Иван — Илија Илић

←Ослобођење

Иван — Илија Илић  (1932)  Писац: Драгиша Васић Пад са грађевине

Сведок→

Ми се сретосмо случајно, трговачки путник, чини ми се да се звао Иван или Илија Илић, и ја. Заједно смо чекали воз, који је по навици одоцнио да на време пође, попили по кафу у ресторацији, па смо се тако један другом представили. Као обично, после једнога сата, и пре него што смо сели у вагон, ја сам знао много из његова живота и пуно тајних ствари из њега, а и он је подоста дознао о мени. Казао ми је и којој странци припада и зашто је огорчен противу њенога вођства, које муку мучи са његовим и присталицама, који чврсто стоје уз њега, опозиционим ставом. „Не могу ја, вели, да гледам шта се ради и да савијем главу. Рекли смо да се боримо против корупције, а онда зашто је допуштамо у нашим сопственим редовима? Ја сам, вели, за чисте рачуне и чисте руке, па да смеш противнику казати све у брк, да га можеш гађати посред цименте, а не да поцрвениш кад помислиш да оно што ти нападаш није нимало боље ни код твоје куће. Једна странка има да буде чиста као црква, па тек онда да браниш своју веру као праву веру.“

Овај Илија или Иван Илић био ми је иначе, а и због оваквих својих назора, ретких у данашње време, постао одмах симпатичан, и он је то могао брзо да осети, али се ипак нисам могао да уздржим а да му не приметим како политику не волим него просто мрзим, и како бих радије ма о чему другом волео с њим да разговарам. Ја сам се, користећи два узастопна празника, кренуо на овај мали излет, да се одморим од престонице, а он исто тако, па зар није и боље и лепше да се не умарамо и не мрцваримо таквом једном гњаважом, као што је та наша политика?

Илија — Иван Илић, човек доста трезвен, а поред тога и васпитан прилично, изашао ми је у овом погледу сместа у сусрет, иако сам приметио да за њега омиљеније теме од политике нема, нити уопште може бити. Окренуо је, дакле, он ипак разговор на друге предмете, причао ми је о трговини, о пословима, о стечајевима, о кућама које заступа фирма чији је он путник и дугогодишњи заступник, навео ми је „Преслицу“, Текстилну индустрију Д. Д. из Загреба, Манифатуре Росари и Барци, па Виртембергише Катун Мануфактур и Манифатура Ривароло Свети Ђорђе Кановеза А. Д.

Све ове куће изговарао је он исправно и веома течно, кад треба као прави Талијан, кад треба као прави Шваба, и заплео се свега један једини пут, изговарајући познату, али заиста тешкога имена талијанску кућу Котонофичио Фратели Пома Фу Пиетро. Том приликом он је, журећи се, уместо Пома Фу Пиетро изговорио Фома Пуфуметро, али се одмах затим и сам поправио. При овом збуњивању ја сам приметио да се десни образ његов веома јако био заруменио, док му је његов леви иначе био црвен од рођења. То да му је леви образ иначе био црвен од рођења, ја нисам имао раније прилике да кажем, и зато чиним то на овом месту. Ову црвену флеку на левом образу носи он, дакле, од рођења, а облик њен одговарао би отприлике ономе географском облику некадањег нашег Алексиначког округа или познатог облика земље Аустралије. Другим особитим знацима он се није одликовао, сем што је био веома малога раста, сасвим скоро без косе на глави и прстију веома дугачких и чворноватих. Био је, уз то, мршав и нервозан, остављајући утисак измождена човека, и жалио се да пати од проширених вена, што их је задобио као трговачки помоћник, вечито стојећи за тезгом. Његови прсти, дугачки и чворновати, постали су такви искључиво од тога што он, како ми је сам причао, својеручно носи куфер са мустрама без вредности, а из кућа горе наведених и других, ево скоро пуних тридесет година.

Овога пута, међутим, тога куфера са њим није било, јер је Иван Илић, користећи празник, као што сам рекао, ишао само на излет и да би попио неколико чаша фришке киселе воде у познатој нашој бањи у близини престонице. Али иако он овога пута није са собом носио овај свој куфер са мустрама, он је на њега ипак инстинктивно мислио, то сам ја врло добро приметио. Ја сам то приметио у једно време кад смо обојица, обасути меким сунчаним зрацима који су нам улазили кроз прозор, били задремали, и кад се он повремено и по навици трзао и бацао поглед горе на корпу купеа где би обично куфер са мустрама заузимао своје место.

Наш, дакле, разговор вођен о трговини био је доста интересантан, али није могао ипак а да неколико пута понова не склизне на политику, и то све захваљујући моме сапутнику, кога сам стално морао да опомињем на моју неодољиву одвратност према њој и жељу да је колико год могу заборавим. Заиста, извињавао се он редовно, па је опет започињао о нечем другом, као на пример о своме животу трговачкога путника, на који се живот жалио. Тај живот, тврдио је он, јесте један од најтежих између свих данашњих занимања. „Он“, вели, „захтева од вас да будете глумац, да увек носите маску на лицу. Јер од конкуренције не може данас да се живи, и који је вештији, притворнији, говорљивији и лажљивији, тај код муштерија боље и пролази. Колико сам се, вели, пута морао да напијем кад ми се није пило, или да се правим пијан кад нисам, да ноћу тумарам са муштеријама којекуда, где ми место није, да освањавам, да певам и да се смејем с њима, иако ми се и не пије и не смеје па често и да бацам чаше и флаше о патос кад се свира „Ђурђо, мори, Ђурђо“, или друга која позната севдалинка. Тај, вели, наш посао захтева и тражи да човек буде духовит и да има професорско памћење. Ја морам, каже, да памтим да се газдарица Вучка Стојановића из Трстеника зове Стоја, и да не заборавим ниједну особину ове Вучкове домаћице, а да син газде Коце Нацевића из Штипа ове године има да пређе у трећи разред гимназије. Све ми, вели, морамо да памтимо, и кад Марко слави, и кад ће Јанко да жени сина Ратка, трећи да удаје ћерку Иванку, а четврти да крсти дете. Ништа, вели, нама не сме да промакне, нити ја смем да се изрекнем да сам демократа, ако је тај муштерија, рецимо, радикал. А ја, сам, каже, демократа, и остаћу то, и борићу се до смрти за принципе демократије. Протурим ја опет своје идеје, иако онај мисли да сам ја исте партије које и он, и опет ја њега навијем на моју страну. Искористим ја сваку прилику да послужим својој странци, и увек мислим на опште интересе, јер идеал сваког човека треба да буде опште добро, а све је ово друго споредно и од мање важности.“

Као они мали домаћи мишеви што вас, кад вам се највише спава, неумољиво узнемиравају ситно грицкај ући хартије иза полице са књигама где се по сто пута враћају пошто их отерате, тако је исто и он знао да преде на истом точку око исте осовине.

И у томе реду мисли Илија Илић опет потону у политику. Ја већ видим да ту не помаже ништа, гледам у сат и тешим се да ћемо скоро стићи тамо где смо пошли. Али се и он најзад сећа, и примећује на мени да ми није право, те скреће разговор на друго: „Триста ти, вели, нових болести, има после рата. Има, вели, агената што се хвале да су јефтиније купили робу него што су је у ствари купили. Замислите сад ту болест, дед’, објасните то ако можете!“

Али ми смо већ наишли пред саму варош, и наш се разговор завршава. Стигли смо гос’ Иван и ја, и брзо се разочарали нашим излетом. Киша. Ми пошли из Београда по сунцу, у фино летње јутро, а упали у праву јесен. Одсели у први хотел. Умили се, пресвукли, дотерали али где ли ћемо у кишу? Изашао Иван Илић у ходник, шетка, посматра и осматра. Овај ходник гледа у авлију, у летњу башту. Али каква ми је то летња башта кад су у павиљону за музику наслагана дрва, а столови на све стране преврнути са ногама увис. Тамо су покисла бурад од пива, онамо рију свиње, свуд раскаљано. Ми смо у главној улици, али позади ње прави је сељачки друм, излокан, грозан. Сав покисао, гаца један човек по блату, са лествицама о рамену, а тамо даље растурене бедне и прљаве кућице, и још даље пољана. На високим тополама виде се јата покислих врана.

Гледам ја Ивана Илића, видим, велика га туга обузела. Прилазим ја, али ме он и не опажа. Онда стављам руку на његово раме и тек тада осврће се он тужно и вели ми: „Умрећемо овде од досаде.“

Ћутимо. Цуре стреје. Заиста ћемо умрети од досаде. Повучем га ја за руку: „’Ајдемо, велим, гос’ Илија, да сиђемо доле у кафану, да одиграмо једну партију домина, да убијемо време.“ Он се мисли. „Не би“, каже, „хтео да убијам време, хтео би’ да га корисно употребим.“ „Ко то не би хтео“, одвраћам ја, „али кад смо такве среће.“

Ипак силазимо заједно. Улазимо у кафану. А тамо, она пуна света, више сељака него ли варошана, скоро сам сељак. „Шта је ово?“ — питам ја мога друга. „Ово ми на неки збор изгледа. Кажем ја да ми ово на неки збор изгледа, а видим лепо, Илија се сав озарио. Да је наједанпут грануло сунце, не би се он тако био развеселио. Збунио се Илија, па не уме уста да отвори. Видим ја шта је, па му кажем: „Ајдемоте, гос’ Илија, одавде, није ово за нас, ’ајде да кидамо.“

Кажем ја то, али добро видим да га никаква сила одавде не би могла померити. Укопао се као да је за земљу закован, звера около себе, нит’ ромори, нит’ говори. А кавана се све више пуни, измешао се мирис и смрад од покислог сукна, обојака, ракије, дима и прашине, од кујне, од штале, од покисле псеће коже. Један рундов, сав мокар, провлачи се између сељачких ногу, и све се гуши у жагору, у густом диму, у оном влажном смраду. Мувају Илију Илића, мувају мене, сви се редом мувају. А ја наваљујем: „’Ајдемо“, кажем, „одавде, није ово, човече Божији, за нас; ми смо дошли и онолики пут превалили, ваздуха чистог да у’ватимо, зрака мало да се надишемо, одмора мало да нађемо. Није, брате, ово за нас.“ „Јок“, одговара ми он, „учините ми ту љубав, овде да останемо, дужност нашу партијску да испунимо.“ „Како“, кажем ја, „дужност партијску да испунимо, кад је ово туђ збор, противника ваших партијских, немамо ми ту ни посла, а ни права да учествујемо.“ Кажем ја то, али немам коме, ништа не вреди шта говорим: закопао се Илија Илић на оном месту, па га ни шест чифта волова оданде не би покренули. Не помаже ништа шта ја говорим, не вреди ништа што ја наваљујем, и што се умиљавам: „Ено“, кажем, „тамо је Курсалон, можемо мало тамо да прошетамо, коју чашу киселе воде да попијемо и да се мало освежимо, стомаке наше да калаишемо.“ Али он ни да мрдне с места.

Видим ја да се нема куд, помирим се и за први астал седам са Илијом Илићем. Па удишемо онај смрад, гледамо како се испијају полићи, слушамо онај жагор, ништа се не разуме, док се један није попео на астал и руком дао знак да се ућуте.

— Браћо, — питао је он — нисте ме заборавили?

— Нисмо, како заборавили! — одговарају они.

— А ни ја вас — каже он. — Опет смо се нашли на народном послу!

— Јесмо, ако Бог да! — граји онај народ.

— А сад — каже овај — хоћу грешку једну велику да исправим, противницима нашим мушки да одговорим.

— И треба, и треба да им одговориш — помажу га они.

— Ви се сећате — вели — колико нас је било на прошлом збору, онда кад смо га о Троичину дне држали под ведрим небом, баш тамо код записа?

— Сећамо се — одговара народ.

— Е, ја сам лично рачунао, и мање нас није било од три хиљаде динара, а више је могло бити.

— Хоћеш рећи душа — поправља га народ.

— Јесте, душа, — поправља се и он — наших пријатеља. А наши противници писали су по новинама да нас је било свега око пет стотина динара, хоћу рећи душа.

— Срамота је да су тако писали, — љути се народ — срамота је!

— А сад, браћо, — наставља онај — а сад да говоримо мало о унутрашњој политици.

— Да говоримо — каже један сељак. — Па да нам после причаш и о странској политици. Да нам кажеш шта ради Лојда Џорџа. Жив ли је, здрав ли је?

— Јакако, — вели говорник — све ћу вам казати, и понављам: ви мислите, браћо, да на први поглед, а ја вам кажем и ово. Шта вам ја кажем? Ја вам кажем да је унутрашња политика у знаку, велим, она је у знаку. То сам вам често говорио, па ви то најбоље знате да сам вам о томе говорио.

— Знамо, — виче народ — одлично знамо.

— Сад — каже — пошто сам свршио са унутрашњом политиком, да пређем на спољашњу. Ви сте малочас споменули Енглеску. Ех! Енглеска је Енглеска, а Србија је Србија. А сад? Шта ћемо сад? Не знам, богами, ни ја не знам шта ћемо сад. Ја мислим да сам то јасно доказао, то јест овај мој говор види се сувише јасно. Однесите моје поздраве вашима на дому!

— Хоћемо, хоћемо — одазива се народ и накреће полиће.

Накреће народ полиће, и ја то гледам, али видим како се Иван Илић ускомешао, па се на прсте подиже као да хоће да говори. Вучем ја Ивана Илића за рукав, притискам ногом и одвраћам, али се он жустро трза и отима, па устаје и пружа руку тамо ка оном председничком столу, где седи онај говорник са часништвом збора.

— Дајте ми реч — вели Илија Илић — хоћу ја да говорим.

— Ко је овај — виче народ са свих страна — шта хоће он, има ли он право да говори?

— Има! Нема! — вичу други; има! нема! И све се узмувало.

— Има, има — надвикује све мој сапутник — треба дозволити слободу говора, ја имам реч.

Пасе наједанпут народ ућутао, и Илија Илић стао да говори:

— Не, не — виче из свег грла Иван Илић — ви то не знате, ја да вам кажем. Не, не, ја да вам кажем!

— Е, па кажи — одобрава народ.

— Ево да вам кажем, и казаћу вам, браћо моја — одушевљава се мој друг. Браћо моја, игра се природа заиста, то могу да утврдим. Некоме да велике уши, као у магарца, но ретку памет. Али не можемо бити сви једнаки, као клинци из фабрике.

— Не можемо заиста — слаже се народ.

— Јест — наставља Илија Илић — не можемо, не можемо; али што је природа раздвојила, људи су дужни да приближе. и људи су се удружили. Демократија је победила.

А тада, изрече ли Илија ову реч не изрече ли, ускомеша се цео народ.

Једна сељачина потеже добро из флаше, обриса рукавом ракијава уста, па се развика:

— Браћо, јесмо ли за народ?

— Живео! — чуше се узвици.

— И ја сам, браћо — рече сељак.

— Чујмо; чујмо! — заори се са свих страна, и сви се окретоше од Ивана Илића.

— Дај Боже! — прекрсти се онај сељак. Па га подигоше на једну тезгу.

— Хоћете ли да чујете? — рече он опет.

— Хоћемо — загрми цео збор.

— Терај даље! — викну неко нестрпљиво.

— Народ хоће ’леба, хоће пара, хоће земљу!

— А ко то неће? — прекида га неко.

— Али народ неће господу, неће ове изелице, ове крвопије, неће, да кажем, ове лажљивце, ове пијавице, ове стенице.

Али ову последњу реч прекиде један тресак. Оздо, иза келнераја, једна плетена столица прва тресну међу нас. Онда једна флаша, па друга, па мочуга, па читав пљусак свих могућих предмета засу наш астал.

Ја појурих ка излазу, покушах да се спасем, али ме сустигоше. „И ти си, веле, био са оном крвопијом.“ „Јок“, браним се ја, и као Петар Христа, трипут узастопце одричем се мога сапутника Илије Илића. „Никад га нисам видео, ничега заједничког са њим немам.“ Па се за трен ока разбегао народ. И за мало, па само црвене полицијске капе стајаху око Илије Илића.

Лежи он крвав, изгужван, жут, стење, превија се. Из косе му цури крв, црно празнично одело све у прашини, опанцима изгажено.

— Шта је ово? — пита полиција — ко уби човека?

— Народ, господине!

— Како народ?

— Па тако, народ, људи, врљикама, свачим.

И сачинише протокол, и сместише Илију Илића у болницу. Два сам дана преседео код њега, а трећег сам га натоварио на воз.

Седимо опет Илија Илић и ја у купеу, глава му сва у завојима, једно око закрвављено и подбуло, али су му облоге добро чиниле, јер му кост нигде није била повређена. И сунце понова грануло. Па се клатимо на седиштима према томе како се воз треска. А ја велим Илији Илићу: „Ама шта сам ја говорио вама, гос’ Илија? Зар нисам имао права? Маните се ћораве политике, гледајте своја посла, оставите тај гурави народ нека сам трља главу.“

Ћути Илија Илић, ћути, али видим ја да се не слаже он са мном. „Ама како, вели, то говорите, како тако можете говорити! Ја сам тек сада стекао заслуге за оно за шта ћу се борити док, сам жив, док могу да мрдам: за демократију. Ми се морамо за њу борити, ми смо страшно заостали, па зар сад народ да напустимо, сад кад нам је царевина већа од Душанове?“