Зона Замфирова/10
Глава десета
У овој приповеци ово је први и једини дијалог двоје заљубљених. Дијалог није нимало пикантан чак ни интересантан; а то је просто стога што је тамо, у том свету, срамота да се мушко и женско и погледају, а камоли разговарају. (А и да није тако, опет би дијалог био врло обичан, јер у таквим приликама заљубљени обично не знају шта да разговарају, или разговарају којешта.)
Сутрадан, у понедеоник, кад се на сефте и на сефтеџију много полаже, бану у Манин дућан нико други него баш сама главом тетка Дока. дошла је да му каже све шта је и како је било, и пошто се све рђаво свршило, да га, наравно, и утеши. Мане је све оно у суботу већ био смео с ума, и није могао ништа ни слутити, и зато му је ово сад све ново и изненадно било. Био је као громом поражен чувши све до ситница како је ствар текла и како се развијала. Био је утучен и неутешан. Тетка Дока га је најпре изгрдила, а после тешила утешним речима: да се не брине, да не очајава, а нарочито нека му није ни најмање криво што је она тако прошла, јер им, вала, ни она није остала дужна.
— Ич да се не љутиш, — вели му Дока — ич да неси жалан! Ако што ти не дадоше девојче! ... Та што па да ти је за тој? „И без петли може да осамне“, та и ти да се ожениш и без њину Зону!... Мори, „док си имаш грбину, ће нађеш ласно и самарицу“! Ласно ће нађеш, — ем не једну, веће кол’ко искаш девојчики! Ама жал да ти неје, криво да ти неје!... Несам си остала постидна!... Ама ги и ја, берем, убаво каза!... Знајеш ли, Манчо, да те неће више да погледну заради онија моји речови — кол’ко ги убаво каза!... Мори, твоје „живо-здраво“ неће приме више!... — вели му задовољно тетка Дока одлазећи. — Мори, саг да ти искаш и ону њину дрту тетка Таску, да се с њума ожениш, па и ту ти не би дали, — тол’ко стадосмо, ете, душмани саг!...
Тако је говорила задовољна тетка Дока. Али је то, наравно, слаба утеха била за Манчу. Целога дана био је као убијен; ни посао, ни пазар, ни разговор, — ништа му се све то није милило. Речи тетка Докине му једнако брује у ушима и распаљена машта му живо представља ту сцену између Доке и Замфирових. Страшна му је била и сама та помисао да је Зона све то морала чути и видети, а још му страшнија беше помисао: шта је све морала претрпети Зона после свега тога од својих у кући!... Зато није имао мира, него је одмах сутрадан потражио и нашао измећарку Васку и распитао се и сазнао све шта је и како је после одласка Докина било. Од Васке је дознао да је Зона грдно много пропатила због тога од свију, а највише од оца, који дотле није ништа знао, и коме су тек сада све казали, и потужили му се како се одавно носе са Зоном.
И сад су сви сложно: тетка Таска слаткоречивошћу, мајка проклетством, отац страшним претњама, а све тетке, стрине и ујне дугачким придикама и клеветама сложно салетели Зону; и које чудо онда ако је Зона подлегла, попустила и постала друга, — постала опет она стара, поносита, уображена, хладна, чорбаџијска Зона!...
Васка је истину казала.
По одласку тетка Доке настао је код Замфирових прави лом. Зона је из побочне собе све чула, а ону сцену између Доке и Замфира и чула и видела. И чим је Дока отишла, стари Замфир плане, силно плане господарским гневом на своју мезимицу Зону, као никад дотле у животу. Онај пљусак од грдњи што је Дока сручила на њега тако га је раздремао и расанио после спавања, да није ни тражио измећарку да га по обичају полије водом, како је то редовно четрдесет година радио. Помислио је да је све то, та Докина посета и прошевина, удешена са Зониним знањем и пристанком, и зато је плануо на Зону, силно плануо, и био љут као никад у животу.
— Тој ли су твоје чкоље и твоје знање?!... Тој ли те учила даскалица у чкољу?! — загрме Замфир на мезимицу своју тако громогласно да из комшилука радознале женске полетеше на зид да чују шта је, али кад разабраше да је чорбаџија нешто љут, разбегоше се са страхом у одаје своје. — Шесет и једне „меснице“ прекраја сам у мој век, чу ли, куче ниједно, — грми стари Замфир — и јоште ме нико ни у турцко ни саг у српско време такој не орезили, ни ме једно куче толко уапило, како саг ова ороспија...
Ти ли гу каза и прати гу овам при нас, у дом ми?! Убаво ми обеле образ! Хаџи-Замфирска Зона се фаћа у оро... иска да се ороди сас луду Доку, Доку да вика: тетко!
— Па берем да је трговац ники... додаје тетка Таска и потпирује гнев. — Предузимач, ели лиферант... веће коцкарин... фукара... Метне си краставицу и пол лепињу под мишку, — Тој му ручак у дућан... А и дућан па што му је!... Какав му је?... Дућан му кол’ко сарафско чифутско сандуче... Па, ако што је сиротиња, — ама, берем да је момак кротак!... Веће — џимпир, коцкарин, комарџија, ловџија и бињеџија и џамбасин; скита се поваздан-дан с пушку по Лојзе — како пољак ели пударин; по сву ноћ му свире Цигани и играју ченгије, а он си пије како дервиш и арчи си ма’л сас оне несреће!... Тури си нож у стол, ели фрља туфеци — како Дебрелија... У сваку ма’алу има си по једну на коју је фрљија мерак...
— Доста де! — прекиде је Замфир, али тетка Таска ипак наставља:
— ... Оној му треба за кеф, а ово наше па за паре... и што иска да си улегне у чорбаџијску, потакву фамилију...
— Е, доста саг, Таске!... — пресече је домаћин.
— Е, бива ли тој од еснаф-човека? Ред ли је? — наставља тетка Таска. — И Зона, и Калина, и друга инка!... Па бива ли, мајке?!... А убаво си рече наш, ете, Божин дунгерин: „Две лубеници, рече, под една мишка — не се носат!
— Ама како започе, — вели Замфир — неће ниједну понесе! Ја паше у турцко време па сургунисувашем, та саг...
— Е, тој да учиниш! — дражи га тетка Таска. — У сургунл’к!... Нек’ знаје и запанти, куче, што је чорбаџијска кућа...
— Овој да запантиш! — грмну хаџи Замфир одлучно Зони. — Сал јоште једанпут да чујем инку лошотију за теб’, — из кућу те не пуштам... Туј ћу те закопам. Чаршију и бели свет веће неше да видиш! Како она кумрија — рече и показа на једну што је у кафезу — веће бели свет неће да видиш!... ’Оће да те заб’рави и сокак, и махале, и град; — и никој неће ни да знаје да си хаџи Замфир има на дом девојку!... Разбра ли, мори?...
— Разбра’!... — рече оборених очију и дршћући Зона.
Као и сваки човек и Мане је имао непријатеља, који су једва дочекали да га узму на решето. Иако стари Замфир не само да ни речи није никоме прословио о тој немилој сцени, него је чак строго забранио да се икоме ван куће и речца једна рекне, ипак није никако, ама баш никако могло то остати тајна, већ и због самога тога што се то доиста десило, а још више због тога што се то, нађавола, десило у прусуству пет женâ (рачунајући ту и Доку) од којих су две — Таска и дока — биле савршеније и, по томе, и страшније за распростирање узнемирујућих (и истинитих и лажних) гласова него неки лист који се растура у десет хиљада примерака!...
Зато се брзином муње распрострла прича о том догађају. И главно и детаљно знало се врло добро, јер Таска је свакоме тачно причала шта је она казала Доки, а Дока, опет, шта је све она казала и Таски и Замфиру. И по махалама и у чаршији се неколико дана само о томе говорило. А да је прича углавноме порасла у обиму и детаљи јој се умножили, — није нужно ваљда ни спомињати. Чак и оне две пословице, које су већ давно биле заборављене, сад су оживеле, употребљавале се и почеле опет циркулирати.
Шта је само досетака на рачун Мана пало, наравно, већином у његовом одсуству, па чак и поиздаља наговештавања у његовом присуству; тако да је један такав досетљивац сутрадан ишао с отеченим образом, и на питање: шта му је, тужио се да од кутњака сву ноћ није могао ока склопити.
За Мана је то стање врло несносно било. једнако је мислио и размишљао о томе, и учинила му се ствар без излаза. Проклињао је и онај час кад је слудовао и признао тетка Доки јаде своје. И тек кад му је она опет дошла и понудила му се да поправи целу ствар, — тада се тек још више уплашио и решио се да сам покуша још један, и то последњи, корак, да се, то јест, сам он састане са Зоном, да је заустави, ослови, да је упита он сам последњи пут... Ако ништа друго, а оно бар да скине са себе одговорност, да заглади онај немили догађај, да докаже да он сам ништа томе није крив, него она, тетка Дока, па нека се одбије на њену лудост...
Али састати се и разговарати било је тешко у оно време код тога света који је на тротоарске шетње, паркове, концерте, певачка друштва и школе играња, — уопште дакле на све те ствари где се млађи свет може састати и измењати погледе и мисли — имао своје нарочите и чудновате мисли и — како би неки поборник еманципације женскиња рекао — застареле и назадњачке погледе. Уз женско, док је девојка, обично је увек или мајка или тетке и стрине; а кад се уда, онда опет свекрва, јетрве и заове, тако да никад није сама; а и не би умела сама да иде и да се снађе, баш и да јој се да слобода, исто као ни канаринка кад би је пустили из кавеза. једино кроз капиџик у комшијску авлију или преко сокака што је умела и смела сама поћи. Зато и није било лако Мани; и прошло је повише времена док је могао срести и ословити и реч-две насамо разговарати с њом. Али шта не може чврста воља и одлучна намера?! И Мане је вребао, и најпосле успео.
Једнога дана, у први сумрак, баш кад се умотана у бунду, пошивену зеленим атласом, враћала Зона преко сокака од сестре Костадинке, која је у другом сокаку становала, искрсне Мане из мрака и стаде пред њу. Васка се измаче уплашено у страну.
— Леле, Васке, пази си! — шану Зона и стаде сва уздрхтала и плашљиво се осврташе да је ко не види. Срећом нико не пролажеше улицом, јер већ беше време кад грађани спуштају по кућама чивију на порту, и сви укућани већ давно су код куће. И никога по улицама не беше, само ноћни стражар далеко тамо у мраку што се види и чује како нешто разговара с хаџи—Јордановим мачком који се полако шеће о черамидама високога зида.
— Што ти требам?— прошапта Зона тихо и пажљиво.
Васка је разумела. Измаче се још мало и стаде стражарити и пазити.
— Зоне! — ослови је Мане и искашља се тихо.
— Шта искаш? — шану Зона, па се и она тихо искашља.
Обоје стали тако, па стоје три корака далеко једно од другог, обоје оборили главе и гледе преда се.
— Зоне, на једна реч...
— Пушти ме — вели му уплашено Зона и окреће се на све стране.
— Ти не слушај, ете, ону будалу, ону Доку (Тетка ми се пада, ама је лудо!..). Не слушај гу што си је там при вас зборила! Никој гу неје пратија, — сама си, брљива, оде при вас!...
— Хе, лагала је што је зборила? Не ли?
— Неје, ете, лагала, ама... ете, неје требала да збори!...
— Е, што ми казујеш... што ми треба тој?...
— Зоне — рече Мане и притеже пас око себе. — Ја сан немам... Ја за вечеру не знам...
— Леле! — рече мало подругљиво Зона.
— Ја вино точим, вино не пијем; песну искам, песну не слушам, а све зарад тебе, Зоне!... У лов идем, пушку не испалим! Нипта не знајем за себе, а све зарад тебе...
Ја си идем, па... како онај говедо када се, етет, напасе од травку зановет... брљив стадо’, Зоне!
— Хе!...
Мане ућута. Настаде мала пауза. Мане се маши табакере и стаде правити цигару.
— Пушти ме, отима се Зона.
— Остани јоште малко! — зауставља је Мане. — Вардај, Васке!... Од татка ми остаде кућа и лојзе и њиве... а ја си и сâм јоште купи и спечали. Знајем си занајат, еснаф-човек сам...
— Знајем...
— Имам си дућан.
— Знајем, де.
— И муштерије имам сијасвет...
— Добро, де!
— Кућа ми пуна...
— Е, што ми збориш саг па тој?...
— Несам сирома’... могу да си имам жену... могу да си ’раним пол тесте жене, — тол’ко си убав пазар имам!...
— Стани потурњак, па си узни и цело тесте...
— Да не да Господ... ја си једну сал искам...
— Па пуно ги у ма’але...
— Пуно, ама за мен’ сал једна што је...
— Пушти ме да си идем! — рече Зона и измаче се, а Мане је задржава и вели јој:
— Код мен’ нећеш да живујеш како наше жене што си живују при мужије... Ни сас цвет нећу те ударим!...
— Хм!
— ’Оћу да те пазим... да ти лацкам... да те слушам... Како пашиницу ћу те накитим и нађиздим!... Сал за теб’ ћу радим кујунџилак... Момци и чираци ми — они нека си раде за муштерије, а ја ћу сал’ за теб’, Зоне, да кујем срму и сребро и злато, — теб’ да накитим! да те нагиздим, та да се сјајеш и светлиш како у цркву света
Богородица Тројеручица!... За теб’ ћу салда радим од јутро до мрак — што ми треба пазар и муштерије!...
— А што ће да ручаш кад си не пазариш?! — прекиде га заједљиво Зона.
— Не слушај душмани моји по ма’але... Несам такав, Зоне, како казују... Ћу те слушам; кад ми рекнеш остани си, ћу си останем, кад ми па рекнеш иди си, ја ћу си идем...
— Е па, ете, казујем ти саг: иди си, пушти ме! — рече Зона и измаче корак-два.
— Остани јоште малко! — рече и приђе један корак.
— Е, што искаш? — запита га зловољно и нестрпљиво Зона.
— Татко и мајка ти не бегендисују ме, — тој си знајем убаво. За тој те не питујем, веће за друго... — рече Мане, па стаде. — Е... Васка... лагала ли је кад ми је, ете, абере доносила, и зборила, ете... „Поздравила ти се Зоне“?...
— Тој си је њојно знање... Што ме питујеш? Може да се посмешила, а требала да рекне: „Поздравила ти се Калина“.
— Е, што па Калина?
— Зашто ти је прилика...
— Што ми ти па збориш саг туј за Калину?! Калина ће си дочека своју срећу... А ја си па искам и тражим моју... Неје писано за мен’ и за Калину...
— Па си прочетеја што је писано?...
— А ја си... — вели збуњено Мане — ете... искам... ако је демек, к’смет... из вашу кућу...
— Хе-хе! — осмехну се Зона. — Та како ђе саг бидне тој!... Васка ни се удава... Бија гу веће и „голем нишан“...
— За Васку неје реч... Има јоште за удавање из туј кућу... Зоне, море, — рече дршћућим гласом и испрекидано Мане. — Ја си знајем све... Теб’ те стра’ од татка...
Стареји твоји, ете, не давају те... Ама, ласно за тој! Ни татко ми Ђорђија неје се оженија сас алал, демек, оди нанини стареји, веће сас зор; уграбија, демек, што си милуваше... И ја ћу такој напрајим... Сал ако ти искаш, — ласно за све! Ја си имам голему роднину... Ћу те одведем у кућу роднинску; седи си тамо сас сваки чес’ до венчање... Од кога те стра’? Кој ти што може!? Ја си имам сијасвет кардаши и побратими; ће изгинемо, — а теб’ те неће давамо!...
— Јок!
— Зашто?
— Несмо прилика...
— А ти, имаш си прилику?
— Имам си... — вели Зона зловољно.
— Коју?
— Малко ли ги је — вели кокетно и поносито Зона — та да ги пантим...
— И Манулаћ?
— Кој знаје...
— Е сал Манулаћевица неће да биднеш!
— Бре-бре!
— Зоне! — рече Мане молећивим гласом.
— Остави ме!
— Е, што си ме таг лагала и абере праћала?... Васка што је доносила абере од теб’ до мен’?...
— Мори, — рече досадно Зона — Васка могла да си збори што си милује, — тој си је њојно знање...
— Тол’ко?
— Тол’ко се збори... — рече хладно Зона и окрете му леђа.
— Е, кучко чорбаџијска, — јекну до срца увређен Мане — таг ће скоро да чујеш и за моје знање!... Ће ме неки убаво запанти и плати ми за онај татка ти реч „куче у чашире“!...
— Ухухуху! — прсну у глуп смех измећарка на ове последње речи. — Леле, тугооо! „Куче у чашире“, какој му је па то? — смејаше се једнако Васка и смех тај пређе и на Зону.
— Ихаха! — засмеја се Зона и зовну Васку измећарку, па одоше обе смејући се, а оставише Мана, који, сав обливен по челу грашкама зноја, једнако гледаше за њом. И кад уђоше и замандалише високу капију, још се из чорбаџијске авлије чуо кикот и смех, и слушао га Мане који је, као скамењен, још једнако стојао на истом месту, утучен и несрећан као из раја изгнани Адам што је погружен стојао пред затвореним еденским вратима...