све крајеве до рашке границе. У исто доба Манојло Анђел, господар Епира, отме од Бугара крајеве на запад од Вардара (1246 год.).

У то доба, кад је Бела IV дошао у сукоб са Фридрихом II аустриским (1246 год.), јавио се у Босни опет покрет против Угарске и католицизма. Босански је епископ тражио помоћ од папе и молио га, заједно са краљем Велом, да босанску цркву дефинитивно подложи калочком архиепископу, надајући се, да ће он моћи снажно бранити католицизам у Босни. Папа је још једном позвао и калочког архиепископа и краља Белу на крсташки рат против Босанаца. Кад је тај позив остао без успеха, он онда поново подложи Босну калочком архиепископу, у нади да ће он моћи савладати отпор Босанаца (у августу 1247 год.). Видећи се на невољи, бан Нинослав се сâм обрати папи писмом, у ком је тврдио, да је он, од кад је примио католичку веру, био добар католик, и да је само ради одбране своје државе од непријатеља, примао помоћ од богомила. Папа на то нареди калочком архиепископу, да остави за сад Нинослава на миру (марта 1248 год.).

У исти мах је папа, увиђајући да ширењу католичке вере међу Србима највише смета употреба латинског писма и латинског језика у цркви, допустио словенску службу и употребу глаголице. То је био врло важан корак и показивао је, да је папска курија готова да поднесе, са свог гледишта, и жртве, само да задобије за себе Србе (29 марта 1248 год.).

Миран од католичког гоњења, Нинослав је сада могао обратити више пажње унутрашњем консолидовању и снажењу своје државе. Наскоро после тога (марта 1249 год.) склопио је он са Дубровником трговински уговор и савез против краља Уроша, који је још од почетка своје владе био у врло рђавим односима са Дубровником због многих несугласица.

Те несугласице довеле су напослетку до рата између Уроша и Дубровника (у јуну 1252 год.). Рат су изазвала пре свега територијална и економна питања. Дубровчани су већ од дужег времена постепено заузимали у околини свога града земљиште, које је припадало рашкој држави и садили су тамо своје винограде; због тога је већ и пре чешће долазило до сукоба између Рашке и Дубровника. Сада је Урош опет кренуо то питање и тражио да се оно реши. Осим тога хтео је Урош да спречи економну експлоатацију Рашке од стране Дубровчана.

Једно од питања, које је много допринело да дође до сукоба, било је и питање католичке цркве у Рашкој. Још од XI века радио је Дубровник са планом на томе, да самосталну барску архиепископију подвргне под јурисдикцију своје цркве. Наравно да се и зетска и, доцније, рашка држава опирала томе, желећи да у својим рукама задржи власт над католичком црквом у својој земљи. Пред средину XIII века Дубровчани су почели врло живо радити на томе, да се то питање реши, мислећи да су прилике за њих у тај мах повољне и да ће се оно сигурно решити у њихову корист. Радећи на томе они нису штедели новац, а нису презали ни од фалзификата. Ади су у том питању наишли код Уроша на јак отпор, који је био врло вешто и смишљено организован. Папска курија се у том питању, које је често стајало у вези са питањима европске политике, непрестано колебала, али је католичко свештенство и становништво у Урошевој држави стално давало врло снажан отпор претензијама дубровачког архиепископа.

Уза све то дошло је и лично нерасположење Урошево према Дубровнику, можда још од оног времена, кад је Урош, одмах после доласка на престо, сумњао на Дубровчане да помажу Владислава, да се врати у Рашку и да заузме престо. Урош се, истина, после тога измирио са Владиславом, — он се вратио у Рашку и добио је на управу једну област, — али је Урош остао нерасположен према Дубровнику, а временом је, због других конфликата, то нерасположење расло. Знајући то, Дубровчани су, већ десетак година пре него што је дошло до рата, радили систематски на томе, да задобију што више савезника против Уроша.

Рат дубровачко-рашки свршио се неповољно по Дубровник. Урош је одмах у почетку рата био напао на град, таманећи усеве и секући воће и винограде. Бугари су, међутим, као савезници дубровачки, продрли били у Полимље, али су, како изгледа, успешно сузбијени. Исто је тако морао бити несрећан у рагу и други савезник дубровачки, хумски кнез Радослав, јер је он у то доба почео признавати врховну власт Урошеву.

Можда је међутим Урош и сâм желео, да дође до мира са Бугарима и са Дубровником, јер су сви изгледи били да ће ускоро доћи до великих заплета на Балкану. Никејска држава била је ухватила чврста корена на Балканском Полуострву и освојила је многе земље, чак до рашких граница. Али епирски државници, и ако је до тада никејска држава радила са више успеха на Балкану, нису никако били вољни да олако напусте своје претензије на наслеђе византиске империје. Они то нису могли учинити особито сада, када је већ било јасно, да се латинско царство, ма да су му, због својих интереса, у последњем тренутку прискочиле у помоћ талијанске трговачке вароши и државе, мора убрзо срушити и да је пад Цариграда само питање времена.

Тако је сада питање о првенству и наслеђу Византије дошло опет на дневни ред, а сукоб између никејске и епирске државе око тога питања постао је неизбежан. Урош се у почетку рата држао резервисано. Али кад је никејски цар Теодор II Ласкар (1254–1258 год.) сузбио Бугаре, који су заратили били на њега, онда Урош ступи у савез, што га је против никејског царства образовао Михаило II, деспот епирски, са Манфредом сицилијанским и Виљемом Вилардуеном, који је имао своју кнежину у Мореји.

Према тренутном положају, Урошу би можда више ишло у рачун, да је ушао у савез са Никејом, јер су се интереси рашке државе више могли косити са интересима епирског деспотата, који је био ближе и са којим је Рашка већ и пре долазила у сукоб. Али је Урош гледао даље у будућност и правилно је оценио, да је за Рашку опаснија никејска држава, не само зато, што је она већ била захватила све до рашких граница, него и зато, што је све више изгледало, да ће успети у својим тежњама и наследити византиску империју. Урош је, увиђајући да ће у том случају настати опасност за Рашку, ступио у савез са Михаилом и заратио на никејску државу (1257 год.). У почетку су савезници имали успеха. Урош је био продро до Прилепа, али кад Михаило буде од Никејаца разбијен (1259 год.), изгуби и Урош готово све освојене земље.

Док је Урош ратовао са Дубровником и никејском државом, десиле су се у Босни и у Бугарској важне промене.

У Босни је био умро бан Нинослав (1250 год.), а после његове смрти настала је борба о власт између његових рођака. Осим тога, у недостатку јаке централне власти, узела је маха и огорчена борба између католика и богомила. То анархично стање дало је повода краљу Бели да интервенише у Босни. Остављена сама себи, а разривена и ослабљена унутрашњом борбом, Босна је брзо подлегла. Да би Босну за сва времена лакше одржао у покорности, Бела подели (вероватно 1254 год.) Босну на два дела: од северних крајева начини засебну област, којом је требало увек да управљају угарски намесници, а у Горњој Босни остави домаће банове, да се муче у политичком и религиозном хаосу, који је тамо владао. Али су ове домаће династе показале доста политичке мудрости; они су прихватили католицизам и похватали родбинске везе са околним династијама, те тиме сачували самоуправу и спречавали акцију против своје државе. У исто доба образовао је Бела за одбрану од Рашке и од Босне засебну војничку област, мачванску бановину, којој су доцније (од 1263 год.) припадале и неке области босанске, а по некад и Срем и Браничево.

У Бугарској је, међутим, био убијен цар Михаило (1257 год.), а за цара је изабран, можда не без утицаја Урошева, Константин (1258–1277 год.)_; по матери унук Немањин.

Међутим наскоро после тога десила се промена, која се одавно већ очекивала: никејски цар Михаило Палеолог заузео је Цариград (25 јула 1261 год.) и обновио византиску империју. Тиме се политичка ситуација на Балкану из основа изменила.

Епирски деспотат био је последњим ратом са никејском царевином тако ослабљен, да се Рашка у борби против нове византиске империје никако није могла на њега ослонити. А Урош је врло добро видео, да до те борбе мора доћи, јер је Рашка, или већ држала крајеве којих се Византија није могла. одрећи, или је, због својих политичких, економних или националних веза, тежила за областима, које Византија није смела напустити. Урош је, међутим, добро знао да сама Рашка туг борбу не може издржати, па је гледао да на другој страни нађе савезнике.

Епирски деспотат био је слаб, Бугарска разривена, Босна, потпуно немоћна. Остала је једино Угарска. Али са њом Рашка већ давно више није била у добрим односима, јер су им се интереси већином укрштали. И сада је још увек били много нерешених питања између њих, али је Урош нашао да му је за овај мах најзгодније да ступи у ближе односе са Угарском, да буде у сваком случају сигуран с те стране у сукобу са Бугарском или са Византијом. То пријатељство му међутим ипак није сметало да, за време немира у Угарској, сам или у споразуму са Бугарима, нападне на Угарску, у тежњи да завдада земљама мачванске бановине. Ипак се пријатељске везе између Угарске и Рашке нису сасвим прекидале, јер је свима странкама у Мађарској у овај мах, кад су тамо почеле дуготрајне међусобне борбе и грађански ратови, било потребно пријатељство Рашке. Добри односи са Угарском утврђени су још боље, када је престолонаследник Драгутин узео са жену унуку Белину, а јасна израза добили су они у војној помоћи, што је Урош слао Бели, кад је ратовао са Чесима.

Међутим Урош је ускоро окренуо своје погледе на другу страну. Протерани Латини нису били вољни да забораве, да су владали престоницом на Босфору и да напусте своје претензије на Византију; најмање је то хтела учинити династија, која је изгубила престо. Тако су од тога времена разне династе и претенденти радили на томе, да опет завладају Византијом, или су своје право продавали и преносили на друге, који су онда радили у том правцу.

Кад је подузетни Карло Анжујски задобио сицилијанску краљевину (1266 год.), начинио је са протераиим латинским царем Балдуином II уговор, по коме је Балдуин уступио Карлу право на неке покрајине византиске на Балкану (27 маја 1267 год.). Карло је почео одмах врло систематски радити на томе, да оствари своје претензије. Угарска је била пристала уз њега, јер је престолонаследник Стеван био у сродничким везама са Карлом, а исто тако је и Урош, чија је жена Јелена била рођака Карлова, почео преговарати са Карлом о заједничкој акцији против Византије.

Од тога времена па до краја владе Урошеве, цео рад његов креће се у том правцу; везе су његове са Карлом врло живе, а Карло стално преговара и прави планове за акцију против Византије. Али за владе Урошеве није до тога дошло.

Рђав пример династичких борби у Угарској свакако је утицао и на Рашку. Краљ Урош није никако хтео уступити престолонаследнику Драгутину засебну област на управу, јер се с разлогом бојао, да он не предузме нешто, што не би одговарало државним интересима. Кад су Драгутинови захтеви у том правцу остали без успеха, он се дигне на оца; помоћу војске, коју је добио из Угарске, победи на Гацком Урошеву војску и завлада у Рашкој (1276 год.). Урош убрзо умре, а Драгутин уступи млађем брату Милутину Зету, Хум и Требиње, а исто тако и матери Јелени да земље у неким областима.

Међутим су преговори са Карлом и припрема за акцију против Византије били настављени, јер спољна политика Рашке није измењена променом на престолу. Али је спремање за рат против Византије ишло доста споро. Можда су тај рад доста ометале промене и борбе, које су после смрти цара Константина (1277 год.) настале у Бугарској, која је такође била у савезу са Карлом. Стога је тек 1281 године било све готово. за акцију против Византије, и рат је почео. У савезу са Карлом Анжујским били су краљ Драгутин, Јован Анђел, господар Тесалије и византиски одметник војвода Котаница. Срби одмах у почетку рата продру доста дубоко у Повардарје, а Карлова војска пређе на албанску обалу и почне продирати према Солуну. Међутим византиска војска убрзо сузбије Србе, а одмах затим потуче до ноге и Карлову војску. Карло буде бачен натраг, Котаница се преда, а победоносна византиска војска потисне Србе чак до Липљана на Косову.

Тај неуспех, а можда још и други узроци, створили су у Рашкој јаку странку, која је била против Драгутина. На челу те странке стајао је млађи брат Драгутинов, амбициозни Милутин. Била је то ратнички расположена странка, која се сећала успеха, што их је Рашка имала за владе Урошеве, па је замерала Драгутину, што слабост Бугарске није употребио да добије какве користи за Рашку, а особито му није могла опростити неуспех у последњем рату и губитак земаља на југу. Наваљивању те странке да напусти престо, Драгутин се није много опирао, јер је и иначе био слабуњава здравља, а, осим тога мучила га је грижа савести због поступка према оцу. Предајући престо Милутину (1282 год.), Драгутин је поставио услов, да после смрти Милутинове краљевски престо наследи његов најстарији син. Драгутин је после оставке на престолу задржао за себе само земље око Рудника, а после тога добио је од своје таште Јелисавете мачванско-босанску бановину и Срем, којима је она дотле управљала (у другој половини 1284 год.). Тим крајевима владао је он до своје смрти (12 марта 1316 год.), радећи енергично против богомила, особито у босанским крајевима, где су се они, за време грађанских ратова и немира у Босни, опет почели множити.

Милутин није био владалац великих способности, али је био пун воље и амбиције да оснажи своју државу, и радио је на томе вољно и истрајно. Он је имао смелости да постави нове, велике циљеве рашкој држави и да државну политику поведе путем, који ће довести српски народ до велике снаге и дати му доминантни положај на Балканском Полуострву. И ако су прилике за све време владе Милутинове биле доста тешке, и ако он често није имао успеха у акцијама које је предузимао, и ако је често имао неприлике и борбе и у самој својој држави, ипак је, за време док је он седео на престолу, Рашка учинила велики корак у напред у сваком погледу. Рад Урошев, да од Рашке начини велику и силну државу, довршио је Милутин. За његове владе постала је Рашка на Балкану држава првога реда.

Примивши владу из братовљевих руку, Милутин је на ставио спољну политику Урошеву и Драгутинову; савез са Карлом Анжујским и Јованом Анђелом, деспотом тесалским, против Византије остао је у снази, ма да су савезници при, првој својој акцији претрпели пораз. Год. 1282 требало је да савезници поново нападну на Византију. Али сицилијанско вечерње (30 марта 1282 год.), покољ у коме су Талијани побили Французе на Сицилији, онемогућио је Карлу за тај мах сваку акцију. Међутим су Милутин и Јован Анђел ипак напали на Византију и Милутин је освојио неке крајеве у горњем Повардарју.

Сада се кренуо на савезнике сам цар Михаило, али је на путу умро (11 децембра 1282 год.), а његов наследник Андроник II пошаље после тога на Милутина Татаре, које је био узео у најам. Испред византиско-татарске војске Милутин се морао повући и напустити све што је био освојио. Али кад Татари буду на Дриму разбијени, а Милутин добије помоћ од Драгутина, удари он опет на Византију и освоји све што је био изгубио (1283) год.). Идућих година Милутин по трећи пут зарати на Византију, продре у Пореч и освоји тамо неке крајеве.

Одмах после тога запрети Рашкој велика опасност од Татара, који су били продрли у Бугарску (1285 год.), опљачкали је и почели продирати и даље. Бугарска се тада распала на две државе, на источну, у којој су владали Татари, и на видинску, која је такође била под њиховим утицајем. Утврдив се у Бугарској, Татари су хтели покорити и Рашку. Можда Је под њиховим утицајем Шишман, владалац видинске Бугарске, у један мах изненада напао на Рашку. Он је том приликом продро доста далеко, али га је Милутин брзо потиснуо чак до Видина, где је склопио с њим повољан мир. Опасност од Татара бивала је, при свем том, свакога дана све већа, тако да се Милутин решио да дипломатским путем спречи опасност, која је Рашкој с те стране могла загрозити. Женидбеним везама и слањем свог најстаријег сина, Стевана, у таоштво Татарима, успео је Милутин да отклони у тај мах опасност, а кад је после 1293 год. настао међу Татарима грађански рат, нестало је за Рашку сваке опасности с те стране.

Незгодан положај, у коме се Рашка због Татара налазила, употребила су два властелина, који су владали у Браничеву, те су пљачкали по областима Драгутинове и Милутинове државе. Удруженој Милутиновој и Драгутиновој војсци пошло је за руком да их победи и потисне из Браничева, које је онда припало Драгутиновој држави. Браниочево је вероватно тек тада у националном погледу сасвим добивено за српски народ. На ударцу разним струјама, врло често поприште борбе разних народа, у саставу разних држава, а увек далеко од свих дотадањих српских и националних и државних средишта, браничевска област до тога времена по свој прилици још није била национално потпуно ушла у састав српскога народа. Сада је, после овог освојења, и у Браничеву процес потпуне асимилације извршен брзо и дефинитивно.

Важнији извори.

1. Св. Сава (око 1170 † 1235 год.), Живот Стевана Немање.

2. Стеван Првовенчани († око 1223 год.), Живот и Чуда Стевана Немање.

3. Доментијан (у XIII веку), Живот Св. Саве; Живот Стевана Немање.

4. Teoдoсиje (у XIII и XIV веку), Живот Св. Саве.

5. Акрополита (1217 † 1282 год.), Историја византиских држава (никејске и епирске) 1204–1261 год.

6. Пахимер (1242 † после 1308 год.), Историја Византије 1255–1308 год.

7. Данило († око 1337 год.), Живот краља Драгутина; Живот краља Милутина; Живот краљице Јелене; Живот архиепископа Арсенија; Живот архиепископа Јевстатија.

8. Тома, архиђакон сплетски (1201 † 1268), Историја сплетске цркве.

9. Метохит († 1332 год.), Извештај посланички из Рашке 1299 год.

10. Морејска Хроника. Хроника у стиховима на грчком, француском, шпанском и талијанском језику, у којој се прича о животу латинских државица у Пелепонезу после 1204 год.

11. Повеље, писма, уговори, закони, записи, путописи и т. д.

В. и истоимени одељак V главе бр. 3, 4.

Важније збирке извора.

Повеље, уговори, даровнице, писма, записи, натписи, и т. д. A). Ha српском језику: 1. F. Miklosich, Monumenta Serbica. 1858. — 2. P. Šafařik, Památky dřevního písemnictví Jihoslovanův. 1873^². — 3. Љ. Стојановић, Стари српски хризовуљи, акти, биографије, летописи, типици, поменици, записи и др. 1890 (Споменик 3). — 4. Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи. I 1902, II 1903, III 1905. — Б.) Ha латинском језику: 5. Т. Smičiklas, Codes Diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae. III 1905 (1201–1235), IV 1906 (1235–1255), V 1907 (1256–1272), VI 1908 (1272–1290), VII 1909 (1290–1300). — Дубровачка акта: 6. M. Пуцић, Споменици српски. I 1858, II 1862. — 7. К. Јиречек, Споменици српски. 1892 (Споменик 11). — В. и бр. 1. — Млетачка акта: 8. S. Ljubić, Listine о odnošajih izmedju južnoga Slovenstva I Mletačke Republike. I 1868 (960–1335), III 1872 (1116–1347). — Папска акта: 9. A. Theiner, Vetera Monumenta Slavorum Meridionalium. I 1863 (1198–1549). — 10. Fermedžin, Acta Bosne potissimum ecclesiastica (925–1752). 1892. — Акта из талијанских архива: 11. S. Макушевъ, Итальянскіе архивы и хранящіеся въ нихъ матеріалы для славянской исторіи. 1870–1871. — 12. Византиски писци (в. истоимени одеља II главе). — В. и истоимени одељак V главе бр. 2.

Важнија дела.

1. N. Radojčić, Dva poslednja Komnena na carigradskom prijestolju. 1907.

2. Ѳ. Успенскій, Образованіе втораго болгарскаго царства. 1879.

3. Р. Агашановић, Одношаји између Србије и Бугарске од XII–XV века. 1899.

4. Karapet Ter-Mekerttschian, Die Paulikianer im byzantinischen Kaiserreiche. 1893.

5. Б. Петраповић, Богомили. Црква босанска и кршћани. 1867.

6. F. Bački, Бogomili i Patareni. 1869–1870 (Rad 7–9).

7. W. Norden, Das Papsttum und Byzanz. 1903.

8. A. Baer, Die Beziehungen Venedigs zum Kaiserreiche in der Staufischen Zeit. I Venedig und Friedrich Barbarossa. 1887.

9. Сава Хиландарац, Историја и опис манастира Хиландара. 1894.

10. Љ. Ковачевић, Жене и деца Стефана Првовенчаног. 1901 (Глас 60).

11. В. Киколић, Стеван Првовенчани краљ српски, књижевник XIII века. 1897.

12. V. Klaić, О herzegu Andriji. 1898 (Rad 136).

13. A. Luchaire, Innocent III. La question d’ Orient. 1907.

14. П. Митрофановъ, Измѣненіе въ направленіи четвертаго крестоваго похода. 1897 (Византискій Временникъ 4).

15. W. Norden, Der vierte Kreuzzug. 1898.

16. Π. Καλλιγᾶς, Μελέται τῆς βυζαντινῆς ἱστορίας. 1894.

17. Α. Μηλιαράκης, Ἱστορία τοῦ βασιλείου τῆς Νικαίας και τοῦ δεσποτάτου τῆς Ἠπείρου (1204–1261). 1898.

18. Ἰ. Ρωμανός, Περὶ τοῦ δεσποτάτου τῆς Ἠπείρου. 1898.

19. D. Franič, Stanje Balkanskog poluostrova na osvitku XIII vijeka. 1895 (Гласник Земаљског Музеја 7).

20. E. Gerland, Geschichte des lateinischen Kaiserreiches von Konstantinopel. I 1905.

21. L. Neuhans, Die Reichsverweserschaft und Politik des Grafen Heinrich von Anjou. 1904.

22. D. Guldencrone, L’ Achaïe féodale. 1886.

23. S. Ljubić, Ob odnošajih Dubrovačke sa Mletačkom Republikom tja do g. 1358. 1868 (Rad 5).

24. J. Modestin, Kritička potraživanja i pokušaj pragmatizovanja u području povjesti dubrovačke od 1205 do 1331 godine. 1891.

25. J. Clausen, Papst Honorius III (1216–1227). 1895.

26. A. Гавриловић, Св. Сава. 1900.

27. И. Пальмовъ, Историческій взглядъ на начало автокефаліи сербской церкви и учрежденіѳ патрияршества въ древней Сербіи. 1891.

28. И. Пальмовъ, Новыя данныя къ вопросу объ учрежденіи сербской архиепископіи св. Саввою (въ XIII в.). 1892.

29. И. Руварац, Одломак из написане пре 1891 расправе о главним моментима у животу св. Саве. 1901 (Летопис 208).

29 a. С. Вуловић, О књижевном раду св. Саве. 1895.

29 б. Д. Ковачевић, Свети Сава као проповедник српске православне цркве. 1901.

30. Н. Радојчић, О неким господарима града Просека на Вардару. 1909 (Летопис 259 и 260).

31. М. Дриновъ, О нѣкоторыхъ трудахъ Димитрія Хоматіана. 1894 и 1895 (Византійскій Временникъ 1 и 2).

32. J. Feiten, Papst Gregor IX (1227–1241). 1886.

33. М. Batinić, Djelovanje franjevaca u Bosni i Hercegovini za prvih šest viekova njihova boravka. I (1235–1517). 1881.

34. Д. Поповић, Насртај папства на босанску цркву за време бана Матије Нинослава. 1901.

35. G. Strakosch-Grassmann, Der Einfall der Mongolen in Mitteleuropa in den Jahren 1241 und 1242. 1893.

36. П. Гребенаровић u T. Коблишка, Краљ Урош I велики. 1897.

37. С. Roderiberg, Innocenz IV und das Königreich Sicilien 1245–1254. 1892.

38. A. Karst, Geschichte Manfreds vom Tode Friedrichs II bis zu seiner Krönung (1250–1258). 1897.

39. K. Hampe, Urban IV und Manfred (1261–1264). 1905.

40. A. Bergmann, König Manfred von Sizilien 1264–1266. 1909.

41. М. Ристић, Босна од смрти бана Матије Нинослава до владе сремскога краља Стевана Драгутина (1250–1284). 1910.

42. Ј. Pappadopoulos, Theodore II Lascaris. 1908.

43. G. Karo, Genua und die Mächte am Mittelmeer 1257–1311. I 1895.

44. F. Tenckhoff, Papst Alexander IV. 1907.

45. R. Sternfeld, Ludwigs des heiligen Kreuzzug nach Tunis und die Politik Karls I von Sicilien. 1896.

46. К. Еостић u Ф. Станојевић, Краљ Стефан Драгутин. 1899.

47. Љ. Андрејевић, Српски краљевски престо и питање о његову наследству од оставке краља Стефана Драгутина до победе краља Стефана Уроша III над краљем Владиславом II. 1898.

48. Ј. Tkalčić, Borba naroda hrvatskoga za anžovinsku kuću proti ugarskomu kralju Arpadovcu Andriji III. 1876 (Rad 34).

49. A. Huber, Studien über die Geschichte Ungarns im Zeitalter der Arpaden. 1883.

50. Ѳ. Успенскій, Византійскій писатель Никита Акоминатъ изъ Хонъ. 1874.

51. М. Дриновъ, О нѣкоторыхъ трудахъ Дйімитрія Хоматіана, какъ историческомъ матеріалѣ. 1894 и 1895 (Византійскій Временникъ 1 и 2).

В. и истоимени одељак V главе бр. 4, 7, 9, 10, 11, 12.