[Заблеја ми вакло јагње]
Заблеја ми вакло јагње,
по артине, по падине.
Овчар си га испрашује:
„Зашто блејиш, вакло јагње?
Да ли си ми некрмено? 5
Да ли си ми вода жедно?
Да ли си ми трава гладно?“
Проговара вакло јагње:
„Сол си лижем на недељу,
воду газим до коленца, 10
траву тлачим до мешина.
Но си блејим моја мајка.
Моја мајка лична беше,
лнчна беше, калешата,
калешата, рогушата.“ 15
Проговара овчар из планине:
„Ћути, ћути, вакло јагње,
ћути, ћути и ми траји.
Ја ћу пређем оне стране,
оне стране, густе горе, 20
ћу наберем китка трава,
китка трава, дренов колци,
ћу заградим златна струга,
ћу наврвим, ћу пребројим,
ћу развртим, ћу накрмим!“ 25
Издвоји ги, преброји ги,
лани беу до иљадо,
а с’га су три иљаде.
У јагањци јагње блеји,
у музнице кавар свири, 30
јаловице звонце бије.
Само јагње мајку нађе.
