Зажени се Павол, добар јунак

* * *


[Зажени се Павол, добар јунак]

Зажени се Павол, добар јунак,
па испроси Велику девојћу.
Он је проси, она му подноси.
Па говори Павловата мајћа:
„Синко Павле, материно дете, 5
ти да манеш Велику девојћу.
мајћа че ти друго љубе најде,
другу мому Загорку девојћу.
Загорка је танка и висока,
Загорка је бела и румена, 10
а Велика јако је болњава."
Павол си је мајћу послушао,
па он узе Загорку девојћу,
па отоше на једно венчање,
па венчаше Павла и Загорку. 15
Павол качи добротога коња:
„Останете сви сватове озад,
ја чу д’ идем малко унапреда,
малко напред двори да наредим.
Мајћа ми је јако остарела, 20
сестра ми је јако аџамија!"
Дор да стигне Павол младожења,
сватови га у двор достигнули.
Кад сведоше Павла и Загорку,
нече Павол да дрнчи Загорку, 25
сал говори Павол младожења:
„Тако м’ Бога, моје прво љубе,
ја ти слушај, ја што чу ти кажем.
Кад че јутрос слнце да огране,
да огране и дан да осване, 30
ти да кажеш моје миле мајће,
да набере до девет мајстора,
и десетог Петра Мармарина.
Па да иду у гора зелена,
дрво да зглеџују, ковчег да здељују. 35
Не омале нити оголеме,
да гледају колко за двојицу."
Па се диже това прво љубе,
руће мета, горке слзе рони,
таг излезе мила свекрвица, 40
па ју пита мила свекрвица:
„Мила снао, шта ми слзе рониш?"
„Ел ме питаш, право чу ти кажем:
захтевал је Павол добар јунак,
да ми кажеш моје миле мајће, 45
да набере до девет мајстора,
и десета Петра Мармарина,
па да иде у гору зелену,
дрво да зглеџује, ковчег да направи,
не омали, нити оголеми, 50
но да гледа колко за двојицу."
Када јутре слнце огрануло,
мртав лежи Павол младожења.
Саградише мајстори ковчега,
па турише Павла у ковчега. 55
То дочује Велика девојћа,
па говори њојне миле мајће:
„Тако м' Бога, мајћо остарела,
ја чу Павлу свечу да запалим."
Па усуче туја црну свечу, 60
па набере лепу ћитку цвече,
црну свечу у туј леву руку,
а у десну ту шарену ћитку.
Па се дигне код Павла јунака,
па говори Велика девојћа: 65
„Ја одвите доброга јунака,
да му свечу ја јадна запалим,
да га јадна ја лепо заћитим."
Таг се суну, те га и заћити,
заћити га, једнаг се устури. 70
Толко се је Богу нажалело.
Па грабнуше Велику девојћу,
турише је код Павла јунака.
Две су свече једнак погореле,
две су мајће једнак проплакале, 75
две су ћитке једнак завенуле,
хвала Богу, хвала јединому.

Од Јелене Б. Живића
из Габровнице.
Певају се и у Ј. Извору Балта Бериловцу итд.


Референце

Извор

  • Етнолошка грађа и расправе: из Лужнице и Нишаве, Владимир М. Николић, [Београд] : Српска краљевска академија, 1910., стр. 331-333.
  • Драгољуб Симоновић: Народне песме из Источне и Јужне Србије, Београд, 1988., стр. 127-128.
  • И Гора се с листом саста а ја немам с ким. Песме записали Николић Владимир, Грбић Саватије и Белић Александар. 6/1966. бр 6. стр. 57.