Зимска ружа
Волео сам и ја оно цвеће,
Сплет до сплета што пролећу сплеће;
Ал' сад мени више дражи пружа
Цвет осамљен, моја зимска ружа.
Дошла зима. Гле свуд пустош саму,
Снег промиче кроз сребну таму,
Али она, као усред лета,
На прозору весело ми цвета.
Друго цвеће јасног сунца тражи,
А њу зрачак усрећи и снажи;
Јато птица другом пева цвету,
А њој ветри хладну песму плету...
И ја прошлост крај ње стварам често,
Сан тај лепи, што је давно престô,
Опет видим доба своје славе
И ђурђевак и љубице плаве.
Очи магле, већ јад своји мене,
Ал' и нада у том часу прене:
Моја ружа мене живо сећа,
Да ће опет нова бити цвећа...
Хује ветри, јечи с гора јека,
Гавран гракће отуд из далека, —
Ал' сад мене мајски дани круже
Крај мог друга, моје зимске руже.
