Извештај капетана ЈВУО Франца Ковача од 23. фебруара 1944.

Архив Војноисторијског института, Ча, к. 153, рег. бр. 17/4—1. (Х-В-509)


КОВАЧ С. ФРАНЦ капетан југослов. рат. мор. 23. фебруара 1944. г. у Шибенику.

Доставља извештај о ситуацији у редовима Скрадинских четника и предлог за побољшање ситуације. —

КОМАНДАНТУ ДИНАРСКЕ ВОЈ. ЧЕТНИЧКЕ ОБЛАСТИ

ПОЛОЖАЈ

У вези командантових наредаба Пов. број 4 за дан л.о.м. и Пов. број 6 за дан 7. о.м. којима сам одређен за Команданта Скрадинске бригаде, отишао сам 19. о.м. у Скрадин. Од раније сам располагао са подацима, да је рад у четничким редовима у Скрадину отишао, ради разних разлога, одмах у свом почетку, посве кривим путем, о чему сам 16. јануара т.г. поднео извештај полуслужбеним писмом, упућеним брату војводи Момчилу Ђујићу. Зато нисам отишао у Скрадин са намером, да одмах по свом доласку онамо приступим реорганизацији тамошњих четника и да по извршеној реорганизацији преузмем команду над Скрадинском бригадом, већ сам у Скрадин отишао зато да, вођен не само општим већ и личним интересима, испитам и проучим у најситније детаље садању ситуацију и тек потом приступим раду за извршење датог ми задатка.

Дошавши у Скрадин, потражио сам најприје брата поручника Чудић Владимира, који је, у колико ми је било познато, по одласку из Скрадина брата војводе Ђеде (Радомир Ђекић, командант Златиборског војночетничког одреда и сектора "Северне Далмације"), имао команду над свим четницима у Скрадину. Поручника Чудића замолио сам, да ме упозна са моменталном ситуацијом. Именовани је ово решио тиме што ми је кратко и јасно одговорио, да је дигао руке од свега и да податке о војничкој ситуацији затражим од брата наредника Недовић Драгољуба коме је предао команду а податке о политичкој ситуацији од брата Лежајић Игњатија.

Добивши предње информације, приступио сам разговору са Недовићем и Лежајићем и од обојице примио, као једини, први и задњи, мени иначе већ од раније познати извештај. т.ј. да је ситуација очајна, да нема никакове дисциплине, да су четници у Скрадину, ради пљачке и насиља, омражени у народу.

Потом сам позвао, ради упознавања, досадање старешине појединих четничких јединица и овима саопштио, у потребном изводу, уводно цитиране командантове наредбе, изложивши им смернице свог будућег рада, који ми је стављен у задатак, нарочито нагласивши, да ћу извршити реорганизацију и најенергичније стати на пут досадањој недисциплини, насиљу и пљачки. Касније сам сазнао, да се појединцима план мог будућег рада није свиђао.

На састанку са грађанима констатовао сам као прво и најважније, да је ових, заједно са ново постављеним нацоналним повереником и ново постављеним претседником четничког одбора, било у свему само пет. На мој упит, да ли у Скрадину има још старијих и угледних Срба и исправних Хрвата — националиста, одговорено ми је, да има Срба који су раније сарађивали са четницима, али су после, због напред наведених разлога, разочарани досадањим радом месних четника и њиховим поступком са народом, сви отказали своју сарадњу са четницима, а Хрвата који би ичим показали расположење за четнички рад, да у Скрадину уопште нема. Саопштивши и овима, у потребном изводу, уводно цитиране командантове наредбе, био сам упозорен на ниже наведена три лица из Наредбе Пов. број 6 за дан 7. о.м. и то:

Марић Петра, надзорника државних путева из Кистања, ново постављеног претседника четничког одбора у Ђеврсачкој бригади, да је "потпуно непоуздан и слаб".

Вујасиновић Коју, ново постављеног помоћног органа у Кистањској бригади, да је "бивши југословенски жандармериски наредник водник, који на жалост, као већина југословенских подофицира, седи на двије седалице, чекајући крај па да опет седне на своје старо место".

Дубајић Николу, општинског чиновника из Кистања, ново постављеног претседника четничког одбора у Кистањској бригади, да су "он и његова жена Анка комунисти, он опасан, а она неопасна".

У току даљег разговора са грађанима чуо сам, као почетак и свршетак, већ од раније познату песму о недисциплини у редовима Скрадинских четника, њиховој пљачки и насиљу, што је све довело до управо очајне данашње ситуације.

Разговори, које сам потом водио, у циљу да потпуно упознам ситуацију у Скрадину, са неким озбиљним, објективним и добронамерним грађанима, довели су ме, између осталих још до следећих сазнања:

1) Да су ради напред поменуте песме отишли из Скрадина у Београд Др. Доброта Коста са женом Вуком и синовима Војишом и Игором те трговац Травица Спиро са женом Ружицом и сином Ненадом.

2) Да то исто намеравају учинити, из истих разлога још неки угледни Срби из Скрадина, пошто су се у народу компромитовали својом сарадњом са месним четницима.

3) Да су четници за време операција против партизана, у једном селу Скрадинске општине, лишили живота једног посве исправног и четнички расположеног човека, да би се дочепали његових пар хиљада лира.

4) Да су силовали једну девојку, убили њезиног момка и још једног присутног човека, који су на лицу места устали против силовања.

5) Да је претежна већина четника из села Скрадинске општине присилно доведена у четничке редове, да су због тога непоуздани и да немају још никаквог борбеног искуства.

6) Да четници из састава Златиборског четничког одреда никако не желе остати више у Скрадину, већ пошто пото отићи у неко друго место, с тим да собом понесу целокупно наоружање, којим данас располаже поменути одред.

Немачки војни командант у Скрадину, којег сам званично посетио, такођер ми се пожалио на велики неред код месних четника, изразивши жељу, да се хитно предузму све могуће мере, да се неред уклони, а место нереда заведе ред.

Како су на дан 20. о.м. биле операције против партизана у селима Билице, Дубрава и Данило Краљице, имао сам прилике да лично и на лицу места упознам један део рада Скрадинских четника. Ма да сам само дан раније, непосредно после свог доласка у Скрадин, за време упознавања досадањих старешина појединих четничких јединица у Скрадину, ове, између осталог, најозбиљније саветовао, да одмах, још пре него што преузмем команду над њима, свим силама настоје, да пљачка и насиље у народу нестане из Скрадинских четничких редова, био сам већ на дан операција шест пута позиван у немачку команду у Скрадину, ради телефонског разговора са немачком војном јединицом Ic Aussenstelle у Шибенику, која ме је као заступника команданта Четничке команде у Шибенику позивала ради пљачке и насиља које су тог дана извршили четници у селима у којима су биле вођене операције. Опоменут поменутим телефонским разговорима, сачекао сам на вече повратак четника у Скрадин. Повратак четника у Скрадин силно ме је разочарао, не само као идејног националисту већ и као човека, пошто сам том приликом видио да су Скрадински четници донели из операција неколико магаради опљачкане робе и 1 теле. Да би се лично уверио, да ли донешене ствари претстављају ратни плен или приватну имовину, извршио сам, још ненадлежан, преглед ствари, које су биле донешене на два магарца. Прегледане ствари биле су: чисто грађанска мушка одела и капути, у главноме још неношени; читаве пече новог платна; женско и мушко рубље, ношено и неношено; златнина; кокошке; сухо месо итд., итд., т.ј. све опљачкана приватна имовина. Натоварене магарце водили су и старешине појединих Скрадинских четничких јединица. "Власника" једног натовареног магарца упитао сам чије ће бити донешене ствари. Одговорио ми је дословно:

"Моје, јер сам се ја за њих борио." Још истог дана, касно у вечер, сазнао сам од неколико исправних четника, који су тог дана били у операцијама, да су у селима Билице и Дубрава поједини четници тог дана убили неколико људи, да би се дочепали њихове приватне имовине.

На дан 21. о.м. сазнао сам, да су Златиборци тог дана без знања надлежних старешина, укрцали у камион неку своју резервну храну, која није била у четничком магазину већ на чувају код неког брата четника Бекић Милана. Храна о којој је реч пратио је брат четник Пантић Перо. Том приликом био је узет из Скрадина и 1 тешки митраљез без постоља.

Све напред наведено, лично констатоване, прилике у редовима Скрадинских четника, довеле су ме до уверења, да нисам у стању, да приступим извршењу напред цитираних командантових наредаба, пошто је због ниже наведених разлога сав мој рад већ унапред осуђен на неуспех. Ови су разлози следећи:

I) Четници су, кривицом досадањег вођства, без сваке активне дисциплине, склони пљачки и насиљу. Претежна већина новомобилисаних четника је присилно мобилисана и према томе непоуздана, а сем тога без потребног борбеног искуства.

II) За извршење реорганизације и завођење најстожег војничког реда и дисциплине безусловно је потребан старешина гвоздене руке. Да би се тај старешина могао прихватити посла, за успешно извршење постављеног задатка, гвозденом руком, неопходно је потребно, да безусловно располаже са потребним бројем њему лично оданих, строго дисциплинованих и поштених четника. У данашњој ситуацији у Скрадину потпуно је немоћан сваки онај старешина, који не располаже, како сам напред навео, са потребним бројем њему лично оданих, строго дисциплинованих и поштених четника, јер се у војсци никада не сме десити, да старешина изда наређење за које није сигуран да ће бити бар начелно извршено. Решење данашње ситуације у Скрадину, захтева команданта, који располаже лично њему оданом оружаном силом, а ове ја немам.

На темељу свега напред изнетог молим Команданта, да своје наредбе Пов. број 4 за дан 1. о.м. и Пов. број 6 за дан 7. о.м. стави ван снаге у колико се односе на одредивање мене за команданта Скрадинске бригаде. Истовремено предлажем:

а) Да се за Команданта Скрадинске бригаде одмах одреди и најхитније упути на положај спреман, енергичан, дисциплинован и поштен четнички официр, са најмање 100 до 150 њему лично оданих, строго дисциплинованих и поштених четника и одмах приступи извршењу напред цитираних наредаба.

б) Да се четници из састава Златиборског четничког одреда, одмах по доласку у Скрадин нових четника, позову из Скрадина с тим да узму собом само најпотребније наоружање.

ц) Да ме Командант својом наредбом одреди за команданта Четничке команде у Шибенику.6 Неопходно је потребно, да Четничка команда у Шибенику продужи свој досадашњи рад. Брат потпуковник Гумзеј Ј. Јосип је, по мом мишљењу, престар за ову дужност. Сем тога лично ми је, пред мој одлазак у Скрадин, изјавио да не жели бити командант Четничке команде у Шибенику.

Молим Команданта, да буде уверен, да је предњи извештај резултат потпуног познавања ситуације у Скрадину, а дати предлози једини могући начин на који може и мора бити коначно …