Историја Југославије (В. Ћоровић) 5.24
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
На стецишту двеју великих река, Саве и Дунава, од којих је једна главна прометна артерија Средње Европе; на подножју планинскога ланца, који се са Рудника спушта у дунавску долину и одатле, са Калемегдана, влада широком равницом испред себе, београдско место је било одувек од великог значаја. Разумљиво је стога што је било и рано насељено, и то сигурно још у преисториско доба. У непосредној близини Београда, у Винчи, постоји једно велико преисториско налазиште, чији најстарији наласци (на којима д-р Милоје Васић систематски ради читав низ година), потичу из времена преласка каменога доба у бронзано. Авалски рудници са оловом и цинобаритом били су експлоатисани већ у бронзано доба и то, судећи по броју налазишта, у већој мери. У атару Рипња, села Поповића и Ресника утврђени су несумњиви остаци преисториске културе, и они показују да је обим насеља био веома широк. У самом данашњем Београду наласци из преистораскога доба ретки су, али их има.
У четвртом веку пре Христа нагрнули су на Балканско Полуострво Келти, који су дошли са севера и северозапада. Један део келтских освајача задржао се у северним областима Полуострва, па се ту или измешао са старим илироким становништвом, као на пример у Лици и Босанској Крајини, или се очувао као релативно чиста етничка целина. На подручју северне Србије, на обе обале Мораве, настанило се келтско племе Скордиска. Оно је на ушћу Саве, на брегу Калемегдана, подигло свој град, Сингидунум, хотећи да искористи природну надмоћност тога положаја. На жалост, ближих података о самоме граду за то време немамо нигде; прве одређеније вести добијамо тек после римскога завојевања.
Римљани су могли почети освајања у данашњој Србији тек кад су имали у својим рукама оне покрајине које су са југа или са запада омогућавале долазак до ње. На југу, год. 146. пре Хр., образована је римска покрајина Маћедонија и наскоро после тога развијају се римске борбе са Скордисцима, који се беху спустили далеко на југ. Можда пре освајања са југа данашњу северну Србију почели су нападати Римљани са запада. Постепеним надирањем Римљани су са Приморја ишли све дубље у унутрашњост, и можда већ око год. 33. пре Хр. допрли до Дунава и Мораве. Несумњиво је да је око Христова рођења цела данашња Србија била у римској власти. Римљани су на ушћу Саве и у његовој близини затекли два келтска града Сингидунум и Таурунум, данашњи Земун. Да је Сингидунум био свакако стратешки важнији било је јасно на први поглед. Таурунум је имао велик привредни значај, нарочито као станица за дунавске лађе, које су носиле храну из једне плодне долине, и као такав он се одржао све до наших дана; али, никад, ни у једној периоди историје, он се није истакао изнад Сингидунума.
Сингидунски табор развијен је релативно доцкан, пошто је добио градско право тек после цара Хадријана (117.— 138.). Његов војнички значај, према томе, порастао је када је дунавска линија постала главна операциона база за даље римске акције, за време великих потхвата царева Трајана и Хадријана. Четврта Флавијева легија, коју је око год. 70. основао цар Веспазијан, премештена је на дунавску границу најдоцније год. 85., ради дунавских ратова Домицијанових. Она је најпре била смештена у Виминацијуму (Костоцу), главном месту дунавске Србије, а око год. 91. премештена је у Сингидунум. Споменици те легије, са надгробним и заветним плочама, са гробовима и оружјем, налазе се не само на подручју самога данашњега Београда, него и по свој његовој околини све до Топчидера. Становништво је у вароши било доста мешано. На једном заветном запису има имена и латинскога и грчкога и вероватно домаћега порекла, а самих натписа има латинских и грчких, али првих знатно више. Да је становништво имало известан културнији интерес показује међу осталим и то што се у граду нашло и стихованих натписа, од којих је један из једног купатила. »Римљани су (упозорава Н. Вулић) имали обичај да сахрањују своје покојнике украј пута. Вероватно је да је један пут из Сингидунума водио преко Батал-џамије поред старог гробља и даље Александровом улицом. Јер на Батал-џамији нађени су оловни и камени саркофази, а у Александровој улици неколико гробница«.
Значај Сингидунума порастао је још више од оног доба када је цар Аурелијан, год. 271., из стратешких разлога напустио Дакију и као државну границу узео углавном реку Дунав. Цар је извршио и нову административно-војничку поделу дотадањих римских области на десној обали Дунава. Том приликом Горња Мезија добија нове границе и једна од њених главних северозападних тачака постаје Сингидунум. У то време он је подигнут на степен колоније; као такав помиње се први пут год. 287. Тај повећани значај види се и по томе што је он год. 366. зборно место једнога аријанскога сабора и седиште једнога хришћанскога аријанскога епископа. Чак један цар, Јовијан, рођен 331., потиче из овога града.
Хришћанска општина сингидунска била је већ почетком IV века доста јака. Да су јој следбеници били чврсти у својој вери сведочи најбоље читав низ мученика у време прогона. У IV веку ту је био веома активан аријански епископ Урзације; савременик свога славнога саверника, готскога епископа Вулфиле, који је за балканске аријевске Готе дао превод Новога завета на готскоме језику.
Тешка времена за Сингидунум и за све становништво око Дунава настадоше средином V века, када се на тој линији појавише Хуни. Дунавске тврђаве имале су да издрже прве нападе и да отада па све до средине VII века буду стално на ударцу варварским гомилама, које су куљале из Азије и са истока Европе у дунавску котлину и у балканске области. Градови Сирмиум (Срем, Митровица), Сингидунум, Виминациум и други сачињавали су прву линију главних и према том најугроженијих тврђава. Њихови господари мењају се неколико пута, и то увек уз врло опасне борбе; становништво живи у вечитом страху и пропада физички и материјално; сва та места у то време све више личе на војничке таборе.
У борбама између Византије и Хуна, год. 441.—443., пали су под Хуне сви важнији градови дунавске линије, па и Сингидунум. После пропасти Атилине град је ослобођен, (да поново, крајем V века, дође под Сармате. Када је Теодорих, вођ Источних Гота, поразио Сармате и град повратио царевој власти, населио је ту цар Анастазије германско племе Херула, да чува границу. Нови граничари нису ипак могли да уштеде граду неке неприлике које су му стварали Гепиди, суседи преко Дунава и пљачкаши по традицији.
Од треће десетине VI века почињу све чешћи упади Словена у византиске покрајине. Да би на неки начин ипак осигурао траницу, цар Јустинијан подиже читав низ тврђава и обнавља сва важнија стара места. Међу њима је, природно, био и Сингидунум. Од средине VI века појављују се на дунавској линији Обри, агресивно хунско племе, које брзо осваја панонску долину и угрожава нарочито два главна места на северној граници Византије, Сирмиум и Сингидунум. Они праве у. велики мост на Сави, негде између та два места, али недалеко од Сингидунума. Из времена обарско-византиских борби имамо доста података о граду сингидунском и његовом становништву. Зна се да су грађани, као сви људи на граници, живели у великом страху, али ипак не увек и довољно опрезно. Бавили су се и земљорадњом. Један извештач изрично казује како су Обри једне године, вероватно 584., изненада напали град и затекли становништво при пољским радовима. У граду је било иначе доста богатства; бар су Обри били задовољни уграбљеним пленом. Једне године, међу другим пленом, они су добили из града и један златан сто и неку вероватно скупоцену хаљину. У тим борбама град је страдао не само материјално; после год. 602. о њему се задуго губи сваки помен. Биће сигурно да су га Обри заузели и знатно оштетили.
Тек у IX веку јављају се нове вести о сингидунскоме граду. Али, он више нема старо келтско име, него ново, словенско: Бѣлградь —Београд, које остаје после и у свима туђим називима: код папа Alba Bulgarica и Alba Greca, у Немаца Wizzenburch, у Мађара Nandor alba. Тада су Београд и североисточну Србију држали Бугари, који су у то време и мало доцније били на врхунцу своје моћи. Ту, у Београду, они су прихватили један део ученика Ћирила и Методија, који су бежали из Паноније и Моравске од прогона немачких свештеника. Београд се већ био прилично развио; поред једнога бугарскога намесника ту се, у другој половини IX века, налазио и епископ. Област тог епископа била је углавном у Мачви и Подрињу до Рудника, а на истоку једва да је прелазила линију Авала—Космај. Тако бар вероватно излази из повеље цара Василија II из год. 1020., када је одређивао епархије које припадају охридској архиепископији. Према извештају Константина Порфирогенита, у X веку још се налазило у Београду нешто трагова старих римских грађевина; тако се нарочито помиње једна кула Константина Великога.
Од XI века Дунав постаје гранична река између Византије и Мађарске и стога Београд и Браничево добивају нарочит значај као главна места и утврде на државној међи. Према Београду Мађари су са планом утврђивали Земун. За време првога крсташког похода, год. 1096., Земун је грдно пострадао од крсташа, нешто кривицом својих на плен готових грађана, а нешто због недисциплинованости крсташких чета. Опамећени земунском несрећом, Београђани су били овога пута опрезнији и прошли су нешто боље. Београд је више страдао током XII века, кад су започели ратови између Византије и ојачале Мађарске, која је тежила да се учврсти на Балкану. Год. 1124. мађарски краљ Стеван II, освојивши Београд, срушио је његове бедеме и са тим материјалом подизао и утврђивао Земун. Цар Манојло успео је да обнови град деломице тим истим материјалом тек тридесет година доцније. Од тога времена Београд се уопште почиње да диже. Један источни путник, Идризи, описује га, око год. 1153., као варош цватућу и добро насељену. Има и других вести које говоре о напретку града. Ово дизање Београда било је добрим делом на штету Земуна. Ратовање је у то време завршено победом Византије; сам цар Манојло год. 1164. лично је наредио да се јуриша на земунски град и да се, кад је био покорен, унизи на очиглед Београду.
После смрти цара Манојла удружени Мађари и Срби, које је водио Стеван Немања, почеше енергичну офанзиву против Грка. Међу првим градовима које је царевина изгубила био је Београд. Мађари су мрску тврђаву на граници опустошили и знатно оштетили. Када су год. 1189. стигли до Београда делови крсташких чета цара Фридриха Барбаросе нашли су град упола разорен. Византиски цар Исак успео је да Београд поврати Византији за извесно време и год. 1190. лично је дошао у њ, да учврсти мир и везе са суседним Мађарима. Али, када је, после четрнаест година, 1204., срушено Византиско, а основано Латинско Царство у Цариграду, Београд је за увек остао изгубљен за грчку власт. Већ пре тога датума он је пао у мађарске руке и остао у њиховој власти, са краћим прекидима, када су га држали поново Бугари, све до пред крај XIII века.
Срби су добили Београд тек 1284. године. Уступио га је мађарски краљ Ладислав IV своме зету, краљу Драгутину, као вазалу, пошто је овај напустио престо у Рашкој. Краљ Драгутин је направио Београд својом престоницом. У томе славноме граду, како вели савремени књижевни епископ Данило, налазила се у великој саборној митрополитској цркви једна чудотворна слика Богородичина. По Драгутиновој смрти († год. 1316.) краљ Милутин је, збацивши свога братића Владислава, узео сам Драгутинову област, али је није могао сву задржати. Год. 1319. узели су Мађари Београд и запалили га, па га потом и задржали. Вероватно је да га је једно време, после Милутинове смрти, држао Драгутинов син Владислав, који је, помаган од Мађара, из северне Србије покушавао да се дочепа престола у Рашкој. За Душанова времена водиле су се у неколико махова борбе са Мађарима за посед Мачве и Београда. У томе крају Душан је, углавном, бивао више у дефанзиви и Мађари су, захваљујући нарочито енергији свога најзнаменитијега владара, Лајоша Великога, успели да се одрже на десној страни Саве и Дунава, изузимајући једно кратко време на крају Душанове владе. По царевој смрти, Мађари су искористили слабост Душанова наследника и српске унутарње кризе и учврстили су се у северној Србији. Од год. 1359. Београд је био поново у њиховој власти, и они су га одржали, са привременим неуспесима, и за време опасних криза по Лајошевој смрти.
Срби су добили Београд поново на почетку XV века, када се деспот Стеван, после турскога пораза код Ангоре (год. 1402.), решио да измени своју дотадању политику и да призна мађарску врховну власт. Биограф деспотов, учени Константин Филозоф, сликовито описује Београд у то време као главни град покосовске Србије. Варош је била добро насељена, пуна зграда, са много промета. Сав град био је опасан рововима и имао је двоструке бедеме. Са северне стране беше пристаниште за приватне лађе, а нешто даље за државне. Деспотов двор имао је пред собом »велику кулу, сличну самом дому Давидову«, подигнуту на нарочито изабрану месту, пажљиво грађену и са посебним ровом. Када се пређе та кула, улазило се у ризнице. Између те и друге куле налазио се висок ступ (пирг), који се види »као неко ванредно чудо са свих далеких предела«, и који је, вероватно, служио као осматрачница. На западној страни налазио се и деспотов дом. Из тих кула и дворова деспот је могао сићи до пристаништа »као тајним путем«. Горњи град имао је на четири стране врата, а пета су водила у унутарњи град. Врата према истоку и југу имала су куле и мостове на ланцима; на запад су водила мала врата, исто са мостом; а на северној страни мала су врата водила у доњи град према води. И врата што су водила у куле имала су ров и мост на ланцима. Црква велика била је на источној страни града, посвећена Успенију Богородичиноме, са разним лепим садовима. Ту је било и седиште митрополита са његовим двором. Деспот је подигао и једну цркву за сахрањивање епископа; затим болницу за странце и у њој цркву Св. Николе. Да би подигао Београд деспот га, по обичају мађарских краљева, направи слободним градом и његове трговце ослободи царине, па изради уз то и повластице од мађарскога краља и суседних локалних власти. Услед свега тога Београд доиста процвета и поста варош великога значаја.
По деспотовој смрти († год. 1427.), Београд је, према ранијем уговору, морао бити враћен Мађарима. Према опису Бертрандона де ла Брокијера, који је прошао Србијом на свом путу 1432.— 1433. године, Београд је правио леп утисак. На споју двају река град се налази на висини и са три стране тешко је доступан, на четвртој, »према земљи«, приступ до ровова врло је лак. Са те стране има српско село, од града »у даљини једног стреломета«, »од реке Дунава до реке Саве«. »Ово место је веома лепо и јако« изрично наглашава Брокијер. Од његових пет утврђења три су на вису, а два код воде. »И једно од доњих утврђено је против другога доњет, у којем се налази мало пристаниште за 15 или 20 галија за чување две куле везане ланцем«. У граду је било места за пет до шест хиљада коњаника. У сам град Срби нису имали приступа, сем у једну од доњих тврђава на Сави, и то стога што је деспот Ђурађ водио политику тако да се не замери ни Турцима ни Мађарима, па му нису много веровали ни једни ни други. Да би у Београду што више појачао мађарски елеменат, позивао је краљ Сигисмунд мађарске варошке општине да тамо упућују своје људе, нарочито занатлије. Дубровачка трговачка колонија постојала је у Београду још од раније, користећи се повластицама деспота Стевана и својих мађарских врховних господара.
Нагли развој Београда ометала су турска освајања. Активни султан Мурат II хтео је да пресече све везе између Србије и Мађарске и хтео је што пре да се дочепа Београда. Напад турски на њ, изведен год. 1440., са копна и са Дунава, није имао успеха, исто као ни шестомесечна упорна опсада. Напуштајући град, султан је ипак поручио Мађарима: нека им се краљ не вара, јер »Турци морају добити Београд, и они ће га добити пре или после«. Када је на турски престо дошао Мехмед II, освајач Цариграда, турска експанзија узела је неслућене размере. Под његовим ударцима пало је дефинитивно неколико старих држава, а међу њима и ослабела деспотовина. Београд су Мађари држали са великом одлучношћу. Када је велика турска војска год. 1456. пошла на њ, одбрану града организовао је Михајло Силађи (Свилојевић), а одмах се за акцију спремио и најсилнији човек тадање Угарске, њен главни војсковођ Јанко Хуњади. Против Београда султан је употребио за оно доба огромну артиљерију и велике опсадне машине за бацање камена. Војску је пратило и на 200 лађа, које су пресецале везу са Угарском и помагале војне операције са река. Силну армију водио је сам султан. У отсудне часове стиже у помоћ Београду војска крсташа, које је водио Хуњади, а одушевљавао св. Иван Капистран. Хришћанска флота, ношена матицом Дунава, пробила је 14. јула ред турских лађа и, помогнута од београдских, већином српских, шајкаша победила је турску флоту у огорченој и дугој борби. После седам дана извели су Турци главни јуриш на Београд. Варош је још истога дана пала у њихове руке, а један део јаничара беше продро и у сам град. Ноћним јуришем одбију браниоци нападаче из града, а сутрадан поврате и саму варош и јурише на турска утврђења. Турци су спасли свој табор, али су одмах после тога почели отступање са рањеним султаном. Ова хришћанска победа пронела је глас Београда кроз западну и средњу Европу; са тим у вези Београд је оглашаван као »кључ Угарске« и »први бедем« хришћанске Европе. Међутим, ова победа је граду донела и великих невоља. Сем тога што је варош страдала од бомбардовања, у њој се, због многих лешева, рђаве воде и нехигијенских прилика појавило и неколико опасних зараза. Најстрашнија је била куга. Од ње помре много народа и оба славна бранитеља Београда, Хуњади и Капистран. После тога дођоше на ред и лична обрачунавања. На очиглед мађарскога краља убијен је у Београду од Хуњадијеве странке краљев ујак, а зет деспота Ђурђа, гроф Улрих Цељски, 9. новембра год. 1456., што, наравно, даде повода новим кризама.
У то време чешће се помиње град Жрнов, који су Турци звали Хавала и Авала. Прича се да су га Турци саградили после првог освојења Србије, год. 1442., да би одатле могли пратити кретања из Београда. Од год. 1458. град је стално у турским рукама. Одатле они не само стражаре према Београду, него праве и честе испаде ометајући промет са градом. Један напад ердељскога војводе Јована Запоље на тај град одбијен је год. 1515. са знатним мађарским губицима.
Београд се држао неких шездесет година после пропасти Србије. Понесени својим успесима, искоришћавајући пометеност и ситничарство у средњоевропским хришћанским редовима, Турци су год. 1521. насрнули поново на Београд и заузели га 28. августа. Освојивши га, Турци су један део његова православнога становништва силом иселили и упутили у Цариград. Тамо је основана између Златних н Силивриских Врата нова Белиград-махала, у којој су се настанили нови насељеници. Они су понели се собом из Београда и чувену, од Данила помињану, Богородичину икону, мошти св. Петке и још неке друге светиње. Од београдских исељеника подигнуто је и село Београд иза Бујукдера. Становници тога насеља били су ослобођени од плаћања пореза под условом да се брину с пијаћој води за варош и за босфорока села. »Осим истога имена (вели Ст. Новаковић) ништа друго не опомиње на порекло и на постање овога села«. У Белиград-махали подигли су исељеници. по сећању на своју стару цркву, нови храм Успенију Св. Богородице. У томе храму налазила се, а можда постоји још и сада, једна икона св. Николе са словенским натписом.
По освојењу Београда Турци су одмах прегли да појачају његова утврђења. Требало им је да Београд буде важна операциона база за даље акције, а по потреби и тврђава, која би заустављала пут непријатељу. У њ је одмах, истина за кратко време, премештено седиште санџак-бега, које се дотле налазило у Смедереву. Та »бисер-тврђава«, како је зове турски путописац Евлија Челебија, имала је »девет платна зидова«. На угловима је имала 116 кула, а у зидовима 5060 прореза за пушке. У доњој тврђави налазило се у XVII веку 400 кућа и 5 џамија, а поред тога једно купатило и ковница. У горњем граду је било само 200 кућа. Са угла Сахат-куле и капије силазило се »кроз доњу чаршију и казанџиске улице у доњу тврђаву«, а са исте капије долазило се и на Саву. У томе граду налазила се џамија цара Сулејмана, »покривена плавим оловом, веома лепа, са једним тако витким минаретом као да је чинима саграђено«. Причају да се неимар те џамије, Синан, нарочито хвалио својим делом: »Нека други саграде тако витко мунаре, ако могу, и од дрвета«. Испред тврђаве био је Ат-пазар, трг за коње, вероватно данашњи мали Калемегдан. Једно од најтврђих утврђења беше западно, унутарње, звано Нарин, квадратно, са двоструким ровом и зидано од најтврђега камена. Ту је био за време опсаде иепроцењиви бунар; иначе у граду се налазила и једна чесма. Пред Нарином и његовом двоструком гвозденом капијом стојао је мост на ланицима. »Обичај је да се свакога јутра, при спуштању овога моста, држи молитва за султана Сулејмана и закоље по један ован, који се војницима подели«. Наринско утврђење бранило је пет јаких округлих кула. Сем тога, постојало је још пет кула, међу којима се Небојша помиње као »велика«. На њој се налазило и звоно за узбуну. Занимљиво је да је Небојша била у народу најпознатија; А. Вранчић са свога пута из год. 1553. изрично казује да њу »народ највише спомиње«.
Иначе, туђи писци и путници XVI и XVII века нису налазили да је београдска тврђава првокласно опремљена. Поменути Вранчић, на пример, налази, да »тврђава нит је велика, нит је знаменита грађевина«. Други, као Пигафета, год. 1567., налазе да су »зидине тврђаве врло добре«, али да јарак којим су опасане »није доста утврђен«.
Сама варош чинила је леп утисак. Груписана око Калемегдана, са две широке реке, са пуно башта и зеленила, из којег су се дизала вита минарета, и са богатом шумом у позадини, била је живописна. Путници, као Бенети из год. 1688., хвале чак и лепе улице Београда, »дуге, широке и праве«. Други један, Морозини, налази да су куће »много комодне«, али да ваздух није у граду добар због баруштина које чине његове реке. Варош је била пуна џамија; Морозики их год. 1675. помиње 34, а по Евлији Челебији било их је много више. Хвалила се највише џамија Мехмед-пашина, подигнута год. 1547. Од других зграда турскога времена истицао се караван-серај са безистаном Мехмед-паше Соколовића, велика зграда на два спрата, са 160 оџаклија. За тај свој безистан прича се да је Соколовић дао срушити три цркве и синагогу. У чаршији, наводи Челебија, било је 3700 дућана. Варош је имала седам јавних купатила и много приватних, по кућама.
Сем муслимана у Београду је, изван тврђаве, живело и радило много Срба, Јермена и Јевреја. Дубровачка колонија била је велика, а главне радње њених трговаца налазиле су се у данашњој улици Краља Петра, која се све до год. 1904. звала Дубровачком. У Београду је Дубровчанин Тројан Гундулић преузео штампарију кнеза Радише Дмитровића и штампао у њој год. 1552. једно еванђеље. Дубровчани су били повлашћени трговци, и у Београду им није ишло лоше; али, тужили су се да им се праве сметње у верским стварима. Један путник забележио је да се њихова црква налази »скривена под земљом«, из страха од турских прогона. Нема сумње, Турци нису били увек предусретљиви према иноверцима, али, није тачан навод како им нису дозвољавали да врше богослужење у својим храмовма. У Београду је, зна се, под Турцима постојао један активан фрањевачки манастир, а и православни су имали своју цркву Св. Архангела Михаила. Уосталом, леп доказ о толеранцији је и постојање поменуте Тројанове штампарије. У извесним приликама, због ратова са хришћанима, када би борбе добиле и верски карактер, догађале су се, природно, и многе суровости и насиља. Такво је, примера ради, спаљивање тела св. Саве на Врачару.
Опадање Београда почиње са опадањем турске силе у Средњој Европи. Када су Турци год. 1683. били потиснути од Беча и када је после тога почело њихово нагло повлачење из Мађарске, Београд је, после више од двеста година, постао поново место борби. За време аустрискога продирања на крају XVII века Београд је једно време (од септембра год. 1688. до октобра год. 1690.) дошао под власт ћесареваца. Ту се год. 1690. задржао велики збег Срба, са патријархом Арсенијем III Црнојевићем. После Карловачкога мира, год. 1699. Београд је постао главна погранична тврђава Турске према Аустрији и предмет честих напада. У XVIII веку око њега се неколико пута воде главне борбе. Августа год. 1717., после једне сјајне победе над Турцима, ушао је у Београд аустриски заповедник, принц Евген Савојски. Аустријанци су држали град све до год. 1740. године, односно до свог пораза у Србији током рата од год. 1737. до год. 1739. За то време Аустријанци су живо радили да учврсте своју власт у Србији и да специјално од Београда направе снажну базу за све будуће акције било у нападу било у одбрани.
Од год. 1723. до год. 1736. београдска тврђава је сва обновљена, већим делом подигнута по сасвим новим плановима, и удешена као тврђава апсолутне вредности. Планове је израдио, у споразуму са принцом Евгеном, Швајцарац Никола Доксат, чувен као мајстор у томе послу, а по систему маршала Вобана »онако како су онда грађени сви чувенији градови у Француској, у Немачкој и у Аустрији«. Поред самога града, који су Аустријанци сасвим преудесили, утврђена је и регулисана и сама варош. »Бастионисани фронт са шанчевима и бедемима (излаже Т. Стефановић-Виловски) почињао је на Сави, а свршавао је на Дунаву ... Доле на Сави, отприлике тамо где је сада царинарница, стојала је такозвана Петроварадинска капија, која је одржавала везу са понтонском ћупријом. Ова ћуприја, која је била најпре привремена, па је тек доцније грађена од солиднијег материјала, посредовала је саобраћај између Београда и Земуна. Отуда је фортификациона линија ишла на Шабачку капију, која је била доле на Сави, а одавде преко доцније Варош-капије садањим Топличиним и Обилићевим венцем ка Стамбол-капији, пред спомеником кнеза Михаила па, даље у правцу Позоришне улице, до Видин-капије, којој су цесаревци наденули име Kaiserthor, ишла је фортификациона линија косо ка данашњој Јалији и свршавала се у дунавској долини код Темишварске капије, кроз коју је водио пут у Вишњицу«. Изван утврда налазила се Српска варош, која је хватала од Савамалске улице до топчидерскога друма. Од палилулске пијаце до Тркалишта »била је немачка насеобина Карлстал, која је крштена именом царевим, а коју су населили већим делом дошљаци из немачкога Пфалца«. Између српскога и немачкога насеља налазила се само једна болница. Према Дунаву, поред Видин-капије до вишњичкога пута, била је Немачка варош, »у којој су становали искључиво немачки становници који су имали нарочиту општину са нарочитим магистратом и кметом на челу«. Год. 1729. издана је наредба »да се покрај града и поред Дунава подигне еспланада за шетњу и да куће на еспланади не смеју бити више од једнога ката, како својом висином не би заклањале изглед осталим кућама«. На месту где је данашња саборна црква налазила се стара православна црква, коју су почели зидати год. 1726. У Београду је, за време аустриске окупације, било шест католичких цркава и једна латинска школа. Од год. 1726. налазио се у граду и католички епископ, чија је резиденција иначе била одређена у Смедереву. Из тога времена је све до данас остао на Дорћолу траг старога гувернерова дома, који се зове »Пиринчана«, по двору принца Александра Виртембершкога, претседника администрације у Србији од год. 1720. до год. 1733. У једној песми из тога времена помиње се принчев двор овако:
Камо двори лепо моловати,
Изнутра и изван исписати?
Племенити двори принципови,
Који јесу сада везирови.
Колико је у гоцини дана
Толико је на њима окана!
Пред свој одлазак из Београда Аустријанци су по уговору о миру порушили спољна варошка утврђења и тиме знатно изменили изглед града. Сам град остао је углавном неизмењен битно све до пре неколико година, када је почела нова, не увек и успела, обнова његова.
Треће освајање Београда од стране Аустријанаца било је за време Кочине Крајине. Полажући много на то да град и тврђаву добију у своје руке, Аустријанци су год. 1787. безуспешно покушавали да га освоје препадом и пре саме објаве рата. После су га узели, након разних обрта среће, тек у октобру год. 1789., да га дефинитивно врате Турској по одредби Свиштовскога мира (год. 1791.). Због тих ратова град је, природно, страдао много, становништво се склањало, а трговина и промет опали су у великој мери. У то време Београд је добио потпуно карактер тврђавне вароши, у којој је превлађивала војска и њени интереси. Грађанско становништво подноси велике терете и има много незгода са војничким лицима, која немају, у доба општега опадања Турске, довољно дисциплине, поноса и за нормалан трговачки живот безусловно потребних обзира. Турска варош и град већ од XVII века важе као неуредни и прљави, а од друге половине XVIII века то опадање постаје све брже.
На Београд су српски устаници под Карађорђем кренули већ одмах с пролећа год. 1804.; али, тада га нису могли заузети. Озбиљне припреме да се заузме главни град Београдскога пашалука почеле су тек год. 1806. У мају месецу те године водиле су се оштре чарке око града, који су чувале јаке српске чете, да би спречиле довоз хране и прилазак какве помоћи. Главни напад на град изведен је, међутим, тек у јесен. Уочи дана Св. Андрије продрли су Срби кроз савску и Стамбол-капију и 30. новембра заузели целу београдску варош. Главни вођ на Стамбол-капији (близу данашњега »Рускога цара«), Васа Чарапић, био је том приликом тешко рањен и умро је после кратког времена. Турци су се повукли у сам град; али, ускоро су били присиљени на предају. Трећи дан Божића, 27. децембра, ушла је српска војска у београдску тврђаву као потпун победник. Београд су Срби држали све до катастрофе год. 1813. У другом устанку од год. 1815. Београд је остављен на миру. Кнез Милош није желео да освајањем везирскога града вређа осетљивост Турске. Али, насељавање српскога елемента у град почело је одмах, пошто се видело да је кнез Милош нашао начина да се трајније споразуме са Турцима.
Кнез Милош је са планом ишао за тим да Београду у што краћем времену да српски и хришћански карактер. У данашњу Палилулу довео је насељенике из нишкога и лесковачкога краја, а Савамалу је просто дигао. Он је допустио да се пробије шанац, који је постојао око вароиш од Саве до Дунава; иселио је одатле све оне који су тамо били створили неку врсту Јатаган махале; он је, пошто је све остатке бедних старијих насеља сравнио са земљом, издао наредбу да се у тај крај населе виши чиновници и бољи трговци. Ту је кнез наредио да се подигну и сва важнија државна здања. Кнез се био чак решио да ту подигне и свој двор. Старо министарство финансија имало је првобитно да буде кнежев конак. Старо београдско варош-ко гробље, које се налазило раније у данашњој Бранковој улици, престало је да се употребљава, пошто је кнез год. 1832. подигао цркву Св. Марка и одредио да се гробље тамо пренесе.
Већ од тридесетих година јавиле су се тежње да се у Београд пренесе кнежевско седиште. Кнез Милош је дотле живео обично у Крагујевцу, у срцу Шумадије, немајући вере у Београд, где се налазио турски везир у тврдоме граду, окружен војском и топовима. По Милошевом одласку из Србије, кнез Михаило и после кнез Александар све су чешће и сталније у Београду, где се налазе и претставници великих сила. Варош је све више постајала српска, а везир и Турци држали су се само града.
Четрдесетих година XIX века на месту данашњега Зеленога венца била је једна велика бара. Газда једне механе, која се налазила на крају те баре, снабдевао је своју радњу пивом тако што је бурад у једном малом чуну превозио са једног краја на други. Године 1853. почели су ту зидати народно позориште; али, због воде морало се одустати од те градње. Теразије су добиле име по теразијама за мерење воде из водовода, које су стојале близу данашњега »Рускога цара«. У данашњој Фраикопановој и суседним улицама општина је бесплатно уступала грађанима земљиште, тражећи од њих да га само ограде. Све до средине XIX века крај око данашњега Двора био је готово сасвим празан, а још шездесетих година ишло се код Славије у лов на дивље патке. Варош се осетно и брзо развијала. Год. 1835. пренесена је у Београд државна штампарија из Крагујевца; год. 1836. отворена је ту »клирикална школа«, односно богословија; год. 1837. ударени су темељи новој цркви; год. 1839. јавља се војна школа; год. 1839. почиње прва београдска гимназија, а год. 1841. Лицеј; год. 1841. пресељено је у Београд Народно позориште. У њему се касније оснива Народна библиотека, Музеј, Читаоница, Учено друштво и многе друге установе. Средином XIX века Београд је постао несумњиво духовно средиште Србије и главно српско место уопште.
Водовод у Београду раније није постојао. За пијаћу воду грађене су чесме и бунари, а за друге потребе служила је кишница. Нарочите сакаџије вукле су на колима у бурадима савску воду за прање. Гостионица није било ове до год. 1837., него су место њих служили ханови и механе, чија се чистоћа није могла похвалити. Год. 1823. прешао је у Београд први пекар из Земуна за лепше бело пециво, а год. 1834. почело је први пут да се јавио точи пиво. Године 1830. отворена је прва апотека у Београду, али не и прва у Србији, а год. 1836. прорадила је војна болница. Од год. 1841. јављају се у Београду прве дипломиране бабице са стране, а год. 1847. први зубни лекар. Мало потом, год. 1851., отворено је прво парно купатило у Савамали. Београд се постепено пуни новим елементом и губи све више дотадањи карактер источњачкога града. Његов развој није одвише брз, али је ипак узео толико маха да се стари и нови нараштаји сусрећу готово као два века. Стеријина комедија Београд некад и сад очувала је, у томе погледу, једну мало јаче подвучену, али уствари верну слику тога процеса.
Напредовање и култивисање Београда убрзано је нарочито после ослобођења од Турака. Било је незгодно да у једном граду постоје две власти, српска и турска; једна за аскер и град, а друга за грађане и српску варош. Незгода је била утолико већа што се те две власти нису трпеле, што су постојале још свеже традиције недавних борби и што је једна власт осећала да је потиснута од друге и да се љубоморно мора чувати бар остатак престижа. Ту су се из малих спорова лако могли развити опасни сукоби. Тако је и било. Из једне мале свађе на Чукур-чесми, данас готово заборављеној, која се догодила 3. јуна 1862., развила се читава једна дипломатска афера, пошто су Турци 5. јуна били почели бомбардовати град. Посредовање страних конзула спречило је веће крвопролиће, али је овај догађај био повод да се уопште крене питање турских гарнизона у српским градовима, а посебно у Београду. После разних дипломатских преговора успело је најзад кнезу Михаилу, који је то питање упорно држао на дневном реду, да у њему постигне жељени успех. Порта је предала њему, тобоже на чување, тврде градове у Србији, а међу њима и Београд. На дан 6. априла год. 1867., на Калемегдану, прочитан је султанов ферман о томе уступању, а у граду су предани кнезу Михаилу кључеви од тврђаве. На градским бедемима залепршала се поред турске и српска застава.
После тога Београд се почео нагло да развија и тај би развој био свакако још и бржи и свестранији, да нису према њему биле уперене аустриске батерије и приправљени ратни монитори. У страховитоме Светскоме рату Београд су двапут заузимале непријатељске армије (год. 1914. и год. 1915.-1918.), и он је страдао као мало која друга варош. Али, зато је крајем год. 1918. са чашћу дочекао да се испред њега ваљају две царске круне. Његов триумф био је још већи на дан 1. децембра год. 1918., када се на његовом тлу прогласило уједињење народно. Од тога дана Београд је добио нови значај и нови полет. Његово становништво је од 1919.—1932. бројно више него подвостручено, а његов спољни вид мења се из дана у дан. Он све више постаје град светскога изгледа, у нечем чак на штету своје оригиналности и свога интимног старог карактера.