Из мелодија
Кад тихим зраком месеца бледог
Лазурног неба затрепти свод,
И звезде сјајне трепетом благим
Осветле плави небесни свод;
Кад све у миру почине своме
Да крепи санком уморну груд,
Тек сова само зашушти хуком
Кроз поноћ мине, незнано куд;
Тад прошлост своју призивам боно
Негдашњих дана весели рај,
И кроз мрак снова допире мени
Сунашца мога угашен сјај,
Пролазе редом часови мили
Љубав и срећа ко духа два,
С осмејком на ме крилима машу,
Међ њима дивно надежда сја.
И старе песме детињства драгог
Надамном већ се разлеже глас,
Ја видим моје долине миле
И једне моме танахни стас!
Снужденом главом и сада стоји,
Лист по лист кида цветића свог
И сетним гледом изгледа дивна
Са даљних страна драгана свог!
А бледи месец тихо се краде
Облачке лаке прелеће он,
И сетно мамећ са срца јаде
Жалосне песме хори се звон:
„Прошлости збогом! Љубави, срећо,
Вечности мрачној путујте ви!
У мојој души станка вам нема;
Надамном туга незнана бди!
Где некад срећан с песмама дивним
Румених ружа извијах сплет,
Суморан гледах како их ломи
Јесени хладне несносни лет!
Ах, све је прошло, бујица као
Кад плавећ јурне у дивљи лет
Пустоши њене тек трази стоје
Где некад читав цветаше свет!“
.jpg)
