Загонетна епизода руске историје
| ЗАГОНЕТНА ЕПИЗОДА РУСКЕ ИСТОРИЈЕ У ПЕСНИЧКОЈ ИНТЕРПРЕТАЦИЈИ ИВА ВОЈНОВИЋА Писац: Алексеј Јелачић |
| »Загонетна епизода руске историје у песничкој интерпретацији Ива Војновића« je краћи рад објављен у зборнику »Из дубровачке прошлости«, Дубровник 1931. |
У богатој литерарној оставштини једног од највећих југословенских писаца, недавно умрлог Ива Виојновића, ван сваке сумње почасно место заузима његов комад »Пролог ненаписане драме, у 5 појава«.
Ја се нећу задржавати на том делу у целини, — то је посебна тема, Овде ћу се само позабавити тиме, на који је начин Иво Војновић искористио и протумачио загонетан, трагичан и пун романтизма догађај руске историје XVIII столећа, који још и сада привлачи пажњу историчара и романописаца. Ја имам на уму историју тзв. Кнегинице Тараканове, кнегиње Володимирске и Азовске, Јелисавете II, императрице и Самодржице Свенуске.*
Један од најјачих момената чудноватог и пустоловног а трагично завршеног живота те тајанствене и прекрасне незнанке и варалице (да ли уистину варалице?) одиграо се у Дубровнику. Тамо, напола срушена чаробна вила Скочибуха, која је служила у доба Тараканове као резиденција француском дипломатском претставнику код кнеза и сената републике дубровачке, и сада још потсећа на ону трагедију која је почела између њених зидова, те је настављена на обалама Италије и на лађи адмирала Орлова, а завршила се у једном од казамата тврђаве светих Петра и Павла у Петрограду.
У знаменитом архиву дубровачком сигурно су постојали акти који су се тицали Незнанке, а којих, како сам чуо, тамо више нема. Држим пак за сигурно да је те акте имао у рукама покојни Војновић, а поред тога, он је пуно читао о Таракановој и чуо приче и легенде о њој. Сву ову грађу он је преломио кроз призму своје стваралачке маште и заоденуо у дивне облике своје песничке замисли.
У првог појави јавља се Незнанка. У даљим појавама она суделује као Јелисавета Тараканова, док је у петој појави већ нема.
Песник ствара у мукама, он хоће да проживи трагику њеног живота, он се мучи у бескрајним противречностима и потешкоћама њена живота и његова песничког стварања. Та је борба претстављена у дијалогу песника »Ја« и »Ти«. Усред напетог разговора »Ја« и »Ти« чује се да неко куца на врата. Улази Незнанка — »жена блиједа лица, а још млада, висока стасá, црна, у манастирскам одијелу. У руци држи листић хартије. На листићу стоји »Madame d'Azoff«.
Стварност или сан? Стваралачко маштање песника? И једно и друго и треће, према мистичкој и поетској концепцији аутора. Душа људска, душа лица одавна умрлог, личи на »утрнуту звијезду«. Њену бескрајно далеку светлост, њен тајанствени одсјај ухватио је песник надчовечне и чудесне снаге, те је тако мистички вратио у живот.
»Погодили сте, вели Незнанка Песнику. Тако је било, како ту казујете по причама ваших старих и из писама оног јадног вашег посланика у Петрограду Госпара Франа Рањине. Јест! — Задњу сам ноћ у Дубровнику провела на овој тараци. Сва моја пољачка пратња... и сва дубровачка властела... одлетише, након гозбе, у трески и шали. Руске саонице, да, праве руске саонице, трепериле су сребрним звончићима, док су моји хатови витлали облаке снијега. — Невјеројатно, је ли? — Ја бијах посула све стазе од моје палаче до врата од Пила, па до Данача громадама бијеле соли...
Хтјела сам прије мог одласка пут проклетог дома, проклетих ми отаца, да доживим оно што је и у руском свемахнитању најнедостиживија раскош: — жарки љетњи смијех на леденим уснама зиме...
Два дана касније нестаде ме из оног раја...«
И на питање очараног Песника, зашто је то учинила, она одговара: »Борба је божанство Царевића, а робова је мир!« И Незнанка зове Песника на тарацу бајно прекрасних рушевина виле Скочибуха.
Тамо, по песниковим речима, живи сада обитељ неког дубровачкога јадника, а уз њу стогодишња старица »Кате луда«, чудовиште, страшило, гротескни вампир (да ли није то царица Катарина Велика, Самодржица сверуска, која је мистички васкрснула и још живи у облику одвратне и несрећне просјакиње? да испашта своје грехове...)
Вила је напола срушена, али у рушевинама између чемпреса, маслина, бора, бршљана, дивље лозе, глицина и агава, она ипак остаје оличена лепота, дивна творевина Чинквечента. И у тами једне сетне октобарске моћи сусрећу се међу рушевинама Песник и Незнанка. Она, која »живи само од његова даха и која гледа само његовим очима«, види у њему Радзивила, јунака њене некадашње велике и луде политичке пустоловине, њеног чаробног и опојног љубавног романа. Али у исто време она чека, са муком чека, неизбежно понављање некадашњег ужаса и некадашњег умирања. У надчовечанском и ванземаљском лудовању »као да је /нечитко/ животно пиће, устаје и приближује се Пјеснику, освијетљена тако интенсивним животом да се и он, загледавши се у њу, преобразује полако у обличје прошлости: — све бјеше мртво — и кућа, и ја, и ти, докле нас пјесников сан у цјелову родне земље не оживи правим билом човјечјег срца (као да нешто слуша из даљине) — звончићи руских саоница, чујеш ли их — одлетили су сви у мађију дубровачког сна... сви нас ето оставише, драги... сами смо, Радизивиле!...«
Песник, претворени у Радзивила, пита Незнанику: »Зашто ме остављаш Јелизавето?« ... — »Мени звона с Кремлина грме: скини круну Владимира Првокрштеног са главе мужа убојице Катарине.«
Песник не верује у њено призвање, али она се куне страшном заклетвом »По милости и правди Божјој ми Јелисавета II, Царица - Аутократорка свих Руса ...« И песник верује у њу... Али настаје одлучан прелом безумне драме привиђења. Алексије Орлов упада на позорницу са гомилом свакојаких људи, па дрека и гунгула прекида ноћну мистерију и сав свет одлази на »вјенчање« Орлова и Тараканове у малој капелици, која је ту близу.
У трећој појави ми присуствујемо инсценирању кинодраме на тему крваве судбине Јелисавете Тараканове.
Аутор у прекрасном монологу дозива духове прошлости, и ево на тараци Скочибухове виле, претворене у палубу адмиралске лађе »Три Јерарха«, почиње тајанствена драма. Поезија, или сан, или само кинодрама, или можда виша реалност? Не знам, као што то не зна ни сâм аутор, остављајући читаоца у песничкој недоумици и у чаробно слаткој контемплацији његове омамљиве замисли.
Орлов и посада лађе. Војна поморска церемонија. Чује се химна... Адмирал спрема велику издају: хапшење (своје жене, веренице, љубавнице, политичке саучеснице?) Тараканове. Каже момчади и официрима: »Па ако ме оваквог видите и чујете, замислите да су Орлови бурета без дна... немилосрдне грабежљиве душе као птичји имењаци њихови...« Док се свет забавља и френетично поздравља »младенце«, Орлов спрема све, што треба за издају, а онда настаје у загрљају чаробни љубавни диалог између Орлова и Незнанке. Она чека од њега дете.
»...Незнанка загледала се у његове очи пијана од среће, шапчући: Биће Петар IV!... У распојасаности надчовјечје жеље истргне се из његовог загрљаја, па као на крилима кружи по лађи, док вјетар тихо завија катарке: — Ах дувај вјетре! — Набрекни једра вијором среће, прекии вериге да ме однесеш до Неве Петра Великог, Цара и Дједа мога, обљубљену а непобјеђену!. .. Ох! куцни часе царства Божјег и мога!...«
Али у развићу безумног диалога Незнанка се сећа тога да је све ово већ »некад било« и када адмирал, извукавши сабљу, заповеда: »На Сјевер!«, Незнанка врисну надчовјечјим гласом — Ах!... то је! — То! — Оно страховито, што заборавих и што је ето дошло — Јест! — Тако је било — Уловљена! — Преварена! — Попљувана! — (махнитом гестом истргне прстен с руке, па га баца у лице Адмирала) На ти. На лупежу! — Блудниче!... Убојицо!... Гаде! — Гаде!...
И пада у несвест.
Појављују се радници и грозно грми у ноћи њихов крик: »Доле Орлови! Доле Тирјани!«
Овај оштар крик савремености, који прекида фантастичну драму прошлости и укрштава се са маштањем песника, уноси у нарочиту ноту и подвлачи још једну и то веома значајну страну Војновићеве концепције загонетне трагедије кнегињице Тараканове. Он наиме везује ову трагедију са даљим судбинама Русије и трагичним догађајима руске револуције, која се јавља, према Воиновићу, као непосредна освета властодршцима и господи за све неправде које су они починили. Пропаст Тараканове — те недужне жртве Орловљеве издаје — јесте такође манифестација ове неправде, овог вековног зла, које вапије ка небу.
У четвртој појави видимо на истој, већ сасма празној тараци, Незнанку и Песника који је буди и који изазива у њој последње успомене на њен јадни, кобни живот и то на њено умирање и смрт у тескобној ћелији тврђаве светога Петра и Павла. Песник хоће да је измири за Богом и људима, али она зове на страшни суд »царицу Катарину, Велику у злу и у добру.« И јавља се Кате Луда, привиђење и страшило, гротескна ругоба, и признаје у њој Незнанка царицу Катарину, и зове је на крају крајева »сестро«. Сазнала је од песника »страхоту Божјег суда«.
... Што је пропало тамо горе у њезином. и моме царству?« пита Незнанка Песника а тај одговара: »Осим народа све.«
На тај начин романтично-трагичниа пустоловина прошлости везује се у поетичкој визији песника са трагедијом садашњости, са великом историјском трагедијом народа и државе.
Драма Ива Војновића није дакако историјска драма о обичном значењу те речи, али је сву провејава дубоки мистицизам правог историјског процеса. Она је величанствен и моћан драматски спев, прекрасни дијамант у песничком венцу покојног писца, дивни драгуљ у југословенској, словенској и светској књижевности.
L' auteur étudie l' oeuvre remarquable du célebre poète récemment décédé »Prologue d'un drame non écrit«, dans lequel fait son apparition mystique »l'Inconnue«, la princesse Elisabeth Tarakamoff, fille présumée de l' Impératrice Elisabeth de Toutes les Russias. Le drame se déroule à Doubrovnik (Raguse) et reçoit une signification et une empreinte de la plus profonde philosophie et de la politique vengeresse qui se déroule à travers les siècles.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Алексеј Јелачић, умро 1941, пре 83 године.
|