Избирачица/15
| ◄ ПЕТА ПОЈАВА | ШЕСТА ПОЈАВА | СЕДМА ПОЈАВА ► |
ШЕСТА ПОЈАВА
Пређашњи, БРАНКО И ШТАНЦИКА
ШТАНЦИКА (још с врата): Заиста чудно, да смо баш на минут заједно дошли! (Ступе.)
БРАНКО: Као да смо се договорили! Ал' гле, та ту је и господин Тошица!
ШТАНЦИКА: Дакле и ви овде! Ха, ха, ха! Ако то није смешно!
ТОШИЦА: Да, заиста смешно, драги моји пријатељи! (за себе) Да вас ђаво носи!
ШТАНЦИКА: Јуче смо били овде на забави, дакле је у реду да се данас запитамо за здравље наше миле домаћице! Није ли тако?
БРАНКО: Тако је. (за себе) Баш су данас морали доћи!
ТОШИЦА: Сасвим је тако. (за себе) Како се чине невешти!
ШТАНЦИКА: Уосталом, морам признати да нисам имао намере да баш данас овамо дођем, већ прошавши поред куће, помислим, дај да сврнем на неколико тренутака, јер више се нећу задржавати. А ви, господине Бранко?
БРАНКО: Ја? И ја ћу само да упитам за здравље.
ТОШИЦА (за себе): Како се нуткају! (Наглас.) Што се мене тиче, ја сам с том намером дошао да поседим овде, док ме госпођица Малчика кући не отера! Апропо на дошао! Имао би' вам нешто занимљиво да приповедим.
БРАНКО и ШТАНЦИКА: Занимљиво?
ТОШИЦА: Да, врло занимљиво! Представите себи, ја уђем лагано на врата са сокака!
ШТАНЦИКА: А онда ступите у авлију.
ТОШИЦА: Лагано у авлију.
БРАНКО: А из авлије ступите у собу.
ТОШИЦА: Лагано; али не у собу, већ ступим само на праг од собе. Кад, ал' чујем неки врло занимљив разговор.
БРАНКО: У форми чланка?
ШТАНЦИКА: У стиховима?
ТОШИЦА: Али молим. Господо. то је био женски разговор.
БРАНКО: Дакле у течној прози!
ТОШИЦА: И тицао се вас двојице.
БРАНКО и ШТАНЦИКА: Нас?
ТОШИЦА: Да, вас! Разговарале су се госпођица Савета и госпођица Милица.
ШТАНЦИКА: Јесте л' их уочили?
ТОШИКА: Сасвим добро! То јест чуо сам их сасвим добро! Оне се јадиковаху како су несретне у љубави, јер они које љубе нe хају за њих!
БРАНКО: П' онда?
ТОШИЦА: П' онда је рекла Савета... не, Милица, не... Савета је рекла! (за себе) Сад не знам која је рекла!
БРАНКО: Ал шта је рекла Савета?
ТОШИЦА (за себе): Да останем при Савети! (Наглас) Савета је рекла: "Ја волим, искрено волим господина Бранка!"
БРАНКО (за себе): Она ме воли!
ТОШИЦА: Затим рече Савета... не Милица... „Ја опет волим искрено Штанцику.“
ШТАНЦИКА (за себе): Милица ме, дакле, заиста воли!
ТОШИЦА (за себе): Сад сам их збунио! (Наглас.) На које, на које... шта је оно после било? да... на које оду у другу собу!
БРАНКО (за себе): Савета ме, дакле, воли! Сада, кад сам се већ одважио, први корак учинио! Доцкан! Доцкан!
ШТАНЦИКА (за себе): Да сам био известан пре, можда би' се предомислио: али сада, сада је доцкан!
ТОШИЦА: Но, ви ћутите! (за себе) Очевидно су збуњени!
ШТАНЦИКА: Драги господине Тошице, то су девојачке мајсторије; оне су вас спазиле, па су се чиниле као да вас не виде.
БРАНКО: Те се с вама мало прошалиле!
ТОШИЦА: Мислите? (за себе) Ово су ти праве крље!