Ибиш-ага/I

Глава прва

Да је по самоме Ибиш-аги, никада он не би оставио Ниш, где му се још прапрадед населио однекуд од Ђаковице, и одакле су, то јест из

Ниша, и он, и његов отац, и дед, и прадед, и прапрадед ишли на ћабу у Меку и враћали се оданде, и ни једно им се место од далеке Меке и

Медине па све до Ниша није толико допало као баш исти тај Ниш. Ибиш-ага је ишао на хаџилук и оном Ђул-Баби у Будим, па ни Будим му се

није допао, нити би дао десет Будима за један његов Ниш. Знао је он да је Будим некад био турски, па га Турци изгубили. Жалио је и Будим

и замерао што га изгубише некад, али откад изгубише Ниш, он нема речи више да замери падишаху, него само махне руком као кад човек

теслими нешто и рекне: "Беше му веће; Алах, белким, такој наредија, а човек, што да праји!" - па заћути, загледа се негде на страну и

дуго пушта густе димове из дуге јасминове муштикле своје.

Али где се не суди по Корану, тамо мухамеданац нерадо остаје. Неће европску правицу, неће да му брујање звона заглушује танки и јасни

глас мујезина, не трпи да му европски жагор нарушава оријенталски његов дремеж и тишину, неће да се из свога скровитог и дремљивог кутка

пресели на тротоар - и он се листом сели, и уклања се једнако, а и сам не види краја томе уклањању.

Са таквим се мислима и Ибиш-ага спремао да се сели. Није рад био, тешко му је било, али је ипак морао, јер га је нешто ипак гонило. Док

је задржавао друге - задржавао, а после, богме, и сам стаде помишљати на сеобу. "Куд сви, туд и голи Хасан", па тако и он. Једнако се

исељавају његови у Скопље, у Велес, у Серез, у Солун, а они најбогатији што су, чак и у Стамбол! Само се он још једнако нешто устеже и

одуговлачи, и одвраћа их, а њих, како који месец, све мање. Проређују се и у кафани, и на теферичу на баиру Нишаве, и у џамији.

- Море, куд потеглисте - говори им и зауставља их Ибиш-ага; - што напустисте татков топрак? Што искате, бре? Доклен ће да смо како

онија ченгенегурбети? Не ли у баба-земан држасмо Будим; хеј, хеј, там у Мађаристан! Па, шта је? Што се начини! Кој си остану там сагај?

Сал Ђул-Баба што си остаде там сам да жмије, па да казује на човеци и на хаџије што бесмо и ми газије. Па што си би оди таг? Из Будим не

испудише у Белиград, из Белиград у Ниш, из Ниш па у Искиб! Москов и Срб искарују, а Инђилиз па убаво не дочекује - па веће се посмешисмо

како онија зајци кад ги погоне загари а дочекују авџије у тесно место!... Море, да си останемо туј при баштино тулбе и мезар! Куд ће си

кршимо врат по бели свет без крај и па без ред!... Овој си теће поче да се оснура!

Тако их одвраћа Ибиш-ага, али га они не слушају него продају, често будзашто, имања и селе се у свет. Све их мање и мање. Нема му већ

толиких његових јарана и достова... Салих-ага оде у Скопље! Имер-ага у Велес, Јусуф-ага у Битољ, и где их већ нема! Сви отишли, остаде

само фукара и луди Мехмет, коме је баш, вала, свеједно ма како се етнографска и политичка карта Европе мењала.