Историја Срба, Хрвата и Словенаца 8

ИСТОРИЈА СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА
Писац: Станоје Станојевић


VIII.
Борба с Турцима.

У другој половини XIV века почиње нов период у историји нашега народа. У то доба долази српски и хрватски народ у додир и у сукоб са Турцима. Борба са Турцима од тога времена све више апсорбује и српски и хрватски народ. У XV веку она је заузела готово сву пажњу и проткала целокупан живот нашега народа. Готово цео српски и хрватски народ долази тада у нову једну државу, и у сасвим друге прилика, но што су оне, у којима је до тада живео. С тога се у то доба његов живот у многом погледу из основе мења и настаје нова епоха у његовој историји.

Историја борбе српскога и хрватскога народа са Турцима у целини једнолика је и монотона, без великих и наглих промена.

Од када су се, у другој половини XIV века, утврдили у Европи, Турци, са незнатним прекидима, постепено, али готово стално, продиру и напредују. Прилике, у којима су се у то доба налазили Турци и народи на Балканском Полуострву, биле су за Турке у сваком погледу врло повољне, а за хришћанске државе и народе врло неповољне.

Византија је, после латинског владања (1204—1261 год.), а особито после грађанских ратова у другој четврти XIV века, сасвим ослабила и изнемогла; било је само питање времена, када ће пропасти. За њу није више било живота, и она би била подлегла и слабијој држави, но што је у то доба била Турска.

Бугарска је у XIV веку толико била истрошена унутрашњим борбама, да је прва, и скоро без икаквог озбиљног отпора, подлегла првом озбиљном ударцу од стране Турака (1393 год.).

Једино је српски народ давао дуг и истрајан отпор Турцима. Али је за Србе било фатално, што су Турци дошли на Балканско Полуострво баш у доба, када су српске државе биле у стадиуму растројства и када су сепаратистичке тежње биле отеле мах. Тако су Турци затекли српски народ подељен и раздвојен. Место да се у заједници и цео одупре непријатељу, који је претио народном и државном опстанку, српски је народ дао прилику Турцима, да једно за другим победе и освоје пет српских држава: 1371 год. Македонију, 1459 год. Деспотовину, 1463 год. Босну, 1482 год. Херцеговину и 1499 год. Зету.

Најдуже и најжилавије се опирала Турцима деспотовина (1380—1459 год.), наследница Немањићске државе, благодарећи смишљеној политици три велика њена владаоца: кнеза Лазара (1372—1389 год.), деспота Стевана Лазаревића (1389—1427 год.) и његовог нећака, деспота Ђурђа Вуковића (1427—1456 год.). Осамдесет година та се српска држава и народ у њој борио против Турака са великом издржљивошћу, отимао се и довијао на све могуће начине, да избегне злу судбину и да се спасе. Али је све било узалуд: спаса није било. У крвавој битци на Марици 1371 год. изгубила је слободу и самосталност македонска држава краља Вукашина; у славној битци на Косову (1389 год.), у којој су изгубили живот и турски и српски владалац, дала је Лазарева држава последњи самосталан отпор Турцима. Истина она се жилаво борила још пуних седамдесет година против турског освајања, али је већ после битке на Косову било доста јасно, да је и њена пропаст само питање времена; падом Смедерева (1459 год.) завршила је и она свој живот. У то је доба већ била решена судбина и осталих српских држава, и у току од четрдесет година после тога пропале су, без знатнијега отпора, и остале српске државе: Босна, Херцеговина и Зета.

За време борбе против Турака, у доба опадања и пропадања, српски. народ није никако био дорастао тешком положају, у коме се налазио. Мало је било у то доба у српском народу људи веће концепције и ширих погледа, ретки су били моменти, када је владала већа идеја; обично су превлађивали ситни династички рачуни и тесногруди провинциски интереси. Тако су н. пр. у XV веку, за врема највеће и сталне опасности од Турака, поједине српске државе и државице ратовале мећу собом, огорченије и чешће но икада пре тога. Срби су у борби са Турцима морали подлећи и пропасти, јер су прилике биле тешке, а народ и његови представници нису били дорасли тим приликама.

Крајем XIV века, после косовске битке, а особито после пропасти Бугарске, увидели су и мађарски државници, да и Угарској озбиљно прети турска опасност, па су и они почели борбу против Турака. Угарска је на тај начин постала сада у борби против Турака, као што је у XII веку била борби против Византије, природан савезник Србима. Али, и ако је српски народ, у појединим моментима за време те борбе, имао потпоре и користи ОД Угарске, Угарска није била доста снажна, да спасе српски народ од турског завојевања. Све, чак и најважније, угарске експедиције против Турака (1396, 1443, 1444, 1448 год.), биле су или недовољно јаке, или сасвим неозбиљно предузете, и стога су се редовно свршавале неуспехом. Као што је после битке на Косову било јасно да се српски народ не може сам одбранити од Турака, тако је после угарског пораза на Варни (1444 год.) било извесно, да га ни Угарска не може спасти од пропасти.

За време борбе против Турака, када је сва пажња српскога народа и готово сва пажња Угарске била управљена на ту страну, пошло је Млетачкој Републици за руком, да на разне начине, најпосле успешним ратовима са Угарском (до 1433 год.), оствари свој вековни план, да завлада Далмацијом.

У то је доба и хрватски народ већ увелико осећао турску инвазију. Већ у првој половини XV века Турци су чешће продирали и у Хрватску и пљачкали су тамо. После дефинитивнога заузећа деспотовине и Босне, они су почели преносити бојиште све више у јужну Угарску и у Хрватску. У другој половини XV века било је, покрај свих тренутних успеха, јасно, да победа у угарско-турској борби све више нагиње на турску страну. А кад су у Угарској, после смрти енергичног краља Матије (1490 год.), почеле династичке борбе и распре, и када су, због грађанског рата, настале економне беде и финансиске кризе, онда је већ било извесно, да ће и Угарску постиćи иста судбина као и Византију, Бугарску и српске државе.

У то доба опште беде и невоље, покушали су у један мах Хрвати, да се на границама своје отаџбине, самостално и сложно одупру Турцима, и да бар колико толико сузбију њихово продирање у Хрватску. Али у крвавој битци на Крбавском пољу, 8 септембра 1493 год., хрватска је војска до ноге потучена. Битка на Крбавском пољу Косово је хрватскога народа, последње самостално дело Хрвата, последњи њихов покушај да самостално учине нешто за одбрану своје отаџбине.

После тога ствари су нагло пошле на горе. У Угарској је владао хаос и анархија, а изгледа на помоћ није било ни са које стране. Пропаст је била неизбежна, и била је само још питање времена, и то кратког времена. Ударци су стизали брзо један за другим: 29 августа 1521 год. освојили су Турци Београд, који је с правом сматран за најачи и најсигурнији бедем Европе против Турака, а на исти дан 1526 год., у битци на Мохачу, потучена је до ноге угарска војска. Ускоро за тим покорили су Турци велики део Угарске. Две године после тога (1528) заузели су они Лику и Крбаву; падом Клиса (12 марта 1537 године) дошла је у турске руке и цела јужна Хрватска, а ускоро за тим, после несретног Кацијанеровог похода против Турака, заузели су они и Славонију.

Тако је у то доба готово цео српски народ, бар на земљишту старих српских држава, и један део хрватскога народа био у турском ропству. Нешто Срба и Хрвата у Далмацији било је под Млетачком Републиком, нешто Хрвата у још непокореној Хрватској и нешто Срба у још слободној Угарској. Али је велика венина српског и хрватског народа била сада у турском ропству. Срби нису имали више ништа, а Хрвати још само бедне „остатке остатака хрватског краљевства“. У историји српског и хрватског народа настаје сада ново доба, доба ропства под Турцима.