Здравко Крстановић – СЛОВО НА ПОЧЕТКУ

Здравко Крстановић
СЛОВО НА ПОЧЕТКУ

Народна поезија Срба у Хрватској, мада посједује чудесну снагу, за савременог читаоца остала је помало скрајнута. Зна се за Смрт мајке Југовића, Старину Новака и кнеза Богосава и за Малог Радојицу, као и за неке лирске пјесме - а то је само дио немјерљивог богатства које се досад није нашло окупљено на једном мјесту.

Ријеч је о подручју што је, на извјестан начин, terra incognita.

Једино је Владан Недић начинио избор из народне (усмене књижевности) Срба у Хрватској* у којем се налази и двадесет девет пјесама. Избор је дјело стручњака са профињеним естетским осјећајем, но треба истаћи да Недић није прегледао све изворе и да је његов избор био лимитиран, јер зборник у којем је објављен обухвата и писану књижевност.

• Владан Недић, Усмена књижевност Срба у Хрватској, Књижевна хрестоматија (уредио Станко Кораћ), Загреб, 1979.
  

У антологију су уврштене пјесме које су, поуздано, записане међу Србима у Хрватској. Стога је рецимо, изостављена пјесма Ропство Јанковића Стојана, мада се без ове легендарне личности ни историја ни поезија далматинских Срба не дају замислити. Уврштена је једна варијанта Женидбе Јанковића Стојана. Народна пјесма не признаје географију и састављач се нашао пред незахвалним задатком издвајања дијела из живе цјелине. Али, по свему судећи, сретнији критеријум не би се могао наћи: биране су понајбоље пјесме записане на подручју данашње СР Хрватске.

Обухваћени су - без састављачеве намјере - сви крајеви у којима живе Срби: Далмација, Лика, Кордун, Банија, Славонија и Барања. Одлучујуће мјерило било је естетско. Није се, дакле, тражила фолклорна грађа што документује живот народа, него пјесме које својом вриједношћу припадају врховима свеколиког српског пјесништва.

Током XIX и XX стољећа међу Србима у Хрватској скупљено је на хиљаде народних пјесама: записивање траје in continuo од Вукових времена до данас. Источник још ради и дарива нас необичном свјежином. Кнежева вечера, након шест стотина година, као да сјаји истим сјајем. Читаоци ће се увјерити да новозаписане пјесме, од којих се неке први пут објављују, не узмичу пред онима што су забиљежене у првој половини прошлог вијека.

Пјесме нису распоређене по врстама (ова диоба ионако је проблематична), него по унутрашњој сродности: једна је призивала другу, а све заједно успоставиле су, надамо се, кохерентан поетски космос.

Наша антологија дуго је путовала до оних којима је намијењена, наилазећи на препреке сваке врсте и састављач сматра значајним што се - послије свега и упркос свему - појављује. О њеним пјесмама овдје нећемо потање говорити. За то би била потребна друга књига. Биљешке којима је антологија пропраћена могу да буду путоказ стручњацима и свим заинтересованима.

А аналитички приступу овом дјелу српске поезије зацијело ће се десити.

Референце

Извор

Златна пјена од мора, Народне пјесме Срба у Хрватској, приредио Здравко Крстановић, Рад, Београд, 1990.