Историја Русије (П. Миљуков) 8

←< 7. глава

ИСТОРИЈА РУСИЈЕ Писац: Павле Миљуков

9. глава >→

ГЛАВА VIII

Петар Велики (1682-1725)
(наставак)

I. — Од Балтичког мора до Касписког језера (1617—1724)

Признање руских освајања на Балтичком Мору: Ништатски мир (1721). — Да би се сузбио унутрашњи хаос и да би се оствариле реформе које су се наметале, Петру је потребан мир. Зато он одлучује да потражи начин за окончање рата са Шведском.

Министар Карла XII, барон Герц, труди се управо да убеди свог ратоборног господара да он не може ратовати са целим светом и да треба да закључи мир са Русијом, ако жели да победи Немачку. У августу 1717 године Петар прихвата понуду да се започну директни преговори. Почетком 1718 године његови дипломатски претставници, Остерман — чији ће рад на преговорима истаћи његов дипломатски талент — и Брус полазе из Петрограда за Аландска Острза. Он им даје упутства да „не раскидају одмах, јер (његов) интерес то сада не допушта”, али наговештава својим противницима да је још увек спреман да започне нову офанзиву; иако жели да задржи освојене области на Балтичком Мору и да брани интересе Пруске и Пољске, он је ипак готов да „уступи” Финску узимајући као границу реку Кимен и да не помаже захтеве Енглеске и Данске. Конференција у Аланду отвара се у мају. Већ на првој седници преставници Шведске изјављују да она не може да се одрекне Естоније и Ливоније, које су њене „тврђаве”. Преговори трају целога лета и целе јесени. И једна и друга страна одуговлачи: Швеђани рачунају на могућност једне побуне у Русији, а Руси су убеђени да Карло XII неће моћи дуже да издржава своју војску у својој исцрпеној земљи. Смрт Карла XII, који је убијен 1718 године при опсади норвешке тврђаве Фредриксхама, затим хапшење Герца, борбе око круне, ступање на престо Улрике-Елеоноре у марту 1719, па победа „либералне” странке и погубљење Герца мењају потпуно ситуацију. Шведска није више вољна да чини уступке на Балтичком Мору, него у Немачкој. Јула 1719 године Петар одговара једном демонстрацијом ратне флоте: чак и саму околину Штокхолма пустоше, а стотине села пале козаци и руски морнари. Шведска краљица пристаје тада да уступи Ревал, Нарву и Естонију, али тражи да јој се врате Финска и Ливонија. Петар јој одговара једним ултиматумом, и у септембру се прекидају преговори у Аланду. Шведска се коначно одлучила. Она више воли да преговара са Енглеском.

Енглеска се трудила, изазивајући читав низ савеза, да усами Русију. Аустрија је закључила одбранбени савез са пољским краљем Августом II, који се труди да своју династију учини наследном и да свога сина, који је ожењен једном аустриском принцезом, начини „апсолутистичким” владаоцем. Пошто Петар — који још увек држи своје трупе у Пољској, где он намерава да брани Устав од планова за стварање наследне краљевске власти, а протестантски и православни „дисиденти” од католицизма — потстиче пољске великаше да воде опозицију према своме краљу, Август II је потписао „прелиминаре” мира са Шведском и потсетио цара на његово обећање да ће му уступити Ливонију. Пруска, пошто се најпре чинила као да хоће да остане верна рускоме савезу, попустила је под притиском Енглеске, Аустрије и Француске; у августу 1719 године она је закључила савез са Енглеском, но са ограничењем да не буде уперен противу Русије. После растурања Аландске конференције фебруара 1720 године, она склапа мир са Шведском и добива Штетин. Са своје стране Данска закључује са Шведском крајем 1719 године примирје, а у јулу 1720 — под утицајем Енглеске — и уговор о миру, којим враћа све освојене области у Поморју, али задржава Шлезвиг.

У почетку 1720 године Енглеска је успела да усами Русију. У априлу шаље у Балтичко Море — „да би заштитила шведску територију и помогла закључење мира који ће бити користан по обе стране” — ескадру адмирала Нориса, кога овлашћује да понуди њено посредовање. Руски адмирал Апраксин одговара противпредлогом да се прибегне — као што је било и уговорено — директним преговорима између зараћених страна; али, у то исто време одред генерала Менгдена пустоши шведске обале. Ни предлог да Француска буде посредник, ни напори енглеске и аустриске дипломатије да заваде Порту са Русијом не могу да натерају Петра да промени своје намере. Он и даље упорно хоће да задржи све освојене области, и у новембру 1720 године он успева да претвори Једренски уговор из 1630 године у „вечити мир” са турском царевином.

Швеђани, који су напослетку увидели да им ни енглески краљ,. ни француски краљевски намесник, ни немачки цар не могу успешно помоћи противу Русије, решавају се, августа 1720 године, да предложе цару настављање директних преговора. Ништат, у Финској, изабран је за седиште конференције. Када су руски пуномоћници Брус и Остерман тамо стигли у пролеће 1721 године, затекли су претставнике Шведске. Енглеска ескадра поново се појављује у Балтичком Мору, али пред очима британских адмирала — који нису смели то да спречавају — шведске обале поново пустоши руски генерал Ласци, који спаљује три вароши и 506 села. Ова руска демокрација показује се као веома успешна. Шведска пристаје да уступи Ливонију; ипак, она жели да задржи Виборг „кључ Финске”, и тражи од Русије да не подржава претендовање на престо братанца Карла XII, војводе од Холштајна. Почетком лета овај стиже у Петровград. Тада нови шведски краљ Фридрих узрујан, одлучује се да испуни све Петрове захтеве. Ништатски мир потписан је 30 августа/10 септембра 1721 године. Русија добива „за увек” Ливонију, Естонију, Ингрију, један део Карелије са Виборгом и острва Езел и Даго; она пак враћа Шведској остатак Финске и одриче се мешања у њене унутрашње ствари; становници области које су уступљене Русији сачуваће права која су уживали за шведске владавине, као и слободу вероисповести; они који имају земљу задржаће своје поседе под условом да постану руски поданици, Пољска и Енглеска потписале су уговор као уговарачке странке. Петар ликује: главни задатак његове владавине, који је стао толико напора и жртава, изгледа да је постигнут. Пуне две недеље светкује он мир у својој новој престоници, а Сенат му додељује називе „Отац отаџбине, Цар и Велики.”

Русија на обали Касписког Језера. — Петар није чекао да обезбеди своја освајања на Балтичком Мору да би окренуо своју пажњу ка Кавказу и Касписком Језеру. Још године 1715, пошто су ове границе између Европе и Азије још увек веома мало познате, дао је он Артемију Волинском, кога је послао као амбасадора персискоме шаху, ова упутства: проучити, „пролазећи кроз персиске области копном и морем, све вароши, пристаништа и друга места, као и општу ситуацију тих покрајина, да би се видело које се велике реке уливају у Касписко Језеро; докле се може пловити уз те реке и да ли постоји нека река која полази из Индије а улива се у то језеро; какви су у пристаништима ратни или трговачки бродови које шах држи на томе језеру, које су тврђаве и утврђења; сазнати нарочито што се тиче области Гилан које планине и тешко проходна места раздвајају ову покрајину од осталих покрајина на персиској обали Каспијског Језера.”^[1] У исто време ступио је он у везу са Вахтангом, ђурђијанским кнезом, и тражио да сазна где живе Јермени; он зна да су ова два народа хришћанске вере и већ помишља на протекторат над њима. Његова нова политичка максима је: да се не би могло трпети да се Порта учврсти на обалама Каспијског Језера.

Године 1722, користећи се немирима које је у Персији изазвала промена владара и најезда Авганистанаца, Петар нуди своју помоћ и заштиту. Од маја до јула он одлази на Волгу, спушта се од Нижњег-Новгорода до Астрахања и започиње летњу војну идући копном и водом ка Дербенту са 22.000 пешака, 9.000 коњаника, 20.000 козака и исто толико Калмука, 30.000 Татара и 5.000 морнара. Немогућно је одупрети се таквим снагама, те месни самодршци прихватају руску заштиту, једино се Утенишки султан лаћа оружја, али бива потучен. Дербент отвара своја врата без борбе, али храна почиње да понестаје. Цар се враћа у Астрахањ и заснива успут тврђаву Свјатој Крест (Свети Крст).

Он је наредио једном нарочитом одреду да настави војну и да заузме Решт и Гилан. Решт је освојен у новембру 1722 године, Баку се предаје у јулу 1723 године. У септембру Петар закључује са претставником Персије у Петрограду уговор којим се он обавезује да пружа војничку помоћ новом шаху Тахмасибу, под условом да добије „у сталну својину” Дербент, Баку и покрајине Гилан, Мазандеран и Астрабад. Али у Персији одбијају да потврде овај уговор, и ту отпочиње борба око утицаја између Русије и Порте која је недавно сазнала за нову руску експанзију. Муслиманска племена на Кавказу моле за турску помоћ, и Порта их узима под свој протекторат; Ђурђијанска, коју окружују ова племена, приморана је године 1723 да номинално призна турско покровитељство. Ипак, цар успева да задржи ново освојене области на обали Каспијског Језера, и Порта, уговором од јуна 1724 године признаје то освајање; граница пролази на 22 часа хода западно од Дербента и образује праву линију од Шемаха до састава река Араксе и Кура.

Петар је такође покушао, но без успеха, да заузме источну обалу Каспијског Језера. Почетком 1716 године он је ставио у дужност кнезу Александру Бекович-Черкаском, који је већ раније описао један део те обале, да сагради две тврђаве, једну на некадашњем ушћу реке Аму-Дарије, а другу на месту где се сада. налази Красноводск, а затим да отиде хану области Хиве да би га приволео да прими руско покровитељство и да тражи од њега допуштење да „пошаље реком Аму-Даријом у Индију једног трговца који би се обавестио о путевима који тамо воде” и да сазна да ли би бухарски кан такође пристао да прими руско пријатељство. Места изабрана за грађење оних двеју тврђава показала су се као неподобна за становање. С друге стране, степска племена беху се придружила племенима из области Хива да препрече пут одреду Бекович-Черкаскога, који је једва бројао 3.000 људи разних народности. Пошто га је сусрео на шест дана хода од Хиве, у октобру 1717 године, непријатељ је прибегао лукавству: под изговором да ће лакше обезбедити себи исхрану, он је наговорио Бекович-Черкаског да подели своју трупу на пет делова, које су после тога хивски ратници разоружали и заробили. Бекович-Черкаски, пошто је ушао у Хиву као прост изасланик, био је погубљен и његова глава изложена на градским вратима. Да би се осветио, Петар је 1720 године бацио посланика Хиве у тамницу, где је овај умро. Освајање које он беше започео, завршиће се тек после једног и по столећа.

II. — Обнова. Друга систематска реформа (1718—1722)

Из хаоса у свесну реформу. — Ова друга реформа битно се разликује од прве. Проблеми који се намећу реформатору истоветни су, али реформа постаје свеснија, и реформатор је знатно проширио свој видик услед сложености односа које је Северни рат створио између Русије и европских сила. Петар је провео године 1716 и 1717 изван Русије; он више није онај исти човек из 1698 године. Међу практична знања која привлаче његову радозналост спадају отада и државничка. Неколико нових схватања, до којих је дошао за време свога путовања по иностранству, утичу на његове замисли. Тако је он пре свог одласка у Олонец, године 1719, одржао један доста неуобичајен говор, који је забележио француски дипломат Ла Ви: „Пошто је успоставио спољну безбедност, он ће управити своје тежње да прекине експлоатисање народа које врше поткупљиви чиновници и судије. Дужност владарева је да штити народ од сваке неправде и да искорењује најодлучнијим средствима непоштење и корупцију бирократије.” Исто тако приликом закључења Ништатског мира, када је Сенат хтео да поласка његовој давнашњој амбицији и славио га „што је извукао Русију из мрака и уздигао је на позорницу светске славе”, он у своме одговору чини једно чудно ограничење: „Нема сумње да не треба да ослабимо у војничким пословима”, али „треба да се посветимо ономе што је корисно и што иде у општу корист —, те да се народу олакша.”

Откуда њему овакве неочекиване мисли? Како то да он, који је увек мислио само о „користи по државу”, може сада да говори о „општој користи” и потреби да се олакша народу у коме је он дотада видео само пореског обвезника? Зацело да је он позајмио од других овакве идеје; он их је нашао проучавајући пројекте за своју другу реформу, за свесну реформу. Па и сам начин како је он припремао ову реформу веома је интересантан, јер његове методе се много разликују од оних које су примењиване приликом прве реформе. Он сада располаже читавом фалангом „саветника”, званичних или добровољних чија мишљења чита он врло пажљиво, као што доказују знаци које је стављао на савете, на „извештаје”, пројекте и издвојене предлоге који су остали међу његовим личним хартијама. Мисли које су нарочито привукле његову пажњу обележене су карактеристичним знацима, кружићима, крстовима, окруженим крстовима, и скоро све су оне употребљене у појединим његовим законодавним одлукама. У тим пројектима има савета од општег интереса, применљивих или неприменљивих предлога, мера које се односе на посебне случајеве и скупних чланова. Петар их брзо усваја, али не чинећи довољне разлике између њих, већ оставља да искуство покаже шта има животну вредност, а шта је „учињено без размишљања”. Његова улога постаје улога потстрекача који се труди да приведе крају започето дело. Та улога је уистини веома скромна, јер он дословно усваја предлоге који су му поднесени, па иде чак дотле да преписује и грешке које су се поткрале у тексту. Истина, ови предлози нису му случајно поднесени и они скоро увек одговарају некој тренутној хитној потреби. Да је тако, види се из тога што се њихов предмет мења уколико се потребе јасније оцртавају и све јаче осећају, што омогућује да се прати линија кретања разних потреба каогод и законодавчеве намере.

Посматрани са овога гледишта, предлози закона поднесени Петру могу се расподелити у три узастопне фазе: од 1711 до 1713 године, „саветници” цареви још су надахнути старинским методама и системом „добити”, а то ће рећи бригом о фискалним интересима; у годинама 1714 и 1715 њихова схватања се мењају и сведоче о социјалним бригама; тада се оцртавају општа начела реформи које се намећу; у 1716 и 1717 години, за време Петровог бављења у иностранству, они израђују намераване реформе. У овој последњој фази треба истаћи важну улогу „саветника” туђинаца, који цару стављају на расположење своје западњачко искуство; и управо ослањајући се на то искуство, он ће наставити практично извођење рефорама између 1717—1718 и 1722 године. Може се пратити развој његових мисли кроз ове три узастопне фазе: видимо како се он одриче система делимичних реформи, које би се примењивале на конкретне чињенице и посебне случајеве, и који се баш због тога често изводе мимо његову вољу, да би пошао другим путем, путем опште реформе, замишљене према једном одређеном начелу, проучене систематски и практично изводљиве; једном речју, путем једне складне и свесне реформе.

„Саветници” из 1711—1713 године посвећују уистини сву своју бригу само једном питању, које је увек на дневном реду и које захтева хитно решење: како да се прибави новац? Они су веома узнемирени због „празнина” у погледу насељености и због смањења броја становника, што се видело приликом пописа из 1710 године. Ако је смањење броја становника последица претешких намета натурених народу, онда успех нове реформе захтева „да се народ не упропашћује”; али, онда је свако ново опорезивање немогућно. А како је новац неопходно потребан, „саветници” се изјашњавају за најлакши начин, а то ће рећи за посредне порезе. То чини, на пример, један од извештаја са почетка 1711 године, чији је писац вероватно био племенити илирац Сава Рагузински, и који носи овај карактеристичан назив: Чланци о томе како да се напуни државна благајна за потребе садашњега рата (рат на Пруту). Рагузински полази од начела да „ако су сељаци одвећ много опорезовани, земља ће опустети”, а да је неопходно потребно да се „напуни државна благајна” не узимајући „ни једне једине копејке од оних који су оскудни”. Тога ради прибегава он једном старом обичају и предлаже начине који су већ хиљаду пута примењивани. Он пре свега саветује да се повећа приход од ковања новца смањујући за 10 од сто тежину новца. И заиста, Петар издаје наређења у томе смислу. У 1711—1712 години, пошто ова измена у ковању сребрнога новца не даје довољно добити, кује се бакарни новац, који 1713 године преплављује тржиште и потискује сребрни новац: ранијем приходу од приближно 156.000 рубаља овај бакарни новац додаје — од 1712 до 1717 године — нов приход од приближно 130.000 рубаља годишње. На другом месту, Рагузински саветује да се повећају приходи од соли помоћу једног сасвим простог поступка: задржавајући 4½ копејке на сваки пуд приликом исплата лиферантима соли, да би се „у овом ратном времену лиферант одрекао добити”. Сенат покушава да примени ову замисао и наређује да се задржавају 2½ копејке од пуда; али главни лиферант Строганов и његови другови одбијају да испоручују со под овим условима, те око 1714 године десетине солана остају без посла. Ипак, Рагузински препоручује да се држава одрекне осталих монопола од којих је био установљен велики број, и да се допусти слободна продаје робе подвргавајући је таксама. Петар наређује „да се проучи овај предлог, па у случају да не буде никаквих сметњи, да. се допусти свим сталежима да тргују”. У знак награде за његове савете, Рагузински је наименован за „дворског саветника”.

Године 1714—1715 „саветници” помишљају на мере које — будући коренитије него што је повећање прихода од ковања новца, чији је износ остао недовољан и почео се исцрпљивати — ипак „не би упропастиле народ”. Они покушавају да испитају узроке који су изазвали панику 1711—1713 године и приморали државу да прибегне посредним порезима као једином решењу кризе. Пошто је попис становништва из 1710 године показао да постоје „празнине у насељености земље”, они се питају да ли су те празнине доиста стварне, или пак нису можда последица дезертирања и скитње пре него последица губитака које је народ претрпео за време првих десет година рата, или најзад није то можда само варка, последица злонамерности пописивача. Већ године 1713 један „анонимни спис” о начину како да се олакша пореским обвезницима на селу помиње бежање сељака који одлазе да се настане у Украјини на имањима богате властеле „која су раздељена после Мазепине смрти”, те Петар одмах наређује да се изврши попис бегунаца који су се склонили у та села и да се врате у завичај. А када је други један предлог привукао његову пажњу на области доње Волге и Дона где су се скривали бегунци, за које се предлаже да се врате и настане у утврђеној зони (од Царицина до Паншина) и да се подвргну порезу у житу, он усваја ту меру и још је проширује ( у мају 1714 године): „Пошто сви бегунци нису отишли на Дон и у Сибир, и пошто није било епидемије, нека је хвала Господу! они су зацело већином напустили своје некадашње господаре и отишли да се настане на земљи других поседника”, изјављује он, — не спомињући своју личну акцију која је била убиственија него епидемија, — и он изводи закључак да ће бити довољно извршити нов попис и похватати забушанте. Он одмах наређује да се најпре покуша у Архангелској губернији, где је попис из 1710 године утврдио највеће опадање становништва. У фебруару 1715, други један извештач, Василиј Лодигин, подробно назначује области и групе становништва које треба контролисати и поново пописати.

Овај попис, звани ландратски^[2], извршен је за време од две године које је Петар провео у иностранству (1716—1717). Његови резултати су скоро исто онолико неповољни колико и у 1710 години. У извесним областима становништво као да се почело опорављати после пораза и почело се гомилати — јамачно да би смањило број пореских заједница — на некадашњим „огњиштима”; отуда се јавља једна необична појава: број „огњишта” се не увећава, или се увећава лагано, док број становника почиње да превазилази број из пописа вршених пре Петра Великог. Али то су изузеци. У другим областима опадање становништва се појачало: у Архангелској губернији, од 1710—1717, број „огњишта” је опао за 7 од сто, а број мушкараца за 9 од сто. У Казањској губернији природни прираштај становништва није довољан да накнади губитке, који су веома бројни, услед Апраскинових метода, међу несловенским становништвом. Проучавање узрока опадања становништва показује да су они остали исти као и у 1710 години; ипак, државна управа мање је непосредно одговорна за то опадање, јер је оно последица њене акције само за 10 од сто, док је 1710 године износило 20 од сто, а то стога што је после 1710 године она захтевала мање жртве у људству. Што се тиче дезертирања, оно је исто (37,2 од сто у 1710, а 37,9 од сто у 1717 години), јер порези којима се оно објашњава нису били смањивани.

Шта више, „празнине у насељености” проширују се сада и на југоисточне области, а то ће рећи управо на области колонизације, где се очекивало да се пронађу бегунци. У читавој Азовској губернији, опадање становништва узело је озбиљне размере; број „огњишта” смањио се за 29 од сто, а број становника за 31 од сто; 6,5 од сто овога смањења је последица директне акције државне управе, а то ће рећи „регрутовања војника и радника”, а 29 од сто бежања. Државна управа долази до убеђења да овај попис не може да служи као оеновица ниједном продуктивном систему опорезивања и да треба изменити само начело непосредне порезе засноване на „огњиштима”.

Фјодор Салтиков, племић коме је било поверено да прими испоруку бродовља у Енглеској и који се „у слободним часовима” — како он каже — „трудио да прикупи из законских одредаба енглеске државе и других европских држава „само оно што би годило самодржној држави, а не републикама и парламентима”, написао је године 1712, угледајући се на туђинске обрасце, један извештај који показује код њега ширину погледа доста ретку у то доба међу Петровим „саветницима”. Он себи поставља исти задатак као и остали „саветници”: „истраживати велике приходе, а да се не упропашћује народ”, али се он исто тако бави завођењем „општег народног просвећивања и предавања свих либералних наука”. Петар је ишарао забелешкама његов рукопис и користио се њим у неколико својих одлука. Код њега је он нашао идеју за онај неуспели закон о неотуђљивости некретнина, од 18/29 марта 1714 године, по коме непокретна добра прелазе на најстаријег сина, а покретна добра и капитал на млађу браћу. Од њега је позајмио и идеју, која је као и ова претходна потекла из Енглеске, о корпоративној организацији — да стручна или занатска обука траје седам година и да сваки мора бити уписан у своје стручно удружење, — што прописује указ од 20/31 марта 1722 године. Исто тако под утицајем његових савета о организацији спољне трговине, о освајању Азије преко Сибира, Каспијског и Аралског Језера, шаље он године 1714 — уосталом без успеха — експедицију у те крајеве. Он прихвата и друге предлоге Салтикова, као на пример предлог да се у свакој губернији створе при манастирима училишта где би се младићи до 23 године припремали за грађанску и војну службу (укази од 20/31 јануара и 28 фебруара/ 11 марта 1714 године); или на пример савет да се шаљу млади људи у иностранство да би се упутили у дипломатију и да би научили морепловство (одлуке примењене 1714 и 1715 године).

Ако су понекад предлози Салтикова ризични и мало практични, другипут они напротив показују знатну далековидост, а његове политичке замисли изгледа да сведоче о дубоком познавању западњачких примера. Идући за својим „саветницима”, Петар почиње да се интересује не само за напредак бродарства и војне вештине, за најновије моделе пушака и последња усавршавања у бродоградњи, већ и за социјално законодавство и за правилну организацију више наставе у Русији. Што се тиче непосредних потреба државе, „саветници” долазе постепено — као што смо видели — до тога да осуђују изворе прихода који су постали непродуктивни (добици од соли и ковања новца) до предлагања да се напусте неуспешни начини (попис из 1717 године), као и до потребе једне обимне и систематске реформе по узору на иностране обрасце.

Приликом ове реформе, најважније у његовој владавини, Петар се понекад — као у 1711—1713 години — слепо поводи за саветима које му други дају. Али су главне линије те реформе већ оцртане довољно јасно. Поднесени пројекти, уосталом, нимало случајни; они одговарају на питања намерно постављена, а њихови састављачи, уместо да су дилетанти, сада су стручњаци, европски специјалисти који више не излажу опште идеје, већ у своме западњачком искуству траже практично решење посебних проблема. Слаба страна њихових предлога је што су понекад одвећ мало прилагођени руском животу. Петар, који има обичај да ради брзо и да намеће своју вољу општим средствима, не обраћа довољно пажње овом недостатку. Због тога, кад реформа престане да буде случајна и постане свесна, она је често пута превремена и неприродна.

Реформа из 1718—1722 године односила се на три главне тачке: трговачка и индустриска политика, финансиска организација и административно уређење.

Трговачка и индустриска политика. — У области трговине и индустрије Петар није створио ништа ново. Још за време цара Алексеја је Енглез Коликс рекао да је у Русији цар први трговац у својој земљи” и „први произвођач”; државни капитализам још је цветао у Русији у XVII веку. Али главно обележје Петрове политике је у томе што државна трговина и индустрија престају да теже једино уско фискалном циљу, да би се побринуле о социјалном и националном интересу, а у исто време, разуме се, и о интересу државе. Управо је примењивање заштитних мера и меркантилизма, што је тада било у моди, помогло цару да напусти дотадашње схватање, чисто утилитарно. Приликом његовога путовања у иностранство 1716—1717 године, некакав барон Луберас, пореклом из Шлезије, послао му је један спис у коме подробно излаже теорију меркантилизма. У исто време када је указивао Петру на незгодне стране извожења сировина и опасност да се увози више фабричких производа него што се производи у земљи, он устаје противу монополисања целокупне трговине од стране државе и тврди да, без трансакција и приватне иницијативе, спољна трговина не може да доноси користи. Он проучава два главна чиниоца од којих „зависи економски напредак и јачање једне земље” или „напротив, њено исцрпљење и потчињеност”, а то су: пловидба и индустрија. Пошто Русија не може да извлачи велику корист од пловидбе због туђинске конкуренције он се ограничава на то да препоручи заузимање још једино слободне географске тачке — риболовишта на Шпицбергу и предлаже да се тамо потајно отпочне грађење трговачке флоте за експлоатисање лова на китове. Што се пак тиче индустрије, ту он, напротив, верује у могућност њеног развоја, јер Русија располаже великим природним богатствима. Како није познавао економску географију земље, он прави теориски преглед разних привредних грана из којих потичу та богатства: жито ће служити за израду ракије; лан и конопља за једра и хартију; шумски производи даваће поташу, катран, смолу; сточарство ће давати вуну, кожу, кости, лепак. Пошто је затим набројао производе живинарства, лова, рударства итд., он указује на потребу да се, ради оживљавања индустрије, добију кредите из иностранства, да се створи један централни орган (идустриски колегијум), коме би била дужност да води надзор над радионицама и фабрикама, као и извоз и увоз, и да се у иностранству оснују трговачка претставништва и да се наименују трговински конзули у Данцигу, Копенхагену, Либеку, Берлину, Амстердаму, Лондону, Бордоу, Кадису, Билбау, Лисабону. Луберас је далеко од тога, као што се види, да буде онако припрост као самоук Посошков, који проповеда пасивну борбу против туђинске конкуренције, а то ће рећи изгнанство туђинаца и њихових конзула, говорећи да треба „добро зачепити отвор”, а то ће рећи трговачку пошту „да туђинци не могу ништа знати о нашој роби, као што и наши људи ништа не знају о њиховој.” Године 1715 Луберас је између осталог, препоручивао стварање „трговачких саветника” у главним пристаништима и трговачким градовима. Његове савете похитао је Петар да усвоји.

Већ 1715 године поставља он трговачке агенте у Паризу и Анверсу; године 1716, у Бечу. Наименоваће и друге, у Кадису и у Кини године 1719, у Лијежу и Бордоу године 1723. Чак и за време свога путовања по иностранству (1716—1717) даје он прве повеље којима допушта отварање приватних фабрика, а увод који претходи овим повељама постаје убрзо текст коначне „уредбе” индустриског колегијума (Мануфактур-Коллегија). Од 6/17 априла 1719 године слободна унутрашња трговина побеђује државне монополе, јер тога дана Петар једним указом — „да би доказао великодушност према трговцима руске државе” — одлучује да само две врсте робе, поташа и смола — и то једино да би се сачувале шуме — остану монопол државе, а да ће сваки моћи да продаје осталу робу која је дотада била монополисана, но „под условом да плаћа државне таксе”. Ове таксе, уистини, Петар и нема намеру да наплаћује, ако би оне биле препрека за развијање меркантилизма. Он је пре склон да „силом” оснива фабрике и да им даје повластице. Иако се „у индустриским пословима не треба задовољити само тим да се чине предлози”, — изјављује он — иако је „потребно послужити се присиљавањем, ипак је исто тако неопходно потребно охрабрити индустријалце саветима, набавком машина и свим другим средствима.” Према томе, сваки ко буде основао неку фабрику биће ослобођен свих државних или општинских намета, добиваће помоћ и позајмице без интереса, а продаја његове робе биће растерећена сваке таксе. 18/29 јануара 1721 године фабриканти и сопственици механичких радионица, на које су проширене племићске повластице, овлашћени су да купују земљиште, поседе и робове за потребе својих предузећа. „Високе личности” из цареве околине позване су чак да оснивају трговачка и индустриска предузећа, и трговци почињу да се жале због тога учествовања племства у пословима, јер то њима наноси штету. Петар се не устеже да употреби строгост и силу. Кад он пропише нове методе фабрикације, он обично прети преступницима да ће бити кажњени тешком робијом или конфискацијом имања; овако он поступа кад регулише прераду кожа, кад одређује ширину платна, не мислећи да прописни разбоји за ткање неће моћи да уђу у узане избе сељака и да ће један део сеоских ткача бити упропашћен. Он намеће фабрикантима затвореничку радну снагу: године 1719 шаље он, на пример, „да ткају лан”, у фабрику платна некога Турчањихова „жене и девојке које су државне власти казниле у Москви или у другим губернијама због њихових преступа”; године 1712 он уопштава ову одлуку и ставља кривце на расположење индустриском колегијуму. У исто време штити он сваку нову индустрију помоћу веома тешких заштитних царина на сличну инострану робу, и наређује да се те таксе наплаћују чак пре него што су руске фабрике и почеле да производе. Ова политика смета много баш самим руским произвођачима, који траже да се смање царинске таксе на инострану свилену робу, јер руска индустрија „не може успети да испоручује златоткану свилу у довољној количини за целу земљу.”

Све ове Петрове творевине не постижу жељени успех: на пример, пошто ткачница тепиха коју је саградио за чувеног Леблона — „чудотворног вештака” кога је са још четворицом занатлија довео у Русију, пошто се у Паризу дивио чувеној радионици тепиха Гоблен, — пошто није могла да нађе погодну вуну, радници су морали беспосличити. Исто тако многе од 150 фабрика основаних за његове владавине постоје само на хартији; после његове смрти мораће да се избришу са списка „фабриканата” многе личности које су узеле тај назив само да би се користиле повластицама које су за њега везане. Насупрот томе, извесне индустрије које су постојале пре њега (оружнице, фабрике чоје, рудници) оствариле су за његове владавине трајне напретке, иако су њихови производи били осредњи и скупљи од иностраних, на велико незадовољство трговаца. Јасно је да Русија још није зрела за правилну индустриску производњу. Петров неуспех није једино последица његовог неискуства, већ и општег економског стања земље.

Премештање спољне трговине из Архангелска у Петрову омиљену варош Петроград такође је резултат принудних мера. То чини да је у години 1718 трговина Архангелска пала од 3,000.000 рубаља на 300.000, док се трговина Петрограда од ничега попела на 4,000.000; у години 1725, само 12 страних бродова, према 53 у 1710 години, боравило је у луци Архангелска, док се у Петрограду, од 1722 до 1724, број страних бродова попео од 116 на 240.

Исто тако у овом раздобљу појављују се у Русији и вештачки водени путеви; али од шест канала које је Петар намеравао да начини, само је један завршен за његова живота.

Финансиска реформа. — Други део реформе из 1718—1722 године, а то ће рећи финансиске реформе, је — као што и треба очекивати — много боље прилагођен руском животу него претходне мере. Међутим, проблем који треба решити много је сложенији него у 1710 години. Онда је било довољно поделити укупну цифру војних расхода са бројем пореских обвезника да би се добила цифра личног пореза за сваког појединца. Но касније су се прилике измениле: иако је попис становништва из 1717 године показао да не треба очекивати повећање броја пореских обвезника, насупрот томе, увећавање „огњишта” које је запажено међу становништвом уливало је извесно поверење законодавцу. И овога пута је један добровољни „саветник”, који добро познаје стране финансије, у овом случају француске, дао Петру идеју водиљу за његову реформу. Један нов пројекат за стварање једног фонда намењеног за увећавање државних прихода, који је писац јамачно поднео првих месеца 1717 године и коме је као објашњење додао један Извештај о приходима француске државе, предлаже да се сви непосредни порези замене „једним порезом од 50 копејака од главе који би се убирао од целокупног нижег сталежа”. Ценећи да у Русији има 12,000.000 становника — што је приближно тачно, ако се саберу оба пола, — он прорачунава да ће предложени порез дати 6,000.000 рубаља. Он осим тога сматра да треба убирати од свештенства, племства, итд., један нарочити „десетак”, а то ће рећи порез на приход — што одговара десетку установљеном у Француској 1710 године, — „те да сваки плаћа према своме звању и приходу, од занатлије до кнеза владалачког рода”. И управо године 1717 Петар по првипут спомиње овај порез од главе у два своја писма, једно писано из Калеа, а друго из Париза, иако још увек задржава наду да опорезује само градско становништво и да ће „наћи новац не оптерећујући народ превише”. Други „саветници” баве се нарочито пописом пореских обвезника. Неки Иван Филипов тврди у свом пројекту да „пропадање народа, као и напуштање села, бежање из завичаја, опасно ширење разбојништава и крађа, долазе „од неправилног пописивања”, и он оптужује пописиваче да убележавају у спискове час 20 особа по „огњишту”, час 10, па чак и мање, „према миту које су примили.” Он саветује „да се не пописују „огњишта”, него сељани оба пола који образују једно „огњиште”, а да се не урачунавају мала деца и старци”. На овај начин „нико неће више бити кињен и угњетаван, и сви ће бити једнаки пред законом”. Да би се сузбило исељавање, он предлаже такође да се заведу пасоши и да се појача полициски надзор над општинама. Други један „безимени саветник” пита се зашто да се не убројавају деца и старци, када се зна да после извесног времена резултати пописа неће више одговарати стварном стању. Он сматра да је боље да се попише целокупно становништво и утврђује 75 копејки од главе за нову личну порезу, која би могла да замени све дотадашње. Његова процена, која даје рубљу и по од сваког одраслог радника, ма колико да је приближна, ипак се више приближује стварности него она која рачуна 50 копејака од главе. Он је логичнији од Филипова. И заиста, пописивање једино оног становништва које подлеже опорезивању, а то ће рећи одраслих лица, претпоставља било постојање катастра, било сталну контролу броја радника, који се у свакој породици мења из године у годину. Међутим, у Русији нема ничега сличног ни за време Петрове владавине, ни после његове смрти. Напротив, тамо је обичај да се за време читавих десетина година остане при цифрама последњега пописа, иако су оне већ одавно постале непоуздане. Отуда излази да непосредни порез, уместо да је лични, постаје групни: свака општина је опорезована према броју пореских обвезника уписаних приликом последњег пописа и њен део порезе разрезују затим сами становници на стварне пореске обвезнике. Да је опорезивање по „огњишту” замењено опорезивањем од главе или ,душе”, као што се обично каже, могао се створити ужи однос између пореза и пореског обвезника. Али, у пракси, и „душа” постаје убрзо пореска јединица исто толико формална колико и „огњиште”.

Када је Петар коначно усвојио лични порез од „душе”, он је најпре оставио могућност да се прибегне старим методама да би се одредио његов износ, јер наређује Сенату, у новембру 1717 године, да расподели издатке сувоземне војске и морнаричких регрута „на сељаке, и то да на сваког војника дође по толико и толико „огњишта” или „душа”, према томе шта буде згодније.” Тек после годину дана, 26 новембра/7 децембра 1718, одлучује се он да допуни овај пропис: „Тражити од свих, остављајући годину дана рока, да даду изјаву, те да би се знало колико има у свакоме селу „душа” мушког пола”. Од ово неколико кратких редова Сенат ствара указ од 22 јануара/2 фебруара 1719 године о пописивању „душа”. Исте године заведени су и пасоши или „пропусна писма”, што ће се коначно регулисати „прогласом” од 1724 године. Ни у 1719 ни у 1720 овај општи попис не може да се заврши. Међу тешкоћама на које он наилази, једна од највећих долази отуда што Петар непрестано увећава категорије пореских обвезника. Године 1720 наређује он да се пописаним сељацима додаду и слуге, како би се спречила „затајивања која су запажена раније у огњиштима”. Иако један последњи указ из марта 1721 године каже да ће затајивачи моћи да поправе своју погрешку до 1/12 септембра, губернатори и војводе добили су налог да на лицу места провере податке; због тога се тај и наредни пописи називају „ревизијама”. Ова контрола, која је завршена тек у децембру 1723 године, даје значајне резултате: она открива да је преко 2,000.000 ,душа” било затајено, чиме се оправдава неповерење које су уливали ранији пописи. Петрове наде нису биле преварене: званичан укупни број пореских обвезника достиже 5,570.000 „душа” мушкога пола.

Да би се на њих разрезали издаци на војску, заокругљене су цифре буџета из фебруара 1720 године на 3,000.000 рубаља за ђенералштаб и 73 пука драгона и пешадије, и на 1,000.000 за гарнизонске пукове; ако се ових 4,000.000 рубаља поделе са 5,000.000, дакле са заокругљеним бројем пореских обвезника, добива се износ личне порезе у 1724 години од 80 копејака на сваку „душу”. У 1725 години делитељ се повећава на 5,400.000, те је тако порез коначно утврђен на 74 копејака. Други приходи покривају остале расходе. За најглавније од ових, а то су расходи морнарице, који су се још једном удвостручили од 1721 године, пењући се од 600.000 рубаља на 1,200.000 у 1724, и на 1,400.000 у 1725 години, одређени су сви допунски приходи који потичу од губернија, а нарочито посредни порези, царине и порез на крчме. Сви остали расходи, а на првом месту за грађевине, дипломатију, двор, имају као противтежу приходе од ковања новца и продаје соли, затим приходе оних установа које нису потпале под централизацију, као што су приказ Мале Русије, прикази судова и Синода; осим тога, суме што их је давала Петроградска губернија и ново освојене покрајине, као и од посебних такса и царина, што чини укупно 2,175.000 рубаља. Тако се целокупни државни издаци пењу на приближно 7,500.000 рубаља. Порез од „душе”, који отсада замењује све друге непосредне порезе, даје поврх тога 2,500.000 рубаља. И тако целокупни државни приходи, који су до недавно износили 6,000.000 рубаља, достижу дакле при крају Петрове владавине 8,500.000 рубаља: буџетска равнотежа је успостављена.

Административна реформа. — Разуме се да се ови финансиски резултати не могу одвојити од административне реформе. Она је необично сложена. И њене идеје водиље дошапнули су Петру „саветници”, који су у овом случају прави стручњаци, пошто су странци, као барон Луберас, кога смо већ поменули, и Хенрик Фик, пореклом из Холштајна. Уосталом, баш због свога туђинског обележја ова реформа, ма колико њена начела изгледала савршена, није била применљива на Русију.

Русији је недостајао систем усклађених централних и локалних установа. Укидање приказа оставило је празнину коју ни Сенат ни централне службе, делимично успостављене, нису могле попунити. Кад странци предлажу да се колегијалним системом замени начело личне управе, онда у основи није толико важно да се једна несавршена организација замени бољом, колико да се како тако састави један централни организам који недостаје. Сенат није заменио Бојарску думу, него је само заузео празнину коју је за собом оставило укидање ове скупштине. Исти је случај и са колегијумима, који су створени после ишчезавања приказа, а то ће рећи усред хаоса што га је изазвало установљавање губернија. Петру је одавно познат овај назив „колегиум”; за време његовога првог путовања у Енглеску, Францис Ли му је препоручио да створи колегијуме у Русији. Али тек 1712 године, после напретка меркантилистичке доктрине, њему је предложен колегијални систем, да би се заштитила трговина и индустрија (колегијуми за трговину и индустрију). Са овим системом Петар врши први опит 1713 године, али га озбиљно испитује тек у једном својеручном спису од 23 фебруара/3 марта 1715 године, који носи наслов Расматрања о колегијумима. Он ту набраја шест шведских колегијума (правосуђа, спољних послова, адмиралитета, рата, финансија — kamer-kollegija — и трговине), али заборавља да спомене и један седми, државни колегијум (Stats-kollegija). Овај заборав нам открива извор из кога је црпео своје податке, јер се иста омашка налази у наслову једнога пројекта који му је био поднесен у то време. Да би остварио тај пројект, он се обраћа Хенрику Фику децембра 1715 године. Приликом његовога другог путовања у иностранство позива он и Лубераса да сарађује на реформи; овај одабира у Хамбругу, Берлину, у Хесену и Саксонској 148 будућих чиновника ;он и преводи са шведског језика правилнике за сваки колегијум.

Пре владавине Карла XII, шведски колегијуми бројали су међу својим члановима најугледније племиће краљевине, који су исто тако били чланови Сената и образовали једну посебну касту којом је била ограничена владарева власт. Од краја XVII века, Сенат, као олигархиска установа, укинут је, а колегијуми, претворени у чисто бирократске установе, потпадају непосредно под краљевску власт. Јасно је да овај систем не може да буде пресађен у Русију без икаквих измена. Пре свега, стварајући колегијуме, Петар не само да није укинуо Сенат, већ у почетку њиховога постојања ставља им на чело сенаторе, а доцније ће на та места поставити мање важне личности. Затим, завођење колегијалног система претпоставља реорганизацију губернија; само под овим условом могу колегијуми учинити Русији исте услуге као у Шведској, где они претстављају један савршено усклађен организам у коме је извршена строга подела надлежности и права.

Обласна организација у Шведској садржавала је три административне поделе, које су потицале из давнине, но чија је последња форма датирала од апсолутистичког државног удара Карла XI. У том облику оне прелазе у Русију: socken или kirchspiel са балтичких обала одговара волост-и (срезу); härad или некадашња centurie одговара ујезд-у (округу), а land јединици вишега реда — земљи (области). Фик најпре почиње да истражује неку симетрију између ових шведских обласних јединица и истоврсних руских организација. Упоређујући их, он долази убрзо до убеђења да у Русији не постоји никакво обласно језгро које би се могло претворити у срез, тај камен темељац шведске административне зграде. У Шведској сваким срезом, у коме је груписано сеоско становништво, управља један чиновник који се зове fogde или länsman; сваки срез има свој изабрани суд, који у исти мах има дужност да прикупља обавештења која о сељацима траже више судске власти; пастор сарађује при утврђивању цифре пореза за сваког пореског обвезника, „тако да у читавоме хришћанству” — пише Фик — „није лако наћи поштеније, верније, расније, побожније и честитије људе него што су шведски сељаци”; и додаје: „Слободан сељак је толико поносан на своју част, да чак и један племић не би смео да га назове лоповом или битангом, а да га он одмах не тужи за увреду”. У Русији се не може наћи ништа слично ни томе систему који се стварао постепено кроз векове, нити овим моралним обичајима. Фик утврђује да „ради приморавања руских пореских обвезника да се одазову својој дужности, ландратима су придодати гласници, којима се, осим тога, поверавају свакојаки задаци.” И тако су ови „гласници” власти једина веза између ниже класе, сељака, и државе^[3].

Ујезд исто тако не одговара тачно härad-у или округу. У Шведској, поред једнога судског чиновника (häradshöfding), у härad-у постоји веома добро организован порески апарат, којим управља landfogde са својим помоћницима. У Русији, као што Фик мора да призна, нема landfogde-а у губернијама, већ њихова надлежност припада губернаторима и њиховим помоћницима, landsrat-има. Међутим, лакше је створити један округ него један срез, те је Петар одавно тражио — но безуспешно — начин да војводи дода једно избрано тело састављено од племића. Све што је он могао учинити пре колегијалне реформе, то је да подели губерније на „отсеке” са нешто више од 5.000 „огњишта” и да на чело сваког отсека постави по једног landsrat-а. Али чак и ова управна јединица, релативно малога пространства, много је већа од шведскога округа. „У Шведској” — примећује Финк — „landfogde нема под својом управом више од 800 до 1000 сељачких „огњишта”. Ови сељаци, попут слободних људи, предају свој порез непосредно landfogde-у; овај, пошто већ има довољно посла са својих 800 до 1000 „огњишта” и одговарајућим пореским књигама, не би могао да буде оптерећен већим бројем подручних лица, иако у Шведској администрација ради уредно, и сви чиновници познају добро свој посао.” У Русији је сасвим друкчије: или ће landfogde-е морати лично да убира порезе, што ће много компликовати његов рад, или ће пак поверити прикупљање пореза „земљопоседницима и њиховим управницима”, те ће landfogde „моћи да има на своме подручју 3 до 4.000 сељака”, но ипак под условом да му се доделе пет до шест „нижих комесара”, да замене органе волост-и или срезова који не постоје у Русији. Пошто је Сенат јасно изјавио „да у окрузима нема интелигентних сељака” способних да врше ове дужности, Фик предлаже да се ови комесари изаберу између „племића скромног положаја и богатства”. Зато се, већ при првим покушајима једне озбиљне реформе обласне управе, види како управна власт пада у руке једне нове владајуће класе која још није коначно образована. С друге стране, сенат мора да води рачуна о превеликим трошковима које за собом повлачи ово административно цепкање: администрација свих руских губернија стајала је само 173.000 рубаља, док је администрација само Ливоније, у време „шведскога поретка” стајала Швеђане преко 200.000. Фик признаје да чак и ова Ливонска губернија, коју су опустошиле руске трупе, не може више да издржи толике трошкове, јер она не даје „довољне приходе за покриће годишњих издатака на принадлежности чиновника у некадашњим шведским срезовима”. Утолико пре не може да их издржи Русија, која је финансиски исцрпена. Шведски систем не одговара дакле економском нивоу земље. Због тога, док се на једној страни просто напросто жртвује срез, што лишава започету зграду њених темеља, дају се с друге стране губернијским „отсецима”, са више од 5.000 „огњишта” уместо 800 до 1000, подручја пет до шест и по пута већа него што су шведски окрузи.

Што се тиче руских губернија, оне не могу да одговарају трећој шведској управној јединици, land-у или области. Оваква шведска област, потчињена једном landshöfding-у, садржи 4 до 7 округа. Ма колико да је мала, она има велики број чиновника са строго одређеним надлежностима: landsekretärare, шеф гувернерове канцеларије; landsbokförare, орган финансиског колегијума, који има „најтеже и најважније дужности”, јер он врши надзор над свим оним што у тој области спада у надлежност колегијума; landsrentmästre, који има само благајничку дужност и потпада под државни колегијум; lagman који посебно бдије над правосуђем; напослетку, сам гувернер области, чија надлежност, иако јасно омеђена независним радом осталих чиновника, ипак остаје довољно обимна и сложена. Ничега сличног у Русији: „не само” — као што наглашава Фик — „да је руски губернатор на челу администрације, већ у његову надлежност спада и правосуђе и кажњавање преступа” — а до 1712 године он је чак имао право да утврђује цифре пореза; поред њега постоје у окрузима још само landsrat-и, али су му и они потчињени. Једино решење је да се поделе на области простране губерније које је Петар створио. То Сенат и чини, најпре само као покушај у Петроградској губернији, која је подељена на 14 области, а свака од њих на 5 округа, а затим и у осталим губернијама, и заводи се сва хијерархија шведских чиновника.

Супротно ономе што би се могло мислити, подела земље на области и округе не уклања ранију поделу на „отсеке” и на осам огромних губернија. Истина, отсада постоје три степенасто поређане обласне јединице у Русији, као и у Шведској; али у Русији недостаје основа шведскога система, а то је срез или волост; други степен система, округ, постаје овде први, док је последњи степен, област, само једна прелазна установа, потчињена четвртој управној јединици, некадашњој губернији. Оно што се догодило са централним установама понавља се и овде: нове области потчињене су губернијама, као што су колегијуми били Сенату, уместо да су га заменили, као у Шведској. Заводећи нове установе, законодавац је пренебрегао да укине старе, било да је заборавио да оне постоје, било да их се није могао лишити.

Шведски систем није уосталом ни био усвојен у потпуности. Петар је одмах тежио да га упрости. Да би се то увидело, довољно је расмотрити званична упутства која су дата новим чиновницима; она су дословно преведена са шведског, али је у њима изостављено баш оно што је најглавније. Примера ради треба упоредити „месне комесаре” округа и њихове дужности у Шведској и у Русији. У Шведској, ови нижи чиновници имају дужност да пазе на промене у имовном стању сваког пореског обвезника; они сваке године састављају и проверавају „месни регистар” (grundboken) или катастар и пазе на плаћање свих такса. У Русији, они су само прости наплаћивачи пореза; уместо катастра, постоје само „ревизиони спискови”; не постоји директан однос између администрације и слободног пореског обвезника, већ се сељачки порез уплаћује посредством њиховога газде; уместо да су лично одговорни за своје порезе, обвезници су одговорни заједнички, као и у прошлости, те се нов лични порез од „душе” претвара у скупни. Слично упрошћавање нижих ступњева објашњава нам зашто су строгост и подробност више шведске администрације постајале немогућне и биле би уосталом бескорисне.

Нови чиновници нису заузели своја места у разним губернијама ни 1719 ни 1720 године. Како се наплаћивање пореза врши посредством племића, „месни комесар'” постаје чиновник кога бира месно племство: и тако је, после среза, и окружна администрација жртвована. С друге стране, месни комесар, услед тога што он прикупља главни непосредни порез, намењен за покриће војних расхода, потпада не под финансиски колегијум, већ под колегијум рата. Обласном kamerir-у остаје дакле само дужност да прикупља приходе од царина, крчми и централне, а то ће рећи посредне и општедржавне. Пошто се напослетку долази до истих резултата као и пре реформе, зашто онда да се повећава број чиновника и да се плаћају накнадне принадлежности? Због тога се извесна реакција, која ће постати нарочито жива после Петрове смрти, појављује убрзо против нове обласне администрације: тежња за упрошћавањем, коју је већ и сам Петар показао, испољиће се поново и завршиће се успостављањем старих метода.

О примени новога финансиског система остао нам је један веома интересантан извештај што га је 1723. године написао један члан финансиског колегијума, Стеван Кохијус. Он оправдано напомиње да је реформа „била извршена олако и без потребних припрема”; да се надлежност финансиског колегијума не поштује; да од осталих колегијума сваки прикупља свој приход; да у унутрашњости земље неизвежбани чиновници прикупљају порезе неуредно, понекад чак и по неколико пута наплаћују исти порез и не полажући рачуне, тако да се једва једна трећина наплаћених сума предаје државној благајни; да је број тих чиновника много већи него раније, јер „онде где је раније био само један старешина на челу сељака, сада их има десет”; да сваки од ових располаже својом канцеларијом и великим бројем писара. Царев врховни савет принуђен је, од 1726 године, да води рачуна о овим критикама, Али, уместо да се труди да побољша шведске методе, он се враћа старим московским навикама. У јуну и јулу 1726 године узима он у расматрање стварно упрошћавање што су га претрпеле обласне администрације и одлучује да смањи „некорисне плате” и „да пензионише rentmeister-е и њихове потчињене.” у јануару 1727 године он иде и даље, па наређује да се „ставе у пензију сви непотребни администратори, да се укину канцеларије и надлештва месних комесара и других чиновника исте врсте, и да се правосуђе и кажњавање повере, као и у прошлости, губернаторима и војводама — које ће мере у многом олакшати сиромашнима, јер уместо да одлазе у разне канцеларије и разним службеницима, имаће отсада посла само са једном једином канцеларијом.” Тако се целокупна административна хијерархија своди на једно једино звање, на звање обласног војводе, који замењује некадашњег окружног војводу из времена пре Петра Великог. После наређења „да се војводе потчињавају губернаторима, као и у прошлости, како би под блиским руководством и надзором пословали са више опрезности”, хијерархиска потчињеност области губернијама и званично је утврђена. Све ове посебне одлуке коначно су доведене у сагласност наређењем које је упућено губернаторима и војводама у септембру 1728 године, у једном скупном систему који ће трајати до ступања на престо Катарине II. Војвода сад замењује kamerir-а и rentmeister-а, а упутства која су састављана за њих поправљена су и прилагођена систему који је важио пре Петра Великог. Некадашње ниже звање градског војводе успостављено је и потчињено звању обласног војводе, који је опет потчињен губернатору. Војвода сад нема више дужност да пази на пореске обвезнике, већ да гони лопове и разбојнике и да управља карантинском службом и мерама противу пожара. Све канцеларије и надлештва усредсређена су у једној јединој канцеларији која има, према старинском обичају, разне отсеке, зване повитје (отсек) и стол (канцеларија).

Упрошћавање обласне администрације морало је логично имати за последицу и упрошћавање централних установа, којима су биле потчињене месне службе. Ове централне установе, као што смо видели, нису ни саме биле довољно доведене у сагласност. Сенат није изнад свих колегијума. Начелници трију главних грана државне управе, војске, морнарице и спољних послова, одувек су били изнад Сената и обраћају се њему „према указу Његовог Величанства.” Приликом стварања колегијума, колегијуми војске, морнарице и спољних послова задржавају своје првенство у односу на остале колегијуме, као и наспрам Сената. Поред Сената, и изнад њега, постоји сем тога и једна установа са недовољно одређеном надлежношћу: једно веће састављено од „високих личности” из непосредне цареве околине, нека врста тајног савета за војне и дипломатске послове. И управо је рад ових високих личности” које не образују неко редовно тело, ових „високоблагорођија” како се оне називају, најглавнији извор пометњи. Када је Петар започео нову реформу, некадашњи бранилац административне централизације, Курбатов, саветује да се створи једна „врховна управа”, једна „надканцеларија царства”, где ће повремено заседавати Његово Величанство цар. Са своје стране Фик препоручује да се измени организација Сената, који би са повећаним бројем чланова образовао два отсека или „врховних директоријума” за судско полициске послове и финансије. Он предлаже да се овим директоријумима прикључе два друга органа: један „Синод” и један „Тајни савет за спољне послове”, те да се образује један уређен систем више државне управе и да се између ова четири органа разделе, ради отправљања редовних послова, владареве функције, потврђивање и измена закона утврђивање нових пореза, помиловања, итд. Он даје директоријуму финансија назив „Врховни лични савет”, који ће касније послужити да се означи скуп врховних административних установа. Што овај Врховни лични савет није створен за Петрова живота, узрок је царева моћна личност. Он, захваљујући своме ауторитету, утишава или ублажава распре „високоблагорођија”, као и распре између његовога некадашњег љубимца Меншикова, начелника војног колегијума, и новога љубимца Јагужинског, који је постављен за државног правобраниоца у Сенату 1722 године. С друге стране, одлуке које он лично доноси попуњавају недостатак једне врховне политичке централне установе. Међутим, потреба за оваквом установом већ се осећа, и она ће и бити створена одмах после његове смрти.

III. — Социјалне последице Петрове реформе

Петар се једино интересу за рат и дипломатију; он се бави финансиским, економским и административним реформама само уколико се оне дотичу главнога проблема, проблема војске. Свака брига за социјалном реформом њему је туђа. Међутим, промене које он изводи толико су дубоке, да оне морају имати одјека на друштвено уређење.

Образовање повлашћеног племићског сталежа. — Пошто је била коренита и деспотска, Петрова реформа се не зауставља ни пред каквом препреком; она изједначује све друштвене јединке, те је у том погледу демократска. Ипак, услед поремећаја које је она изазвала, руско друштво ће постепено добити аристократско обележје: пре свега, некадашњи друштвени сталеж „војних обвезника”, који је завођењем редовне војне службе модернизован и обновљен увођењем елемената узетих изван његових редова, постаје затворен сталеж; овај пак постаје даље језгро будућега племства које ће, без обзира на положај његових чланова у царевој служби, имати да управља државом. Ма да ова последња еволуција само почиње за Петрове владавине и завршава се тек за владавине његових последника, предзнаци који њу наговештавају прилично су значајни у последњим годинама његове владавине.

Међутим, прве Петрове реформне мере не допуштају да се предвиде такви резултати. Зар није он слао употјешњуј-ске пукове коњушаре из својих штала да тамо буду раме уз раме са његовим друговима у коцки, који су по пореклу били племићи, те да „тако понижава отмене породице”, како каже Куракин? С друге стране, ради својих војних планова, зар није он гласно тврдио да руски војнички сталеж треба да „служи држави? У то време је био одвећ распрострањен обичај да се избегава војна служба. Посошков наводи једну свакидашњу реченицу земљопоседника: „Нека би нам Бог допустио да служимо великом владару не извлачећи мач из корица!” А за време ратних похода „читаве десетине ових ратника скривале су се по шумама и јаругама, мислећи једино да се врате својим кућама.” Петар их „силом извлачи” из њихових домова, претећи им свирепим казнама. Пошто је месни надзор над војном службом земљопоседника био укинут у исто време кад и територијално регрутовање, он га замењује великим смотрама племића и врши строг попис дечака и младића. Године 1704 (једне од најтежих година, као што смо видели), он врши смотру над више од 8.000 младића регрутованих из свих покрајина: 500 до 600 између „најплеменитијих”, међу којима и кнежеви (Голицини, Черкаски и други) упућени су — како каже Куракин — као војници у гардиске пукове. Године 1712 младићи из Москве одведени су у маси у Петроград на смотру. Године 1714 сви племићи од двадесет до тридесет година позвани су да се упишу у Сенат, под претњом конфисковања њихових имања. Према једном указу из 1722 године, племић који не дође на смотру излаже се могућности да буде „обешчашћен” и да доживи „грађанску смрт”; пошто је стављен изван закона, сваки има право да га убије и опљачка. Али чињеница да ове претње морају непрестано да се понављају и пооштравају доказује њихову безуспешност. Племићи се и даље извлаче, само мењају методе: уместо да се крију по својим домовима, на своме имању, они се склањају у позадину, а када треба ићи у рат, они, — ако је веровати Посошкову — бирају какво повлашћено место или још боље какав положај који им доноси користи; или се пак — опет по речима Посошкова — угледају на Золотарева, који уместо себе шаље у рат једног сиромашног племића, коме даје своје име, свога коња и слугу, док он „крстари пољем у запрези од шест коња и упропашћује своје суседе.”

И поред свих ових забушавања, начело обавезне јавне службе је успостављено, а непрекидни ратови, који преображују случајно састављање трупе у редовну војску, чине да ова служба постаје стална. Петар покушава да заведе припремну обуку између десете и петнаесте године. Он приморава племиће да уче математику, под претњом да им неће одобрити женидбу (указ од 20/31 јануара и 28 фебруара/11 марта 1714 године), — доцније ћемо видети каква је била судбина овог програма наставе. Он им такође намеће обавезу да служе као прости војници и потчињава их указу од 26 фебруара/9 марта 1714 године, по коме нико ко није испунио ту обавезу не може бити произведен за официра. Ипак, правилник из 1716 године утврђује (више него што наређује) да, ради произвођења за официра, претставници руског шљахтества или племства — то је један од првих примера употребе ове речи — немају другог начина „сем да служе у гарди”. Има у овоме извесан компромис: племић служи као војник, али служи у гарди; другим речима, он и даље задржава повлашћен положај у редовима владајуће класе, чак и кад је принуђен да живи у касарнама и да ради грубе послове. Овај живот у касарни ствара пак известан дух заједнице који се јавља врло рано у гардиским пуковима и омогућује им да стекну свест о својој политичкој снази. Војник у гарди, пошто отслужи свој рок, постаје одмах официр у војсци и задржава на тај начин свој друштвени положај и своје хијерархиско достојанство. Петар потврђује ову повластицу стварајући године 1719 Leib regiment драгона, у коме су сами племићи, од којих две стотине правих кнежева. Кампредон тврди „да су највећи број гардиских пукова сачињавали синови кнежева и бојара, који су Петру били залога верности њихових родитеља”. Сасвим је природно да се у таквој средини убрзо развила „сталешка свест”. Већ 1712 године Фјодор Салтиков, под утицајем „правилника енглеске државе и других европских држава” предложио је да се начини списак свих племића према броју „огњишта” које поседују и да им се доделе одговарајуће титуле. Ово је исти онај Салтиков који је, као што знамо, дао Петру идеју за чувени указ од 18/29 марта 1714 године о неотуђљивости непокретних имања, чији текст понавља речи овога „саветника” са аристократским тежњама: „на тај начин породице неће бити имовно упропашћене, и њихове велике и славне породице остаће непоколебљиве.” Истина, тај закон је доживео неуспех, пошто се деоба имања врши као и раније; али, осим свога финансиског циља, он јасно открива намеру законодаваца, коју потврђују и друге Петрове одлуке. Године 1722 установљено је једно ново звање, heroldmeistera-а (начелника одељења за племићске грбове), који има да се стара искључиво о племству. У исто то време састављена је Табела рангова (Табел о рангах), која признаје три упоредне категорије хијерархија: војну, грађанску и дворску службу. Установљавање ове табеле сматра се већином као једна демократска мера, јер она проглашава да само име није довољно да обезбеди положај у држави ономе који то име носи; да племићи добивају ранг тек пошто га заслуже и да им се извесно „достојанство” додељује као награда за њихове војне заслуге. С друге стране та табела потврђује одредбе указа из 1721 године који је проглашавао да један војник нискога порекла може да добије наследну племићску титулу пошто добије чин вишег официра (ober-oficir). Али, Петар уопсталом не престаје да понавља племству како се оно управо својом војном службом разликује од простог народа и образује праву аристократију; официр пореклом из нижег сталежа остаје, разуме се, и даље само један изузетак, а војна служба ужива највеће уважење. У грађанској служби, која у то време почиње да добива извесну важност, има више чиновника нижег порекла — некадашњи подјачи — него племића. И поред тога што је много ценио научну спрему и посебна знања која су се тражила од чиновника — он је чак наредио heroldmeister-у да установи један стаж за обуку у административним и економским пословима —, Петар забрањује да се изједначују, пре извесног броја година проведених у служби, грађански положаји са одговарајућим војним чиновима из Табеле рангова, јер, каже он, „било би увредљиво за војна лица која су добила свој чин по цену напорне службе да виде како друга лица долазе незаслужено до истих почасти или чак и до вишега чина.” Он наређује heroldmeister-у да „пази да не буде више од једне трећине чланова сваке породице запослено у грађанској служби, како се не би смањивао број војних лица на копну и на мору,” а то ће рећи да спречава племиће да избегавају војну службу прихватајући се положаја у грађанској служби. Ако се помисли да је Табела рангова установљена тек 1722 године и да је она тако рећи круна читаве реформе, онда ће се лакше разумети да она није само имала за циљ да заведе демократска начела, већ и да учврсти положај племства. Она пред нас износи један биланс: Петар је изазвао мешање разних друштвених слојева, понизио племићске породице, уздигао на власт људе нискога порекла; после тога одједном се зауставио; он је спреман да призна оно што је учињено, али одлучује да се не иде даље тим путем. Табела изједначује „са најбољим и старим племством” потомке грађанских службеника и официра, руског и туђинског порекла, из осам првих рангова (до чина мајора и колешког судијског помоћника), који ће моћи да се користе „свим почастима и преимућствима које ужива то племство”, чак и ако су они „скромнога порекла”. Разуме се да се наглашава „најбоље племство”, а не „скромно порекло”.

Држање Петрово према вишој класи која се образовала за његове владавине види се и у обзирима које је указивао елити престоничкога племства, гради. По речима Бергхолца „ништа га није могло задржати” када је требало учинити неку пријатност гарди, и исти овај писац саопштава једну значајну чињеницу: 29 јуна/10 јула 1721 године Петар прославља свој имендан; он је опхрван бригама, и његова зловоља испољава се нервозним трзањем рамена и главе; али он мора да се упути ка постројеној гарди и да одговори на њен поздрав; он прилази, присуствује првом поздраву и удаљује се одмах; Мењшиков га стиже трчећи: цар не може да се повуче тако, он треба да присуствује трима поздравима; и Петар, који зацело није навикнут да слуша такве примедбе, враћа се послушно, присуствује свечаности и испуњава тако своју друштвену обавезу према племству. Познати су многи докази поверења које је он указивао официрима гарде; има још много других. При крају своје владавине, кад више нема илузија о својој околини, подразумевајући ту и његове љубимце, поверава он гарди бригу да извиђа административне кривице, проневере, примање мита, и његово поверење није изневерено, јер ови љубимци из последњег доба његове владавине разголићују злочине и кажњавају их строго. Гардиски официри присуствују седницама Сената и мотре на држање сенатора: француски дипломат Ла Ви изненађен је што види „како сенатори устају са свога седишта пред неким поручником и како се према њему опходе са пуно поштовања”. У унутрашњости земље, куда се шаљу са нарочитим задацима, официри су овлашћени да вргну у окове „губернаторе, вицегубернаторе и њихове потчињене, стављајући им ланце на врат и ноге.” У Москви, на пример, како прича дипломат Матвјејев, „подофицир Пустошкин, изасланик финансиског колегијума, применио је најсвирепије мере, опустошио канцеларије и савладао старешине надлештава стављајући им ланце не само на ноге, него и на врат.” У Вјатки, војник Нетесев улази пијан у канцеларију једнога камерира, а то ће рећи високог чиновника, шиба стражаре батином, хапси и окива у ланце „најбоље грађане” те вароши, и не пропушта да и он прими мито.

Док се елита племства која служи у гарди користи царевом наклоношћу, дотле се цело племство користи законом из 1714 године о неотуђљивој некретнини, или тачније речено — како примећује Кључевски — о недељивом наследству. И заиста, овај закон не прави никакву разлику између разних типова непокретних добара; као случајно што се често догађа у Петровим законодавним списима — тај закон брка државна добра (помјестје), чије је уживање условљено годинама војне службе, и независна наследна добра, та два типа имања који су се истина знатно приближила у XVII веку не само стварно, већ и у законском погледу. С друге стране, војна служба је обавезна за племиће, као и за обичне грађане, па ма какво било порекло добара која они поседују, и Петар захтева ту службу од свих племића, без обзира на то порекло. Стапајући потпуно разна законска права сопствености, закон о „недељивом наследству” уноси „једно дивно доброчинство” племству, које може да га протумачи као додељивање права апсолутне сопствености над пољским добрима која оно има у државини на основу војне службе коју врши за рачун државе.

Овај закон још доприноси учвршћивању повлашћеног положаја племства, мењајући из основа односе између земљопоседника и сељака који живе на њиховим поседима, а над којима они сад стичу право потпуне својине. И овде су разлике које су постојале између разних категорија сељака ишчезле још пре Петровог ступања на престо; положај слободних сељака и положај себара приближили су се, јер су они први престали да буду робови, а ови други пали, у погледу своје личности, под зависност властеле. Петар и законски потврђује ово приближавање, јер поступно уписује и једне и друге у пореске обвезнике, опорезујући их најпре према „огњиштима”, а затим према „душама”. Иако он испрва ограничава ову зависност себара допуштајући им да ступају у војску без пристанка њихових господара, ипак доцније укида овај облик законски допуштеног бежања са земље за коју су везани, заводећи систем пасоша: без посебне „отпуснице” коју издаје сопственик земље, сељак или слуга не може да се удаљи да би ишао ма куд. Када је — да би упростио шведски систем — поверио прикупљање новога пореза на земљу велепоседницима, ови су отада почели да врше службу порезника над својим сопственим сељацима и постали тако рећи чиновници министарства финансија. Када су постављени за помоћнике меснога комесара кога они сами и бирају, они врше сем тога и службу која спада у надлежност министарства унутрашњих послова, које још и не постоји. На тај начин врше они бесплатне службе — једине које у то доба постоје — помоћника у месним администрацијама.

Поробљавање сељака. — Разуме се да Петар никада није имао намеру да заведе ропство. Кад понекипут увиди последице свога законодавног рада, он се први уплаши. Он без успеха покушава да уклони барем видне знаке еволуције ка поробљавању које се тада вршило: тако 1721 године наређује Сенату „да прекине појединачну продају личности, која не постоји ни у једној земљи и која изазива вапаје. У случају да се она не може потпуно укинути” — додаје он — „нека се бар врши продаја читавих породица, а не појединих себара”. Узалуд је сељак Посошков — који је био веома напредан за доба у коме је живео — желео да се једним законом утврде новчане обавезе и кулук и да се одвоји сељакова земља од земље његовога господара; узалуд је он изнео своју главну мисао да „спахије нису световни господари сељака”. Поробљавање сељака, које ће трајати једно и по столеће, и то у облику дотада непознатом, отпочело је. Престајући да посредује у односима између спахија и сељака, чинећи спахије одговорним за поступке њихових сељака, држава је оставила сељаке на милост и немилост њихових господара. Тако је стварно установљено ропство, са свим његовим правним недостацима и свом моралном гнусобом.

Стварање повлашћеног градског сталежа. — Неколико социјалних промена које у градовима изазивају Петрове реформе нису такође намерне, већ оне само посредно проистичу из тих рефорама. Једна од првих Петрових брига, као што смо видели, била је да створи аутономну општинску управу, ратушу и бургместре (претседнике општина). Али под том лепом фирмом и тим звучним називима туђинскога порекла крије се само једна финансиска мера, којој је циљ да набаци на трговце, на старосте и на цјеловалњик-е одговорност за главни посредни порез. После промене финансиског система, овај зачетак општинске аутономије ишчезава заједно са распарчавањем прихода Ратуше на разне губерније. Када је Петар био приморан да обнови све централне установе морао је исто тако да централизује и општинску администрацију, која се такође заснивала на класним разликама. Овога пута је усвајање меркантилистичке политике и стварање посебних економских органа, као што су трговачки и индустриски колегијуми, нагнало га да са градовима поступа са више обзира, да их сматра не као оруђа његовог финансиског система, већ као помоћне органе економског развитка земље. За ову реформу он прибегава истим изворима и служи се истим методама као и за реформу централних установа. И овде он има да захвали Хенрику Фику за законски пројекат о стварању градских магистрата. У 1718 години ставља он прибелешку на овај пројекат: „усвојити за све градове, на основу правилника Риге и Ревала”; године 1720 и 1721 рад на састављању нових статута још није довршен; године 1722 он прети тешком робијом оберпрезиденту главнога магистрата, кнезу Трубецком, наређујући му да заврши тај посао у року од пола године; ипак је потребно две и по године да би се то успешно окончало.

Подела градског становништва на две „гилде” нема у себи ничега демократског. Прва гилда обухвата: банкаре, „угледне” трговце; лекаре, апотекаре, истакнуте занатлије; друга, мале трговце, обичне занатлије учлањене у еснафе. Изван гилда остаје „прост народ”, а то ће рећи плаћени радници и надничари; према упутству за магистрате они се признају за градске становнике, али не као „угледни” или „редовни” грађани. Чланове магистрата бирају, између грађана прве гилде, угледни грађани и бургместри. Њихова је дужност да врше грађанско и кривично правосуђе; али- противу смртне казне коју они изрекну може се упутити апел на главни магистрат; они управљају градском полицијом и дужност им је да потстичу стварање фабрика, да потпомажу развитак заната, да оснивају школе, итд. За важне послове придају се магистратима старосте, који имају саветодавни глас и које бирају гилде. Што се тиче „нередовних” грађана, они имају право да подносе своје жалбе преко својих староста и својих десјатских (десетара).

Петрова реформа имала је дакле за последицу да озакони у градовима, као што је учинила за целу Русију, премоћ једног вишег друштвеног сталежа. Такво стање постојало је отприлике и пре њега. У новој организацији градова нема ни једнога елемента самоуправе (self-government): истина, чланове магистрата бирају гилде, али су они неуклонљиве старешине града; они могу бити награђени за свој рад додељивањем извеснога ранга, а њихови претседници могу чак да добију племићску титулу за услуге учињене држави.

IV. — Народна просвета и реформа цркве

Стварање школа. — Петар се није ограничио само на то да европеизира спољни изглед својих поданика. Он је исто тако и оснивач интелектуалне класе у Русији.

Као и за остале манифестације руског живота, тако се и овде не би могла повући тачна граница између краја XVII и почетка XVIII века. Педагошки проблем је савршено непозната ствар за ова два раздобља. Пошто тада циљ учења није био да се развијају способности младих људи, већ да се они припреме за извесну практичну каријеру, било је излишно стварати школе; свак учи свој занат на пракси. Пре Петровог ступања на престо свештеник је учио свој посао у цркви, а млад трговац за тезгом. Исто тако и за Петрове владавине морепловац учи свој посао на своме броду; чиновник у своме надлештву (приказу); лекар у болници, а апотекар у лабораторији. У почетку је Петар, уместо да ствара школе, слао будуће специјалисте да стичу практична знања у иностранству, на лицу места. Он се не плаши, као његови претходници, што ће Руси долазити у додир са туђинцима. У време цара Алексеја, Котошихин је говорио: „Не шаље се нико у друге земље да проучава и упознаје туђинске обичаје, јер постоји бојазан да ће, кад упозна веру и обичаје других људи, одрећи се своје сопствене вере и прећи у њихову, не хајући да се врати својим пословима и својој породици”. Уистини, било је неколико Руса који су остали у туђини и одродили се; али су овакви случајеви били ретки, а ретко су и одашиљани млади људи у иностранство. Уствари, разлика између руске и европске цивилизације била је толико велика, да млади људи који су слати у иностранство, као и дипломати и мали број имућних туриста који су тамо залазили нису могли да схвате ни саму основу европског живота нити да им она омили. Они су се задовољавали да уживају у својој слободи, а понекад су склапали на брзу руку и понеко пријатељство; али, обузети жудњом за домовином, хитали су да се врате своме дому задржавајући у сећању само успомену на добра вина и на лепе жене. Такво је стање духа многих младића, одабраних исто тако међу племићима као и међу онима обичнога порекла, које Петар шаље у Европу у строго практичном циљу. Од педесеторице који су године 1697 пошли у исто време када и млади цар у Венецију, Енглеску и Холандију „да изучавају архитектуру и бродарство”, ни један једини није постао бродар. Када су стигли у Венецију, један од њих не сме да изиђе из своје собе јер се боји да ће пасти у латинску заблуду и из мржње према туђинству; други један, по имену Непљујев, сматра свој задатак „као највећу несрећу” и жали се на то у писмима која упућује својој породици: „Ево где ми је пао у део најжалоснији живот, јер ми је наметнута најтежа наука; могао бих посветити све дане свога живота учењу, па ипак не бих постигао успех, јер нимало не разумем ни језик ни саму науку”; трећи опет пише Петру поводом једнога свог друга: „Ти си ме изволео запитати како је Стеван (Боженинов) успео да научи географију кад није знао ни азбуку. Ја о томе немам појма. Бог чак и слепцима показује пут.

Разуме се, стицање озбиљних знања без икакве претходне спреме право је чудо. Млади Руси могу само да најповршније упознаду практичне методе рада и морају се задовољити да како тако проучавају науке у њиховим свакодневним применама. Али ако немају много склоности за „тешку” науку и не успевају да науче стране језике, они се радо одају раскалашности и остављају за собом, у државама које посећују, само неповољне успомене на свој боравак.

Због тога се Петру намеће потреба да у својој држави организује припремне школе. По повратку са свога првог путовања приповеда он наивно патријарху Адријану о својој намери да претвори у универзитет Академију словенско-грчко-латинску: „Божјом милошћу”, каже он, „имамо и ми једну школу. Дај Боже да људи у њој врше паметна проучавања да би могли да врше разне службе: црквену, грађанску, војну, грађевинску и лекарску!” Петар тада и не слути какво је стање у тој Академији, нити каква су Адријанова схватања о школском програму; али, када је ускоро потом увидео колико је његов разговор са патријархом био неумесан, баца се он лично на посао. Он позива у Москву Енглеза Фарворсона, професора математике и морепловства, који отвара године 1705 Школу математичких и поморских наука и држи своја предавања у Сухаревској кули исто толико за „оне који ту долазе својевољно” колико и за „оне који долазе под морање”. Као год што је некадашња стручна школа за теологију имала дужност да поправља свете књиге и одржава веру, исто тако ова нова бродарска школа има и практичан циљ да преобрази војску и флоту. Услед тога се и само учење сматра као извесна служба за коју се прима плата; ако се ученици покажу немарљиви, са њима се поступа као са одраслима и кажњавају се као за преступ противу закона: за неоправдани изостанак кажњавају се новчано, а за прекршај дисциплине излажу се батинању.

Убрзо Петар мора да увиди да се не може постати морепловац једним махом, те да се мора створити школа која неће бити посебно посвећена „поморским знањима”, и да у неписменој Русији треба најпре научити ученике да читају. После разних покушаја он напослетку успева да тачно изложи тај проблем: пре него што се створи нека виша стручна школа, потребно је створити основне и средње школе. Не испитујући овде све злосрећне Петрове покушаје у погледу школа, зауставићемо се само на једном примеру, а то је приватна школа пастора Глика у Мариенбургу.

По заузећу ове вароши, Глик пада у руке Руса, и Петар га узима под своју личну заштиту, јер управо у кући тога пастора станује ливонска сељанка која ће касније постати руска царица Катарина I. Гликова „гимназија”, основана 1705 године, добива државну помоћ од 3.000 тадашњих рубаља. Ово је први покушај у Русији да се у једној „приватној школи” даје општа настава младићима који су већином из виших друштвених редова. Глик има амбицију да не буде само професор, него и васпитач. У својим проспектима, састављеним помпезним стилом, он упоређује омладину „са меканом глином која задржава све утиске”; он поздравља младиће добре воље једном руском реченицом која је доста невешто срочена: „Здраво, о ви плодне шибљике, но којима су потребне притке и кочеви”, и он обећава да ће их учити „географији, стратегији, политици, латинској реторици са вежбањима у говорништву, Декартовој философији, језицима: француском, немачком, латинском, грчком, јеврејском, сиријском и халдејском”, као и „вештини играња, правилима француске и немачке учтивости, витешком јахању и вишој дресури коња”. Уствари, у његовој школи предаје се само латински, немачки, француски, италијански и шведски језик. Његов наставник шведског језика предаје у исти мах и историју, а учитељ играња Рамберг даје лекције „из лепог понашања и комплимената на француски и немачки начин”. Ово је прва установа која је у супротности са Петровим духом који тежи само ономе што је практично и корисно; Куракин каже да је то „школа витешких знања, јахања и мачевања”, а наредна генерација даће томе програму назив „племићских наука”. Глик је очекивао да ће ученици похрлити сами од своје воље; али године 1706 његова гимназија има свега 40 ученика, а може да прими 300. Један посебан указ позива тада „Племените личности” да у њу „доведу своју децу без икаквог устезања и да им ту пруже васпитање о свом трошку.” Ништа није помогло; уместо кнежевске деце, „гимназија прима само сиромашне благодејанце, децу мајора, капетана и племића који немају земље. Установљен је и интернат за децу чији родитељи станују далеко, и свак може ту да учи „предмете по свом избору”. И поред свега тога та установа не напредује: један део земљопоседничке деце беже из ње, да би се видели са својим мајкама и сестрама; други је напуштају да би прешли у посебне школе, у Академију за бродарство и Академију славено-грчко-латинску. Уистини, Гликов покушај је преран, јер пре таквих гимназија, потребе тога доба траже отварање основних школа.

Оне постају још потребније када је Петар наметнуо племићима обавезно школовање, које он сматра као припрему за војну службу. Да би остварио свој програм, он се не ограничава, само на пресељавање Поморске академије у Петроград, већ му она служи као учитељска школа из које ће изићи будући наставници. По два ученика, који су научили географију и геометрију, отпослани су у сваку руску губернију „да поучавају децу из свих друштвених редова”. То је први озбиљан покушај да се у Русији створе средње школе. Године 1716 основано је 12 школа, којима се придружују још 30 у 1720—1722 години. Оне су назване „бројовне школе” или „математичке школе”, и свака област мора да има једну такву школу. Академија славено-грчко-латинска позвана је исто тако да ствара наставнике. Пошто је црквени правилник из 1721 године позвао епископе да оснивају епархиске школе на своме подручју, отворено је за пет наредних година 46 таквих школа. И тако сад постоји по једна световна и једна црквена школа у свакој области. Овај огромни напредак не извршује се без великих тешкоћа, међу којима треба навести и супарништво између црквених и световних школа које се отимају о ученике.

Ми располажемо, за годину 1727, занимљивим документима о раду ових руских средњих школа. Око 2.000 ученика одабрано је, милом или силом, за математичке школе. Скоро половина њих (45 од сто) јесу свештеничка деца; 19,6 од сто су скромнога порекла, а то ће рећи деца војника (драгона, козака и артиљераца); 12,2 од сто су чиновничка деца; само 4,5 од сто су деца посадских (градских становника); што се тиче племићских и бојарских синова, њих је само 2,5 од сто. Али ово скромно бројно стање није се дуго одржало.

Посадски први протествују; они захтевају да се њихова деца ослободе обавезног школовања, да би остала у њиховим дућанима и учила њихов занат. Синод опет тражи да се свештеничка деца уписују у епархиске школе које спремају своје ученике за свештенички позив. Одлазак ових двеју категорија ученика смањује бројно стање математичких школа на 572 детета; 14 од њих морају да буду затворена; остало их је само 28, из којих једна петина ученика бежи или бивају враћени родитељима, а друга петина састављена је од „неписмене, глупе или малоумне деце”, или се пак упућује „на неко друго опредељење”. Од 1.500 деце која су прошла кроз ове школе, само 302 (19,9 од сто) завршавају у њима своје школовање. После Петрове смрти, колегијум адмиралитета покушава да се отараси ових школа потчињавајући их Синоду и спајајући их са епархиским школама. Али Синод одмах протестује, јер, каже он, „није ред да црквене школе обучавају ученике једино у геометрији и аритметици, не додавајући томе теологију.” Због тога се математичка школа одржала све до 1744 године, спојивши се делимично са „гарнизонском војном школом” установљеном 1732 године.

Епархиске школе показују много више живота. Ту све зависи од старешине дотичне епархије. Не приморава се ни наставник да предаје, ни ученик да учи. И сам програм наставе зависи једино од расположивих средстава и ревности управника школе. Веома активне црквене старешине, као што су били Јов из Новгорода — који је прихватио браћу Лехуди, затим Путјирим из Новгорода, Дмитриј из Ростова и Габријел Бужињски, привлаче стотине ученика и знатно проширују програм наставе. Други, напротив, пуштају да школе зачаме и да се напослетку затворе. Па ипак, у 1727 години могу се набројати 46 епархиских школа са 3.000 ученика — од којих, истина, половина припада епархијама Мале Русије, — и овај број неће се мењати пре него што ове школе буду претворене у семинаре 1737 године. Осим писмености, у њима се изучава граматика, реторика, филозофија и теологија.

У области основне наставе Петрово дело је далеко од тога да буде исто толико обимно. Ту његови покушаји не дају никакав резултат: о оном његовом покушају што га је учинио приликом пописа становништва из 1710 године овако се изражава архиепископ Јов из Новгорода: „Пописивачи присиљавају свештенике да граде школе у свакој парохији и да у њима предају разне предмете. Али они не умеју да објасне одакле треба узети средства која су потребна за грађење ових школа, ни какви треба да буду наставници, ни које предмете треба у њима предавати, нити где да се нађу потребне намирнице и материјал. Они само кажу: „Биће издат један указ о томе”. Ово доказује да основној настави недостаје све, и учитељи, и уџбеници, и зграде, и школски материјал, и да основна школа скоро није ни постојала за Петрове владавине.

Средње школе су се саме од себе диференцирале, према друштвеним категоријама ученика. Историчар Поморске академије пише да „пошто су ученици простога порекла научили да читају, пишу и рачунају” — у разреду руског језика и математике — а то ће рећи пошто су завршили две прве године учења — самим тим су завршили своје школовање и оспособљени да могу вршити разне дужности: писара, чиновника у адмиралитету, грађевинарских помоћника, апотекарских помоћника, итд.; али да племићи настављају учење у вишим разредима, како би се припремили за службу у ратној морнарици. Када је Академија пресељена у Петроград, она узима највећи део својих ученика из реда племића, и то богатих племића. Нижи разреди, намењени ученицима из народних слојева, и даље раде у Москви, и из њих изилазе наставници математичких школа. Исти преображај врши се и у двема другим специјалним школама, Инжињерској и Артилериској школи, које је Петар основао 1712 године. Услед сталног уздржавања племића, којима је и била намењена, да ступе у инжињерску школу, морала је ова најзад да узима ученике из народа; касније, после њенога пресељења у Петроград (1719), она је искључиво намењена племићима. У Артилериској школи почетни разреди састављени су од деце артилераца; али су виши разреди намењени племићима, којима је забрањен боравак у унутрашњости земље и које оне припремају за војничку каријеру. Математичке школе, које су провинциске установе, нису намењене племићима; и године 1716 Петар им изрично забрањује да ступају у њих: племићи не смеју да бораве у унутрашњости.

Тако школска настава не даје опште образовање, већ само најосновнију спрему за ниже класе, после које настаје права стручна обука, која је намењена разним друштвеним категоријама, и војничка припрема, намењена само вишем сталежу.

Штампање књига и књижевност. — Оно што школа није могла да пружи, требало је да надокнади књига. У области књиге види се како друштво и држава добивају световно обележје још наглије него у области школске наставе. Академија славено-грчко-латинска врши, као што знамо, инквизиторску цензуру, па се чак и побожни списи издати у Кијеву немилосрдно прогањају. Световне руске књиге штампају се у Амстердаму, где се Петар приликом свога првог путовања спријатељио са породицом штампара Тесинга и где је основао једну руску штампарију. Године 1708 усвајају се „нова амстердамска слова”, а то ће рећи „грађанска слова”. Разуме се, прва књига штампана овим новим словима је једна геометрија, објављена према рукопису у који је Петар лично унео пажљиво многа објашњења. Затим су са страних језика преведени многи уџбеници посвећени артилерији, фортификацији, инжињерији и војном грађевинарству, као и „математици, механици, хирургији, грађанској архитектури, анатомији, ботаници, рату, итд.” Петар будно мотри да у овим преводима буду само тачне чињенице, а не „брбљања”; он их не штампа „само ради таште лепоте, већ за учење и образовање читаоца”. „Пошто Немци”, напомиње он, „испуњавају често своје књиге некорисним приповедањима једино у циљу да оне буду што дебље, треба преводити само оно што се директно односи на предмет, са кратким уводом испред сваког одељка.”

Ове књиге, зацело, немају у себи ничега што би могло да узнемири Академију славено-грчко-латинску. Оне нису опасне за православље. Шта више, оне су потпуно неразумљиве за руског читаоца, не зато што говоре о сувише тешким предметима, већ зато што су преводи рђави. Пре него што би се преводиле научне књиге, потребно је најпре израдити један речник, утврдити пригодну терминологију. У Петрово време не само да преводиоци не располажу научним речником, већ је њима непознат и предмет који имају да преводе: један савременик пише да „они који знају језик не познају науку, а они који познају науку не знају језик.” Не треба се много чудити што се године 1703 холандски трговац жали како се књиге не продају и како је његова трговина у дефициту. Па ипак, ова рђава прођа књиге не доказује да склоност ка читању још не постоји, већ она показује да радозналост читалаца није управљена на књиге које Петар жели да наметне. Читају се животописи светаца, побожна и поучна дела у стилу Великог огледала, „дирљиве” или „шаљиве” приповетке преведене са пољског или изворне. Од свих Петрових издања једно једино дело ужива успех, огроман за оно време, и заслужује стога да се на њему задржимо. Године 1717 појављује се превод дела Огледало учтивости за младеж или поуке о лепом понашању. За две године продато је 189 примерака, а 1767 године штампано је пето издање. То долази отуда што ова књига учи младог племића „да не личи на простака” и да се приближи што је могуће више идеалу „дворског човека”. За једну друштвену класу која треба да преузме управљање земљом и коју сам цар силом привлачи на двор, ова књига је од неоцењиве вредности. Разуме се, један руски племић из XVIII века треба најпре да научи како „да се пристојно понаша за столом, да се креће, да седи, да поздравља, да говори, да не смета својим суседима својим носом, устима, рукама, ногама, да уме да се служи ножем, виљушком, тањиром, џепном марамицом, шеширом.” Огледало даје поуке о свему томе. Оно такође учи „да не треба пљувати пред другима, да не треба чачкати нос прстом, да се не бришу уста руком, да се не превлачи шакама по столу, да се не лижу прсти, да се не чисте зуби врхом ножа, да се не чеше по глави за столом, да се не жваће попут свиња.” Оно потом даје сложенија правила о идеално углађеном човеку: не откривати другима циљ коме се тежи, не бранити упорно своје мишљење, прилагодити се гледиштима свога саговорника, одликовати се у јахању, игри, мачевању, а нарочито у знању страних језика, које треба говорити не само ради вежбања, већ и зато „да слуге и слушкиње не разумеју ништа од онога што се каже”, а такође да би се могао разликовати један „човек племићског порекла од глупака”. Сетимо се само програма Гликове гимназије: пастор није био много истрчао испред свога доба. Ова „племићска знања” ускоро ће се прилагодити у Русији и помоћи ће, заједно са променом ношње, да се виша класа издвоји од осталог друштва, као што се може већ запазити да се то јасно испољава у последњим годинама Петрове владавине.

Црквена реформа. — Петрово држање према Цркви је доста необично и у њему се испољавају исто толико његове природне склоности колико и последице његовога васпитања. Он је био васпитан према давнашњим обичајима, а показао се као њихов противник; али, пошто га права култура није дирнула, он је од европскога духа позајмио само површна обележја једнога слободног мислиоца; навикнут да се не покорава ниједној дисциплини, од у црквеној власти види једну непријатељску снагу коју треба сломити по сваку цену. Ето зашто он уноси у своје односе са Црквом све противречности и сву збрку које карактеришу прелазно доба руске историје и које су нераздвојне од његове личности.

Ма да он познаје темељно црквене обреде, воли их и радо се придружује црквеним хоровима, ипак он организује одмах по своме првом повратку из иностранства ону чувену литију у којој је приморао свога старог учитеља Зотова да игра улогу „веома комичног и веома пијаног патријарха”, и да носи на глави једну митру украшену непристојним ликом Бахуса. И он лично учествује у тој литији, која је била исто толико грубо простачка колико и скрнавна, а којој је он желео дати обележје једног политичког чина; и ову непристојну игру наставиће он за време читаве своје владавине. Он чак саставља и подробна правила за ову комедијашку установу, којој на чело ставља „кнеза-папу” или „веома комичног патријарха Москве, Кукуја и целе Јаузе”, окруженог дванаесторицом „кардинала” нарочито изабраних због њиховог општепознатог пијанчења и прождрљивости, и читавим „конклавом” епископа, архимандрита и других црквених личности, међу којима је и сâм Петар, као протођакон. Свакога Божића праћен гомилом од 70 до 200 личности, цар пролази улицама „да слави Христа”, тражећи храну и новац од домаћина који би му отворили врата. У овим невероватним лакрдијама и оргијама које их збуњују, странци покушавају да открију неку потајну намеру, жељу да се ослаби углед Цркве излажући је потсмеху. Али не треба Петру приписивати такве намере. Истина, његова осећања према цркви датирају још из његовога детињства и слична су онима која он испољава према бојарима, стрјелец-има, итд. Уосталом, он има доста разлога да сматра свештенство за свога противника. Он добро познаје схватања црквених великодостојника који окружују његову мајку и који су противни свему што потсећа на модерна схватања. По смрти патријарха Јоакима, писца онога познатог тестамента противу странаца, он покушава, но без успеха, да постави свога кандидата, веома ученог епископа Марцела, који је „много путовао и који говори латински, италијански и француски”. По смрти патријарха Адријана (у октобру 1700), који је био скоро исто толико назадан као и Јоаким, Петар је већ довољно моћан да наметне своју вољу: „Прикази и разрјади (надлештва) патријаршиски” — одлучује он 16/27 децембра 1700 године — „престају да постоје. Епископ рјазањски Стеван управљаће убудуће пословима који се тичу шизме и јереси. „Од овога тренутка Стеван Јаворски постављен је за „егзарха, чувара и старешину пресветога патријаршиског престола.” Приликом стварања колегијума, Петар установљава један „црквени колегијум” или Свети Синод, чија ће правила написати Теофан Прокопович, јануара 1721 године.

Извесно је да је он наклоњен протестантским тежњама и да стварање Светога Синода, које је као и стварање колегијума последица утицаја Хенрика Фика, одаје такве тежње. Али, мењајући црквену администрацију, он не увиђа да се он меша у једну област која не спада у његову надлежност и да самим тим он повређује црквене каноне. О његовој реформи мишљења су подељена у руској Цркви. Када је године 1717 Сорбона искористила царево бављење у Паризу да му поднесе један пројект о спајању Цркава, чувар патријархиског престола, Стеван Јаворски, који се у овом питању не слаже са Теофаном Прокоповичем и нагиње ка католичком тумачењу тога проблема, искоришћује ту прилику да индиректно укори Петра одговарајући теолозима са Сорбоне: „Чак и када бисмо ми хтели да отклонимо то зло (одвајање Цркава), ми бисмо у томе били спречени апостолским каноном који забрањује епископу да предузима ма шта без одобрења свога старешине, нарочито у овако важном послу. — Епископи који решавају без патријарха личе на удове који би хтели да се крећу без главе, или на звезде које би ишле својом путањом не примивши почетни потстрек. То су границе које нас у овоме послу спречавају да радимо или да говоримо.” Односно саме основе овога питања, световни руски теолози из XIX века, славенофили Хомјаков и Самарин, стају напротив на страну Прокоповича. Иако признају да је питање о томе ко је надлежан да развија догме исто толико важно за католике као и за протестанте, код којих организација Цркве претставља главни проблем, ипак они тврде да се ово питање не поставља за православну Цркву, јер је њој туђа и сама помисао на „развијање догми”. Догме су довољно проширивали васељенски сабори. Према томе, циљ православне Цркве није да умножава, већ да чува нагомилано благо. Пошто ова Црква „нема развитка” — како каже митрополит Серафим у своме одговору бискупу Палмеру, — „нити система” — како каже Самарин, — њена унутрашња администрацша не може да претставља канонски проблем, већ је то само једно питање практичности и корисности. Ако се усвоји ово гледиште, онда се она може цепкати у бескрај, према народностима; народна црквена организација (аутокефална, аутономна, итд.) не зависи од догми.^[4]

Не само да овакво схватање уклања канонски проблем, већ оно решава делимично и политички проблем који је Петра нагнао да тако ради и који је јасно постављен. Петар хоће да једном за свагда сврши са политичком моћи Цркве; црквени правилник што га је саставио Теофан Прокопович прокламује то на јасан начин: „Отаџбина” — изјављује он у излагању побуда за стварање Светога Синода — „нема да се боји од једнога корпоративног скупа оних немира и побуна које изазива управа једнога јединог духовног старешине, јер народ не уме да разликује духовну власт од самодржне власти; засенут угледом и поштовањем које ужива врховни пастир, он сматра да је такав старешина други владар, једнак у моћи самодржцу, па чак можда и већи од њега, и да је његово духовно подручје друга једна држава, боља од оне прве... Простосрдачни људи су толико заведени овим мишљењем, да они дижу своје погледе мање ка самодржцу него ка врховном пастиру. Када избије какав раздор између тих двеју власти, сви ће са осећати пре са духовним поглаваром него са световним старешином и усуђују се да устану у одбрану првога, ласкајући себи да војују за самога Бога. Није онда чудно што једно тако ташто мишљење потстрекава на акцију и самог пастира.” Јамачно да се Теофан сећа теорије патријарха Никона, који је у својој борби са царем Алексејем тврдио да је „духовно изнад световног”, и Петар не заборавља да се противу њега војује „у име самога Бога”, да се његови непријатељи „хвалишу како они не каљају своје руке, него их посвећују, чак и када иду до проливања крви.” Да би коначно потчинио Цркву држави, цар поставља при Светом Синоду једнога свог агента, као што је учинио и у Сенату и другим установама. Овај агент, који треба да је „добар официр, који има одважности” има дужност да строго мотри да се Црква не меша у државне послове. Под називом „генералног прокуратора Светога Синода” он се постепено преображава у правог шефа црквене администрације, у министра за духовне послове. Отсада питање поновног успостављања патријархата неће више бити питање успостављања премоћи Цркве над државом, већ питање ослобођења Цркве државног туторства, које је добило вид цезаропапизма.

V. — Незадовољство земље и царевића

Опште незадовољство. — Већ при својим првим покушајима да преобрази народну ношњу Петар наилази на жестоко противљење народних маса. То противљење има корена чак у Никоновој реформи, те се дакле јавља у верском облику. За Петрове владавине оно добива све већи обим и узима на себе национално и социално обележје. Једино строга казна изречена над стрјелец-има, на које се ослањао разочарани народ, омогућава цару да савлада своје противнике; али он не успева да их уништи. До његове смрти они се држе повучено, али свака нова жртва коју он намеће становништву, за њих је прилика да испоље своје незадовољство. То незадовољство не постоји више само у једној друштвеној класи, него обузима читаво руско друштво. Помоћу архива Преображенског приказа, који је нека врста министарства полиције, историчар Соловјев успео је да створи једну упечатљиву слику општег нерасположења. Неколико навода из његовог списа показаће како су разне друштвене средине одговориле на Петрову реформу.

Бојарев син каже: „Зар је то цар? Он нас приморава да вршимо војну службу, а овамо узима наше слуге и наше сељаке за војнике. Њему нико не може умаћи. Сви су пропали на сплавовима (при грађењу пристаништа). Он лично одлази редовно на своју дужност: а нико да га убије. Кад би га неко убио, то би био крај кулуку, и народу би лакнуло.” — Сељак каже: „Откако нам га је Бог послао, нема више срећних дана. Живот је тежак, говори се само о рубљама, полурубљама и давању коморе. Нико нема више мира”. — Жене војника кажу: „Зар је то владар? Он је упропастио сељаке и домове; одузео нам мужеве, учинио нашу децу сирочићима, и приморава нас да плачемо до краја живота.” — Свештеник каже: „Бог зна шта се све догађа у нашој земљи! Наша Украјина упропашћена је порезима; то су несхватљиви намети; а сада се окомио и на свештенике; почињу да се опорезују бање, куће, кошнице, што се никад није видело у време наших оцева и наших предака. Немамо више владара”. — Калуђер каже: „Владар је повешао стрјелеце као што се веша сланина, а сад ће их и усолити”. — Други један калуђер одговара: „Та сланина мораће да се плати кад-тад. Последњи стрјелец-и поднеће свој рачун”. — Себар каже: „Ако поживи дуго, отераће нас на онај свет. Чудим се да се досад није нашао нико да га уклони. Он путује у свако доба, ноћу, сам, и то по пустим путевима. Зар је то владар? То је непријатељ, напаст. Ништа му не вреди што галопира кроз Москву, ипак ће напослетку изгубити главу.” — И сви у хору понављају: „То је прождрљиви џин, он је прождрао народ. Зар нема смрти за тога лудака! Он само убија ваљане људе.” Чак се и просјак придружује овоме хору незадовољника: „Немци су га опчинили. Кад је добро расположен, онда све иде добро; али, у другим тренуцима, он бесни и махнита. Сад се окомио и на самога Бога, јер скида звона са цркава.”

Ако су се сви друштвени слојеви осећали подјармљени, ипак је један од њих, као што смо видели, био повлашћен. Зато се незадовољство усредсређује нарочито у нижим друштвеним редовима, пре свега код пореских обвезника, затим код стрјелеца, а после њиховог уништења код козака и инородаца. Мржња старе бојарске аристократије има сасвим друго обележје.

Побуне. — Расположење код козака је слично као и код стрјелеца; зато се између ових двеју група успостављају непосредне везе. Козаци кажу стрјелецима: „У време Стењке Разина ви сте нас спречавали у нашем раду; сад нема више никога да нам смета”; или још: „Ако ви почнете с једног краја, ми ћемо се побринути за онај други.” Мисао о устаничком покрету одавно им се врти по глави. Још 1701 године, у области реке Дона, покушано је да се истакне један лажни претендент, један лажни Иван (брат Петров), за кога се мисли да је још жив и који „воли народ”, док Петар „воли бојаре”, и смишљено је да се цар ухапси на Дону и да се преда султану у исто време кад и тврђава Азов. Средином године 1705, избија побуна на најудаљенијој граници на југоистоку, која је јамачно изабрана намерно баш због своје удаљености. Средиште ове побуне је варош Астрахањ, окружена са свих страна инородним племенима. Устанак је био брижљиво припремљен, и устаници изјављују „да тако велики посао није започет олако”. Једна нарочита организација претстављала је разне руске вароши, и скупштина претставника великог броја ових вароши састала се у циљу да започне ову побуну; један трговац, староверац, из Новгорода по имену Носов учествовао је ту, поред једног московског трговца, Анциферова, и посадских из Нижњег Новгорода, Углича и Симбирска. Један стрјелец из Москве изјавио је козацима: „Ми ћемо побунити људе у Астрахању; становништво са Дона и Јаика придружиће нам се; нико неће моћи да нам се супротстави. Цар се туче са Швеђанима; по градовима нема гарнизона, а они који су остали желе исто што и ми и веома се радују што сте дошли; стара вера моћи ће да се успостави”. Проглас што га побуњеници из Астрахања упућују козацима наводи узроке побуне. То су пре свега поводи који су веома утицајни у првим годинама XVIII века: „Ми дижемо устанак у Астрахану у име вере хришћанске, и због посечених брада, због немачког одела, дувана —, и зато што нам се забрањује да улазимо у цркве одевени у старинска руска одела, и што нам секу кафтане, и што нас прогоне ... Они који управљају нама клањају се пред идолима, и ми смо им одузели њихове многобожачке богове.” Али има и скорашњијих и стварнијих побуда: „Разрезали су нам намет од једне рубље на бање, од десет копејака по сежњу (2,133 м) на подруме; лишили су нас незаконито наших помоћи у житу ... (Услед ових злоупотреба), ми смо убили извесне старешине (војводу Ржевског), а друге смо ухапсили.” Ова прокламација није имала много одјека. Једино су се градови Красни Јар и Черњи Јар придружили Астрахању; Царицин се уздржао. Донски козаци су се такође уздржали, под изговором „да они нису добили указ који се односи на браде и одело, и да се они облаче према својим давнашњим обичајима”. Један део становника Астрахања су се покајали и молили за опроштај. Што се тиче осталих побуњеника, њих су топови Шереметјева брзо уразумили. После многих хапшења извршене су крваве казне на лицу места и у Москви.

Ускоро потом и Донска област диже устанак. Велики број бегунаца из Русије окупио се био у горњем току Дона. Пошто је Петар наредио да се они попишу, да се врате сваки у своје завичајно место и да се поруше варошице зване „узводне” које су поникле у тој области, пуковник кнез Долгоруков послан је године 1707 на Дон. Козаци су сматрали ово одашиљање руских трупа као насртај на њихове старе слободе. Атаман Булавин напада одред Долгорукова и уништава га. То је био знак за општи устанак. Један део трупа које су биле послане против Булавина прешле су на страну непријатеља. Немири се шире и изван праве Донске области; побуњеници шаљу поруке кубањским козацима и султану, Булавин, који је заузео Черкаск, цени своје трупе на 100.000 људи, не рачунајући руске избеглице. У својим прокламацијама он позива добровољце не само да „бране веру”, већ и да „живе слободним и бурним животом у степи, да добро пију и добро једу.” Насиља побуњеника изазивају напослетку негодовње становништва, и Булавин доживљује пораз. У јулу 1708 године он се убија усред побеђених козака. Други атамани покушавају да наставе његово дело, али опет безуспешно; они су потучени у крвавој борби код Паншина (27 августа/7 септембра 1708 године). Кажњавање побуњеника је свирепо: козаци су вешани на сплавовима, који су пуштени низ Дон, да би се застрашило становништво; 7 до 8.000 људи је посечено, а њиховим атаманима отсечена глава на Црвеном Тргу у Москви. Козаци су изгубили игру; узводна област, која је била узрок сукоба одвојена је од Донске области и отворена за усељавање Великоруса. Никаква опасност не прети више Петру од козака.

Незадовољство племства и царевића. — Осим народног незадовољства постојало је још једно, а то је незадовољство и отпор вишег сталежа, оне старе московске аристократије коју су бацили у засенак нови Петрови љубимци, скоројевићи и туђинци. Ово незадовољство узима већином облик једне озбиљне критике Петрове политике. Сви незадовољници нису упорне присталице старих предрасуда и вековних заблуда. Некоји од њих, као кнезови Дмитриј Голицин и Куракин, рачунају се међу најобразованије људе свога доба; али, потиснути у позадину од Петрових штићеника, они посматрају плебејску околину цареву и неуредан живот тих скоројевића са презирањем и гађењем. Њих вређа царев приватни живот, они одбијају да признаду његов други брак са ливонском заробљеницом Катарином и не скривају своје гнушање на неотесане цареве љубимце, као што је Мењшиков, коме они морају да се клањају и да га пропуштају испред себе. По смрти цара Ивана и заточавања царице Евдоксије, незадовољна аристократија полаже све своје наде у наследника, царевића Алексеја.

Петар је желео да своме сину пружи западњачко васпитање; он га је 3701—1702 године окружио странцима (Нојгебауер, барон Хијсен) и помишљао неколико пута да га пошаље у иностранство, час у Дрезду, час у Беч или Париз. Али његово непрестано отсуствовање спречавало га је да лично надгледа васпитавање свога сина, те се млади царевић надахњује идејама својих рођака по мајци и Петрових сестара, који су сви били противници реформе. „Од свога детињства — изјавиће он приликом саслушавања по његовој кривици — „ја сам живео у друштву своје мајке и њених службеница; доцније сам се дружио са свештеницима и калуђерима”. Његов исповедник, Јаков Игњатјев, чијим посредовањем он одржава везу са својом заточеном мајком, јесте вођ једне групе реакционарних свештеника, и када му је Алексеј једнога дана признао да је пожелео смрт своме оцу, Игњатјев се не устеже да одговори: „Ми му сви желимо исто то, јер је народ потлачен”. Начин живота царевића показује колико се његове склоности разликују од склоности цара реформатора: он не воли да путује, презире море и рат, већ напротив воли да чита побожне књиге и да разговара о верским стварима, што га приближује незадовољном свештенству. Због тога се његова околина нада да ће се после његовога ступања на престо утишати политичка узрујаност и да ће настати једно мирније доба. Петар то зна, и он често пута покушава да сузбија наклоности свога сина хотећи да му наметне себе за пример. Барон Хијсен прича да је године 1704 цар пред њим запретио Алексеју: „Ако ветар разнесе моје савете и ако се ти противиш да ме слушаш” — каже му он — „ја ћу те се одрећи; молићу се Богу да те казни и у овом и у будућем животу”. Године 1705 Матвјејев пише из Париза да се тамо пева једна песма о Ивану Грозном у коју се уплиће и Петрово име: у тој песми се приповеда како је цар наредио Мењшикову да убије царевића зато што је разгневио свог оца, а да Мењшиков, и поред тога што је изјавио да је извршио наређење, спасава живот царевићу, на велику радост његовога оца, који је променио мишљење. Све је ово сасвим нетачно: Мењшиков туче и злоставља царевића, који ће се касније жалити да је тај љубимац царев намерно усадио у њега склоност ка беспосличењу и пијанству, а Матвјејев, који и не слути да ће се пророчанство из песме остварити после тринаест година, одговара Французима „да је та песма недостојна нарави не само једнога владара, већ и једнога човека из народа.” И не питајући свога сина, и противу његове воље, Петар га је оженио, октобра 1711 године, принцезом Шарлотом од Волфенбитела. Вереница је рекла за свога будућег супруга „да он изгледа равнодушан према свим женама”; са своје стране, Алексеј је писао своме исповеднику: „Покоравам се вољи свога оца ...; мислим да она има у себи доброте и да овде не бих нашао бољу жену.” Али убрзо се односи међу младим супружницима кваре: Алексеј воли да пије са својим пријатељима, а његова жена одбија да разговара са пијаним човеком. Када је у октобру 1715 године Шарлота умрла, пошто је родила сина Петра, њен је муж већ склопио везу са једном младом себарком свога домаћег учитеља, Еуфрозином. Алексеј више не крије да „не само војни и други послови његовога оца, већ и сама његова личност њему су одвратни, и да је због тога он увек желео да отиде некуд.” Својим пријатељима и Еуфрозини он често пута каже: „Петроград неће дуго остати у нашим рукама, и пријатељи мога оца биће набијени на копља”. Када га обавештавају да ће такве речи неко да понови и да његови пријатељи напослетку неће смети више да се друже с њим, он одговара: „Шта ме се тиче, само нека народ буде уз мене.” Он је уосталом убеђен да ће његов отац, који има падавицу, ускоро умрети: „Он ће живети још највише две године”, каже он.

За време истраге која је вођена противу њега, Еуфрозина је открила његов политички план: „Кад би постао цар, он би становао у Москви; Петроград би био само једна обична варош. Он се више не би старао о флоти и њеном одржавању и задржао би само трупе потребне за одбрану. Он не би никоме објављивао рат и задовољио би се некадашњом државном територијом.” Откуда њему овакве идеје? Ако би се веровало Вокероду, чије је сведочење објављено на дванаест година после Петрове смрти, такве идеје су често изражаване у „пријатељским и поверљивим разговорима” што су их водили образовани преставници рускога племства, које је било незадовољно реформама. Ови разговори можда нису имали ону веома логичну форму коју им приписује Вокерод, али оне за нас значе најсмишљенију критику коју су савременици дали о Петровом државничком раду. Ево те критике у главним цртама.

Пре свега незадовољници критикују спољну политику. И ранији владаоци освајали су земље. Али, они су присаједињавали само области потребне држави или опасне због разбојничких најезда. Међутим, Петрова освајања, напротив, не повећавају нимало нашу безбедност и могу само да нас увуку, без икакве користи по Русију, у распре и сукобе са страним државама. Некадашња освајања била су истинска добит из које су држава и њени службеници извлачили разне користи, док су Петрова освајања само извор брига и трошкова. Не само да племство из њих не вуче никакву корист, већ шта више Ливонци „играју на нашим главама” и уживају веће повластице него ми. Нама остаје само част да проливамо своју крв за одбрану једнога туђинског народа. Наша земља је толико велика, да је непотребно проширивати је. Било би довољно да се она само гушће насели. Нико нас не напада. Уосталом, географски положај Русије је такав, да она нема да се боји нимало неке најезде. Разуме се, ако би се тако што догодило, народ би учинио све да се одбрани, као што је чинио у Доба Немира. Али и најсвирепији противник који би опустошио нашу земљу не би учинио ни половину онога зла што нам га проузрокује издржавање једне сталне војске. Према томе, права народна политика састојала би се у томе да се не мешамо у туђе послове и да не нападамо никога. За одбранбене циљеве сасвим је довољна наша некадашња војна организација. Боље би било да су остављени крај својих плугова они милиони људи што су жртвовани рату са Шведском и грађењу Петрограда. Недостатак мишица свирепо се осећа по селима.

Још је бесмисленије од Русије да покушава да игра улогу некакве поморске силе. Никаква морнарица није нам потребна за одбрану обала, јер једина земља која би могла да покуша напад с мора јесте Шведска, а она ће увек радије вршити напад с копна. Један искрцани одред доживео би неминовно да му саобраћајне везе буду пресечене чим би се заледило прибрежно море. Исто тако је некорисно издржавати морнарицу у циљу нападачког рата, јер шведску обалу бране стене, а пруску бране дуне. Што се тиче Данске, било би исто тако бесциљно напасти је, јер би се остале поморске силе одмах умешале да је бране. Трговачка морнарица такође не пружа ни најмање користи, пошто се целокупна руска трговина обавља посредством туђинских бродова. Било би дакле боље оставити суме употребљене на издржавање морнарице у џеповима пореских обвезника.

Премештање владареве резиденције у северну престоницу сматра се да је више од штете него од користи. Судство, финансије и читава државна администрација, који су плен корупционаша и лопова, могли би се лакше надгледати у тако великом центру као што је Москва. У погледу спољне политике, иако је тачно да је Шведска ближа Петрограду него Москви, ипак то суседство није без велике опасности, јер и најмања тактичка погрешка може предати престоницу у руке Швеђанима. Насупрот томе, Москва је ближа Пољској и Турској, на које треба пазити много будније него на Шведску. Што се тиче осталих страних сила, оне су отприлике на истом остојању и од Москве и од Петрограда, а ова два града су подједнако удаљена од Риге, која служи као пристаниште за све што улази у Русију. Трговина нема никакве користи од тога што је царски двор у Петрограду, јер потрошња двора претставља сасвим малу цифру годишњег трговачког биланса. С друге стране, гломазне сировине које су главни предмет извоза захтевају да превозни трошкови буду што мањи; међутим, пошто су цене у Петрограду управо скочиле после доласка двора, превозни трошкови тешко притискују трговину, тако да двор лишава трговину оне добити коју би јој могао пружити географски положај нове престонице.

Најзад, када незадовољници говоре о својим сталешким интересима, њихов тон постаје плаховитији: „Због личне амбиције цара, и што је још горе, његових министара, сељаку се исисава крв, а нас приморавају да лично вршимо војну службу, и то не за време рата, као што је било некада, већ за читав низ година, што нас удаљује од наших домова и наших породица. Ми смо приморани да оставимо своја имања у руке непоштених надзорника. Нас толико пљачкају, да чак и када добијемо пензију услед болести или старости, ми никад не успевамо да успоставимо ред у нашим пословима.” Из истих ових разлога и земљопоседници дубоко мрзе Петроград. „Један руски племић” — пише Вокерод — „не тежи да стекне скупоцено рухо и намештај, нити да се части укусним ручковима и туђинским винима. Њему је потребно у изобиљу хране и пића рускога порекла, затим многобројна послуга и коњи. Све то може он набавити у Москви скоро бесплатно или по скромну цену. Намирнице за сопственика и његову послугу, а сено и зоб за његове коње обилато даје племићу његова земља која се налази недалеко од вароши. Он не продаје ништа, већ употребљава све то у своме домаћинству. Али је околина Петрограда неплодна, те је племић принуђен да довози из велике даљине потребне намирнице и сточну храну. Његови коњи падају од умора на путу, товарна кола не могу даље, а сељаци их остављају и беже. Или је пак он принуђен да све купује за готов новац, и то по веома високим ценама, што му ствара велике незгоде, пошто у руској економији готов новац игра мање важну улогу него дохотци у натури.

Треба признати да су ове критике Петрових савременика много убедљивије него све оно што су противу реформе могли касније рећи браниоци древних руских обичаја. Већина од њих су разумне и тачне. Опис домаћег газдинства руских земљопоседника, на пример, веома је тачан; међутим, овај начин газдовања био је веома неподесан за прескуп начин живота у престоници и по војничким логорима. јер је приморавао земљопоседника да отсуствује дуго година и уносио је неред у његове послове. Исто тако, лако је увидети све што је било вештачко и некорисно у ћутљивој, нескладној и често несмишљеној делатности коју је Петар развио у својој спољној полици и свом раду на војним пословима. Када је, изузев Петрограда, савремена Русија изгубила области на Балтичком Мору које је Петар освојио, и када је Москва поново постала престоница, оно што је у Петровом раду било вештачко и неприродно указало се јасније него дотада. Петрове везе са малим немачким дворовима биле су много присније него што су то налагали интереси Русије. Он је свима и свакоме нудио руске војнике. За владе његових директних последника, резултати ових непотребних поступака осетили су се много јаче, и тек ће се по доласку Катарине II на престо појавити права руска национална политика. Исто тако пада у очи и корисност од централног положаја Москве, као и незгоде и опасности што их пружа положај Петрограда, који је одвећ близу границе. Подизање те нове престонице усред финских баруштина и инородног становништва могло је изгледати као ћудљиви прохтев једнога деспота који се био одлучио да пркоси законима историје и природе.

Све критике које смо навели своде се на једну: реформа коју је извршио Петар, иако је он у много чему био претеча свога столећа, била је прерана и премашала је могућности и средства. једне тако сиромашне и заостале земље каква је била Русија. Међутим, догађаји који су се одиграли за два наредна столећа оправдели су оно што је у њој било битно. Петар је наслутио пут на који је судбина упутила Русију. Савременици нису могли да схвате његово дело, јер је оно обзнањивало једну далеку будућност, у којој би жива спољна политика, жива спољна трговина и народна морнарица биле неопходан услов руске народне независности. Његови савременици, чија смо расматрања навели, имали су пред, очима само своје непосредне потребе, а то ће рећи циљеве које је Русија њиховога доба била способна да себи постави и да их достигне; због тога њихове критике садрже много истине, и зато је од стране човека какав је био кнез Д. М. Голицин негодовање било исто толико природно колико и неизбежно. Познате су нам последице ових критика: упрошћавање одвећ сложеног и прескупог управног система што га је Петар био установио. Видећемо и друге последице. Али ће овај отпор бити само привремен и неће моћи да спречи Русију да се држи историске бразде коју је Петар умео тако дубоко и тако снажно да заоре у још необрађеном тлу своје отаџбине.

Кажњавање Алексеја и смрт Петрова. — Петру су, разуме се, познати узроци незадовољства. Он зна да његов животни задатак угрожавају и његов рођени син и незадовољници окупљени око овога. Због његове плаховите нарави, његови односи са сином морали су неизбежно да се заврше трагично.

На сам дан Шарлотиног погреба, он шаље Алексеју један писани ултиматум: „Ја сам човек, па према томе морам умрети. Онај коме ћу оставити у наслеђе оно што сам ја засадио јесте један лењи роб који је закопао свој таленат. Колико сам те пута корио, и не само корио него и тукао, и колико већ има година како с тобом не говорим! Али ти ништа није користило, ништа није помогло, све је било узалуд ...” Он му обећава, додаје он, да ће причекати још неко време, да му оставио времена да се искрено покаје. „Иначе, предочавам ти да ћу те искључити из наслеђа, као што се отсеца заражени део тела. Боље је да оно падне у део једном достојном туђину него рђавом рођаку.” Сутрадан је Катарина родила сина, који је добио име Петар. Од тог тренутка цар се носи мишљу да измени закон о наслеђивању престола. Алексеј, одговарајући му — такође писмено — да се изричито одриче престола, додаје: „Хвала Богу, сад имам брата”. Али Петар не придаје веру његовом одрицању: „На тебе ће упливисати дугачке браде, које у овом тренутку не уживају велике повластице” — пише му он, — „или ћеш изменити своју нарав, или ћеш постати калуђер, јер без тога мој дух не би могао да се успокоји. Иначе, поступаћу с тобом као са злочинцем!” Алексеј пита за савет своје пријатеље, који га потсећају „да се камилавка не може приковати за главу”, и он даје своме оцу један одговор савршено логичан, али непредвиђен, који не може много да успокоји цара: „Тражим да се закалуђерим”. Пре него што је отпутовао у иностранство, Петар се састао са својим сином и обасуо га саветима: „Размисли, немој хитати, боље је да пођеш правим путем, него да постанеш калуђер. Ја ћу причекати још пола године.” Увек забринут, он одлази у иностранство, па верујући чврсто да је сигурније ако га има крај себе, позива свог сина да дође к њему. Алексеј се тада одлучује да бежи и склања се код аустриског цара Карла VI, с којим је у сродству преко своје жене. Он намерава да сачека Петрову смрт, па да се врати у Русију као намесник своме млађем брату. Аустриски цар, коме његово присуство није могло да буде пријатно, допушта му да се сакрије у замку Сант-Елмо, који надвишује Напуљ. Петар, чији су шпијуни пронашли бегунца, служи се Еуфрозином, која је пошла с њим, да би га приволео да се врати у Русију: он му наговештава да ће моћи да се ожени Еуфрозином коју воли и да ће моћи после тога да живи часним и мирним животом „на селу”.

Изасланици страних држава приказују у својим извештајима колико је за Петра опасно да остави свог наследника у животу и у слободи. Вебер, изасланик Хановера, пошто је описао завере и атентате који су сковани противу цара, напомиње: „У овој царевини све ће се једнога дана завршити једном ужасном катастрофом. Милиони душа призивају у помоћ небеску силу противу цара. Свеопшта мржња која тиња очекује само да духне ветар па да се распламти; очекује се само да се јави неки вођ.” Због тога се Петар, исто као и 1698 године, враћа из иностранства као неумољив осветник. Одмах по свом повратку у Москву, 31 јануара/11 фебруара 1718 године, проглашено је да је Алексеј лишен својих права на престо у корист његовога млађег брата. Сва лица за која се претпостављало да су његови саучесници подвргнута су испитивању, а затим и мучењу. Није се могло доказати да постоји завера, али разговори међу пријатељима, о којима смо говорили, често се откривају и указују на наде које незадовољници гаје да ће Петар ускоро умрети. Епископ Доситеј изјављује у току истраге: „Ја сам једини допустио да будем ухваћен у овој парници. Испитајте шта сви носе у срцу. Пошаљите уходе у народ да слушају шта се прича. Али ја нећу именовати никога.” Еуфрозина открива царевићеве намере које смо већ навели; и сам Алексеј признаје своме оцу: „Да су ме побуњеници позвали, чак и за твога живота, ја бих се одазвао њиховом позиву.” Истрази је следовао читав низ погубљења, али као што пише Вебер: „Свештенство, племство и народ обожавају царевића, и свакоме је познато да тестамент царев неће бити извршен после његове смрти.”

Закључци које Петар извлачи јасни су: треба уклонити царевића. Он одлучује да га преда суду састављеном од великодостојника и свештеника и да га заточи у Петропавловској тврђави. У дане 19/30 јуна, 22 и 24 јуна/3 и 5 јула, Алексеј, вргнут на муке, признаје све што се од њега тражи да призна, и 24 јуна/5 јула суд га осуђује на смрт зато што је хтео „да се дочепа престола помоћу побуњеника, цара (аустриског) и туђинских трупа, са циљем да опустоши државу, и то за живота свога оца.” 26 јуна/7 јула он је поново стављен на муке у присуству цара и Мењшикова. Истога дана, „у подне, царевић је испустио душу”, и Петар лажно преставља странцима да је његова смрт била последица некакве ужасне болести, која је у своме почетку личила на одузетост.

И поред тога што је Алексеј уклоњен са света, цар — чији је синчић Петар умро такође (1719), и даље је био неспокојан. Када је пошао на пут 1719 године, признао је Мењшикову и Апраксину да он савршено добро зна колико се њих обојица не слажу са мерама које је он предузео и, ако се догоди да он умре, да су они спремни да врате Петроград и освојене покрајине и да занемаре ону морнарицу која га је стала толико напора, крви и новца. Указом од 5/16 фебруара 1722, чију похвалу Теофан Прокопович објављује у делу које носи наслов: Основаност владареве воље, он себи приписује право да по својој вољи одреди себи наследника. 7/18 маја 1724 године он приређује крунисање своје жене Катарине. Али шест месеци касније њему долази до ушију шапутање како царица одржава недопуштене односе са лепим Монсом, управником његове личне канцеларије и братом његове некадашње драгане, који је потом оптужен за некакву безначајну кривицу и погубљен 28 новембра/9 децембра. Супрузи више не опште узајамно, не обедују за истим столом, станују одвојено; и тек 14/25 јануара 1725 године, на неколико дана пред Петрову смрт, покушаће они да се измире.

Догађај са Монсом показује Петру колико је он усамљен. Иако му више не прети нека права завера, он ипак осећа да је ухваћен у један круг који он више не може да раскине кажњавајући људе из своје околине којима је поклонио своје поверење. Он већ зна колико они вреде, али је сад одвећ касно, и њих нема ко да замени. Не може се вечито рушити да би се све поново подизало. И сами обичаји су се изменили. Петар је постао као неки анахронизам, са својим дубоко укорењеним навикама које потичу из другог једног столећа, са својом жељом да све ради он лично и да одржи своју независност према утврђеном поретку. Око себе види он један режим који је он сâм створио, чиновнике које је он лично поставио; али, изван овога режима и ових чиновника, он види само празнину. Осим тога, његова џиновска снага пољуљана је услед његове грозничаве делатности, а нарочито услед бурних пировања којима се одавао још од своје младости. Године 1722 његово здравље било је коначно порушено, и сви су рачунали да ће он ускоро умрети. Његова смрт наступила је после једног жестоког назеба што га је добио када је спасавао један чамац који је био потонуо у реку. Умро је као што је и живео, доследан самом себи. Пошто се исповедио и причестио, није се до последњег тренутка могао одлучити да се користи својом „владарском вољом” да одреди себи наследника. 27 јануара/7 фебруара 1725 године, пошто је већ изгубио моћ говора, дао је знак да му се донесе хартија и успео да напише само ове две речи које су се могле разазнати: „Дајте све”. Затим је позвао своју кћер, Ану Петровну, покушао да јој диктира, али није могао да изговори ни једну реч. Издахнуо је 28 јануара/8 фебруара.

Наступа ново доба, доба свемоћи гарде. Ова друштвена сила, која тек што беше поникла, употребљена је првипут пред ковчегом преминулога цара. Судбина Петрове реформе везана је за питање наслеђа престола, које је остало отворено и које ће бити решено силом.

(Крај прве књиге)

Белешке

1. ^{Реченице штампане курзивом дописао је Петар својом руком.}
2. ^{Јер су га вршили ландрати (Landrat) губерниски чиновници.}
3. ^{Организација власти и остаће, све до краја старога режима, нерешив проблем.}
4. ^{Примеру који је Русија дала о овој независности још у XVI веку следоваће касније Грчка, Србија, Румунија и Бугарска.}