Заручница Ерцега Стјепана

* * *

Заручница Ерцега Стјепана

Лепа Мара на чардаку спава,
Код ње мајка беле даре слаже,
Даре слаже, а Мари беседи:
„Дала сам те, Маро, за Ерцега,
„Лепо нас је Ерцег даривао: 5
„Мени дао круну позлаћену,
„Твојој сеји златно огледало,
„Твоме брату гуњу од сто листа,
„Узрасла је мору на извору,
„А сазрела сунцу на истоку; 10
„Ал' т' у з'о час за Ерцега дала,
„Ерцег, кажу, да је пијаница,
„Да је Ерцег млого Турком дужан."
Кад то чула Марија девојка,
Она својој мајци беседила: 15
„Не ћу, мајко, за Ерцега поћи,
„Тако мени Бога великога!
„Волим ти се обесити, мајко,
„Баш пред двором о авлијнски врати;
„Већ ме чу ли, моја стара мајко! 20
„Кад ти чујеш бубње и свирале,
„Метни мене на лака носила,
„Накити ме смиљем и босиљем,
„А покриј ме тананим покровом,
„Изнеси ме пред двор на сунашце, 25
„Па кад Ерцег са сватови дође,
„А ти кукај мени чело главе:
„„О Ерцеже, зете несуђени!
„„Што с' толике свате потрудио
„„И толике коње поморио,^[1]
„„Кад је Мара још синоћ умрла, 30
„„До зоре се мртва належала?""
То је мајка Мару послушала,
Па је меће на лака носила,
Накити је смиљем и босиљем,
А покри је тананим покровом, 35
Нзнесе је пред двор на сунашце;
Када дође Ерцеже Степане
И доведе кићене сватове,
Она кука Мари чело главе:
„О Ерцеже, зете несуђени! 40
„Што с толике свате потрудио
„И толике коње поморио,
„Кад је Мара још синоћ умрла,
„До зоре се мртва належала."
Ал' беседи Ерцеже Степане: 45
„А тако ми Бога истинога!
„Ниј' умрла, већ с' улукавила."
Па узима живу жеравицу,
Те је сипа Мари у недарца;
Нити трену, нит' се прену Мара. 50
Опет вели Ерцеже Степане:
„А тако ми Бога истинога!
„Ниј' умрла, већ с улукавила."
Па узима змију присојкињу,
Те је меће у недарца Мари, 55
Змија јој се око грла вије;
Нити трену, нит' се прену Мара.
Опет вели Ерцеже Степане:
„А тако ми Бога истинога!
„Ниј' умрла, већ с' улукавила." 60
Потрља је брадом по образу,
Не би л' му се насмејала Мара;
Нит' се смеје, нит' се преза Мара.
Кад то виде Ерцеже Степане,
Он поврати кићене сватове, 65
Оде своме двору бијеломе.
Мара скочи с лакије носила,
А пита је остарила мајка:
„О Марија, моја кћери драга:
„Која мука најтежа бијаше?" 70
Проговара Марија девојка:
„Ој Бога ми, моја стара мајко!
„Кад ми сасу ватру у недарца,
„Онда, мајко, аја и не аја;
„Кад ми метну змију у недарца, 75
„Ја ти, мајко, ни мало не аја;
„Кад потрља брадом по образу,
„Мало ти се, мајко, не насмеја,
„Мало ти ме не уједе змија."

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg

---

Референце

1. -Довде сам ову пјесму и овако слушао:

   * * *

   
   

   Лепа Мара на чардаку спава,
   Код ње мајка беле даре слаже,
   Даре слаже, грозне сузе рони,
   Па беседи лепе Маре мајка:
   „Спавај, Маро, спавај, кћери моја!
   „Каквом сам те рсузину дала,
   „Не ћеш, Маро, ни ноћу спавати,
   „А камоли на беломе дану;
   „Какву њему стару мајку кажу:
   „Кад говори, громови пуцају;
   „Кад погледа, муње сијевају;
   „А кад оди, сва се земља тресе.“
   Али Мара мајци одговара:
   „Не дај мене, мајко, за Ерцега.“
   „Како ћу те ја не дати, ћерко?
   „Кад је баба синоћ дар примио:
   „Баби дао коња оседлана,
   „Брацу Јови сребрну челенку,
   „Стрини Јели сукњу од скерлета,
   „Мени, Маро, круну од бисера.“
   Али Мара мајци одговара:
   „Мили Боже, не ћу мајку клети!
   „Здрава, мајко, круну подерала
   „У земљици без јаркога сунца!
   „Болан баба из двора гледао,
   „Гди му туђин добра коња води!
   „Здраво, браца, подер'о челенку
   „У тавници а у Турској руци!
   „Стрина Јела сукњу овранила
   „За својије све девет синова!
   „Шта ћу, мајко, од горкије мука?
   „Ја ћу лећи, па ћу и умрети,
   „Ти ме покриј тананим покровом,
   „Па кад чујеш бубње и свирале,
   „Ти изиђи на двор пред капију,
   „Па устави кићене сватове,
   „Па ти реци Ерцегу Степану:
   „„Ој Ерцеже, зете несуђени,
   „„Несуђени, као и суђени!
   „„Што с' толике свате сакупио,
   „„И толике коње уморио.""

   ---

Извор

Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 566-570.