Женидба фаљеног Алаге и Загорац Алије
Пиво пију аге Крајишници,
У мејхани, на турској Крајини.
Кад им пиво удрило у лице,
А ракија еглен отворила,
О свачему говор говорили, 5
О коњима и о јунацима,
О момцима и о дјевојкама.
Проговара фаљени Алага:
„Чујете л' ме, млади Крајишници,
Не фал' те се младим дјевојкама, 10
Каква фајда што ашикујете!
Проведосте по тридес година,
Не бисте се кадар оженити."
Говорили Крајишниои млади:
„Хајд', не лудуј, фаљени Алага, 15
Не брини се за нашу женидбу —
Што нас има у пјаној мејхани,
Сваки своју заручницу има.
Већ, Алага, ти се брини за се
Како ћеш се јунак оженити, 20
Тебе, болан, ни слушкиња неће."
Говонио фаљени Алага:
„Не лудујте, млади Крајишници,
Ја се двјема оженити могу,
За један ћу данак дх довести. 25
Већ слушајте што ћу бесједити:
Сутра идем ка шехер Мостару,
Испросићу Мостаркињу Фату,
Па се двору ни враћати нећу,
Окренућу у Загорје равно, 30
Испросићу Загорку Емину,
Милу секу Загорац Ахмета!"
Па он скочи на ноге лагане,
Па он оде свом бијелу двору.
Проговара Осман бајрактаре: 35
„Чујете л' ме млади Крајишници,
Ах тако ми дина и амана,
Док је моје на рамену главе,
Он се двјема оженити неће!"
Па ти узе дивит и калема 40
И хартије књиге без јазије,
Па он пише књигу на кољену,
А на руке Загорац Ахмету.
Овако му у књизи китио:
„Побратиме, Загорац Ахмете, 45
Добро види што ти књига каже,
Ак' се јунак оженио ниси,
Лако ћеш се данас оженити,
Милом секом фаљеног Алаге.
Отишо је фаљени Алага, 50
Отишо је ка шехер Мостару,
Да запроси љепотицу Фату,
Он се амо ни враћати неће.
Већ ето га у Загорје равно,
Да испроси твоју милу секу, 55
Он се кани двјема оженити.
Послушај ме, мили побратиме,
Подај секу, не реци ни рј'ечи,
Па кад дођу кићени сватови,
Ти се свуци, па се преобуци — 60
На се удри женско одијело.
Кад јенђије заишту дјевојку,
Кад заишту да је прстенују,
Ти изађи мјесто твоје секе:
Јенђи буле све редом изљуби, 65
Старе нене у бијеле руке,
Невјестице у бијело лице,
Дјевојчице међу обрвице.
Тад ћеш видјет' Алагину секу,
Ја каква је, весела јој мајка! 70
Не има јој пара до ћесара,
Ни јапије до Стамбол-капије!
Кад заишту на коња дјевојку,
Ти изађи мјесто своје секе,
Нек’ те виде кићени сватови. 75
Када дођеш Алагину двору,
Скинуће те са коња Алага,
Одниће те на бијелу кулу.
Ти замоли фаљеног Алагу,
Нек ти даде узун и бесједу, 80
Да преноћиш у другој одаји.
Заишћи му јединицу секу,
Нек’ се имаш разговарат с киме.
Сада ради како ти је драго!"
С тијем му је икњигу завршио, 85
Завршио, па му оправио.
Није прошла једна хефта дана,
Свате купи фаљени Алага.
Скупља свата до двије стотине,
Све избира по избор јунаке, 90
Све атлије као ватре живе;
Неће ата на ком нема злата,
Неће момка на ком нема тока;
Када су се свати искупили,
Алага је свате раздвојио: 95
Пола шаље ка шехер Мостару,
Да доведе Мостаркињу Фату,
Пола шаље у Загорје равно,
С њима шаље јенђи буле младе,
Са јенђијам’ своју милу секу. 100
Кад су свати у Загорје дошли,
Лијепо их Ахмет дочекао:
Води свате на нове конаке,
Добре коње на росне ливаде,
А јенђије у бијелу кулу. 105
Кад је била вечер по акшаму,
Повикаше јенђи-буле младе:
„Ханум Ханко, дјевојачка мајко,
Изведи нам на прстен дјевојку."
Говорио Загорац Ахмете; 110
Говорио својој милој мајци:
„О, бога ти, моја мила мајко,
Обуци ми женско одијело,
Опреми ме што год љепше можеш!"
То је мајка сина послушала, 115
Опрема га што се љепше може,
Набјели га и нарумени га,
Обуче му дибу и кадифу,
Свеза Ахми дјевојачку главу,
Од перчина солуфе начиња, 120
Одведе га младим јенђијама!
Ахмо љуби свакога по реду:
Старе нене у бијеле руке,
Невјестице у бијело лице,
Дјевојчице међу обрвице. 125
Кад пољуби Алагину секу,
Оста дагма на бијелу лицу.
Застиђе се главита дјевојка,
Да не виде све редом кадуне,
Па на лице бурунџук навуче. 130
Између се јенђе говориле:
„Није л'јепа Загорац Емина,
Није ’нака као што је кажу!"
Кад у јутру бијел' дан свануо,
Чауш викну, дабул-хана цикну: 135
„Хазурала кита и сватови,
Нек је хазур на коња дјевојка,
Кратки данци, а дуги конаци,
Туђи људи, не знамо им ћуди,
Далеко је на Крајину сићи, 140
Далеко је кула Алагина."
Изведоше на коња дјевојку!
Ударише зиле и борије
И одоше кићени сватови.
Подранио фаљени Алага, 145
На бијелој од камена кули.
Он погледа кићених сватова,
Па са својом мајком разговара:
„Мила мајко, дај ми право кажи,
Када дођу кићени сватови 150
И доведу до двије дјевојке,
С којом ли ћу прву ноћ ноћити?"
Истом они у ријеои били,
Вихра нема а планина јечи,
Док ево ти свата из Мостара, 155
Они воде Мостаркмју Фату.
Алага је пред њих ишетао.
Скиде Фату са коња дората,
Однесе је на бијелу кулу,
Лијепо је свате дочекао 160
И још их је љепше испратио.
Таман сио па се одморио,
Вихра нема а планина јечи,
Док ево ти свата из Загорја.
Они воде Загорку Емину. 165
Алага је пред њиих ишетао,
Од поноса у танкој кошуљи,
Од јордама у жутим мествама.
Узе Емку по свилену пасу,
Однесе је на бијелу кулу. 170
Док дјевојку уз кулу изнесе,
Три пута се јунак ознојио.
Сам у себи тихо говорио:
„Мили боже, ја тешке дјевојке!"
Кад је била вечер по акшаму, 175
Молила се Загорка дјевојка:
„Срце, душо, фаљени Алага,
Пусти мене у халват одају
И дај мени моју заовицу,
Заовицу твоју милу секу, 180
Љуто ме је забољела глава,
Нек' ми може измет учинити."
Говоиио фаљераи Алага:
„О Загорко, по свјету гледање!
Узм’ одају коју теби драго, 185
Ено теби моје миле секе,
Нек те служи док је теби драго."
Оде „Емка" у халват одају
И са њоме Алагина сека.
А Алага у ђердек одају. 190
Кад у јутру бијел' дан свануо,
Подранио фаљени Алага,
Па он пође у халват одају,
Да обиђе Загорку Бмину.
На велико чудо ударио: 195
Од халвата отворена врата,
Ал' му нема Загорке дјевојке,
Нит' му има јединице секе.
Алага се јаду досјетио,
Да је њега Ахмет преварио, 200
Али што ће кад фајде нејмаде,
Да би за њим потјер' истурио:
Давно ј’ Ахмет стиг'о до Загорја
И одвео једдницу секу.
Алага је провео весеље 205
И Мостарку нићах учинио
И са њорне пород изродио
И с Хамом се л'јепо помирио:
Један другом ишии у походе,
Пазили се док су живи били. 210
