Историја савремене цивилизације 18
| ←< 17. глава | ИСТОРИЈА САВРЕМЕНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ Писац: Шарл Сењобос |
19. глава >→ |
Умножавање богатства. — Индустријски и трговински напретци створили су изобилно нових богатстава; а изобиље онога што је за живот потребно учинило је, да се умножи и број становника. Никад није умножавање било тако брзо. За 82 године (од 1800. до 1882.) Европа је од 187 достигла до 330 милиона, а Савезне Државе од 5 на 50 милиона становника. Код англосаксонских је народа умножавање најбрже за тих 80 година, њихов се број утростручио.
Богатство се још више умножило, па се и сад још једнако умножава. Становници образованих земаља не троше све своје приходе; они сваке године остављају на страну суме које употребљавају на стварање нових извора, и то је уштеда. Она у средњу руку у Енглеској износи 1600 милиона, у Француској на 1 900 милиона, на 1 милијарду у Немачкој, 4 100 милиона у Савезним Државама, укупно 12 милијарда годишње. Штедионице, које су 1860. године имале на остави 3 150 милиона, имале су 1878. године 8 500 милиона. Државе су се користиле тим повећавањем богатства, те су умножиле и своје издатке. Све европске државе укупно трошиле су 1820. године само 6 милијарда годишње, а данас троше 19 милијарда.. Расходи су се у Енглеској попели од 1 250 па 2 800 милиона, а у Француској од 700 на 2 800 милиона. За подмирење тих расхода морали су се за толико повећавати порези, јер су данас опи једини државни извори прихода. Непосредни порез на имања никако не би могао задовољити то огромно повећавање издатака. С тога се прибегло ударању царине, посредних пореза, на пиће, шећер, дуван и др., који су услед умножавања становништва постали најпродуктивнији од свих врста пореза.
Државе су добивале новац на зајам с таквим олакшицама, какве су биле непознате владама XVIII столећа; оне су се тим користиле и начиниле грдно велике дугове. За то је Енглеска дала први пример: да би могла издржати рат с Наполеоном, опа је свој дуг подигла на 920 милиона фуната стерлинга (23 милијарде) у 1815. години. Тада се говорило да ће толики дуг неминовно довести до бранкротства. Међутим, Енглеска не само да је могла плаћати интерес на свој дуг, него је од тога времена још и заштедела око 83 милијарде и свела дуг на 19 милијарда
Тим су путем пошле и све остале државе; узајмљивање је постало обичним извором за оне владе, које су у великој новчаној неприлици. Државни су дугови уговорени под видом неисплатиме позајмице, и повериоци само имају права да примају интерес. С тога је доста да се годишње порез повећа за онолико, колико је потребно за плаћање тога интереса.
Тим су се поступком толико служили, да је дуг готово свих држава од 1820. до 1880. године порастао до нечувених размера. Немачка је свој дуг подигла од 550 до 5 400 милиона на Царевину, а 8 милијарда за посебне државе; Русија од 1200 па 14 500 милиона; Аустрија од 2 400 на 10 500 милиона; Италија од 820 милиона на 10 милијарда; Француска од 4 на 22 милијарде. Највећи део тако позајмљенога новца отишао је на ратне трошкове. Рачуна се да је Кримски Рат увећао дугове оних држава, које су у њему суделовале, за 4 800 милиона; рат Северноамеричких Савезних Држава за 12 200. милиона, а француски рат за 9 милијарда. Наоружање је повећало дугове за 40 милијарда, док су их железнице и телеграфи повећали само за 14 милијарда.
Новац и новчанице. — Златни рудници у Аустралији и Калифорнији дали су више злата него што га је игда било у саобраћају од како је света. За време од 1850. до 1860. вађено је сваке године у средњу руку по 200 000 килограма злата у вредности 700 милиона динара. Количина злата растуренога по свету између 1800. и 1885. године готово се утростручила, и цени се да га данас има око 45 милијарда. — Сребрни су рудници у почетку били мање издашни: око 1850. године опи су још давали само 900 000 килограма годишње, око 1870. производња се попела на 2 000 000, а 1884. на 2 800 000.
То увећавање, ма да је грдно велико, ипак није сразмерно са увећавањем трговине, која се за то време удесетостручила. Драгоцени метали дакле не би могли подмирити потребе. Једна од Великих револуција XIX столећа било је и разви-јање папирнога новца.
Још одавно је имало банака (новчаних завода), које су издавале новчанице (банкноте). Китај их је имао још у VIII столећу по Христу; Француска је 1719. године имала банку Ло-ову. Али свет није имао довољно вере у те хартије.
Од краја XVIII столећа установљене су државне банке, с довољном гаранцијом, да би могле улити поверење. Банка има права да изда само одређену количину новчаница, али мора у својим касама чувати довољно новаца, да би могла исплатити своје новчанице: то је метилна подлога (новчана); она износи од прилике једну трећину вредности оних новчаница које су у саобраћају. Остатак своје подлоге банка даје на приплод, позајмљујући га сигурним трговцима: те позајмљене вредности сачињавају лисницу (portefeuille, то јест вредност у хартијама). Пошто је новац не кошта ништа, јер га је добила у размену за своје новчанице, банци је осигурана добит. У време кризе, кад би сви имаоци новчаница могли покушати да у исти мах наплате своје новчанице, држава притиче банци у помоћ одређивањем принуднога курса (cours forcé); банка није више обавезна да исплаћује и онда се морају новчанице примати за сва плаћања.
Данас све образоване земље имају своје државне банке. У богатим земљама, као што је Енглеска, Француска, Савезне Државе итд., где је поверење потпуно, новчанице се тако исто лако примају као и злато, а често их још и воле као подесније за ношење. У земљама, где држава има мање поверења, новчанице надају испод оне вредности коју оне представљају. У Аустрији новчаница губи 20 од 100, а у Русији рубља у хартији, у место 4, не вреди више од 2,50 динара.
У саобраћају има око 23 милијарде новчаница разних банака.
Уређење кредита. — Огромно увећавање индустрије и трговине могло је бити само уз припомоћ таквога истога повећавања кредита. Кредита је било још крајем Средњега Века[1], ати је он у XIX столећу добио нечувену снагу, за што се има захвалити двема већ давнашњим установама, банкама и акционарским друштвима, којима су се почели користити на један сасвим нов начин.
Банке издају новчанице; а пошто злато и сребро и даље остају у саобраћају поред новчаница које их представљају, то се тим начином количина новца удваја; индустријалци дакле могу радити са удвојеним капиталом и вршити двојином више послова. — Уређењем чекова и изравнања рачуна (virement) банке су вршиле и другу врсту услуга. Индустријалци и трговци разних земаља, који имају отворен рачун у каквој банци, за плаћање какве суме имају само да предаду чек на ту суму, која има да се плати тој банци. За извршење плаћања између два клијента једне исте банке довољно је да се из дужникове активе (примања) избрише та сума, па да се пренесе на активу повериочеву. Тако се исплаћују милијарде, а не полаже се ни пет пара у новцу. Француска Банка извршује годишње за више од 40 милијарда тих исплата дуговања својих клијената. — Тако се исто ради и између разних банака једнога истога града. У Лондону и у Њујорку повереници главних банака састају се свакога дана у „Дому за обрачунавање“ (Clearing-house), да ту исплате чекове, које те банке имају једне на другу. Сума тих плаћања пење се за Лондон до 130, а за Њујорк на 150 милијарада годишње. Тај тако прост поступак врло много убрзава обртање капитала, и само је он учинио, да се послови у свету могу вршити у онако огромним размерама.
Акционарска друштва нису нова. Банка Св. Ђорђа, основана у Ђенови 1407. године, већ је припадала једном друштву капиталиста, од којих је сваки имао по један удео у том предузећу. Све трговачке компаније (друштва) од XVII столећа имале су капитал подељен на уделе, који су се већ звали акцијама. Али у наше доба капитал је подељен на мање делове, акције су начињене од 500 динара, приступачне и мањим кесама; тако су се могле прикупити и мање уштеде и образовати велики капитал, те с помоћу акција подићи готово сва велика предузећа.
Кад је у изгледу да какав посао може донети користи, онда се оснива какво безимено друштво (оно се тако назива насупрот трговачким удружењима, где оснивачи друштву дају своје име и остају одговорни за радове). Безимено друштво својина је свих оних укупно, који су купили уделе (акције); удеоничари деле међу собом добит сразмерно броју удела који имају: то је дивиденда. Пословима управља управни одбор, али решења доноси удеоничарска скупштина. — Та безимена друштва засновала су готово сва велика предузећа, железнице, руднике, Суецки Канал и др.
Удели каквога друштва имају врло променљиву вредност: купци ће дати већу или мању цену према томе, да ли очекују већу или мању добит. Исто је тако и с робом: цена жита, памука, каве, уља итд. зависи од врло променљивих прилика, она се мења из дана у дан. Да би се утврдила вредност удела или робе, потребно је, дакле, да се купци и продавци састану у каквом заједничком средишту, а то је средиште берза. То свакодневно састајање учинило је велике повремене тргове бескорисним, и мало по мало на Западу је престало њихово посећивање.
У великим трговинским градовима има берза још од XVI столећа, и оне служе као место састанка оним трговцима, који раде са житом, памуком, кавом и робом која се продаје на крупно (en gros). Али је данас најважнија она, која се кратко назива берза, то јест берза вредности, где посредници (agents de change) долазе, да, у име својих клијената, продају и купују уделе безимених друштава и државне хартије од вредности (обвезнице).
Цена свих тих хартија од вредности мења се свакога дана: кад се повећава, онда се каже да вредност скаче, а кад се смањује онда пада. Скакање вредности одговара периодима напредовања, а падање периоду новчане оскудице и незгодних прилика. Ето, због тога се берзанска кота и упоређује врло често с термометром, чије промене показују новчано стање какве земље
Скакање и падање вредности дају маха једној нарочитој врсти рада, којом се одликује наш век, а то је спекулација. Она је поникла из навике да се купују и продају хартије од вредности не у готову (тј. да се врши исплата и предаја одмах), него са одређеним роком (тј. да се предају и плаћају тек после извеснога времена, обично после месец дана). Спекуланти купују хартије од вредности или робу, али их не примају; они их и продају, ако их и немају у рукама. Ако вредност скочи у времену између продаје и одређенога рока за предају, онда су они, који су продали, обавезни да у време одређенога рока робу купе скупље, него што су је продали, и тим губе ону разлику у цени (диференцију). Ако ли је пала, опи купују јевтиније и ону разлику добивају. Супротно томе, купац добива, кад је цена скочила, пошто је он дао нижу цену, а губи у случају падања. На тај је начин берзански посао добио неки вид игре; па се просто каже играти на берзи (на скакање и падање). Спекулисање иде на огромне суме, јер пграчу, који купи за један милион робе, пије потребно да има и милион динара, а исто се тако могу имати и велики добитци и губитци. — Спекулацијом су поглавито и створена она огромна богаства финансијера нашега доба.
Капитали не остају у границама оних земаља, које су их створиле. Богати и раније просвећени народи, као на прилику Енглези и Французи, нагомилали су више капитала, него што га могу употребити у својој земљи: они шаљу свој новац и своје иижињере у друге земље, где нема новаца, у Америку, Русију, Турску и др., да тамо предузимају велике радове, грађење железница, отварање рудника, подизање радионица за произвођење гаса (за осветљење, загревање, кретање машина). Енглези добивају годишње око 1,5 милијарду интереса на своје капитале, који су уложени у иностранству. По целом свету има индустријских предузећа која су својина енглеских; друштава.
Исто се тако удружују капитали и из различитих земаља за какво заједничко велико предузеће. На тај је начин прокопан Суецки Канал, који је дуг 162 километра, 100 метара широк, а 9 метара дубок. Тако су Немачка, Италија и Швајцарска заједничким трошком прокопали тамник Св. Готхарда, који спаја Немачку са Италијом.
Заштита и слободан промет. — О том, како ваља уредити трговину између народа, има две супротне теорије.
Једна је теорија о слободном промешу. Она полази од начела, које су усвојили стари економисти, да је слободан промет најповољније уређење за стварање богатства; она тражи, да сви становници једне земље имају права слободно мењати своју робу с другим земљама, тј. куповати или продавати у иностранству, као што се купује и продаје у унутрашњости земље, без плаћања увозне царине, или да плаћају врло мало.
Друга је теорија заштитна, која личи на стару теорију о трговинској равнотежи. Она узима, да један народ има користи од заштићавања своје индустрије од утакмице других народа; она дакле захтева да се стране прерађевине, при улазу у земљу, оптерете увозном таксом, која ће је приморати на повећавање цене, која се равна са оном ценом, коју траже домаћи произвођачи.
Присталице слободнога промета одбацују царинске таксе на граници, или их усвајају само под видом пореза. Присталице пак заштитнога система, напротив, баш их нарочито траже као заштитно средство.
Слободан промет, који је већ био омиљен у XVIII столећу, био је напуштен у време ратова у доба Царства. Наполеонова копнена заштита била је једна врста тако искључне забране увоза, каква се никад пре није видела; никаква енглеска роба пије могла бити пуштена. После Ресторације заведе се једна врста уређења, које стоји између заштитнога система и потпуне забране увоза. — У Енглеској, где су у народној скупштини великопоседници били у надмоћности, уведоше царине ради заштићавања својега жита од трговине са житом других земаља. Законом од 1815. године затворена је Енглеска свакој врсти странога жита све дотле, док енглеско жито не достигне цену од 80 шилинга по квартеру[2], и тек тада, да би се избегла оскудица, допуштано је да се пусти страно жито. У Француској се забрани увожење већине енглеских прерађевина, вунене и памучне пређе, кола, ножарске робе итд. За уређење житарске трговине заведе се систем тако зване покретне скале (échell mobile): таксе, које се наплаћују при улазу у Француску, мењају се према цени жита на француским трговима.
По том су присталице слободнога промета стале по ново радити, да се укину забране увоза и да се смање заштитне таксе. Они су у Енглеској највише успели. Године 1824. Хескисон (Huskisson) је израдио, да парламенат смањи таксе. Око 1838. године основа се и једно друштво са задатком, да ради да се укине закон о житу (Anticornlaw league); средиште му је било у Менчестру, а управљао је њим индустријалац Кобден. Агитовањем и писањем оно је успело, 1846. године, да се прогласи слободна трговина са житом, при чему му је припомогла и тадања велика оскудица. Менчестарска школа најзад је придобила за своје мишљење виговску странку, која је много смањила увозне таксе на све предмете.
У свима осталим европским земљама владе су и даље остале као присталице заштитнога система
Трговински уговори. — Заштита је остала као начело међународнога права у Европи: једна земља не допушта да у њу уђе каква роба из иностранства, док се на њу не удари каква такса. Свака је држава саставила списак дажбина, које мора платити свака врста робе, и то је општа тарифа. Она се може укинути или смањити за неку врсту робе само по нарочитом уговору. Да би поједине силе добиле редуцирање, т. ј. смањивање тих такса, потребно је дакле да оне склапају једне с другима трговинске уговоре.
Уобичајено је начело тих уговора узајамност (реципроцитет): свака држава допушта другој држави смањивање увозних дажбина за њену робу под погодбом, да и она добије смањивање за своју робу. То је оно што се у Енглеској зове fair trade „commerce loyal“ — трговина која подлежи законским прописима. Она се разликује од слободне трговине (енглески free trade), где се земља отвара страној роби, али се не тражи, да се тако исто и страна земља отвори.
Трговински уговори изгледали су у једно време као средство, да се мало по мало заведе слободан промет. Трговинским уговором од 1860. године измећу Француске и Енглеске, Наполеон III укинуо је све забране и заменио их заштитном царином, која се морала смањивати из године у годину, 30 до 100 после 1861. а 25 од 100 после 1864. године. Енглеска укиде све заштитне царине на француску робу, свилу, помодну робу и трговинске предмете из Париза; царину на вино смањи од 158 на 22 динара по хектолитру. Тај је трговински уговор био закључен на десет година.
Последњих година све су се државе повратиле па заштитни систем. У многим трговинским уговорима, уместо да се утврди једна стална царинска тарифа, само се услови да се неће плаћати већа царина од народа, који буде најмање плаћао; то је оно што се назива „услов народа с највећим повлашћењем“. Та врста уговора не смета држави да подиже своју царину, него ју само обавезује, да своју царину подиже у исти мах на робу свих земаља.
Светске изложбе. — Огромни напретци индустрије и трговине изазвали су и замисао о једној светској изложби, где би били прикупљени сви проналасци и сви производи из целога света, и која би у исти мах служила и као изложба за гледање и као школа. Прва је била она изложба у Лондону 1851. године, и било је већ 17 000 излагача. По том су дошле светске изложбе у Паризу, 1855. (с 24 000 излагача), у Лондону 1862. (с 27 000 излагача), у Паризу 1867. (с 52 000 излагача), у Бечу 1873., Филаделфији 1876., Паризу 1878., Мелбурну, Амстердаму, Анверсу, Брислу и Паризу 1889. године.
Свака је изложба била значајнија од оних претходних. У Паризу је изложба 1855. године била у Индустријској Палати, у Јелисејском Пољу; захватала је само 11 хектара, са 24 000 излагача; на њу је дошло 4 594 000 посетилаца.
Изложба од 1867. године захватала је 20 хектара (то је био само један део Марсова Поља), с 52 200 излагача, а 9 329 000 посетилаца.
Изложба од 1878. простирала се по свему Марсову Пољу и по брежуљку Трокадеро (29 хектара), с 52 300 излагача, а 16 милиона посетилаца.
Изложба од 1889. године, осем Марсова Поља и Трокадера, захватила је и цело Инвалидско Поље и кејове између Инвалидскога Дома и Марсова Поља. Ту је дошло више од 28 милиона посетилаца.
Кризе. — Трговина је образоване народе тако чврсто привезала једне за друге, да се они сви узајамно потпомажу и да сваки осећа последице напретка или оскудице у оних других.
У Средњем Веку су области једне исте државе живеле одвојено; кад би у каквој области жетва оманула, онда је ту наступала гладна година и сиротиња је умирала од глади. Од XVI столећа нестало је правих гладних година; али године, у којима је жетва оманула, до пре педесет година, још су биле године велике оскудице, и цена је житу знатно скакала. Данас пак, кад жетва омане у којој земљи, онда довоз жита из Русије, Америке и Мађарске тако потпуно надокнаде онај мањак, да од тога потрошач ништа не трпи. Од 1876. до 1879. године у Француској су биле узастопце четири рђаве жетве; оне би у Средњем Веку донеле страховиту глад, а оне једва да су учиниле да у неколико поскупи хлеб.
Данас нема више бојазни од крајње оскудице; трговински је застој добио вид економских криза. — Има криза с различитим узроцима, као: кризâ трговинских, које су наступиле услед каквога рата, који је послове зауставио, или услед отварања каквога новога трга, или услед нагле промене трговинских путова; — за тим, кризâ индустријских, произведених затварањем каквога извознога тржишта, каквом новом утакмицом, или тим што је индустрија избацила више предмета, него што их може продати (то је оно што се зове сувишна производња); — кризâ новчаних, које потичу услед изношења врло велике количине новаца; — кризâ берзанских, које се изненадно појављују, кад претерана занесеност публике учини, да удели (акције) скоче преко свакога разложнога очекивања (од пре неколико година те се кризе називају немачким именом крах, пад). — Све се те кризе појављују у виду наглога опадања послова. Поверење престаје; капиталисти, који имају новаца за улагање (пласирање), не смеју да дају на зајам; банкари и трговци не налазе више новаца на зајам, не могу да одговарају својим обавезама и морају да обуставе плаћање (пад); потрошња се смањује, индустријалци не добивају више поруџбине, затварају своје радионице или отпуштају један део раднога особља; радници не налазе више рада и падају у велику невољу. Посредно или непосредно, криза се косне свих друштвених редова.
Како су све образоване земље међу собом повезане трговином, тако да чине само један велики трг, то криза, која се појави у једној земљи, обично потреса и друге. Велика криза од 1857. године почела је у септембру у Савезним Државама, где је произвела више од 5000 банкротстава, с пасивом (дугом) од 1,5 милијарде; од месеца новембра стаде се осећати и у Енглеској; одатле допре у северну Немачку и Данску, Аустрију, по том у Индију, па најзад и у Бразилију и Буенос-Ајрес.
- ↑ Наши стари владаоци давали су новац на оставу Дубровнику. А голубачки војвода Јеремија није хтео предати Мађарима град, док му се не врати неки новац (12 000 дуката), што га је дао у зајам деспоту Стевану Високом Прев.
- ↑ 1 шилинг = 1.25 динара, а један квартер захвата 290.78 кубних метара жита. Прев.