Историја Русије (А. Јелачић) 24
| ←< 23. глава | Историја Русије Писац: Алексеј Јелачић |
ГЛАВА XXIV.
Друга руска револуција
Сви су очекивали револуцију, али је она ипак дошла некако изненада. Према причању Родзјанковом цар се већ спремао да именује нову владу, која би уживала поверење народа, аи се у последњи час предомисли и напусти своју резиденцију. Одлазећи у Могиљев, у седиште Врховне Команде, цар је оставио министру председнику указ о одгађању Думе. 25. фебруара кнез Гољицин изненада попуни указ, усред већања Думе о апровизацији престонице, у којој су почели штрајкови и нереди по улицама. У ноћи 26/27. председник Думе добио је тај указ. Дума му се није званично одупрла, али, пошто је у граду отпочела анархија и прави грађански рат, а влада се налазила у очигледној парализи, Дума на приватној седници од 27. фебруара изабере »Привремени Одбор« с циљем, да сузбије анархију и да се побрине о личној и имовној сигурности. Следећег дана, пошто су се и трупе побуниле, образован је Савет радничких и војничких депутација. Савет је био очигледно револуционаран. Цар је из Могиљева упутио против побуњеника специјални одред старог генерала Иванова, али му железничари нису дали да се приближи Петрограду. После тога цар је покушао да повери образовање владе Родзјанку, али је то већ закаснило. Петроград је био у револуцији. Цар, који је покушао да продре у Царско Село, нашао се, и против своје воље, у главном стану команданта северног фронта, генерала Руског. Ту, у Пскову, пошто је прикупио мишљења свога начелника штаба и свију заповедника фронтова, који су, изузимајући једног, тражили његову абдикацију, цар је дао спремити текст ове абдикације, коју је и предао члану Државног Савета Гучкову и члану Државне Думе Шуљгину, који су му дошли. О овим одсудним часовима пише цар у свом дневнику ово: »2. марта, четвртак. Изјутра ме је посетио Руски и прочитао врло дугачак разговор који је водио на апарату с Родзјанком. По његовим речима, стање је у Петрограду такво да министарство састављено од чланова Думе није у стању ништа да учини, јер се против њих бори есдековска партија у лицу радничког комитета. Потребна је моја абдикација. Руски је послао овај разговор у Главни Штаб Алексејеву, и свима главним командантима на фронту. У 12 часова ноћу стигли су одговори. Ради спасења Русије, и да би војска остала на фронту, ја сам се решио на овај корак. Ја сам пристао, и из Главног Штаба су ми послали пројект манифеста. У вече су из Петрограда стигли Гучков и Шуљгин, са којима сам разговарао, и предао им потписан и поправљен манифест. У један сат по поноћи отпутовао сам из Пскова, са тешким осећањима; око мене издајство, кукавичлук, обмана.«
Док су се у Пскову водили преговори, била је већ именована у Петрограду Провизорна Влада, која је, примивши царску абдикацију, одмах ступила у додир са новим царем Михајлом Александровићем, братом цара Николе II. После дугог размишљања и дискусије, велики кнез Михајло потписао је следећи проглас:
»Тешко бреме поверено ми је вољом мога брата који ми је-предао Императорски Сверуски Престо, у време беспримерног рата и народног врења. Одушевљен, са целим народом, мишљу, да изнад свега стоји добро наше Домовина, примио сам се овога, чврсто решен да само у том случају останем на врховној власти ако тако буде воља нашег народа, који је надлежан свенародним гласањем, преко својих предетавника у Уставотворној Скупштини, да одреди форму владавине, и нове основне законе Руске Државе.«
Великом кнезу Михајлу није било суђено да у Русији «влада; наклоњен више тихом породичном животу, без икаквих политичких амбиција, скроман, он је повучено живео и за време Револуције, док га нису бољшевици ухапсили, интернирали на истоку Русије и једном приликом убили.
Хронолошка шема главних догађаја Фебруарске Револуције изгледа овако: 1. Прва влада кнеза Љвова, од 2. марта до 2. маја; чисто грађанска са једним социјалистом (Керјенским), коалиција кадета и умеренијих елемената. II. Друга влада кнеза Љвова, или продужење Прве Владе, али без Гучкова (министар војни) и Миљукова (министар спољњих послова); у њу улазе два социјал-демократа, један народни социјалист и социјални револуционар Чернов (вођ странке и њен главни идеолог), т.зв. »сељачки министар«, који преузима министарство пољопривреде. Ова влада грађанско-социјалистичке коалиције траје од 2. маја до 2. јула, када избија прва акутна криза, услед проглашења аутономије Украјине од стране већине владе, те кабинет Љвова одступа. После угушења бољшевичке буне у Петрограду и дугих и мучних преговора образује се: III. Друга коалициона влада или прва влада Керенског, састављена у главном од кадета и социјалиста, која траје до 28. августа; онда у вези са покретом генерала Корњилова избија дуга криза, и након још дужих и тежих преговора и одуговлачења долази до IV. Треће коалиционе владе, или друге владе Керјенскога, која је трајала до 25. октобра када су је оборили бољшевици (»Октобарска Револуција«).
Свака од ових влада била је слабија од своје претходнице, и свака је имала да преживи читав низ мањих али тешких унутарњих криза, које су, уз веома тешку и неповољну спољњу ситуацију, довеле коначно до пропасти провизорне грађанске републике. Главна карактеристика ових влада биле су слабост, односно бескрајне и неограничене политичке слободе за све, које су се претварале у анархију. Све четири владе настављале су рат, иако веома лабаво.
20. и 21. марта Немци су извели један јак напад на положаје руских трупа, које су чувале линију реке Стохода, на месту где су се спајали западни и југозападни фронт. Показало се да је руска војска јако ослабљена, да страже нису будне, да читави пукови неће да се боре. Док су се неке јединице још добро држале, друге су кукавички напуштале положаје без довољно разлога, или су се држале пасивно. Немци су нанели руским трупама тешке губитке, нарочито је много Руса том приликом заробљено. Ова жалосна лекција није послужила као озбиљна опомена Русији. Шта више, дошло је на многим деловима фронта до лудога »братимљења« Руса са Немцима и другим противницима. Руске трупе су биле деморалисане, а Немци су успевали да много штошта сазнаду о стању руских положаја и њихових трупа. Међутим, ипак Русија самим фактом свог учешћа у рату задржавала је на својим фронтовима големе масе противника. Овакво, чисто пасивно, вођење ратних операција није давало никакве наде на успех и скори завршетак рата. Савезници су тражили од Русије више активности. Врховни командант, велики кнез Никола Николајевић, кога је приликом абдикације вратио на његов положај последњи цар, био је одмах од Привремене Владе разрешен дужности. Његов наследник, начелник штаба Врховне Команде, генерал Алексјејев дошао је у сукоб са Привременом Владом и био је стављен на расположење. Њега је заменио главнокомандујући на југозападном фронту, један од најпопуларнијих руских војсковођа Светскога Рата, армиски коњички генерал Брусилов. Брусилов је спадао у ред дворских генерала и миљеника, али је умео вешто да се прилагоди не само либералној и онда либерално-социјалистичкој Привременој Влади, него и бунтовном расположењу својих војника. Ипак, као прави војсковођа, Брусилов је тражио да се отпочне офанзива, ако се не може закључити мир. Министар војни у другој влади кнеза Љвова, Керенски, бацио је сву снагу свога беседничког дара на агитацију међу трупама, у прилог офанзиве. Масе других агитатора радиле су у истоме смислу. 18. и 19. јуна 1917. руске су трупе, поглавито на југозападном фронту генерала Гутора, који је заменио Брусилова, прешле у одлучну офанзиву; нарочито је тежак задатак пао у део трупама армиског генерала Корњилова, једног од легендарних јунака рата. Руска артиљерија, пуцајући невероватном снагом и прецизношћу, рушила је јака утврђења противника и нанела му веома тешке губитке. Руске трупе знатно су напредовале, задобивши велики ратни плен и заробивши масу непријатеља, већином аустро-угарских часника и војника. Али, убрзо је дошло до промене расположења код Руса, и њихова је офанзива била заустављена. Стратегиски значај ове офанзиве био је ипак огроман. Централне силе опет су морале да пребаце масе својих трупа на руски фронт и тиме је положај западних савезника био знатно олакшан. Заменивши на више места непоуздане аустро-угарске јединице одличним немачким трупама, централни савезници су почетком јула прешли у контраофанзиву, опет на југозападном фронту. Неколико руских пукова нису ни бранили своје положаје. Руски фронт био је на више места пробијен и дошло је до повлачења, а понегде и до бегства руских трупа у потпуном расулу. Генерал Гутор био је смењен, а на његово место би постављен знаменити Корњилов. Чињени су очајни покушаји да се ситуација спасе; отпочета је доста успела офанзива на румунском фронту. Генерал Брусилов био је, као недовољно јака личност, стављен на расположење, а на његово место дође Корњилов, у кога су полагане највеће наде. У Министарству Војном постао је стварно министар, иако званично само заменик министров, терориста Борис Савинков, у кога су такође полагане наде, да ће заједно са Корњиловом завести ред и очувати војску бар од даљег расула. Уместо разговора и агитације почели су примењивати драстичније и много убедљивије мере.
Да би скренула пажњу земље на изванредно тежак положај, Привремена Влада сазове »Државну Скупштину« у Москву, (12. августа) састављену од свију бивших чланова Државних Дума и масе делегата најразноврснијих организација. Ту је водио главну реч Керјенски, али највећа пажња свију беше обраћена врховном команданту. Ствар је домало добила карактер личног сукоба између Председника Владе и Врховног Команданта. Уз првог била је већина социјалистичких, а уз другог либерални и конзервативни елементи. Бојећи се евентуалног ојачања руске војске, Немци су за то време предузели нову офанзиву. У позадини су њихови агенти бацили у ваздух огромна војна слагалишта у Казану, искористивши злочиначку непажњу страже, док је главни удар на фронту био извршен на линији западне Двине до Балтичког Мора. Немачке лађе потпомагале су копнену акцију. Руска војска се повукла готово без борбе; Рига је пала у руке Немаца, који су тамо добили огроман плен. Са великим напором пошло је за руком зауставити руске трупе на другим одбранбеним линијама у правцу према Петрограду. Најближа околина генерала Корњилова убеђивала га је о неопходној потреби корените промене курса: требало је натерати Привремену Владу или да се покори његовим одлучним мерама или да одмах поднесе оставку. Совјетске организације на фронту и у позадини требало је да буду распуштене, петроградски Совјет, ово легло екстремиста, да буде растеран, а петроградски гарнизон разоружан, фабрике и железнице милитаризоване. Корњилов је веровао да има на својој страни већину Владе са самим Керјенским, али је одједном избио некакав неспоразум, који све досада није, потпуно расветљен, као што нису расветљене и друге појединости целог догађаја, који је влада прогласила Корњиловљевом буном. Несуђени диктатор остао је одједном готово усамљен, јер није нашао озбиљне помоћи ни у војсци, ни у позадини. Неколико заповедника појединих фронтова, односно армија, међу њима и, генерал Дењикин, били су ухапшени одмах, чим су ставили влади до знања да су солидарни са Врховним Командантом. Влада је наредила да се Корњилов смени и ухапси. То је извео бивши врховни командант генерал Алексјејев, коме се Корњилов драговољно предао, да би избегао страхоте грађанског рата. Неколико дана Русијом је управљао директоријум на челу са Керјенским, под јаком контролом централних совјетских организација. Керјенски се прими и врховног заповедништва над трупама. У међувремену влада је распустила парламенат и прогласила републику. Суверена Привремена Влада стварно није имала за собом готово никога. А и Немци нису остали пасивни. Њихова флота загосподарила је на Балтичком Мору. Она је помогла да се поседне Моонзуско острвље. Окупација тог острвља јесте ваљда најжалоснија страница руске ратне историје: огромни деморалисани гарнизон предао се Немцима са одушевљењем. Једино су спасле част руског оружја неколико руских ратних лађа, које су се бориле јуначки и очајно.
Револуција, тако су многи мислили с почетка, била је производ разочарања народа и војске у способности владе да победнички заврши рат. Главна и прва сврха Револуције, према томе, требала је да буде у снажењу војске и земље, да би се постигла што потпунија победа. Али за циљеве рата маса народна није имала много смисла, и та незаинтересованост маса почела је врло брзо да избија на површину. Да би ово расположење постало активно требало је још само да слободно почну утицати на развој догађаја две чињенице: са једне стране интернационална и пацифистичка пропаганда извесних кругова руских социјалиста, нарочито руске социјалистичке емиграције (од Лењина преко Троцког до Чернова), и са друге стране непосредна акција дефетиста сваке врсте, и Немаца. Ове три ствари: 1) несвесни пацифизам услед крајње заморености маса и војске, 2) свесни пацифизам левог крила руског социјализма, и 3) акција плаћеника и Немаца, — поклапајући се међусобно — стварале су веома неповољне услове за продужење рата. У првим изјавама Привремене Владе истакнути су веома одлучно мотиви борбе до пуне победе и сагласности са савезницима; али већ 3. марта представник петроградског Совјета (социјалдемократски посланик Чејиџе) отворио је седницу речима: »Нека живи светски пролетаријат! Подигнута је застава међународног пролетаријата!«... Стављена је, дакле, на дневни ред идеја међународне пролетерске солидарности, која је имала да докрајчи рат, не водећи рачуна о груписању ратујућих држава. »Дошло је време,« говорио је петроградски Совјет у прогласу (од 14. марта) на »народе свега света,« »да се поведе одлучна борба против освајачких тежња влада свију земаља, дошло је време да народи узму у своје руке решавање питања о рату и миру.« Додуше, исти Совјет обраћао се и на народе Централне Европе позивајући их да »стресу ланце свог самодржавног уређења.«
И Привремена Влада је под утицајем револуционарних организација и штампе, на првоме месту Совјета, објавила ускоро (28. марта) један проглас на руско грађанство, у коме се о рату говори на овај начин: »Остављајући вољи народа да, у уској заједници са савезницима, реши сва питања у вези са Светским Ратом и његовим завршетком, Привремена Влада сматра за своје право и за своју дужност, да већ сада изјави да циљ слободне Русије није у владању над другим народима, у одузимању свих њихових националних добара, у насилном освајању туђих територија, него у осигурању сталнога мира на основу самоодређења народа. Руски народ не тражи да ојача своју спољну моћ на рачун других народа, као што му није ни циљ да икога подјарми или понизи. Али? у исти мах, руски народ неће допустити да његова домовина изађе из великог рата понижена и ослабљена«. Привремена Влада, попуштајући у неколико Совјетима, у главном је ипак радила у духу међусавезничке солидарности. Али још истог дана, на Сверуској Конференцији Делегата Радничких и Војничких Совјета, чули су се захтеви, и затим је (30. марта) прихваћена резолуција, у којој се тражило да влада предузме енергичне кораке за остварење мира.
Када је Миљуков, саопштавајући савезницима препис прогласа Привремене Владе од 28. марта, пропратио своје саопштење нотом која констатује »свенародну жељу да се Светски Рат доведе до одлучног краја,« ова је нота изазвала праву буну против Привремене Владе, услед чега је дошло до одступања министра спољњих посдова и министра војног, те до коалиције између социјалиста и либералне буржоазије. Тада су се сви социјалисти веома много уздали у штокхолмску Социјалистичку Конференцију, сазвану са програмом: »Борба против измирења странака, обнова класне борбе, захтев да се одмах обуставе непријатељства, и да се мир закључи без аиексија и контрибуција, на основу самоодређења народа.« У званичан програм Прве Коалиције ушло је начело мира »без освајачке политике и кажњавања контрибуцијом...«
Међутим, већина социјалиста и совјета, стицајем прилика, била је принуђена да настави рат. Више него резервисана политика Централних Сила, чак и немачке социјал-демократије, исто као и расположење Антанте, па и већине њених социјалиста, све је то говорило руским социјалистима да треба водити не само активну политику мира него и активну политику рата. Било је јасно, да ће и пријатељи и непријатељи само онда водити рачуна о револуционарној Русији ако она буде војнички јака. Отуд је произашла интензивна акција совјета и владе да се ојача војска и припреми општа офанзива. Услед тога се између владе и социјалистичких странака са једне, и већине народа и војске са друге стране, отварао све дубљи јаз, док незадовољство маса нису одлучно и успешно искористили бољшевици, вешто агитујући против рата.
У вези са проблемом рата и мира стајао је и проблем организације војске, али сви покушаји да се реши ова мало необична »квадратура круга«; т. ј. да војска буде најслободнија у свету, а да се у исто време покорава дисциплини, остали су потпуно јалови.
Из почетка је изгледало да Привремена Влада ужива опште поверење; у Петрограду се међутим одмах опажало да постоји јака акција социјалистичких елемената совјета, који су били спремни давати поверење Влади само под извесним условима. Такво стање у средишту државе утицало је неповољно на расположење целе земље, па су веома брзо почели да избијају сукоби и у провинцији између три фактора власти: владиних комесара, који су заменили гувернере и вицегувернере и отпуштене среске начелнике, совјета и егзекутивних одбора друштвених организација претежно грађанско-либералног карактера, и совјета радничких и војничких депутираца, у којима су социјалисте водиле прву реч. Овоме треба додати још две чињенице: распуштање старе полиције, коју није могла да замени на врат на нос створена милиција, и методе нове владе, која није хтела да се служи атрибутима принудне власти него је сву наду полагала у морално начело уверења и поверења. Основни принцип државне управе за Привремену Владу био је: драговољна послушност слободних грађана према влади коју су они сами створили; она — према прогласу од 26. априла — тражи ослонца не у физичкој него у моралној снази. Овај идеалистички утопизам лепо се види не само из безброј прогласа и решења владе, већ нарочито из говора кнеза Љвова на свечаној седници (27. априла), пригодом годишњице отварања прве Државне Думе; он ту каже између осталог: »...Велика руска револуција заиста је дивна у свом величанственом мирном покрету...« »дивна је сама суштина њене идеје-водиље — слобода руске револуције прожета је елементима светског васељенског карактера.«
Поједине народности и поједине покрајине тражиле су за себе слободу, — неке чак и одвајање (као Финска), или федерацију (Украјинци, Ести, Татари), или бар широке автономије (Козаци, Сибир), и одвојену војску. Оваки захтеви, понекад ултимативне природе и веома опасни, нарочито с обзиром на рат, угрожавали су животне интересе руске државне целине. Влада је покушавала да одгоди национална питања, као и сва остала важна државна питања, до сазива Конституанте; али у томе није успела. Украјина је добила покрајинску владу, те локални парламенат (»Централна Рада«), а формирање свакојаких националних пукова веома је нашкодило руској армији као целини и вођењу рата.
Решење аграрног питања Привремена Влада је у сваком случају хтела да одгоди до сазива Конституанте; а баш у овом питању масе нарочито нису могле ни хтеле да схвате овако одлагање, и аграрна анархија ширила се по целој Русији, почевши од самовољног искоришћавања властеоских ливада за пашу стоке, па све до паљења и рушења кућа и господарских зграда велепоседника, и убијања самих спахија и других поседника. При том су нарочито јако страдале сеоске фабрике и културне институције, па чак и државна добра и имања самоуправних тела.
У лето и с јесени године 1917. Русија је постала земља без власти, запаљена с једног краја на други пожаром социјалне и националне револуције. Управљачи су били без воље и без снаге, а све су више дизали главе екстремни елементи окупљени око бољшевичких вођа.
Већ сам њихов програм значио је револуцију без компромиса. Његове главне тачке биле су ове: 1) тежња за централистичком организацијом: »Водећи органи нипошто не треба да се стварају на темељу избора«, треба да су образовани од свесних револуционарних вођа, који ће водити покрет, а неће тек ићи иза маса чекајући да ове постану свесне својих интереса; 2) неопходно је не пропустити тренутак револуције, када вође странке треба да приграбе власт у руке, у интересу остварења »диктатуре пролетаријата и сељаштва«; 3) неопходно је употребити тактику грубе силе, да би се запалиле масе и ушао у њих револуционарни ентузијазам; 4) да би се на страну пролетаријата привукла и ситна сељачка буржоазија, туђа социјализму, потребно је дати јој могућност да присвоји себи сву спахиску земљу и имовину; 5) још резолуцијом из године 1906. тражи се, као неопходна, борбена и бојна припрема маса, да би ове могле приступити важном задатку рушења државног, напосе полицајног и војног апарата: 6) напуштајући строго марксистичко схватање, бољшевици су још године 1906. сматрали неопходним »Совјете«, и то не само као искључиво страначке органе радничког пролетаријата него и као основне ћелијице нове владе, састављене од заступника револуционарне демократије, »поименце и сељака, војника и морнара.«
Тактички план акције, од самог почетка, замислио је Лењин. Владимир Илић Уљанов, Лењин, рођен је године 1870. у Симбирску, и по своме пореклу припада руској средњој бирократији. Револуционарно расположење јавља се код њега врло рано, а избија снажно на универзитету у Казану, под двоструким утицајем: непосредним, његова старијег брата — народњака-терористе, који је главом платио за своју акцију — , те књишким, нарочито оним Карла Маркса. Његова је наука синтеза руског револуционарног народњаштва и идеја марксизма, које Лењин схвата као теорију и апологију окрутне социјалне револуције. Са радницима имао је Лењин непосредна додира већ од своје младости. Тада је било у Русији доба цветања легалног књишког марксизма, на ком је пољу Лењин убрзо стекао велико име. Али се још више истакао тајном револуционарном пропагандом међу радницима, која је и довела до стварања социјал-демократске(радничке) странке (1898,). Прогнан из Русије, Лењин је живео неко време у изгнанству, па се године 1905. вратио у Русију, где је додуше остао у позадини, припремајући коначни програм и тактику бољшевизма. Након неуспеха прве револуције Лењин је поново напустио отаџбину, те је боравио све до априла године 1917. у иностранству, у сталној борби са мењшевицима и с опортунизмом у својој странци. На интернационалним социјалистичким конгресима ратовао је против реформистичких и патриотских тенденција, а за време рата је највише радио за састанак интернационалних конференција у Цимервалду и у Кинталу. Он је тада добро увидео револуциокарне могућности у вези са искоришћавањем ратних недаћа у Русији, па је врло радо прихватио предлог да пође у Русију преко Немачке. Овај је предлог можда потакао сам немачки генерал-штаб; с тога су руски родољуби Лењина и осуђивали као велеиздајника и слугу немачког империјализма. Он је узео на се задатак да изазове међународну социјалну револуцију са сврхом општег ослобођења. За оваки циљ сва су средства била, по његову уверењу, добра и дозвољена. Он је био човек нечувене душевне снаге и доследности, и невероватне агилности, безобзиран и циничан до крајности, са интуицијом правога револуционара, осим тога и тактичар првог реда, који је умео да повуче и хипнотише масе. Када се почетком априла искрцао из вагона на финској станици у Петрограду, те отишао, праћен клицањем многобројних радника, у од бољшевика поседнуту палату бивше царске љубазнице балерине Кшесинске, почео је са балкона те палаче свакодневно да проповеда своју науку, која је у прво време изгледала сулуда, али се ускоро показала као страшни мотор преврата и рушења, помоћу кога је јучерашњи емигрант-дефетист постао фактични шеф највеће државе на свету и један од вођа и диктатора човечанства.
Знамените »тезе« нове науке, Лењинова Еванђеља, објављене су у »Правди«, дневнику Главног Одбора бољшевика, 7. априла 1917., те су послужиле као први нацрт за програм Октобарске Револуције. Ту се предлаже одлучна акција у прилог мира, и то пошто пото, и против парламентарне републике, Привремене Владе и демократије, а истиче се лозинка »сва власт совјетима.« Аграрна револуција, национализација банака и радничка контрола над индустријом стављају се на дневни ред. Најзад као најактуелнији проблем проглашено је оснивање Треће Комунистичке Интернационале. Подробно излагање ових теза налазимо у каснијој књизи Лењиновој »Држава и Револуција«. (Петроград 1918.)
Занимљиво је, да је и сама »Правда« штампала тада Лењинове »тезе« са резервом, да и не говоримо о другим странкама које су их примиле као пуку лудорију. Лењин је тачно погодио жице у које је требало ударити. Иза захтева за миром захватила је најшире кругове идеја да се има одмах запленити земља и властеоска имовина. А онда је упалила и безобзирна демагогија: мржња према господи, према официрима, према »буржујима«, и према свему што има неговане руке, што носи »крагну«, и још нарочито према женама у шеширу!... Освета, крвна освета! То се тражило.
Када су видели да им социјалисте неће и не могу дати она на шта они рачунају, најактивнији елементи напуштали су социјалистичке странке, оставивши одборе као штабове без војске, те хрлећи у наручје нових апостола, који су више обећавали, и који као да нису обећавали напразно. Војну организацију ових маса извео је Троцки, који дотле није био у странци. Он је био онај бољшевички заповедник који је извео државни удар 25. октобра.
Готово без борбе пала је Привремена Влада. Исте ноћи, када су побуњени радници и морнари заузели на јуриш Зимску Палату и ухапсили чланове Прирремене Владе, на Другом Сверуском Конгресу Совјета бољшевици, који су располагали големом већином, збацили су Привремену Владу и прогласили Републику Совјета. Они саставише своју нову владу — Совет Народних Комесара, скраћено Совнарком — и обратише се свима зараћеним државама са предлогом о хитном закључењу мира. Иза првих вратоломних декрета следили су други: о поништењу државних унутрашњих и спољњих дугова, о национализацији банака, приватних железница, приватне трговачке морнарице, шума и рудника, спољашње трговине, многих грана велике индустрије, о потчињавању целокупног народног господарства држави, о радничкој контроли у творницама и радњама, о укидању сталешких разлика, о потпуном одвајању цркве од државе, о праву појединих народа, племена и покрајина руске државе на самоодређење, чак и на одвајање од целине, о укидању земстава и градских самоуправа, које су заменили Совјети, о укидању судова и јавних бележништава, о знатним ограничењима и затим о потпуном укидању слободе штампе, која је касније монополисана у рукама владајуће странке, о растеривању и забрани свију опозиционих странака, о оснивању револуционарних преких судова и изванредних комисија за сузбијање контрареволуције, саботаже и зеленаштва (то су чувене »Че-Ка«), о бирању официра са укидањем војних чинова, ордења и одличја, о замени војске црвеном гардом и тако даље и тако даље. Ми смо дали сумаран каталог најмаркантнијих мера, које су проглашене током првих месеци бољшевистичке револуције.
Власт Совнаркома и локалних његових органа доста се брзо утврдила над већим делом Русије, као и у активној војсци. Првих дана је Керјенски, који је уочи преврата успео да измакне, скупио неке трупе и с њима је покушао да збаци Совнарком, али је ово предузеће врло брзо пропало. Соварком разреши дужности врховног команданта генерала Духоњина, који је примио команду, пошто је Керјенски ишчезао без трага и гласа, и постави за врховног команданта угледног бољшевика, резервног заставника Николу Краленка, гимназиског наставника и публицисту. Криленко са одредом морнара заузе Могиљев и Врховну Команду. Иако је Духоњин одустао од борбе, ипак га морнари убише на дивљачки начин.
Међутим се Финска одвоји потпуно од Русије; у Естонској, Лотишкој и Белој Русији учињени су покушаји. да се образују самосталне противбољшевичке владе. Неколико покрајина створише своје посебне владе. То су биле: Украјина, Бесарабија, Крим, област Донских Козака; област Кубанских Козака, области козака терских, оренбуршких и уралских, Татарска Република на Волзи и Башкирска на Ками и Белој, све у Европској Русији; у Азиској Русији исто тако су никле автономне покрајине Јерменска, Ђурђијанска, Азербеџан, Сибир, области сибирских козачких војски, Туркестан, Бурјатска Република и т. д. Судбина свију ових нових формација била је у главном, са малим изузецима, слична: свуда је буктао пожар социјалне револуције, локални бољшевици дизали су буне, потпомогнути најчешће од масе демобилисаних војника,. који су јурили кућама и од Совнаркома, који је објавио декларацију о праву свију на самоодређење и независност. У ствари Совнарком је одмах почео да сузбија сепаратизам, мешајући се у борбу демократских влада са месним бољшевицима, потпомажући црвене против белих. За неколико месеци Совнарком је, уз помоћ одреда црвених гардиста и ослањајући се на локалне бољшевике, ликвидирао готово све автономне покрајинске владе. Исто тако сверуско политичко средиште, које се почело стварати у Донској Области под заштитом такозване Добровољачке Армије генерала Алексјејева и Корњилова било је уништено, и оба су генерала са својим одредом и гомилом политичара најурени да беже у степе, где су водили страшне борбе са надмоћним непријатељима.
Али још пре него што је почео на више места страшни грађански рат, били су извршени избори за сверуску Конституанту, готово на целокупном од непријатеља неокупираном подручју Русије. У изборима је учествовало више од 36 милиона бирача мушких и женских. Највећи успех су имали социјалисте револуционари, који су добили око 22 милиона гласова и већину мандата; иза њих су бољшевици, са својих девет милиона гласова, престављали само мањину Русије. Од грађанских група донекле су имали успеха, и то само у градовима, кадети. Чим су опазили да су остали у мањини, бољшевици изјавише да је Конституанта преживела, док су раније оптуживали Привремену Владу што одуговлачи са сазивом Конституанте. Видело се одмах да Конституанта неће живети. Покушаји неких социјалистичких и демократских елемената да се окупе за заштиту Конституанте нису успели. Уочи дана кад је Конституанта ипак требала да се састане, неколико бољшевичких морнара мучки побише болесне и похапшене кадете, чланове Конституанте и бивше чланове Државне Думе и Привремене Владе, лекара д-ра Шингарјова и професора-правника Кокошкина. Разуме се, да су ти морнари остали некажњени. На сам дан састанка Конституанте бољшевичке су трупе пуцале на мирне манифестанте, који су поздрављали уставотворце. Терорисана скупштина ипак је покушала да ради, прогласила је Русију федеративном демократском републиком, али је одбила да призна Совнарком. Исте ноћи, за време дискусије о аграрном питању, растерао је Конституанту један одред морнара, а неколико дана доцније била је формално распуштена.
Бољшевици су дошли на владу са лозинком да ће дати мир, хлеб и слободу. Слободу су једноставно укинули одузевши целом народу његово суверено право; уместо обећаног хлеба настала је у градовима страшна глад и невероватна скупоћа; у погледу мира Централне Силе натераше бољшевике да приме срамотни Брест-литовски Мир. Сем балтичких покрајина од Русије беху одузете Белорусија, Бесарабија (њом су завладали Румуни), Транскавказија и Украјина са Кримом. У свим тим земљама завладаше Немачка и Аустро-Угарска и ефемерне самосталне владе под надзором и туторством окупатора. Немци су добили огромне политичке и економске повластице у Русији, која је уз то платила велику ратну оштету.
Положај бољшевика био је године 1918. изванредно опасан још и за то, што су, услед продирања Немаца у Донску Област, донски козаци успели да се под атаманом Красновим отарасе бољшевика, а добровољци генерала Дењикина, заједно са Кубанцима, очистише од бољшевика Кубанску Област. У исто време бољшевици загазише у рат са чехословачким легијама, које су хтеле разоружати, а које су се бојале да ће бити предане у руке Централних Сила. Чехословачки покрет био је помаган од различитих елемената руског друштва: сељаци, озлојеђени због реквизиције хлеба, социјалистичка интелигенција и радници, озлојеђени растеривањем Конституанте, грађанство и официри, све се то придруживало Чехословацима, На Волзи је био створен нов фронт против бољшевика од Чехословака и народне војске. Сав Сибир, велик део Средње Азије, источна и југоисточна европска Русија беху збацили бољшевике. Баш у ово време на подручју, које је још остало под њиховом влашћу, бољшевици развише најстрашнији терор. Црвену гарду хитно су заменили добро организованом црвеном армијом, уз сарадњу многих искусних генерала и официра. У подруму куће трговца Ипатијева у Катеринбургу стрељани су цар, царица, престолонаследник, све четири велике кнегињице и неколико службеника и слугу, који су до краја делили судбину својих господара. Више других чланова царске куће стрељано је или у околини Петрограда, на пример гласовити историчар, велики кнез Никола Михајловић, или на Уралу у граду Алапајевску.
Под заштитом чехословачких легија састала се у граду Уфи многобројна скупштина, која је изабрала Сверуски Директоријум од пет лица са есером Авксентијевим, бившим чланом Керјенскове владе на челу, и са генералом Болдирјовим као врховним командантом. Али ускоро изби неслога и размирице на фронту и у позадини народне армије, те су бољшевици освојили поново источну Русију и протерали Сверуски Директоријум из Уфе у Омск; 18. новембра једна група официра ухапсила је директоре, а њихова влада, која се највише ослањала на сибирске демократе, прогласи војног министра Директоријума, одличног морнара, бившег јуначког команданта црноморске флоте, адмирала Колчака врховним управљачем Русије.
Док су се ови догађаји збивали на Истоку, на Западу су Централне Силе капитулирале пред Антантом и отпочело је хитно повлачење са окупираног руског подручја немачких и аустро-угарских чета, јако бољшевизованих и у расулу. Бољшевици су одмах запосели већи део Естонске, Лотишке, Литве и Белорусије. Локалне владе или су побегле, или су се затвориле у своје престонице. У Украјини побуњено сељаштво збацило је од Немаца постављеног »хетмана« генерала Скоропадског и крваво је ликвидирало његову владу. Украјински конгрес прогласи независност Украјине, објави рат Совнаркому и свечано изјави да се Украјина над Дњепром уједињује са Украјином над Дњестром т.ј. са источном Галицијом, која се онда одвојила од Хапсбуршке Монархије. Све је ово било кратког века. Бољшевици уђоше у Украјину и готово без борбе заузеше већи део њеног земљишта, са Кијевом и са Одесом. Пољаци, који су обновили своју самосталну државу, освојише украјинске земље Хумску Русију и источну Галицију. У исто време у Украјини, на Криму и у Донској Области бољшевици потукоше у више наврата Дењикинову војску и козаке. Што они нису већ тада пропали коначно, може се објаснити снажном офанзивом адмирала Колчака, који је веома успешно ратовао у источној Русији. Ови Колчаковљеви успеси изазваше највеће напоре бољшевика да се одрже. Низ стратегиских и политичких погрешака Врховне Команде и владе Колчаковљеве, његове размирице са Чехословацима, који су тежили да се врате кући, и са Антантиним преставницима, замореност његових трупа и, најзад, роварење опозиције, на. челу са есерима, — све је то олакшало посао бољшевика, који су од априла године 1919. прешли у контраофанзиву и у низу великих битака победили Колчака. Јануара 1920. Колчак је изгубио велики део свога територија, онда власт и слободу, а најзад и сам живот, пошто су га Антантини представници предали непријатељу.
Док су бољшевици дигли већи део својих снага против Колчака добровољачке трупе генерала Дењикина, донски, кубански и терски козаци обновише офанзиву. Луда политика безумног експериментисања и крвавих насиља, коју су спроводили бољшевици, уздрмала је њихову власт у Украјини. Дењикин и козаци очистише од бољшевика козачке покрајине и многе великоруске крајеве. Дењикин је већ говорио да ће ускоро заузети Москву. Пораз Колчака дао је бољшевицима могућности да баце све снаге против других противника. Бесмислена борба Дењикина са Украјинцима, која је почела на улицама Кијева, његови покушаји аграрне рестаурације, повратак спахија и њихова дивља освета над сељацима, лоша администрација, покољи Жидова, све је то довело до брзог пропадања целе акције генерала Дењикина.
До марта 1920. бољшевици су сузбили своје многобројне противнике, па и Дењикина у толико, што је он са остацима својих разбијених трупа тражио спаса на Криму, док су масе рањених и босих војника и грађанских бегунаца биле евакуисане у Југославију, у Бугарску, у Мисир и на острва Егејског и Мермерног Мора. Дењикин је дао оставку и као приватан човек отишао у иностранство, поставивши на своје место генерала Врангела. Нови врховни заповедник трупа и гувернер Јужне Русије, управо само Крима, генерал Врангел, и поред опомена Енглеза, који су дотле заједно са Французима помагали Дењикина, решио се да продужи борбу са бољшевицима. Обдарен нечувеном енергијом и великом личном храброшћу, генерал Врангел је успео да поврати ред у војсци, да се учврсти у Криму, да заузме неколико срезова ван њега и да у више махова разбије бољшевичке трупе. Али су успеси Врангелови ипак више зависили од судбине тешкога рата, који су бољшевици водили са Пољацима, удруженим са Петљуриним Украјинцима. Пилсудски и Петљура продреше до Дњепра и заузеше Кијев, али одмах иза тога наступила је бољшевизација пољских и украјинских трупа и за кратко време бољшевици не само што вратише изгубљене крајеве, него још зауаеше и Вилну и нађоше се пред Варшавом и близу Лавова. Опадање дисциплине у бољшевичким трупама и очајни напори пољских патриота и француске војне мисије спасли су Варшаву и Лавов, па и саму Пољску. Бољшевици са невероватном брзином, у потпуном нереду, испразнише Пољску, Галицију, Литву, и делове Беле Русије и Украјине. У Варшави се појави једна група руских политичара, на челу са Борисом Савинковим, који су сањали да у савезу са Пољацима победе бољшевике у самом њиховом средишту. Почело је формирање некакве демократске руске војске, која се онда потчинила Врангелу. Али су дани Врангелове владе били већ избројани. Бољшевици хитно склопише са замореним Пољацима примирје и сва њихова снага би употребљена против Врангела. За неколико дана бољшевици освојише Крим, а Врангел са владом, војском и масом грађана оде у изгнанство. Следеће године бољшевици закључише с Пољском неку врсту Брест-литовског Мира (Ришки Мир, марта 1921.), према коме знатни делови Беле Русије и Украјине припадоше Пољској.
У овој књизи ми нећемо да дајемо преглед и карактеристику бољшевичке управе. У грађанском рату бољшевици су издржали и чак и победили, али цео систем њихов показао се ипак добрим делом као неостварљив. Невероватне жртве нису биле довољне да обезбеде победу бољшевичких начела.
Фебруара и марта 1921., пред буном сељака, радника и кронштатских морнара Лењин је капитулирао и само тако је спасао комунистичку странку. Под лозинком »Натраг ка капитализму« развија се од оног времена такозвана »Нова економска политика« (скраћено »Неп«), која је, после страшне глади године 1921., довела до релативне економске обнове Русије. Стварају се снаге нове Русије, економске и социјалне. Ниче и нов, оригинални културни живот. Република Совјета налази се на прагу нових промена и можда је близу већ и дан обнове и уједињења велике и праве демократске Русије.