Житије Светог Симеона
| Житије Светог Симеона Писац: Свети Сава Слово 1 |
О НАСЛЕЂУ СВЕТОГ МАНАСТИРА ОВОГ ПРЕПОДОБНИМ ОЦЕМ НАШИМ и КТИТОРОМ ГОСПОДИНОМ СИМЕОНОМ И О ЖИТИЈУ ЊЕГОВОМ КАКВО БИ ПРЕД БОГОМ И ЉУДИМА
Oче, благослови!
Наш свети манастир овај, као што знате, као пусто место беше — ловишта зверова беху. Дошавши, пак, у лов господин наш и самодржац, владар све Српске земље, Стефан Немања, ловљаше овде, и допаде се њему да у пустом овом овде месту подигне манастир овај, на покој и на умножење монашког чина. Јер, овог триблаженог, и уистину господина нам и оца, да знано буде свима нама, а и другима, Бог, чинећи на боље људима, не желећи људске пропасти, постави овог самодржног господина, названог Стефана Немању, царствовати свом Српском земљом. И обновивши очеву дедовину и још више је утврдивши Божијом помоћу и својом мудрошћу датом му од Бога, и подиже пропалу своју дедовину и придоби од Поморске земље Зету са градовима, а од Рабна Пилота оба, а од Грчке земље Патково, Хвосно цело и Подримље, Кострц, Дршковину, Ситницу, Лаб, Липљан, Дубочицу, Реке, Ушку и Поморавље, Загрлату, Левче, Белицу. То све мудрошћу И трудом својим придоби — ово све му је припадало од Српске земље, а одузето некада насиљем од његове дедовине. И потпомагањем Божијим мир и тишину прими владавина његова одасвуд, јер заиста овај диван и страшан би свима који су около њега живели, пошто владавина његова беше 37 година сачувана и цела и ни од кога повређена.
Јер како овога да назовем? Владарем ли, или више учитељем? Јер утврди нас и уразуми срца свих и поведе нас како треба правоверни хришћани да држе праву веру према Богу. Својим примером прво благоверност показа, а потом и друге поведе, цркве освети, манастире сазда, светитеље у сласт слушајући, јереје штујући, а према монасима велику смерност и љубав имајући, безнадежним нада, убогим заступник, ништим хранитељ, наге у дом свој уводећи одеваше их, сироте нахрани удовице оправда, слепим, и хромим, и немоћним, и глухим и немим уистину мати би. И просто рећи: све своје имање у зајам издаде, јер други Авраам би, странопримац, земаљски анђео, небески човек. „Стога и Бог преузнесе га и дарова му име које је више од сваког имена“, (Флб. 2, 9) имену његовом сви народи поклонише се.
Сâм, пак, сазда манастире: и прво у Топлици Светог оца Николе, и други тамо Свету Богородицу у Топлици, потом опет сазда манастир Светог Ђорђа у Расу. И свим тим манастирима постави управу као што доликује. А после тих овај наш свети манастир сазда, који и посвети имену Пресвете Владичице наше Богородице Доброчинитељке, саздавши од малог па до великог. И села предавши, и са другим правима, манастиру, иконама, и сасудима часним, и књигама, и ризама и завесама, и што је писано у златопечатној повељи његовој, а још је и у цркви написано на зиду, и са клетвом и са обавезом да нико не измени његова предања, као што слушате и у књигама овим напред о томе реч.
И Божијом помоћу и својим трудом то све стече. И потпомагањем Божијим мир и тишину доби владавина његова одасвуд. И усхте и ороди се са великим царем грчким, Богом венчаним кир Алексом Комненом, и узе његову кћер за благородног и љубљеног сина Стефана, а кога и одреди да Му буде намесник. А овај благоверни и христољубиви господин, пречасни старац, подвизаваше се како би се у дан страшнога суда у неки број прибројао са онима који су угодили Богу, и како би добио рајско оно и неизречено насеље неким добрим обичајем, нарочито жељаше како би му могуће било примити анђелски и апостолски лик. И подвизаваше се са журбом да последује Владикиним речима, који рече: „Узмите иго моје на себе, јер кротак јесам и смеран срцем, и наћи ћете покој душама вашим, јер је иго моје благо и бреме моје лако“. (Мт. 11, 29-30) Јер каже Писмо: „Љубав Божија у вернима је привезана“. (Према I Јн. 4, 12) А овом блаженом старцу извесно се још више привеза за веру његову речено: „Ко љуби оца или матер више од мене, није мене достојан. Ко љуби сина или кћер више од мене, није мене достојан, и ко не прими крст свој и за мном не иде, није ми подобан“. (Мт. 10, 37-38) „Јер свако ко остави дом, или њиве, или имање, или жену, или децу, или браћу, или оца или матер имена мога ради, стоструко примиће и живот вечни наследиће“. (Мт. 19, 29; Мк. 10, 29-30) Овај, дакле, богољубни отац наш и ктитор, желећи га примити, молбе узашиљаше ка премилостивом Владици, да га не лиши жеље.
Мину пак, времена много владавине његове, пошто је 37 година у моћи и снази непобедиво и непoвређено сачувано са свих страна, и деца негова благородна била су подигнута у благоверности и чистоти.
О владавини његовој и држави не исписасмо по реду, што слушасмо и видесмо, да се не умноже речи. Јер сâм Бог зна, а ни од људи није утајено колики подвиг његов је био за нас и за људска незнања овог блаженог мужа, господина нам и учитеља, који има Соломонову премудрост, Давидову кротост, Јосифову добру нарав; свима диван и страшан владар владарима и господар господарима, и просто рећи — други се ни приближити не може њему. Зато ћу о овоме укратко изложити, да се не умножи писање.
Навршивши 37 година у држави својој, Владика, пак, премилостиви не презре мољења његова, којим је из дубине срца уздисао, већ као милосрдан и трудопријемац и наградитељ, свима жели да се спасу. (I Тим. 2, 4) Јер када је дошло време јасно, овај брижљиви муж сву света овог славу и част ни за што не сматраше, и красота живота овог као дим му изгледаше, а Христова љубав растијаше у њему и разгореваше срце његово као дом њему спремљен и сасуд пречисти Духу његовом Светом, пошто се неким усељењем у ум његов уселио Христос и водио га.
И тако, пославши, сакупи благородну своју децу и све изабране своје бољаре, мале и велике, и окупивши их око себе, поче им учећи говорити:
„Чеда моја љубљена и отхрањена од мене, ово је знано било свима вама, како Бог својим промислом постави мене владати над вама, и у почетку какву примих озлобљену земљу нашу, и помоћу Божијом и Пресвете Владичице наше Богородице, колику моћ имађах, не облених се, нити покоја дадох себи, док све не поправих. И Божијим потпомагањем додадох вам у дужину и ширину, што свима знано би. А све вас, као и своју децу, отхраних, све до сада, и научих вас како да се држите правоверне вере. ,А многи иноплеменици устадоше на мене и опколише ме као пчеле саће, но именом Господњим противљах се и одолех им'. (Пс. 117, 10) Зато и ви, чеда моја љубљена, не заборављајте учене своје и правоверни закон, који сам установио. Јер ово држећи, имаћете Бога као помоћника себи и Пресвету Госпођу Богородицу, и моју, иако грешну, молитву. А мене сада отпустите, владара свога с миром, да виде очи моје спасење, које је спремио пред лицем свих, светлост за откриће народима и у славу (Лк. 2, 29-31) вама, пастви мојој. Јер видим како је ,све сујета, људско, што не остаје после смрти; неће остати богатство, нити ће сићи слава, јер када дође смрт, све ово ће уништити.' Зато узалуд метемо се: ,Пут кратак је којим течемо, дим је живот наш, пара, земља и прах: за мало јавља се, а ускоро нестаје.' Зато, ваистину, сујета је све. (Пропов. 1, 2) Јер ,живот овај — то је сенка и сан, јер ни за што мете се сваки земаљски, као што рекоше Књиге: када и сав свет стечемо, тада и у гроб уселићемо се, где су заједно цареви и убоги'. Зато, чеда моја љубљена, пустите ме брзо, да идем видети утехе Израиљеве!“ (Лк. 2, 25)
И овим поукама поучи их добри господин и добри пастир. А ови сви много су ридали и говорили му:
„Не остављај нас сироте, господине, јер тобом освећени бисмо, и тобом научени бисмо и тобом просветисмо се, пастиру добри, који полажеш душу своју за овце, (Јн. 10, 15) јер никада у твоје дане вук не уграби овцу од Бога преданог ти стада пастве! И у свих тридесет осам година твојих сачувани бисмо и отхрањени и другог господина и оца не познасмо осим тебе, господару наш!“
А он, блажени старац, премудрим речима посаветова их као отац да престану са ридањем и сузама; а Божијом вољом изабра благородног и љубљеног сина, Стефана Немању, зета благовенчаног кир Алексија, цара грчког, овога предаде им говорећи:
„Овога имајте уместо мене, корен добри који је изишао из утробе моје, и њега постављам на престо Христом дароване ми владавине!“
И сâм венчавши га и благослови га изванредно, као што благослови Исаак Јакова, сина свога, сваким благословом, (І Мојс. 27, 28-29) и поче га учити да напредује у сваком делу добром у владавини својој, и доброг срца да буде према свету хришћанском, који му предаде, Богом напасану од њега паству, говорећи му:
„Чедо моје љубљено, паси Израиљ овај мој, и пази на њега, водећи га као јагње Јосиф!“
Заповедаше му да се о црквама брине и о онима који служе у њима, светитеље у сласт да слуша и црквене слуге, и јереје да поштује, и над црнорисцима да бди, „да би се молили за тебе, и да ни у чему не будеш зазоран пред Богом и људима“. И другог свог благородног и љубљеног сина, кнеза Вукана, благослови и постави за кнеза великог, и одели му земље довољно, и даде и њему заповести дате овоме. И постави их обојицу пред себе добри отац, и говораше им:
„Синови, мојих закона не заборављајте, а речи моје да чува ваше срце, јер дужина живљења и године живота и света додаће се вама. А милостиње и вера да не остављају вас, привежите их о свој врат и напишите на таблици срдаца својих, и наћи ћете благодат. И помишљајте добро пред Богом и људима. Уздајте се свим срцем у Бога, а својом премудрошћу не величајте се. На свим путевима својим знајте да прави буду путеви ваши и ноге ваше неће се спотицати. Не будите мудри за себе, а бојте се Господа и уклоните се од сваког зла; тада ће исцељење настати телу вашем и смирај костима вашим. Поштујте Господа од својих праведних трудова и првине дајте њему од својих плодова праведних, да би се испуниле житнице ваше мноштвом пшенице, а вино муљаче ваше истакале. Синови не изнемоћајте у казни Господњој, нити слабите од њега прекоревани. Јер кога љуби Господ, онога укорева, и бије свакога сина кога прима. Блажен је човек који пронађе премудрост и смртник који виде разум. Јер боље је њу куповати, него злата и сребра ризнице; а скупља је од драгоценог камења; не противи јој се ништа лукаво, а слатка је свима који јој се приближавају. Свака, пак, друга драгоценост недостојна је, јер дужина живота и године живота у десници њеној су, а у левици њеној је богатство и слава. Из уста њених излази правда, а закон и милост на језику носи. Путеви њени су путеви добри, и све стазе њене су у миру. Дрво живота је свима који се држе ње и ослањају на њу, као на Господа тврда'. (Приче 3, 1-18) Јер ову заповест вам дајем: да љубите брат брата, никакве, пак, не имајући међу собом злобе. Овоме, као и од Бога и мене посађеном на престолу мом, ти се покоравај и послушан му буди. А ти, опет, владајући не вређај брата свога, већ имај га у почасти. ,Јер ко не љуби брата свога, Бога не љуби. Бог је љубав. Зато ко љуби Бога, и брата свога нека љуби'. (І Јн. 4, 20) Јер о овом сав закон апостоли научише, мученици венчани бише и пророци висише. (Мт. 22, 40) ,Зато ако хоћете и послушате мене, блага земаљска уживаћете; ако ли нећете и не послушате ме, оружје ће вас појести'. (Ис. 1, 19-20) А вама, синови моји љубљени мир вам буди од Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа и Дух Божији да почива на вама, крепећи и покривајући вас од свих видљивих и невидљивих непријатеља и водећи вас на пут миран!
Мир вам буди, властело моја и бољари! Мир буди и вама млађи, које вас отхраних од рођења матера ваших! Мир буди вама свима, стадо Христово духовно, које Богом предано би мени, и напасавши вас неповређене сачувах, као пастир добар душу своју полажући за вас! (Јн. 10, 11) Зато молим вас, чеда моја љубљена, богати и убоги, стари и млади, држите упутство моје, оца вашега! ,Бога бојте се, цара поштујте', (І Петр. 2, 17) цркве просвећујући, да и оне просвете вас, епископе слушајући, јереје у част имајући и према монашком чину смерност имајући, да се моле за вас. А ви међу собом правду и љубав имајући, милостиње не заборављајте. И ,благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светог Духа нека буде са свима вама! Амин!'“ (II Кор. 13, 13)
И после овога, као што и раније писасмо, предаде им да међу њима царује љубљени син његов Стефан Немања, и уклони се од народа. А они плакаху и ридаху, гледајући растанак од таквог господина и пастира. И тако у плачу и ридању беху, као што „и глас у Рами чувен беше: Рахила оплакује децу своју не могући утешити се!“ (Мт. 2, 18)
Јер како да га назовем, ваистину, недоумевам се. Господином ли добрим? Учитељем ли правоверја?
Оцем ли благим? Пастиром ли, који вером напаса стадо му предато? Црквама ли просветитељем и добрих обичаја учитељем и у молитвама вазда пребивајућег? Ништих ли преизобилног служитеља и љубитеља? Правоверја ли наставником и добре вере учитељем и чистоте, васељене светилом? Испуњеног ли вером, и узором кротости и поста наставником? Премудрости ли наставником, и смислодавцем, и несмислених укротитељем? Чуваром ли стада свога и премудрим бранитељем свих који живе око њега? Јер, ваистину, ово све догоди се њему. „Јер испуњен беше премудрошћу и разумом, и благодат Божија беше на њему“. (Лк. 2, 40)
А после овога свега учини да свима јављено буде овог премудрог и дивног мужа дело, благословивши свет свој, остави владавину њему од Бога дану и сва мноштва своја изванредна и различита, Христу Богу пошто се изволело тако и Пресветој Владичици Госпођи Богородици заситити му жељу неизрециву и свету. Раздавши све имање своје ништима, изиђе од владавине своје, и деце своје и супруге своје, богоданог првог а, јер овај не постаде учесник другога брака, већ заједничарем учини себе неизреченог, и часног, светог анђелског и апостолског лика, малог и великог, и наречено име му би господин Симеон, месеца марта 25, на Свето Благовештење, године 6703 (1195). У исти дан и богодана му супруга, госпођа бивша све Српске земље, Ана, и она прими овај свети лик, и наречено би име јој госпођа Анастасија.
Када је ово свршено било, отац наш господин дође у наш манастир, који и сазда, Свету Богородицу Доброчинитељку. Госпођа Анастасија оде ка Светој Богородици у Рас. А овај предивни и блажени отац наш и ктитор, господин Симеон, пребиваше међу нама у свакој благоверности и чистоти, преуспевајући и учећи све подвигом духовним, говорећи нама који смо око њега: „Узмите иго моје на се и научите се, јер сам кротак и смеран срцем, и наћи ћете покој душама вашим. Јер иго моје је благо, и бреме моје лако је“. (Мт. 11, 2930) Јер, заиста, отац наш господин Симеон постиже писано у Јеванђељу: продаде све што имаше и купи једини бисер бесцени, (Мт. 13, 46) Христа, ради кога све ово учини, и уподоби се заповести оном младићу, коме, заповедавши, Спас рече: „Ако хоћеш спасен бити, иди и раздели све имање своје ништима, и, узевши крст, пођи за мном“. (Мт. 19, 21) Све ово блажени овај старац испунивши, проведе у манастиру овом нашем две године, и умножи стадо Христово монашког чина. И зажеле на виши степен духовни узићи, видевши како Свето Писмо каже: „Уклоните се од местâ својих и рођења свог, јер ниједан пророк у отачаству свом није примљен“. (Лк. 4, 24)
Зато и богољубиви господин Симеон зажеле опет отуд изићи и странствовати, да испуни собом све речено, и нађе реч која каже: „Они који се уздају у Господа уподобише се Гори Светој, а који се никако неће поколебати напастима непријатељским“. Јер тако и зажеле изићи, прво светог ради места, а друго — укратко ћу вам исприповедати.
Овај блажени господин наш Симеон имаше три сина. А један, најмлађи, не могу га назвати сином, већ робом, кога љубљаше више од свих, а и овај неодступно њему работаше. Јер овај као млађи међу браћом својом, и најмлађи, и, просто рећи, видевши своје природе немоћ и умножење грехова својих, учини као и блудни син, оставивши доброг оца и господина, и блажену матер, госпођу своју, и благородну, нећу рећи браћу, већ господаре своје, и обнажи све безумљем својим. И отидох у страну туђу далеко, жирујући са свињама, и њихове хране не насићаваше се, мртав би, и не оживе, изгубљен беше, и не нађе се. (Лк. 15, 24) Јер овога блажени отац господин Симеон зажеле ићи у Свету Гору, као пастир добри потражити јагње одбегло, и узевши га на раме, принесе Оцу свом и својој жељи, и да од Бога награду прими устрањења ради од својих, и другу жељу срца свога да испуни и да нађе љубљено И заблудело своје јагње. И разгоревши се Духом, мољаше се Богу, говорећи:
„Цару славе, једини бесмртни, Оче неба и крепости, и који промислом своје доброте ниједан човек не желиш да погине, већ сви да се спасу, (I Тим. 2, 4) не остави мене погинути! Јер знам да је милост твоја велика на мени и сада молим те, Владико, дај ми овај пут окончати!
И ово рекавши, посла по богодароване му синове. И саставши се они са свом властелом и бољарима, и опет други благослов им давши, и отиде одатле у Свету Гору, месеца октобра осми дан, године 6706 (1197). А владару сину свом, који је остао у богоданој његовој области, о свему заповеђеном, и о овом нашем манастиру, заповеди бринути се, и покренути на дали напредак његов. А блажени отац наш и ктитор господин Симеон, одлазећи постави игумана овом месту светом, изабравши преподобног мужа, именом Дионисија јеромонаха, и предаде му бринути се и снабдевати стадо Христово, које је у месту овом светом.
А он, блажени, дође у Свету Гору месеца новембра други дан. А богоносни и преподобни оци, који живљаху у Светој Гори, са радошћу и почашћу великом примише га. У Ватопед манастир усели се најпре, јер ту и нађе жељено, заблудело своје јагње; и целовавши га и узевши га на своје раме, како и доликоваше, и постави га у службу себи.
И проведе ту мало времена. Пожеле овај блажени, да као што и овде оправда своје царство, тако и тамо зажеле пронаћи место спасења свима који долазе одасвуд. И измоли у цара кир Алексе, пријатеља свога, место пусто за устројење манастира у Светој Гори. И узе мене грешног из Ватопеда у место то, и уселисмо се. И проведе са мном преподобни отац наш у Гори Светој годину и пет месеци. Ко може исказати овог блаженог подвиге и трудове? Јер, ваистину, сви који су живели у околним крајевима и дивили му се, гледајући на њему неисказана Божија силажења, и долажаху њему на благослов. И ту Свете Горе преосвећени, и богобојажљиви, и христољубиви, и црнорисци и све освећено црквено свештенство нераздвојно од њега беше, дивећи се толикој смерности и узору кротости, и поста наставнику и пратиоцу светих јеванђеља учења, као што је речено: „Ко хоће старији бити, нека буде од свих млађи и свима слуга“; (Мк. 9, 35) и „ако не будете као деца незлобиви, нећете ући у царство небеско“. (Мт. 18, 3) И опет: „Блажени су ништи Духом, јер је таквих царство небеско“. (Мт. 5, 3) „Блажени су који плачу овде, јер ће се тамо смејати“. (Лк. б, 21) „Блажени су кротки овде, јер ће тамо наследници бити царства небеског. Блажени су гладни и жедни овде, јер ће се тамо наситити. Блажени су милостиви овде, јер ће тамо помиловани бити. Блажени су чисти срцем, јер ће увек Бога гледати“, (Мт. 5, 3-8) и друго остало. Јер овог свега испунитељ постаде блажени отац наш и ктитор, господин Симеон, и ни у ком, пак, добром обичају не беше зазоран, већ спасење прими са свима који живе Христа ради.
И достигавши ливаду покоја, међу дрвета красна узрастом и плодовима, на којима појаху слатке птице, где слушавши и поживе миран и неметежан и богоугодан живот, и правоверјем добро укоренивши се и светло сијајући, као дрво дивно стајаше у пристаништу добром, то јест Светој Гори. А усред тога, као слаткогласну птицу и пустинољубну грлицу, жељеног нађе неког монаха, милу утеху христољубивом старцу, и некада од њега отхрањено јагње, изданак од плода његовог и цвет од корена његовог, а ту је и добри мирис. Јер зажеле, ваистину, и почину на ливади красној, на којој појаше птица мењајући гласове, пет чула премудрих насићиваше: гледање, слушање, мирис, гласање и додир птице. Јер изиђе из отачаства свог на свету ону ливаду, то јест у Свету Гору, нађе манастир некадашњи, то јест Милеје, Ваведење Свете и преславне Владичице Богородице, разваљен сасвим од безбожних ратника. И други већи подвиг узе и потруди старост своју, и мене, ако и недостојног, са собом имајући док сам му работао. Као што овде обнови и устроји све, тако и то место свето подиже, да нас ни тамо обновљења И помена и прибежишта не лиши.
И скупивши ту црнаца довољно, и постави неког преподобног мужа по имену Методија монаха. И све, пак, на задовољење манастира и оних који живе у њему управивши, проведе ту осам месеци, чинећи подвиге и дела духовна неисказана, која не може исказати ум човечји. Јер не само ту у манастир свој, већ и у Светој свој тој Гори и свим манастирима ту даде преизобилне милостиње, за помен себи и свему свом наследству.
У седми дан месеца фебруара поче нешто мало ослабљивати часна старост његова. И ту одмах блажени старац, господин Симеон, мене — недостојног и умањеног у свему, позва, са тихошћу поче ми свете, и часне и слатке речи говорити:
„Чедо моје слатко и утехо старости моје, ,сине, речи моје пази, ка мојим, пак, речима приклањај своје ухо, и да не оскудевају источници живота твога, сачувај их у свом срцу, јер живот су свима који их нађу. А сваким чувањем чувај своје срце, јер од њих су исходишта живота. Уклони од себе оштра уста и увредљиве успе далеко од себе одбаци. Очи твоје право да гледају и веђе твоје да показују право. Праве путеве стварај својим ногама и путеве своје исправљај. Не скрећи ни десно ни лево, јер десне путеве зна Бог, а развраћени су они који су с лева. Ти, пак, права чини учења твоја, а хођење твоје у миру да буде. Сине, моју премудрост пази, а ка мојим речима приклањај твоје ухо, да сачуваш моју мисао добру, а осећај мојих усана казујем ти'. (Приче 4, 20-5, 2) ,Чувај, сине, закон оца твога, не одбаци поуке матере твоје'. (Приче 1, 8) ,Сине мој, сада послушај мене и блажен бићеш, јер блажен је муж који послуша мене и човек који путеве моје сачува. Не мешај се са безумнима. Заишти премудрости, да поживиш. Исправи сведочанства у разум. Јер онај који кори зле, примиће себи досаду, а онај који кори нечастивог, порећи ће себе. Не укоревај зле, да не омрзне тебе. Кори премудрог, и заволеће те. Укажи премудром на кривицу, и мудрији биће, а поуку праведнику, и наставиће да је прима. Почетак премудрости је страх Господњи и савет светих је разум, а разумети закон мисао је добра. Јер овим добрим обичајем много ћеш поживети и продужиће ти се године живота'“. (Приче 8, 32-34, 9, 6-11)
И подигавши руке своје блажени, положи их на врат мој грешни, и поче плакати жалосно, слатко своје целовање дарујући ми, поче говорити:
„Чедо моје љубљено, светлости очију мојих, и утехо и чувару старости моје! Ево, већ приспе време растанка нашег. Ево ме већ отпушта Владика с миром, по речи његовој, да испупи се речено: ,Земља си и у земљу ћеш поћи'. (Пост. 3, 19) А ти, чедо, не тугуј гледајући мој растанак, јер чаша ова свима је заједничка. Јер ако се овде растајемо, тамо ћемо се опет састати, где више нема растанка.“
И подигавши пречисте руке своје и положивши их на главу моју, говораше:
„Благосиљајући, благосиљам те! Господ Бог благословен поспешиће спасење твоје, и нека пода ти уместо земаљског благодат и милост и царство небеско, и нека исправи пут живота твога, којим раније од мене потече, имајући нераздвојну са собом, овде и тамо, моју, ако и грешну молитву!“
А ја, павши ничице па пречасне ноге његове, са сузама говорах:
„Многих и великих дарова насладих се од тебе, блажени господине мој Симеоне! А забораван за све показах се, јадан и некористан, изједначих се са стоком несмисленом и уподобих се њима, убог бивајући добрим делима, а богат страстима, срамом испуњен, слободе Божије лишен, осуђен од Бога, оплакан од анђела, смеху изложен бесима, укореван својом савешћу, злим својим делима посрамљен. И пре смрти мртав бивам, и пре суда сâм се осуђујем, пре бесконачне муке сâм себе мучим очајањем. Због тога, припадам ка пречасним ногама твојим клањајући се, не бих ли ја, непоправљив, због твојих пречасних молитава, неко мало добио олакшање у страшни онај долазак Господа нашег Исуса Христа!“
А када је дошао осми дан тога месеца, рече ми:
„Чедо моје, пошаљи ми по оца духовног и по све часне старце Свете Горе, да дођу к мени, јер се већ приближава дан исхода мога!“
И пошто се испуни заповест његова, дође мноштво црнаца као добромирисних цветова који цветају у тој светој пустињи. И дошавши к њему, мир и благослов примише један од другог, и не даде им отићи од себе. Говораше им:
„Проведите код мене док тело моје, светим и часним вашим песмама опевавши, не погребете!“
А блажени старац од седмог дана па све до покоја свог не окуси хлеба ни воде, само се сваког дана причешћиваше светим и пречасним тајнама, телом и крвљу Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа.
Једанаестог дана тог месеца видех га како се спрема за одлазак и рекох му:
„О, блажени господине Симеоне! Ево већ благи твој спрема се исход у покој твој. Да, већ слушао сам како си благословио наследство своје, али и сада свој последњи благослов дај им!“
А он, подигавши руке, поче са сузама говорити:
„Тројице Света, Боже наш, славим те, и благосиљам те, и молим те и дочаравам те, јер по трећи пут благослов дајем наследству мом! Господе Сведржитељу Боже отаца наших, Авраамов, Исааков, Јаковљев и семена праведног, сачувај их и укрепи у држави бивше владавине моје, и помоћ Пресвете Богородице и моја, ако и грешна молитва, нека је са њима од сада и до века. А заповед пређашњу дајем им: Имајте љубав међу собом! (Јн. 15, 12) А ко од њих одступи од онога што сам им наредио, гнев Божији да прогута нега и семе његово!“
А ја сам на све то рекао:
„Амин!“
Када је дошао дванаести дан тога месеца, рече:
„Чедо моје, донеси ми Пресвету Богородицу, јер такав имам завет, да пред њом испустим дух свој.“
И када је била испуњена заповест, и вече када је наступило, рече:
„Чедо моје, учини љубав, положи на ме расу, која је за погреб мој, и спреми ме потпуно на свети начин, као што ћу и у гробу лежати. И простри рогозину на земљу, и положи ме на њу, и положи камен под главу моју, да ту лежим док ме не посети Господ узети ме одавде.“
А ја, све испунивши, учиних што ми је он заповедио. А сви ми гледасмо и плакасмо горко, гледајући на овом блаженом старцу таква неисказана Божија провиђења. Јер како је и овде, у држави својој, молио у Бога и даде му, тако ни до овога часа не хтеде ни једне ствари лишити се духовне, већ све Бог испуни њему.
Јер, заиста, браћо моја љубљена и оци, чудо беше гледати: онај од кога бојаху се и трептаху све земље, тај изгледаше као један од туђинаца, ништаван, расом обавијен, лежећи на земљи, на рогозини, и камен му под главом, и свима клањајући се, и скрушујући се, и молећи од свих опроштај и благослов.
А ноћ када наста, пошто су се сви опростили и били благословени од њега, отидоше у ћелије службе и вршити и нешто мало одмора окусити. А ја са једним јерејем, кога оставих са собом, проведох код њега сву ту ноћ. А поноћ када би, утиша се блажени старац, и више ми није говорио. А када би јутро, и започе појање црквено, одмах просветли се лице блаженог старца, и, окренувши се ка небу, рече:
„Хвалите Бога међу светим његовим, хвалите га и на утврђивању силе његове!“ (Пс. 150, 1)
А ја му рекох:
„Оче, кога виде те говориш?“
А он, погледавши ме, рече ми:
„Хвалите га и на силама његовим, хвалите га и по премногој владавини његовој!“ (Пс. 150, 2)
И ово рекавши, одмах, пребожаствени дух свој испустивши, усну у Господу.
А ја, павши на лице његово, плаках горко дуго часова, и уставши, благодарих Богу што сам такав крај видео овог преподобног мужа.
А кад чуше сви, долазећи дивљаху се просветљењу лица његовог, говорећи:
„О, блажени Симеоне, који си се удостојио такво виђење видети на крају, Владику Светога благодат ти дајући за подвиге трудова твојих! Зато и, веселећи се, слатки глас изрекао јеси при изласку душе своје: ,Хвалите Бога међу светим његовим, хвалите га и па утврђивању силе његове, хвалите га и по премногој владавини силе његове', (Пс. 150, 1-2) јер ћеш блажен бити свуда. Зато и блажени глас изрекао јеси.“
И потом, преподобно тело његово узевши са почашћу, и постависмо га насред цркве, као што је обичај. Окончавши се јутрење и пошто се сабра безбројно црнаца, тада и почеше уобичајене песме појати, око преподобног тела, часно, и испунише речено: „Они који се боје Господа славе га“. (Пс. 14, 4) Затим и многи народи дођоше поклонити се њему, и са великом почашћу даривати појање. Певаше прво Грци, потом Иверци, затим Руси, за Русима Бугари, потом, опет, ми, његово стадо сакупљено. Минувши, пак, време литургије и окончавши се служба сва уобичајена, целиваше сви преподобно тело. И обгрливши ја грешни блажено тело, положих га у нови гроб, као што ми је беше заповедио, и испуних заповест његову. А када се сакупило мноштво црнаца, не отпустих их све до деветог дана, свакодневно служећи му свету службу.
Када је овај блажени отац наш у вечни покој прешао, заветом оставивши манастир мени грешном у скромном неком стању, у којем ми отиде, и неког преподобног мужа, по имену Методија, са још четрнаесторицом монаха. Велика туга и бојазан ме обузеше, једно од пустоши, а друго због страха од безбожних разбојника. Али како се љубави изволи Богоматере и Наставнице наше и господина Симеона светим молитвама, тај храм од незнатног и малог у велелепну узнесе се појаву. И сакупих за кратко време братство од деведесет монаха и сву управу установих која је за потребу манастиру.
И док проведох ту осам година, настадоше многи метежи у крају том, јер прођоше Латини и заузеше Цариград, бившу Грчку земљу, чак и до нас, и улегоше и ту у свето место. Велики, дакле, метеж беше. А сазнавши се овде о метежу том, дође ми посланица од христољубивог и благочастивог, Богом изабраног и благословеног блаженим оцем Симеоном, Стефана Немање, који је владао његовом државом, и брата његовог, великог кнеза Вукана. Молбу њихову примих, која каже:
„Ево, у земљи тој ускомешаше се народи, а блажени отац наш, господин Симеон, бивши нам господар и учитељ, тамо лежи. Због тога молимо твоју молитву, Господа ради, немој нас презрети, узми часне мошти господина нам Симеона и пренеси их овамо, да се благослов његов јави испуњен на нама!“
А ја, видевши њихово жељно мољење и да је потребно то испунити, покренувши своју немоћ, на то почех спремати. И угледавши погодно време да се то изведе, и дошавши отворих гроб блаженог старца, и нађох часно тело његово цело и неповређено, које је било ту у гробу осам година. Јер тако приличи онима који су угодили Богу, да су и после смрти своје прослављени, испуниће Бог вољу оних који га се боје и молитву њихову услишиће, „сачуваће све кости њихове и ниједна од њих неће се скрунити“. (Пс. 33, 21) И узевши ја часне мошти његове, И кретох на пут путовати. И мада велики метеж беше у земљама тим, Божијом помоћи, и Пресвете Владичице Богородице, и молитвама блаженог и преподобног и часног господина и оца Симеона, прођох, што се каже, кроз огањ и воду, цео и сачуван, и неповређен, пак, ичим.
И дођох са часним моштима у Хвосно. И сазнавши владајући син његов Стефан Немања, и брат му кнез Вукан, сакупише светитеља, и јереје, и игумане са многим црнцима и са бољарима свим, радошћу радујући се и весељем веселећи се. Дошавши; са великом чашћу узеше мошти господина Симеона, песмама духовним благодарећи Бога. Јер као што прекрасни Јосиф узе тело оца свога Јакова из Египта и пренесе га у земљу обећану, тако и ови богољубиви и честити синови његови са свом државом примише га, радошћу радујући се и весељем веселећи се, сами носећи пречасно тело оца свога, и положише га са великом почашћу у овој светој цркви, у одређени му гроб, који беше блажени себи сâм раније начинио.
А ово беше месеца фебруара у деветнаести дан. Нека вам је знано о овом блаженом оцу нашем и ктитору господину Симеону, од рођења његовог па до краја:
Рођење његово било је у Зети на Рибници, и тамо је примио свето крштење. Када је изнесен био младенац овај овамо, узе га епископ цркве Светих Апостола и помоли се над дететом, и миром га помаза, и друго крштење прими. Јер ово је дивно било са мужем овим: када је младенац био, два крштења прими, и, опет, када је примио свети анђелски лик, и ту два благослова прими — мали лик и велики. А ево, и по успењу његовом пречасно тело његово двапут се сахрани — прво у Светој Гори, где и уснуће његово би, и опет отуд узет би и пренесен овамо, и са великом почашћу и красним славословљем друго би овде полагање у гроб часних моштију његових.
Од рођења му четрдесет и шест година, и ту одмах по Божијој воли прими владавину. И проведе у владавини тридесет и седам година, и ту одмах прими свети анђеоски лик, и поживе у том лику три године. И сав живот његов би осамдесет шест година. А престављење блаженог оца и ктитора господина Симеона би 6708 (1200!) године, месеца фебруара у тринаести дан преложи се ка вечном блаженству.
А ти, Боже и Господе свега, и, о, препрослављена Мати Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа, да буде ово што је написано и чињено, да ми и они после нас до краја овога века часним молитвама оца нашег и ктитора пазимо на оно што се говори, и последујући да чинимо све што је угодно Богу, гледајући на подвиге и живљење овог преблаженог оца нашег, у којима је сладост и весеље, помињући Бога, веселећи се у Богу.
Ум наш, дакле, нека буде на небесима у гледању на красоте рајске, на обитељи вечне, на анђеоске хорове, на тамошњи живот, где ли су, како ли су душе праведних или грешних; како ли ће се јавити велики Бог и Спас наш Исус Христос, према оној просвећеној речи: „Небеса ће са хуком проћи, ваздуси сажежени разрушиће се, земља и што је на њој и дела сажећи ће се!“ (II Павл. 3, 10)
Какво ли ће ту свака душа савршено тело добити? Какво ли ће бити сабориште оно мноштво људи од Адама до скончања? Какво ли ће бити Христово страшно и од сунца зрачно лице? Какав ли ћемо његов глас слушати, праведницима ли које прима у царство небеско, или грешницима које шале у вечну муку?
Ово нам треба, љубљена браћо моја, бринути и помишљати, у овом живети, јер смо ван света, јер живот на небесима имамо, (Флб. 3, 20) овај живот мирно проводећи, наду имајући да ћемо будућа вечна блага стећи у Христу Исусу Господу нашем, заступништвом Пресвете Владичице наше Богородице и Доброчинитељке, и молитвама преподобног и блаженог оца нашег и ктитора господина Симеона.
Извори
уреди
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Свети Сава, умро 1236, пре 788 година.
|