Изгибио Југовићах
Полетила два врана гаврана,
Са Косова поља широкога,
Кервавиех ногух до колиенах,
И кервавог кљуна до очиух;
Полетили, па су бесиедили: 5
„Ево има двие недиеље данах,
Ненађосмо дерва ни камена,
Гдие би могли одпочинут' мало."
У том они док говору били,
Угледаше дворе Југовића, 10
Па су оба к двору полетили,
Полетили, хитро долетили;
На двору се они уставили.
Излетила стара Југовићка:
„Бора вама! два врана гаврана, 15
Нистел', сриећом, са Косова равна?
Нистел' вид'ли нашег цара Лазу
И његову убојиту војску?
Јели Лазо цара предобио?
Нистел' вид'ли девет мојих синах, 20
Синах мојих, девет Југовићах,
Хоћел' скоро своме биелом' двору?"
Тад гавране један проговара:
„Ради бисмо добар глас дониети,
Ах право ваља казивати: 25
Видили смо вашег цара Лазу
И његову убојиту војску;
Ми видисмо девет враних коњах.
Брез седалах и још брез јунаках.
А за њима девет биелих хертах, 30
А за хертим девет соколовах;
Они лете један за другиме,
Траже они своје господаре,
Па долазе до зелена луга,
Туд' находе мертва цара Лазу, 35
А до њега девет Југовићах:
Сви су они листом изгинули
Бранећ Лазу од душманских рукух."
Кад зачула стара Југовићка.
Она бише сердца јуначкога, 40
Неодтишће сузе од образа.
„Богу фалу! на његову дару."
Па дозивље најменика Луку:
„Виерна слуго! најмениче Лука.
Лети, слуго, у доње подруме, 45
Седлај нама два добра коњица,
Теби вилу, мени ластавицу."
То зачуло девет невиесицах,
Свака носи диете диеверово,
Па долази својој свекервици, 50
Тужно цвиеле кано гује љуте,
А њи тиеши стара Југовићка:
Бора вама! девет невиестицах,
Младе јесте, небудите луде;
Невиерујте младим гаврановим, 55
Често геркћу , али леша нејма;
Ево мени биела књига дође,
Са Косова поља широкога,
Диетце моје, младих Југовићах:
Да су они здраво и весело, 60
Да су они предобили Турке;
У њих има млого пријатељах,
Да би могли виековати виека, —
Они моју уставили диетцу;
Сад ми они поручују млади, 65
Да ја стара до Косова дођем,
Да их зовем својем биелом двору,
Да их лашње пријатељи пусте."
То говори, на коњица скаче,
Па им баца књигу из ниедарах: 70
„Ето књига, да се утиешите;
Чувајте ми девет унучади,
Чувајте ми мог' биелог' двора
И у двору херза и образа;
А ја иђем доводити диетцу." 75
Језус рече, одтишће коњица,
Право, здраво на Косово дође. —
Боже мили, на свем' теби фала!
Све је поље лешим прикривено,
Мертав лежи јунак до јунака, 80
Мертав коњиц један до другога;
Преверћала стара Југовићка,
Преверћала два биела дана,
Преверћала коње и јунаке
Нигдие она диетце ненаходи! 85
Доходила де зелена луга;
Ал' код луга девет враних коњах,
За коњима девет биелих хертах,
За хертовим девет соколовах;
Они терчу, траже господарах: 90
Ал' су мертви, немогу их наћи.
Кад видило девет враних коњах,
И познало церну ластавицу,
(Све их, клета, изждриебила хише,)
Долетише старој Југовићки; 95
Њи познала стара Југовићка,
Ни туд' она сузе непустила!
Већ погледа к небу у облаке,
Угледала два врана гаврана,
Један геркче, други проговара, 100
„Ето твојих девет Југовићах
Мертви леже за зеленим лугом."
Мертвој диетци стара доходила,
Све их редом, тужна, познавала,
Па је диетцу лиепо изгерлила,
И опрала сузам од образа. 105
„Диетцо моја! девет Југовићах,
Изгинусте млади на Косову;
Ја нежалим, моја диетцо драга.
Ја нежалим што сте изгинули,
Бранећ земљу од душманске руке, 110
Племе своје ви сте освиетлали."
Па када их оплакала бише,
Копа њима тверду лединицу,
Све их редом покопала лиепо,
И зеленим накитила бусом. 115
Па се крену к својем биелом двору,
А за њоме деветеро коњах,
А за њима девет биелих хертах,
За хертима девет соколовах.
Кад видило девет невиестицах, 120
Процвилише кано гује љуте,
Круто куну јењичаре Турке,
А још више невиернога Вука
Јер издаде цара на Косову.
Њиху тиши стара Југовићка: 125
„Нелудујте! моје невиестице,
Богу фала! на његову дару,
Па их млада ни родила нисам,
Да ми леже на меку душеку,
Већ да бране земљу од душманах! 130
Неплачите моје кћерце драге!
Ак и јесу одлетили ждрали,
Остали су птићи ждраловићи;
Хранит ћемо птиће ждраловиће,
Наше племе погинути неће, 135
Наши двори остат' пусти неће."
