Историја Русије (А. Јелачић) 8

ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
Писац: Алексеј Јелачић

ГЛАВА VIII.
Доба Ивана III и Василија III. Образовање великоруске државе.

Иван III ступио је на великокнежевски престо, као што рекосмо, без икакве сметње и мирно (1462.). Он је био оличен тип московског владара: опрезан, лукав, безобзиран, стрпљив у очекивању резултата свога рада и постизавању својих циљева. По тестаменту свога оца он је добио преко половине земаља и прихода велике кнежевине. Његова су му браћа била подређена. Кад је неки од млађе браће умирао без деце, његов удео прелазио је у руке великог кнеза. Исто је тако у његову власт прешао било куповином, било по тестаменту, било понекад и путем насиља читав низ кнежевина, чак и једна »велика« — јарославска. Процес је при том био од прилике овај. Приморани да предаду своје баштине великом кнезу, локални кнезови губе ове баштине, добијајући друге ван свога завичаја; губе и наоружане своје слуге (»бољаре« и »бољарску децу«), који одлазе у службу великог кнеза, па најпосле и они сами ступају у дворску и војничку великокнежевску службу, док московске власти чине насиља у новоосвојеној покрајини, гонећи елементе опозиције и локалног сепаратизма.

Са »Господином Великим Новгородом« односи су били веома затегнути. У граду је и даље трајала социјална борба господе и пука; и у спољној политици они су имали различну оријентацију. Господа су у већини била наклоњена Литванији, док је пук волео више великом кнезу московском. Год. 1471., одржавши неку врсту земаљског сабора, са својим вазалима духовним и световним, велики кнез Иван објавио је рат Новгороду, узевши за повод његов савез са пољским краљем Казимиром IV. На реци Шелоњи новгородска војска била је побеђена, Новгород освојен и присиљен на плаћање велике казне и на предају московским господарима свију вођа литванске, односно господске странке. Душа ове странке, Марта, звана »Посадница«, удовица посадника Борецког, била је заробљена и интернирана, док су њени синови, као и остали вођи њене странке, изгубили главу. Са овом трагичном епизодом везана је лепа легенда. Вечерао је код Марте кратко време пре ових догађаја свети Зосим; три пута је он погледао на госте и три пута је погнуо главу и онда није више ништа ни јео ни пио. Када га је домаћица запитала шта значи ово његово понашање, Зосим одговори: »Погледах на твоје госте, па видим да неки седе без главе.«

Кроз неколико година Иван је нашао начина да сасвим укине новгородску самосталност. Или је он потплатио новгородске посланике, или су га они случајно ословили са речју »господару« у место »господине«, тек он је од тога направио велики дипломатски сукоб и тражио је од слободног града изјашњење »какво господарство они хоће«? На њихов одговор, да се ту ради о омашци, Иван им је јавио, да ће код њих увести исто »господарство«, као што га има и Москва. После тога градска независност била је укинута, бирање градских магистрата и држање већа забрањено, чак и само велико звоно, које је сазивало грађане на збор, однесено је у Москву (1478.). — Кроз неколико година многобројне новгородске породице, међу њима нарочито бољарске, биле су пресељене у пределе Велике Кнежевине, док су њихове земље и куће додељене московским досељеницима. Мало после, Иван је освојио и Вјатку или Хлинов, новгородску колонију на североистоку, (1485.). Потчинивши својој власти и Псков, он је укинуо градске републике у Русији. Без икакве борбе освојио је Иван и тверску велику кнежевину, пошто је велики кнез тверски, напуштен од својих бољара, који су прешли на страну Москве, побегао у Литванску (1485.). На тај је начин Иван стварно ујединио врло велики део великоруског племена. Када је његов син укинуо формалну самосталност Пскова и рјазанске велике кнежевине (1520.), која је још за време Ивана потпуно ушла у оквир московске политике, онда је ово уједињење било свршен чин.

Поред тога и Иван и Василије развијали су акцију у западном и југозападном правцу, у пределима, где се састају племенске границе Великоруса, Белоруса и Малоруса. Овде су се налазила читава гнезда сиромашних кнежева, који су, уз атрибуте државне власти, држали само незнатне баштине. Ови су се кнежеви колебали између Москве и Литванске, те су се због њих, као и због много важнијег Смољенска, доста великог утврђеног града на горњем Дњепру, обновиле дугогодишње размирице између Москве и Литванске. Удадба кћери Иванове, књегињице Јелене, за великог кнеза литванског Александра, не само да није побољшала московско-литванске односе, него је још дала повода Ивану, да се жали на нека ограничења верске слободе његовој кћери, која она трпи код свога мужа и да у томе нађе разлога за нове дипломатске сукобе. За време ових сукоба московска дипломатија истакла је тезу, врло значајну, о јединству свеукупне руске земље, о праву Ивана, као баштиника »од старине«, не само на Москву, него и на Смољенск, Черњигов, Кијев и уопште на »целу руску земљу«. Московски велики кнез, његов двор, влада и дипломатија активно су радили на сверуској политици. Као последица тога дошао је рат с Литванском, у коме је московска војска постигла велике успехе (1500.).

Велика московска држава Иванова успела је да се потпуно ослободи од зависности према Златној Хорди. Изведено је то било на доста драматски начин: Иван уместо да побожно пољуби »басму« (вероватно неку врсту повеље, слике или можда и неког одела ханова), коју су му донели посланици ханови, бацио је себи под ноге и, изгрдивши посланике, избацио их је напоље, паје онда наредио да се ошишају и протерају из земље. Хан је због тога узалуд навалио на Москву. Иван се сам показао том приликом донекле као кукавица; али потпуна независност Москве била је постигнута (1480.). До душе још и даље Москва је морала да страда од различних ханата и да и крв и новац и скупо крзно жртвује, бранећи своје пределе, односно купујући своју сигурност, али то је бивало све само с времена на време. Од тог времена Иван се почео именовати самодржац, реч која је у то време значила независност према непријатаљу, без обзира на унутрашње уређење државе.

У акту формалног збацивања татарског јарма изгледа да је Иван био највише потицан од своје друге жене, Софије рођене царске принцезе Палеологове. Посредовањем папе, Зое или Софија Палеологиња дошла је у Москву и постала великом кнегињом московском (1472.). Од тог времена двоглави византиски орао постаје московски државни грб, уз слику Светог Ђорђа победника, и на московском двору уводи се византиски церемонијал. Шта више, московски велики кнез почиње да себе сматра главом православља и наследником византиских царева. Москва добија карактер и значај »трећег Рима«. Након различитих дипломатских и књижевних покушаја у том смислу, старац Филотије формулише већ за владе Василија III (негде око 1514.) ову теорију у врло прецизним речима: »Два су Рима пала, трећи Рим (т. ј. Москва) стоји; четвртога неће бити.« Софија и од ње уведени обичаји деловали су веома озбиљно и на унутрашње прилике у Русији, велики кнез све је више постајао »господар« у правом смислу. Иван је мање водио рачуна о мишљењу и жељама својих бољара, и то баш онда када је бољарски сталеж добио нарочити сјај, примивши у своју средину, поред старих московских бољара без титуле, још и много великих и удеоних кнезова са њиховим бољарима. Та маса високе господе била је распоређена јерархиски тако, да су се на првом месту налазили бивши велики кнежеви и најважнији удеони, онда су долазиле старе московске бољарске фамилије, које су заједно са Даниловићима изградиле мрсковску државу; испод њих видимо већину удеоних кнежева и бољара бивших великих кнежева; најзад, на најнижем ступњу дворске јерархије налазе се бољари бивших удеоних кнежева и неки од тих кнежева најмањег значаја. У тој јерархији налазе се зачеци врло важног московског обичаја званог »мјесничество«, о ком ћемо касније поближе говорити. Шаренило дворске средине и сложеност и супротност интереса појединих њених група давали су московском господару, који је постао поглавар већине Великоруса, супруг византиске принцезе и наследник »василевса« могућност, да покаже своју ванредну надмоћност над целим друштвом и самим његовим врховима. Приликом једне велеиздајничке парнице, која се водила већ за време Василија III против конзервативних бољара и Ивана Бекљемишева међу њима, нађено је, да је у интимним разговорима, због којих је био погубљен, Бакљемишев оптуживао Софију, да је »променила« добре старе московске обичаје, уздрмавши тим саме темеље државе.

У Москву тих времена допрли су и понеки одјеци Ренесансе. Беху предузети радови на улепшавању резиденције московских владара; обновљени су неки московски храмови, по замисли и упуствима знаменитог болоњског архитекте Аристотела Фијоравенти, који је са собом довео велики број понајвише талијанских мајстора. Фијоравенти је радио и на преуређењу руске војске са техничке стране, а он је учио московске Русе и да праве цигле и да пеку креч. Тада су већ одлазила московска посланства у туђе земље, а на обалама Москве су се јављали посланици и агенти страних владара. Радило се чак и на закључивању брачних веза између московских Даниловића и Хабзбурговаца.

За боље, и то централистичко, уређење државе важан је. био судски законик великог кнеза Ивана (»Судебник«, 1497.), у ком су прописана правила судског поступка и судске таксе, да се сузбије неправедност и подмитљивост судаца. Запажа се јака брига и о одржавању јавног реда. То се највише види из претње смртном казном за опасне злочинце, која се тада први пут јавља у једном руском световном законику. Једина, али веома важна одредба тог законика тиче се односа земљепоседника и сељака: једино о јесенском Ђурђев-дану сељаци имају право да напусте земље поседника на којима су радили као закупци земље.

Као што су се у Москви јављали гласници Ренесансе, тако су се осетили и утицаји ране Реформације, завијене у локалне облике неке рационалистичке секте (»јерес жидовствујућих«) и покрет за секуларизацију манастирских имања, т. ј. њихова прелаза у руке световњака, у првом реду државне власти, с тим да се калуђери потпуно предаду богоугодном животу место да буду велопоседници и феудална господа, која ратује и управља. Та питања усталасала су московски црквени живот, тако да су се јавила два црквено-политичка правца: Јосифљани и Њестјажатељи. Први су тако названи по имену свога вође Јосифа Сањина, игумана богатог и врло утицајног манастира на Волоку Ламском, недалеко од Москве; а други су добили своје име зато што су тражили да се калуђери не баве »стјажанијем«, т. ј. да не буду похлепни за земаљским добрима, у првом реду за великим земљишњим поседима, који су манастири стицали у огромним рззмерима, благодарећи благочестивим даровима мирјана и путем пословних трансакција. Јосифљани су устајали против сваког слободоумног покрета или мисли (игуман Јосиф, писац веома значајног трактата под насловом »Просветитељ«, изустио је чувене речи: »Свима гресима је мати мњење, т. ј. мисао; мњење је други пад«), они су одлучно бранили неприкосновеност манастирских имања; у државној политици били су присташе јаке јединствене и неограничене власти московског великог кнеза, који је »свима господарима руске земље господар, и на чију судску пресуду нема призива«; шта више »Јосифљањи« су прелазили у праву идолатрију власти: према Јосифу, владари су »богови и синови вишњега«! Овако схватање његових прерогатива од стране »Јосифљана« вукло је великог кнеза на њихову страну. Али и према »Њестјажатељима« Иван III осећао је извесно лично расположење, зато што су били донекле толерантни у верском смислу, (а и сам Иван је био близак рационалистима), и што су они тражили секуларизацију манастирских имања. Ова пак мера очигледно је ишла у прилог јачању велико-кнежевске власти. Иван је у томе смислу спадао у ред оних владара тога доба, којих је било пуно у западној Европи, а који су тежили да приграбе велика црквена имања. При том им је врло добро дошло идеолошко образложење те пљачке са еванђеоским текстовима и принципима високог морала. »Њестјажатељи« су се груписали око св. Нила Сорског, пустињака и верског занешењака и проповедника необичне моралне чистоте и високог духовног полета. По својим назорима Нил се приближавао мистичкој секти светогорских »исихаста«. Уз Нила су ишли и такозвани заволжски старци, писци оштрих полемичких посланица против Јосифа. »Њестјажатељи« су бројали међу своје и калуђера Васијана, бившег кнеза Василија Патрикејева, који је настрадао у сукобу са Софијом и њеним сином; Василијем. Преко Васијана, изванредно образованога и за своје време филозофски и верски врло напредног човека, аутора многобројних значајних списа и уредника руске Крмчије, »Њестјажатељи« су били везани са бољарском опозицијом, и ово их је упропастило у очима Ивана III. Већ на црквеном сабору године 1503. »Јосифљани« су добили већину и потпору великог кнеза, али још нису могли да прогурају све своје захтеве. За време наследника Иванова, Василија III, још више склоног аутократији, дошло је и до формалних црквених и политичких прогона »Њестјажатеља«. Јосип није доживео пуну победу својих идеја, као што ни Нил пораз своје групе. Највиђенији људи у обе групе за време Василија III беху мећу »Јосифљанима« митрополит Данило, међу »Њестјажатељима« калуђер Максим звани Грк, који је дошао у Москву из Свете Горе, а боравио је једно време и у Фиренци, где је постао следбеник Савонаролин. Човек великих врлина и изванредног образовања, Максим се умешао у московске борбе, корио је руске незналице а и самог великог кнеза због самовоље и раставе брака, па је допао затвора поглавито због веза са неким бољарима из опозиције.

За време Василија III, који је 1505. наследио свога оца, није било ниједног озбиљног покушаја да се промени, а камо ли да се обори аутократски курс политике. На двору Василија III ретко кад, и то само у свечаним приликама, сазивале су се седнице великог бољарског савета т. зв. Бољарске Думе. Ни на тим седницама није Василије волео слободних речи; једном је приликом чак истерао са седнице једног слободног говорника-бољара. Све послове обављао је велики кнез у својој приватној соби, заједно са неколико љубимаца у рангу »дијака« т. ј. секретара. Свесно је потискивао са управе земаљску аристократију, а уводио је прве почетке личног режима и бирократије сасвим налик на своје западноевропске другове. Пошто су биле укинуте мале независне државице (Псков, Рјазан, Сјеверск), Василије је скренуо пажњу на многобројне кнежеве, т. зв. књажата, који нису сачували права на самосталност, али су имали своје дворове, војне одреде, право веома широке сењоријалне полиције и правосуђа и финансиску аутономију. Многе од њих Василије је силом иселио из њихових старинских гнезда, а многима је наредио да разоре своја утврђења од дрва и земље. Ипак је, и поред ових мера, московска провинција остала за време Василијево са приметним феудалним обележјем.

Владавина Василија III у главном се може сма-трати као наставак и право продужење владавине његова оца; готово се не може изнети никаква нова јача црта ни у спољњој, ни у унутрашњој политици, ни у законодавству, ни у цркви, ни у књижевности и политичкој публицистици, која се толико развила у доба Ивана III. Василије III, и поред великих неуспеха у рату са Пољском (нарочито је тешко настрадала московска војска у битци крај Орше 1514.) ипак је добио од пољско-литванске државе смољенску област — упола белоруску упола великоруску, — и продро је у област сјеверску, где су измешана сва три руска племена. Настављени су и покушаји да се уреде везе са Западном Европом, те је Москву два пута посетило посланство римског цара. Посланик, барон Сигмунд Херберштајн, у једној одличној књизи, написаној на латинском језику, изнео је своја опажања и драгоцене податке о московској Русији. Ова књига, која и сада још служи као један од најбољих извора за познавање Русије XVI столећа, у своје је доба била право откровење за европски свет, јер га је упознавала са Московијом, земљом готово исто толико дивном, као што је била дивна пре кратког времена откривена Америка.