Иза сна

Иза сна  (1893)  Писац: Божидар Черовић

На њежну руку главу спустила;
Прамени косе лицем вихоре.
Ни једну ријеч не изустила,
Ал сјајне сузе тајно говоре.

Ко бисер зрње пред њу падају
На везен јастук, јастук убави.
Слова се сама од њих редају,
Цртају љубав — аох љубави!...

Са својим миљем санче проклети
Цијелу ноћ је цв’јеће тргала.
Од цв’јећа хтједе в’јенац оплести,
У њедра што је пред њим скривала.

Ал’ паде један цвјетак малени,
Несташко не да, да се изгуби:
Прегну се, узе цв’јетак мавени,
Давајућ моми лице пољуби,

Љутита мома гњевом распламти,
Освету смисли, р’јечи не рече:
За пољуб, пољуб хтједе вратит
И усне скупи, санак утече.

На њежну руку главу спустила;
Прамени косе лицем вихоре.
Ни једну ријеч не изустила,
Ал сјајне сузе тајно говоре!

Сарајево.

Извор

1893. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година осма, број 19, стр. 284.