5
Женидба Несијевић Јова
Запросио Несијевић Јово
На далеко лијепу ђевојку,
Запросио и дадоше му је.
У који је данак испросио,
Утај исти у чаршији пође;
Пратили га по чаршиј' јарани,
Шетали се и посмијевали:
„Бег Јован бег, честито ти злато!
„Залуду ти сретно и честито,
„Бевојка је у об' ока сљепа.“
Шути Јово, ништа не говори,
Већ отидедвору бјеломе;
На вратим га сусретала мајка:
„Што је Јово, моје миловање!
„Што си нешто сјетно, невесело?
„Прођи ме се, моја стара мајко!
„Мном се шале по чаршиј' јарани,
„Даје моја слијепа ђевојка.“
Мајка Јову ријеч проговори:
„Муч', не лудуј, мој сине Јоване!
„Мани су ти сви твоји јарани,
„Што јетвоја лијепа ђевојка;
„Но ти купи кићене сватове,
„Те ти хајде по твоју ђевојку.“
Стаде Јово купити сватове,
Младе момке прије нежењене,
Добре коње прије нековане;
А Јован се на кули опреми,
И одоше свати по ђевојку.
Кад су дошли свати у ђевојке,
Поведоше коње у подруме,
А сватове на бијелој кули,
БегЈована у шикли одају.
Двије су му излазиле шуре,
Те говоре бегу Јован бегу:
„О наш зете, челебија Јово!
„Што ј' истина, право ћемо казат”,
„Ђевојка т' је у об' ока сљепа.“
Бег Јован бег њима одговара:
„Фала Богу, моја браћо драга!
„Водићу је, оставит' је нећу.“
Ту су свати ноћцу преноћили.
Кад свануло и грануло сунце,
Завикаше сватовски чауши:
„Азур свати, азур је ђевојка!
„Кратки данци, а дуги конаци,
„Каловити друми кроз планину,
„Туђи људи, незнамо им ћуди.“
Па одоше здраво и весело.
Кад су били мало наприједа,
Ал' се вила из облака свила,
Ђевојки се под ал дувак свила,
Па говори на коњу ђевојци:
„Дај ђевојко бега Јован бега,
„Да тидадем очињега вида.“
„Не мој вило по Богу сестрице!“
Кад су били мало наприједа,
Ал' се вила из облака свила,
Ђевојци се под ал дувак свила:
„Дај ђевојко ручнога ђевера,
„Да ти дадем очињега вида.“
„Немој вило по Богу сестрице!
„Нема мајка но њега јединка.“
Кад су били мало наприједа,
Ал' се вила из облака свила,
Ђевојци се под ал дувак свила:
„Дај ђевојко коња испод себе,
„Да ти дадем очињега вида.“
„Хоћу вило по Богу сестрице!
„Каддођемо двору бијеломе,
„Ја ћу сјати, ти ћеш узјахати.“
Кад су дошли пред бијеледворе,
Она сјала, вила узјахала,
Вила цури очи повратила.[1]
Узе Јово на рукеђевојку,
Изнесеје на бијелу кулу,
Па јојдиже пули дувак с лица.
Сину лице ка' на гори сунце,
Црне очи два драга камена,
Обрвице морске пијавице,
Бјело чело сјајна мјесечина.
Кадто виђе челебија Јово,
Он завика иза свега гласа:
„Благо мене јутрос и довијек!“
ТеЈован бег вилу сестримио,
И силнејој даре даровао.
