Змај од Огња Раде и Дедо Џидовић

* * *


5

Змај-Огњени Вуче и цар од Стамбола

(Из Сарајева)

Пију вино до три побратима
У крај мора на морској јалији,
Разапели свилена чадора,
Пред чадором копље ударили,
А за копље коње повезали:
Једно побро Краљевићу Марко,
А друго је од Сибиња Јанко,
А треће је Змај-Огњени Раде.
О свачему еглен затурили:
У ког има најбоље оружје,
Ко је јунак бољи на мејдану?
Ал бесједи од Прилипа Марко:
„Чујете и ме, до два побратима!
„Хвалимo сe и егленишемо,
„А ја знадем најбољег јунака:
„A Турчина Деду Џидовића,
„Он је јунак добар на мејдану,
„Сад да би се пољем помолио
„На ђогату коњу од мејдана,
„Сва три бисмо на ноге скочили
„И пред чадор пред њег' излазили,
„Под њиме би ђогу ухватили
„И Турчина са коња скинули,
„Турски њему селам прихватили,
„Под чадором мјесто начинили,
„И чашу му вина послужили.
Проговара Змај од огња Раде:
„Не лудујте, до два побратима!
„И кад би се Турчин помолио
„Жена био ко му устануо,
„Џидовићу селам прихватио
„И Турчину вином послужио.“
Таман они у ријечи били,
Док се прамак мaглe зaпoдио,
Покрај мора уз морску јалију,
А из магле јунак испануо
На ђогату коњу од мејдана,
Бојно копље носи у десници,
Свија му се копље око њега,
Јунак страшив, да га Бог убије!
Марко гледну низ морску јалију,
Кад опази момка на ђогату,
Овако је тихо говорио:
„Чујете л' ме, до два побратима:
„Ето нама Деде Џидовића,
„Сад гледајте страшива јунака,
„Устаните, да га дочекамо.
У та доба Дедо пред чадора,
Двије побре на ноге скочише,
Скочи Марко, а за њиме Јанко,
Пред чадором Туре дочекаше,
Под њим добра коња ухватише,
Скидоше га са добра ђогата,
И турски му селам прихватише,
Под чадором мјесто начинише
И чашом му вина послужише.
Кад се Турчин добро одморио,
Ражљути се, па је говорио:
„Копиљане, Змај-Огњени Раде!
„Што си бољи јунак на мејдану
„Од мог побре Краљевића Марка
„И од побре Сибињанин Јанка?
„Те преда мном ти устати не шће
„На ногама мене дочекати,
„Турски мени селам прихватити
„И чашом ме вина послужити?
„Ти се моли Богу јединоме
„За мог побру Краљевића Марка
„И за побру Сибињанин Јанка,
„А сад би ти глава полетела."
Вели њему Змај од огња Раде:
„О Турчине, Дедо Џидовићу!
„Ако те је Туркиња родила
„И мене је Српкиња родила;
„Тебе, Дедо, сва Крајина хвали,
„А ни мене не куди дружина,
„Не пази ми до два побратима,
„Ако мореш, сада ме погуби:
„Јаши, Дедо, коња од мејдана,
„Пак у пољу да се окушамо
„Са кога ће полећати глава."
А кад зачу Дедо Пидовићу,
То Турчину мило не бијаше,
Ал' му друга бити не могате,
Скочи Турчин од земље на ноге,
Па прихвати копље убојито,
До ђогата свога долазио,
Па се њему на сриједу баци.
Заскака се Змај од огња Раде,
Бојно копље руком дохватио,
Пак посједе дору од мејдана.
На сред поља коње ишћерали,
Онда вели Змај-Огњени Раде:
„Ајде, Дедо, зајаши ђогата,
„Да ти пику станем на биљегу,
„Удри прије, нек ти жао није."
Оде Дедо, зајаха ђогата,
A Раде му стаде на мејдану.
Пак да видиш Деде Џидовића,
Он потеже копље убојито,
Покрај себе копље положио,
Па из руку копље испуштио,
Колико га плаховито баци,
Преко поља копље позвиздује,
Добар дорат копље опазио,
Пак он паде на прва кољена,
По њему се Раде положио,
Десну руку своју опружио
И за балчак копље ухватио,
Сломи копље, па у траву баци,
Пак повика из грла бијела:
„Стан' Турчине, мени на мејдану!
„Стан' ти мени, к'о сам и ја теби.“
Оде Раде, зајаха дората,
А Турчин му стаде на мејдану,
Раде вади копље убојито,
Покрај доре копље положио,
Па из руку копље испуштио,
Колико га плаховито баци,
Преко поља копље позвиздује,
Добар ђогат копље опазио,
Паде ђогат на прва кољена,
По њему се Турчин положио,
Преко њега копље ударило,
У студени камен погодило,
Преломи се на двоје на троје,
Онда Турчин из грла повика:
„Копиљане! Змај од огња Раде!
„Стани мало, док до тебе дођем.“
A Раде му тихо проговара:
„Баш не ћу се с мјеста помакнути.“
Док долеће Дедо Џидовићу
С голом сабљом у десници руци,
Кад то виђе Змај од огња Раде,
Повадио бријеткињу ћорду,
Један другом коње прићераше,
Стадоше се сабљом ударати,
Куд удара Змај од Огња Раде,
Туд се жива ватра сасипаше
Низ ђогата све, до земље црне
И по земљи траву препаљује;
Куд удара Дедо Џидовићу,
И туда се ватра сасипаше
Низ дората све до земље црне
И по земљи траву препаљује,
Док обадве сабље саломили
И комаде у траву бацили.
Потегоше зелене мачеве
И мачеве оба саломили;
Потегоше перне буздоване,
Буздованим пера саломили,
Па окрњке у траву бацили.
Један другом коње прићераше,
Узеше се по бијеле руке,
С добријем се коњма раставише,
Свалише се у зелену траву,
Хватите се у кости јуначке,
Како су се лако прихватили,
Токе двоје у траву сасули,
Па нагони један на другога.
Носили се бијел дан до по дне,
Обадва су пјене порануле,
Раду јако б'jеле започеле,
А Турчина б'jеле и крваве.
Онда вели Змај од огња Раде:
„Ја ме крени, ја да те окренем.“
А Турчин му тихо проговара:
„Ако мореш ти мене окрени,
„А ја сам се јунак уморио,
„Што се данас ни надао нисам.“
A Раде му тихо проговара:
„Држ' се добро, Дедо Џидовићу!
„Не мој рећи, да је пријевара.“
Раде срцу гајрет учинио,
На десну га окренуо страну,
На лијеву претури Турчина,
Турчин паде у зелену траву,
Како паде, Раде га нападе,
Те му свеза руке наопако,
Пак потеже ханџар од потаје,
Џидовићу одсијече главу.
Пак ухвати својега дората
и Дедина ђогу од мејдана,
Раде јаше својега дората,
А ђогата води у поводу,
Пак ето га свилену чадору,
Пред њег двије побре излазиле,
Њима Раде божју помоћ виче,
Двије побре Бога прихватише
И под њиме коња ухватише,
Скидају га са коња дората,
Под свилен га чадор уведоше,
Под чадором мјесто начинише
И чашу му вина послужише,
Па га љубе у бијело лице,
Питају га за јуначко здравље.
Вели њему од Прилипа Марко:
„Побратиме, Змај-Огњеновићу!
„Баш си добар јунак на мејдану,
„Вазда ћу се с тобом похвалити
„О јунаштву ће бесједа буде.“
Па од земље на ноге скочише,
Посједоше коње од мејдана
И одоше до Радине куле.
Ту сиђели, рујно вино пили
За бијелу неђељицу дана,
Па се онда јесу растанули:
Оде сваки завичају своме.


Извор

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., стр. 539-545.