Историја Југославије (В. Ћоровић) 4.6

←<<

ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић

>>→

четрти период. VI. Реформација у Југословена.

1. Почетак реформације код Словенаца. — 2. Примож Трубар и његови сарадници. — 3. Југословенске тежње словеначких реформатора. — 4. Реформација код Хрвата. — 5. Католичка реакција. — 6. Илирско име за Југословене.

Откако је Мартин Лутер, 31. октобра год. 1517., на вратима цркве у Витенбергу прибио овој чувени акт са 95 тачака, у којима је био вољан да се јавно, са сваким, спори о извесним одредбама римске цркве, кренута је, без узмака, оштра борба против дотадањег рада и морала на папској курији. Велико незадовољство у католичким редовима, које се годинама прикупљало и са времена на време избијало у појединим покретима, није могло више да се заустави. Са Лутером су протестовале ускоро читаве покрајине и убрзо читави народи. Јужњаци, за које би се по Макијавелијевој тврдњи: »уколико је који народ ближе Риму, глави наше вере, утолико има мање вере«, могло помислити да ће бити главни носиоци новога покрета, остали су, ипак, готово сви верни папи; уз Лутера је првенствено пристао у животу опорији и у својим моралним погледима строжи север.

Прва југословенска област у коју је допро нови Лутеров покрет била је Словеначка, а прве конкретније вести о јављању тога покрета у њој потичу већ из год. 1525. Његови носиоци су спочетка немачки сународници Лутерани, и то, као и у самој Немачкој, у првом реду интелигенција и већи део племства, мушког и женског. У словеначки пук продрло је ново учење постепеном пропагандом знатно доцније, тек у другој половини XVI века. Разлога за ширење реформације било је више и они су у битности исти као и на другим странама где је она наишла на добар пријем; то су сувише велика богатства и приходи појединих црквених великодостојника, који су више политички људи него свештеници; затим бедно стање сеоског свештенства, којега је било мало, које није било образовано, и које се, да би се могло одржати, бавило свим могућим пословима а занемаривало своје праве дужности; и најзад, и изнад свега, према том негативном као позитивна привлачност — употреба народног језика у богомољама, која је цркву приближила народу. Против већ мртвог и народу недоступачног латинског језика реформатори су као први услов за успех вере истакли захтев да се еванђеоска реч има казивати на-родним језиком. У Словеначкој, где су словенски језик годинама запостављали и племићски и војни и црквени кругови, морало је пријатно дирнути људе када су им се нови проповедници почели обраћати на њиховом народном језику и тиме и њих саме дизати из њиховог дотле подређенога положаја, у којем је припадност словенској групи сматрана као неки духовни недостатак.

Велик део људи из алписких земаља студирао је у XVI веку у Немачкој, у Тибенгену, Витенбергу и Јени, где је Лутерово учење имало моћан утицај. По једној статистици учио је тада у самом Тибингену 301 ђак из Крањске, Корушке, Штајерске и Горице. У том броју налазило се, поред племића и грађана, и младића сеоскога порекла. Они су, природно, главни носиоци Лутерова учења. Од год. 1525., кад се љубљански бискуп Криштоф Равбар почео тужити на прве пропагаторе нових идеја, који уносе немир у цркву, покрет се непрестано ширио, мада је краљ Фердинанд год. 1527. издао најстроже наредбе против њега. На челу тога покрета у Љубљани био је секретар земаљских сталежа Матија Кломбнер. Карактеристична је чињеница да се већ год. 1528., приликом службене црквене визитације, у Витању народ тужио како им жупник не зна словенскога језика, и како се о тим чињеницама већ онда почело водити рачуна. Као проповедник словенскоме пуку почео је своју свештеничку каријеру и Примож Трубар (рођен 8. јуна год. 1508. у Рашчици код Љубљане), који се васпитавао код тршћанскога либералнога бискупа Петра Бонома. Овај је својим ђацима говорио о идејама Еразма Ротердамскога и Калвиновим, и већ рано припремио Трубара на пут којим је доцније пошао. У Љубљани, од год. 1531. Трубар улази у круг Кломбнеров, чита описе цвинглијеваца и постаје проповедник нових идеја. Када је год. 1536. за љубљанскога бискупа дошао Фрањо Кацијанер, пријатељ Лутерових присталица, а можда и сам потајни поборник Реформације, постао је Трубар после извесног времена љубљански каноник и, захваљујући своме новоме положају, утицајнији него пре. Када је по Кацијанеровој смрти († год. 1543.) на љубљанску бискупску столицу дошао Урбан Ткалчић или Текстор и са њим живља реакција католичке цркве, Трубар се није могао да одржи на овом положају и морао је чак да бежи из Аустрије. Он, наравно, није био и једина жртва. Земаљски поглавар Штајерске и војни заповедник на граници, барон Иван Унгнад, који је студирао у Витенбергу и лично долазио у додир са Лутером, и који је после, на своме високоме положају, био стуб Реформације, морао је исто тако год. 1556. напустити Аустрију. Побегавши из Аустрије, Трубар се настанио у Баварској, као проповедник и жупник у Ротенбургу и Кемптену.

У Немачкој, где је изблиза могао пратити живу активност протестаната, почео је и он да штампа прве своје књиге за Словенце, да би развио и појачао створени покрет. Прва његова дела, објављена под псеудонимом, у Тибингену, највероватније год. 1551., штампана готицом, јесу Катехизам, и Абецедариј »in der Windischenn Sprach«. У његовим списи-ма за Словенце се употребљава баш тај племенски назив (»всем Словенцом«), Та дела, мада мала и неугледна, имају велики значај, јер њима почиње стварање нове и праве словеначке књижевности на народном језику.

Са Трубаром домало долазе у тешње везе Унгнад и учени Копранин Петар Вергерије, човек широке хуманистичке културе, који је као бискуп прешао у протестанте и морао, као и други, тражити заштите у Немаца. У Вергеријевој глави зачела се мисао да се покрет Реформације прошири међу све Југословене и да се за тај циљ спреми превод Светога писма.

Год. 1554., када је дошао на ту мисао, Вергерије је почео да прикупља и сараднике, да би је могао и остварити. Примож Трубар се спочетка колебао, извињавајући се великом тегобом тога посла. Он не зна хрватски, а тешкоћа је било за такав рад и са самим словеначким језиком, који је имао више дијалеката а био без икакве књижевне традиције. Али, Вергерије се ипак није поколебао. На личном састанку у Улму дошло је између њега и Трубара год. 1555. на крају крајева до споразума. Решило се да се за сараднике набаве два Словенца и два Хрвата. За ту идеју Ввргерије је придобио и виртембершкога херцога Христофора, који је одредио годишњу помоћ од 300 форинти за уређење једне за то преко потребне словенске штампарије, која је после доиста и прорадила у Ураху год. 1561. Први превод једног дела Еванђеља, Еванђеље св. Матеја, објављен је год. 1555. латиницом, на словеначком, као »јужиница« тога будућег велико обеда који су спремали Вергерије и Трубар. Но, наскоро потом дође до љутог разлаза између њих. Први је у свему водио главну реч и Трубара приказивао само као свога помоћника и извршиоца својих идеја, што је овога другога, на коме је лежао сав посао, дубоко вређало. Год. 1561. Вергерије је коначно напустио рад на словенском преводу Библије и одао се другим пословима, а Трубар је за то време настављао и објављивао по партијама свој почети превод.

Сем Вергерија живо је радио на томе да се спреми превод Светог писма на словенскоме језику, приступачном свима Југословенима, и барон Унгнад. Словенски језик приступачан свима Југословенима није уопште постојао, чак ни поједина југословенска племена нису имала још свог правог књижевног језика. Захтев је био веома тежак за извођење, а красан као идеја. То је прва мисао о једном јединственом југословенском језику, који би обухватио све. Само, како доћи до њега? Ови добри људи видели су да словеначки не одговара тој тежњи. Стога су тражени људи из »словенских« области, из Далмације, из Хрватске, између ускока, да они помогну. Како су у употреби биле и глаголица и ћирилица, они се решише да узму оба писма, глаголицу за Хрвате, а ћирилицу за Србе и области католичке и муслиманске где се то писмо код њих употребљавало. Као првог сарадника на томе послу добио је за глаголицу свештеника Степана Истранина, званога Конзула, који је био прогнан из отаџбине и дошао Трубару. Год. 1557. почео је Степан, уз Трубара, да преноси Библију са словенскога на хрватски, а у томе послу допуњавао га је од год. 1559. и Антон Далматин, исто свештеник из Истре, који је радио у додиру са више земљака и са поузданијим знањем од Степана. Далматин је у Ураху дао и прва обавештења за резање слова у ћирилици, па је после постао и слагач и штампар књига рађених њима. Међутим, видело се да је Степаново и Антоново знање доста ограничено и да за посао треба још људи, нарочито таквих који су сигурнији у ћирилици и који боље познају српскохрватски. После извесног времена придобили су два православна калуђера, Матију Поповића и Херцеговца Јована Малешевца. Овај други био је доиста добар познавалац словенско-српске писмености, јер је од год. 1524. преписао више књига за наше манастире у Требињу и Св. Тројици код Плеваља. Ова двојица нашла су се сигурно међу ускоцима, који су у то време долазили на хрватско-крањску границу. Педесетих година XVI века протестантски покрет на тој страни имао је већ знатан број својих присталица. У Метлици је основана хрватска протестантска школа, а Гргур Влаховић из Рибника важио је као један од најугледнијих хрватских проповедника. Он је довео ове ускочке попове у везу са Трубаровим сарадницима, пошто се и сам бавио преводом Библије.

Али, Трубар изгледа да није био човек подесан за сарадњу са другима. Као раније са Вергеријем, он се год. 1561. разишао и са Унгнадом, па са обојицом хрватских сарадника, Степаном и Антоном, и најзад са љубљанским активним Кломбнером. Од год. 1566. живи стално до своје смрти, до год. 1586., као пастор у Дередингену, где марљиво ради на књижевности. Међутим, протестантски покрет узе и без њега маха. Од год. 1561. створила се у Љубљани јака протестантска, потпуно сређена, општина, која оснива и своју гимназију. Друго важно средиште за Хрвате постаде Метлика. У њој је у августу год. 1559. био одржан један мали црквени сабор, који је, између осталога, имао да прегледа дотадањи рад на преводу Библије и да се побрине за даље мере да се тај корисни посао заврши. Добар превод Библије сматран је, сасвим природно у протестантском покрету, као хитна и најважнија потреба, и на њему се радило неколико година уз жив интерес свих главнијих људи. За штампање Библије и других књига уређене су две штампарије, једна у Тибингену, а друга у Ураху. Ова друга је после смрти Увгнадове († год. 1564.) обуставила рад. Јован Малешевац, који је знао како стоје ствари у народу под Турцима, али који је иначе у својим плановима био понекад доста нереалан, препоручивао је да се штампарија из Ураха пренесе можда у Млетке, пошто је млетачких штампаних књига већ било у промету и народ их је узимао. Он је, даље, говорио: да у његовој отаџбини има штампара које би могли добавити за рад и овамо на страни; а посебно је наглашавао да треба књиге штампати ћирилицом, јер се она употребљава све до Цариграда. Можда би се могла штампати књига и за самога султана са правим тумачењем еванђеља, »те покушати све Турке обратити на праву вјеру«. Ову сугестију, тако очигледно фантастичну, прихватили су, ипак, многи људи, а међу њима чак и барон Унгнад, који је, шта више, саопштавао и немачким кнезовима. Трубар је год. 1577. чак тврдио како има већ и сигурних вести о том да се ова цела акција осећа плодно међу Турцима, који почињу своју децу потајно крштавати и учити катихизис! Рад Поповићев и Малешевчев, мада почет са тако далеким плановима, није дуго трајао. Они нису били дорасли за тај тешки посао који се од њих тражио, а чули су, вероватно, и за негодовање својих суверника, који су се бојали да ови не раде о каквој издаји православља. Год. 1563. доиста је попа Матију, вероватно из тих мотива, својом руком убио један други ускочки поп.

Покрет реформације, којем су на челу свуда стали учени људи, имао је од почетка широке амбиције. Ишло се свесно за тим да се он не заустави на уском подручју алписких земаља, него да обухвати све јужне Словене и цео Балкан уопште. Ако оставимо на страну онај фантастични план са преверавањем турскога султана, ми видимо да се у овом другом правцу, на ширењу покрета међу јужним Словенима, радило стварно и то за дужи низ година. То је први културни покрет у којем се тражила и нашла сарадња Срба, Хрвата и Словенаца. Мотив за тражење те сарадње била је верска ревност реформатора, али су како тај покрет тако и његова средства ишли за тим да се нагласи етничка заједница свих наших племена, које ово културно дело има још више да приближи. »Знајте (говоре ови људи сами) да јесмо са тим нашим тлмачењем всим словенскога језика људем служити хотели, најпрво вам Хрватом и Далматином, лотом такајше Бошнаком, Безјаком, Србљаном и Булгаром«. Метлички сабор казује то исто год. 1559. Библија је намењена да прође кроз сву Далмацију до Јадранскога Мора, исто као кроз Хрвате, Босанце, Србе и све тамо до Цариграда«. Ту мисао понавља и барон Унгнад год. 1562., који због тога препоручује да се књиге упућују тамо, ако не иде друкчије, оно и џабе, само да права божја реч продре што даље. На прекоре да је језик у књигама Трубаровим само један дијалекат словенски, који неће разумети сви људи којима се његове књиге упућују, одговорили су крањски сталежи, вероватно под његовом сугестијом, 9. децембра год. 1563. ове ванредно важне речи: »Што се тиче јасноће и разумијевања тих књига, очито је, ако и Истрани, Далматинци, Хрвати, Безјаци и Бошњаци говоре донекле (in terminis) различито, ипак се они с мало муке и труда могу разумјети, а тако је слично и у Немачкој« (Ф. Бучар). Тешко је наћи за прилике XVI века јаснијег израза за осећање народне целине него што је овај овако свесно подвучени, са примером Немачке и њених племенских дијалеката. У часу када су се људи, при раду на једном новом послу, ослободили од свих дотадањих предрасуда, верских и покрајинских, кад су у тежњи да створе нешто боље бацили шири поглед око себе, они су, сасвим природно, видели као дан јасну чињеницу да тај народ од Алпа до близу Цариграда, растављан свим могућим преградама, ипак уствари претставља целину.

Међу Словенцима самим покрет Реформације изазвао је читаву духовну револуцију. Он је тргао људе на отпор, пробудио им народну свест, створио народну књижевност. Год. 1584. добили су они коначно свој превод Библије, дело Трубарево (превод Новога завета већ год. 1582.) и његова помагача Јурја Далматина, уз друге списе протестантскога вероисповедања и верске поуке и забаве. Нарочито су постале популарне њихове црвене песме, објављиване у шест песмарица. Од год. 1551. до год. 1595., кад је изашла последња њихова књига, објавили су реформатори око 50 књига намењених Словенцима. »Без обзира на једностраност садржаја те писмености и на нејасности какво би значење за народносне односе у Словеначкој имала коначна победа протестантизма (писао је лепо Ф. Кидрић), Словенци морају бити вечно захвални Реформацији што је доказала да се и словенским језиком може штампати и писати; што је одредила здраву основу књижевном језику (на основу крањских говора) и правопису; што је израдила разне црквене књижевне списе и међу њима Библију, литерарно дело трајне вредности; што је створила основу за теориско проучавање језика и његова блага; и нарочито што је присилила римску цркву да се отресе своје небрижљивости за штампану словеначку реч«.

И код Хрвата се утицај Реформације осетио доста јако, мада не толико као код Словенаца. Био је, пре свега, ограничен само на подручје слободних Хрвата, односно на Истру, Хрватско Приморје и ужу Хрватску до иза Загреба. Најактивнији био је у тада претежно хрватској Белој Крањској и у Истри, која је дала највећи број сарадника за превод и штампу хрватских књига (Вергерија, Степана Конзула, Јурја Цвечића, Матију Помазанића и др.). Отуд у тим протестантским књигама и превлађује истарски чакавски дијалекат. Из Истре су били и чувени научници протестантски тога доба Матија Влачић (M. Flacius Illyricus) и Матија Грбић. У Хрватској је извесно време живо проповедао Гргур Влаховић, који је то чинио делимично на позив самога бана Петра Ердедија (1557.—1567.). Још више су ширили нову веру немачки официри на Крајини. У тада основаној тврђави Карловцу спомињу се два проповедника Реформације: један који је за официре проповедао немачки, а други за војнике са српскохрватским језиком. Новој вери био је наклоњен и сигетски јунак Никола Зрињски, а његов син Ђуро изагнао је са свога подручја у Међумурју све католичке свештенике. На свом добру у Неделишћу основао је Ђуро, од неколико писаца слављен као пријатељ књиге, протестантску штампарију, која је наскоро пренесена у Вараждин, а одатле у Мађарску. У Вараждину (у тој штампарији) објавио је год. 1586. своју нимало оригиналну али популарну Постилу познати хроничар Антон Врамец, који је иначе био католички свештеник, али и писац са извесним тенденцијама против папа. Његова хроника (из 1578.) изазивала је дуго због тога саблазан у круговима правих католика.

Велик део славонског племства и њихових људи, који су били присталице Запољине, пришли су покрету Реформације, да и тим видније обележе своју противност према католичкоме краљу Фердинанду. Али, књижевне активности код њих није било, нити је, колико се данас зна, међу њима деловао неки протестантски проповедник већег значаја. Међу хрватске досељенике у Ердељу позвали су, међутим, немачки племићи Степана Конзула, да их упути у нова учења. На тој својој мисији Степан је по свој прилици и умро.

Према библиографији Ф. Бучара у његовој Повијести хрватске протестантске књижевности објавили су протестанти до год. 1564. за Србе и Хрвате 13 својих списа глаголицом (међу њима први као »пробни лист«), 8 ћирилицом, за три године (1561.—1563.), са једним пробним листом, и 9 латиницом. Од њих су најслабије ишле књиге ћирилицом: прво стога што се у турске области с аустриске војне границе књига тешко протурала; друго, што су Срби у своме православљу били упорни, и што је баш тих година обновљена патријаршија уне-ла нове енергије у рад; и најзад, што је изглед слова, дијалекат и садржај тих књига био необичан за онај мали број писмених Срба, васпитаних у традицији српско-словенске књижевне културе. То је важило и за Србе под Турцима и за оне који су се налазили у држави Запољиној, под Млецима и под Аустријом.

Било је сасвим близу памети да реакција католичке цркве против овог покрета неће пустити да се на њу дуго чека. Опасном покрету Реформације, који је огромно штетио угледу папе и самој римској цркви и ширио се брзо у свима правцима, морао се чим пре учинити крај. Од католицизма су отпадале читаве покрајине, највећи црквени достојанственици прелазили су у противнички табор. Оштра критика, којој је црква први пут била изложена овако јавно и непоштедно преко штампе која се већ тад показала као моћно и опасно средство, погађала је у срж и деловала у свима редовима. Осећајући то, римска црква донела је две одлуке: 1. да почне и она, са своје стране, оштру борбу против протеста реформне критике, за коју ће се искористити конзервативне власти и владари; и 2. да се и сама од себе обнови и реформише, како би више одговарала новом времену и отстранила сваком и сувише видне мане дотадањег система. Црквени сабор у Триенту, који је са много интрига радио, са великим прекидима, од год. 1545. до год. 1563., претресао је скоро сва савремена питања цркве и донео велик број одлука да се стање поправи. У исто време потегао је свој мач и цар Карло V »у служби Богу, за заштиту свете католичке вере«. И док је Турчин газио преко пољана Славоније и Угарске, почели су под хабзбуршким вођством крвави верски ратови по немачким и наскоро по аустриским земљама, који ће у име Христово пролити више крви и направити више пустоши него јаничарске ордије. Као најмоћније средство папинске реакције показао се нови ред исусоваца или језуита, који је основао Шпанац, бивши војник Игњатије Лојола, а који је год. 1540. одобрио папа Павле III. Тај нови ред, »дружба Исусова«, који је имао у себи нешто од ратничке организације и чији су се чланови признавали као »војници Христови«, спровео је строгу дисциплину и пазио на ванредно пажљиво школовање и рафинирано израђивање појединаца и читавих нараштаја, радећи све са циљем да се лична воља и вредност тих брижљиво васпитаваних људи искористи за јачање угледа Рима, католичке цркве и њезиног првосвештеника.

Активност католичке реакције осетила се и у нашим земљама доста брзо. Трубар, који се на позив крањских сталежа вратио год. 1561. у Љубљану, био је год. 1565. прогнан као човек који изазива верске сукобе. Год. 1573. долазе језуити у Грац и са њима почиње католичка офанзива. Они нарочито добро организују своје колегије, школе, са којима се не може такмичити ниједна школа других редова и сталежа, мада протестанти, баш због њих, усавршавају своје школство са пуно смисла и на много страна. Загребачки бискуп Ђуро Драшковић, који је једно време био и бан (1567.— 1578.), учествовао је на Триентскоме сабору и вратио се отуд са чврстом намером да сузбија Реформацију на своме подручју. У Лорету је год. 1580. основан језуитски Collegium illyricum, који тада, истина, није био дуга века, али који је ипак извео на пут неколико својих питомаца. До пуног израза долази та реакција међу Словенцима за време бискуповања енергичнога Томе Хрена (1599.—1630.), који је, помаган од Хабзбурговаца, установио комисије за строг преглед црквених односа и повраћање изгубљених католика у стару веру. На племиће, боље организоване и свесније, ударало се постепено; али, сељаци и грађани били су стављени врло брзо пред алтернативу: или да се врате у стару веру или да се селе из земље. У кратком року од год. 1599. до год. 1604. извршен је углавном тај процес пречишћавања. И у Хрватској је тај покрет угушен негде у исто доба. Језуити су дошли у Загреб год. 1606., на Ријеку год. 1628., а у Вараждин год. 1632. Мађари, код којих је протестантизам ухватио чврста корена, желели су да за све поданике круне Св. Стевана важи у погледу вере исто начело, и то оно потпуне верске слободе. Али, хрватски католици нису никако хтели да пристану на то. Помињу се често речи хрватскога бана Томе Ердедија, казане на пожунскоме сабору год. 1608.: »Овим ћу мачем истерати ту лутеранску кугу из своје земље, те ћемо се пре и одвојити од Угарске неголи допустити да се она укорени у нашим краљевинама«. Хрватски сабор је год. 1609. донео одлуку да се отад у Хрватској и Славонији признаје само католичка вера; протестантска и православна беху, дакле, забрањене. Протестантизам је тако сузбијен међу Хрватима врло енергично. Одржавао се после тога тек овде онде, као примера ради у Подравини, где је постојао још год. 1712. На подручју Млетачке Републике протестантизам је сузбијан од почетка систематски и није тамо никад ни постигао каквих већих успеха.

У борби против протестантске пропаганде католици су морали примити много њихових начела и метода рада да би их могли с успехом сузбијати. Једно од главних начела било је: деловање у народу путем књиге и народног језика. И код језуита, као и код протестаната, програм за рад израђује се на широкој основи. Илирски завод у Лорету имао је да прима питомце из хрватског Приморја, Далмације, Босне, Славоније, Србије и Бугарске. Под тим архаичним илирским називом, који се у Риму употребљава као ознака за Словене на југу од краја XV века, обухваћене су већ тада наше све земље као једно заједничко подручје, потпуно онако како смо видели да су чинили и протестанти. Ово илирско име ушло је у XVI веку нарочито у промет и одржавало се дуго у страној, а и нашој, науци као заједничка ознака за све Југословене; уведено спочетка као стари географски појам за припаднике старог Илирика, оно се постепено преносило и на његове нове становнике, па се онда почело писати и о новој илирској нацији и илирском језику. Раније из Рима забрањивани словенски језик уводи се сада у цркве за проповеди, па чак и за обреде. Један римски цензор пише чак, поводом Кашићева превода посланица (Пистула), год. 1639., како би словенски (»дубровачки«) језик могао послужити свима народима Истока, па да се језик католичке цркве подели на двоје: за Запад да буде латински, а за Исток словенски. То да на Истоку не би штетило угледу црквене традиције; латински би се штовао као свет, а словенски би се употребљавао као онај који се разуме. Сравните та схватања у Риму са онима из X и даљих векова, кад су Словени, у највишем интересу цркве, узалуд вапили за тим уступком, па ћете најбоље оценити колико је промене изазвао покрет Реформације, који је у том питању енергично и одмах погодио прави пут! Као протестанти, и католици почињу штампати своје катихизисе и друге црквене поуке не само латиницом, него и ћирилицом, у добром делу случајева, као на пример у Босни, и за католички свет који се служио само тим писмом, али сем тога и за православне. Први католички списи на народном језику, штампани латиницом, појављују се год. 1582., а први ћирилицом год. 1583. Таквим списима почиње и фра Матија Дивковић фрањевачки књижевни рад у Босни, који је, као и рад његових главних другова XVII века, сав на народном језику и у веома популарном облику.

У своме делу Значај реформације и протуреформације за духовни живот Јужних Словена М. Мурко је нарочито истакао значај католичке реакције за развитак нашег књижевног језика. Протестантске књиге писане су на чакавскоме наречју; на том дијалекту развијала се и далматинска световна књижевност и продрла, као књижевна мода, чак и у Дубровник. Али, од почетка XVII века, извесни језуитски писци напуштају ту традицију и, у тежњи да обухвате шире народне кругове, прихватају најраспрострањенији, штокавски дијалекат, а у том дијалекту опет бирају босански изговор као најраширенији и потом као најпогодније средство да се постигне циљ. Писац прве граматике српскохрватског језика, објављене год. 1604., Бартоломеј Кашић са Пага, определио се за то наречје и дао први пример другима. У своме Ритуалу римскоме (1640.) изнео је он своје разлоге за тај поступак овако: пошто »сваки чловик свога града говор и бесидење хвали, Херват, Далматин, Бошњак, Дубровчанин, Сербљин« то он мисли да ће најбоље решење наћи ако се одлучи за онај говор »кога он вишт у мнозих позна да је најопћенији и кога може свак лашње разумити, и с коришћу прочтити, нека какогодире мнозима угоди«. Он је лично употребио босански изговор; али, то ипак неће ником другом правити тешкоћа да употребљава и своје облике. Као што су протестанти тражили сарадњу Словенаца, Хрвата и Срба, да би им језик књига могао постати доступачан целом народу, тако је и Иван Томко Мрнавић год. 1626. тражио за католичке књиге, поред уредника, још и комисију од четири лица из четири наше области, по једног Далматинца, Хрвата, Босанца и Србина (или Македонца), који би удесили књиге тако да одговарају »читавом језику земље«, или, кратко речено, да створе јединствен књижевни језик за цело наше народно подручје. Лексикограф Јаков Микаља, језуит исто тако, нашао је у свом речнику Благо језика словинскога (1649.) да је босански дијалекат и »најлепши«. За њима се онда повео читав низ писаца; дубровачки драматичар Џоре Палмотић путовао је чак у Босну, да позна тај језик на његову најбољем извору. Напуштање мањинског чакавског дијалекта у далматинској књижевности XVII века и даље своди Мурко, са разлогом, добрим делом на утицај Рима и његове теоријом и праксом показане тежње да се на југословенском подручју дође до заједничког књижевног језика.

Књижевност у доба ове реакције није готово нимало оригинална. Људи су се бојали слободне мисли и слободне критике, и држали су се углавном препоручених списа језуитских писаца, од којих се код нас највише преводио и тумачио Беларминов Наук хришћански.. Код Словенаца друге књижевности сем те готово није ни било, код Хрвата исто тако. И у Дубровнику, мада није било протестантскога покрета, осећа се ипак; нови дух католичке активности. »Мени се чини (каже П. Поповић) да се XVII и добар део XVIII века знатно разликује од шеснаестога. Колико је овај весео, безбрижан, раскалашан, толико ова познија два изгледају строги, оштри, веома »кршћански«; као да је неки пуритански дух прошао Дубровником и изменио ствари. У току Препорођаја и попови и фратри писали су ствари слободног морала; у веку реакције, сенатори и обласни кнезови пишу религиозне стихове.«

Али, уколико се губило у чисто књижевном погледу утолико се почело добијати у духовном. Ово узајамно тражене додира, интересовање за расположења и стање у суседству, тежње да покрети обухвате што веће делове народа и његову целину, развише у довољној мери мисао о народном јединству и о потреби сарадње за веће циљеве. У први мах ти циљеви су чисто верски; али, убрзо узимају и политички карактер.