Зона Замфирова/2
Глава друга
У њој је опис Манасија кујунџије, познатог и под именом чапкун-Мане или Манча, који је — иако ова приповетка не носи његово име као наслов — ипак некако главни јунак ове приповетке.
А ако се Зона поносила што се свет за њом окретао, могла се, вала, поносити, и те још како, кад се за њом осврне Мане кујунџија! јер и исти тај Манасија био је красан младић. Било му је тако двадесет две или три године. Врло је рано отпочео радњу на своју руку. Отворио је дућан пре неколико година, али га је затворио, јер је морао у војску. Кад је одслужио рок, вратио се, и тада је по други пут отворио дућан. Био је добар мајстор, али сиромах; па ипак је било разлике између оног првог и оног другог, доцније отвореног дућана. Онај први је био мањи и празнији, а овај други већи и пунији. Онај први није имао ни врата, него само ћепенак, а мајстор Мане је преко ћепенка ускакао ванредно вешто. Дугим ускакањем извештио се до невероватне лакоће, тако да је могао још онако у лету, у скоку, скрстити ноге и одмах се и посадити прекрштених ногу, као Турчин, и све је то, што би наши стари писци рекли, свршио у једном окатренућу. А пре тога би сâм почистио метлом испред дућанчића, задиркивајући девојке које се с чесме са стовнама враћале, или би с оним комшијом преко сокака разговарао, а тај разговор био је за водоноше као она Скила и Харивда за старе путнике. У дућан нико више није могао стати, зато у прво време Мане није држао ни шегрта, него је сам самцит у њему радио; пазарио је и пазио да ко шта за време пазара не придигне из дућана. У њему је пет дана радио, а шестог, у суботњи, пазарни дан, пазарио с околним сељацима и ћуркастим сељанкама и сељанчицама, које се загледају у Мана, — а био је врло леп — па и не умеју одмах да кажу зашто су дошле и шта хоће!...
Кад је ово по други пут, после војске, отворио дућан, и муштерија је према дућану многобројнија била него пре. И он сад није имао нужде да ускаче на ћепенак, него је улазио на врата достојанствено; застане увек мало на вратима и грди млађе: каже како се данас не може на млађе ослонити, па тек онда улази. Мане је сада узео и једног шегрта, који већ пола године дана — од последње славе Манине — како иде без капе, чупав и гологлав, јер још никако не може да се сети где је изгубио капу. А у могућности је да држи и калфу. Дућан му пун, а поруџбина сваки дан. Некада у оном малом дућанчету свом израђивао је само просто прстење, белензуке, звонца и меденице, и оправљао батаљене муштикле и олупане табакере; а сада, у овом другом, израђује и боље и скупље ствари, као: минђуше, зарфове, пафте, укоснице, ланчеве за сахате и муштикле и табакере од сребра и срме; има и старих грчких, римских и српских новаца — бави се нумизматиком, и стога чак држи и археолошки лист „Старинар“.
Па као што је био добар мајстор, тако је био и леп момак. Црномањаст, лепа, велика ока, састављених танких обрва и танких брчића. Већ и по самој својој природи и по занату свом кујунџијском био је отресит и пажљив на одело, а то је још више и притврдио служећи у војсци, и то, као варошки син, у кавалерији. Нисио се лепо и радним даном, а утолико лепше недељом и празником. Кад обуче оне његове уске чакшире маслинове боје, а на груди танку жуту свилену памуклију, преко ње јелек и гуњче, опет маслинове боје — а све у силном гајтану — па се притегне траболос-појасом, за којим му је сахат о широком сребрном ланцу, који је Мане сам израдио, а на главу кад накриви фес, шајкачу или астраганску шубару, — како већ кад време захтева — није било женског чељадета, ни млађег ни старијег, а да за њим не погледа! Млађе загледају кришом испод ока, па тек само уситне кад прођу испред њега. А чине се као да га и не гледају, него гледају право преда се и иду ситно, право и пажљиво, као да прелазе преко каквог брвна преко потока. А оне старије и познатије, оне матроне што носе лагиране папуче и свилене чарапе са црвеним петама, оне што кажу да га воле као своје дете, оне га не само слободније гледају него се и зауставе и разговарају с њим; а кад се праштају, не може човек да сачека краја. По неколико се пута рукују и вичу: „Ај’ са здравје!“, али не пуштају одмах руку: држе га дуже за руку и све нађу понекога да поздраве. „Па поздрави се на мајку ти Јевду!“ па га пољубе у чело или у образ. И Мане пољуби у руку, и таман да пође, а њега опет задрже, опет се рукују и веле: „Па поздрави се на стринку Кеву!“ па опет руковање и љубљење; и он опет љуби их у руку и извлачи своју руку, а оне опет: „Па поздрави се, ете, и на тетку Доку!“ па га опет љубе у образ, тако да мора формално да се отме и да бежи. Тако жене; напротив, многи старији људи нису га баш најрадије гледали. Само духну на нос: „Хм! Јага, што је џимпир! Анасана!“ рекну кад Манча прође крај њих, па се од силна чупкунлука ломи кад иде, а накривио фес на једно око. — „Ех црна Јевдо, што роди сина чапкуна!...
Млађе га, истина, нису могле и смеле љубити, али су га утолико чежњивије кришом гледале, нарочито недељом, кад игра оро на ћошку Шефтели-сокака. Од свију момака он је најлепши био, а у колу најбољи играч, а према свирачима најгалантнији. Увек је стопарац давао кад је водно он коло. Кад је у коло долазио, онда би облачио једне кицошке плитке ципеле с високим штиклама, а у свакој штикли био је, још кад се ципела градила, вешто намештен по један прапорац. Па кад Мане заигра и заплете и залупа ногама, звече они пусти прапорци и силно дирају у срце све играчице. Мане је најчешће водио коло. Само позове по једну девојку да с њом поведе коло. А она се стиди, хоће од стида да прогута ону мараму коју је метнула на уста, и сва срећна пружа руку Ману, па игра с њим! Не игра, него лети кад Мане поведе „Осампутку“ или „Потресуљку“! И само они прапорци у Манчиним штиклама што казују да играчи додирују земљу и да се ипак на земљи налазе!...
А као што је био добар играч, тако је био добар и певач, ловац, јахач и весељак и за друштво човек. Кад год би свршио какав посао и зарадио добро, тада не би жалио ни времена ни пара да се провесели и проџумбуса мало с друштвом. А то је било онда кад би, на задовољство и своје у муштерије, свршио какву мало крупнију поруџбину, а таквих је, како који месец, све чешће и све крупнијих бивало. Прочуо се мајстор Мане и са крупнијих радова! Некада се поносио само муштиклом коју је извезао Ибиш-аги, или табакером у газда-Гана, или сребрним прстеном који је направио Видену, кмету великовртопском. Славан прстен, масиван прстен беше то, дуго се познавао на ћати Трајку! Кад га је, приликом неких партијских размирица и неспоразума, зврцнуо кмет Виден, носио је ћата три недеље од истог прстена чворугу на челу, па изгледао с њом на челу као инорог. — А какво је само сребрно кандило израдио за Светог Пантелеја; па сребрну ручицу за икону Богородичину у дивјанском манастиру! И глас о вештоме мајстору Мани кујунџији отишао је далеко по свету, тако да је чак и за Свету Богородицу Ржанску израдио тежак крст од срме... После сваке такве на задовољство извршене наруџбине осећао је мајстор Мане потребу да се мало поодмори. Тада би узео тамбуру и отишао у лојзе, или пушку, па отишао мало у лов. Или би узјахао коња, па отишао чак до Врања, до Коштане, па би увече засео у какву малу кафаницу са добрим вином и у друштву се бурно провеселио. Пио би, а чочеци би му певали и играли и вили се пред њим до зоре, а он их, расположен песмом, свирком и игром њиховом, бацао на крило тако силно да би им папуче полетеле чак у штукатор, и лепио би им стопарце и динаре и уверавао их да приме: јер је та пара, каже, „алал-пара!“ Због свега тога он је био радо гледан од млађег света, али многим родитељима није се допадао поред свег његовог лепог заната и златних руку његових: није им се допадао што је ловац, бињеџија и весељак, — и тако је мајстор Мане од њих и добио онај надимак: чапкун-Мане...