Женидба Милана Топлице
Шетњу шеће Обилић Милоше,
Рано јутром, у огрранак сунца
По Сплетаку граду латинскоме,
Испод куле од Сплетака краља,
Тихо Милош по калдрми шеће, 5
На њему је чудна ђеисија:
Пригрнуо ћурка великога,
Изнутра јс самур лисичина,
А на лице од скерлет-кадифе;
Уз прса су шерити од злата, 10
А по чохи извезене гране,
Златне гране на четири стране;
По прсима преплетено злато,
Изведено на троструке руке;
С једну страну дугмета од злата, 15
С друге стране алке исплетене,
Што сапињу пуца низ њедарца:
Седимеест је од злата дугмета,
Свако дугме од по литре злата,
А што бјеше дугме под грхоцем, 20
То је дугме од три литре злата.
Око врата сва јака од злата,
Изнутра је жута лисичина,
А на лице сухо чисто злато,
Поткићено драгијем камењем, 25
Под грлом се саставило злато.
Сухо злато и драго камење,
Па се злато до камења тиче:
Злато звечи, драги камен јечи,
Жуберкају пуца низ њедарца, 30
Као тице на зеленој грани.
На Милошу од чохе чакшире,
По чохи су извезене гране,
Низа шавр шерити од злата;
Под кољеним' копче еждерлије, 35
На ногама чизме цариградске,
На чизмама од срме мамузе.
Како Милош по калдрми шеће,
Тиче му се срма до камења,
Срма звечи, а камење јечи, 40
Одјекује у танке чардаке,
У чардаке краља сплетачкога.
На прсима токе и јелеке,
Токе су му у Мљетку шљеване,
Уз прса им гује изведене, 45
У Скадру су граду извезене,
Под грлом су саставиле главе,
У зубима два драга камена,
С преко мора из Кара Окана,
Што не бјеше у другог јунака; 50
Међу главам' плочобаша златна,
На сриједи алка ижљевена,
На алци је чисто дугме златно,
На бурму се свија и развија;
Кад се дугме на бурму одвија, 55
Баш к'о да је чаша од биљура;
Су тим момак мамурлук разбија,
У потреби, када чаше нема.
На бедри му сабља опасана,
Колан су у Мљетку ковани, 60
А оштрице у Арабистану;
На њој балчак од сухога злата,
У Русији земљи оправљено.
На бедри су ките из колана,
У Стамболу бисером кићене. 65
А рускијем златом окићене;
Спушћиле се ките у јунака,
Ко виноград на лозовој грани.
Корице су од сухога злата,
Те му злато до килдрме тиче, 70
Испод сабље бијел камен звечи;
На балчаку наслонио руку,
На руци су бурме и пршћење.
Једна рука на балчаку бјеше,
А у другој штито од челика; 75
До пола је од челика љута,
А од пола од сухога злата,
Извезена везом скадарскијем,
Окићена бисером морскијем,
Под руком су два драга камена. 80
Како Милош по сокаку шеће,
Тако штито у рукама креће,
Па се челик до камења тиче,
Те калдрма у ширину јечи,
Би рекао б'јело стадо блечи. 85
На глави му крило и челенка:
Сједну страну чисто крило златно
С друге стране шипке од челика,
Што чувају од сабље јунака.
У крилу му седамдесет пера, 90
Све се перо на перо надвило;
Што му перо над очим' бијаше,
На черек се само окреташе,
По дванаест у сахату пута,
Знати море кад му сахат прође, 95
Да не гледа сахат из њедара.
Што му бјеше самур над очима,
Прекрива му чело до обрва,
То јунака чува од урока.
Преко врата аздија од злата, 100
На којој су од злата крстови;
На бедри су бурме на чекрку,
Што аздију склапа и расклапа;
Из бурме су алке ижљевене,
А из алки ките искићене, 105
Жуберкају низ бедру јунаку,
К'о да цврче тице у облаку.
Мисли Милош нико не виђаше,
Како јунак по сокаку шеће,
Ал' то гледа с чардака ђевојка, 110
Шћерца мила краља од Сплетака.
Прсд њом бјешо ђерђеф од бисера,
На ђерђефу платно разапето,
А по платну гране разгоњаше.
Кад ђевојка виђела јунака, 115
Од себе је ђерђеф отурила;
Колико га лако отурила,
Све четири ноге саломила,
И бијело платно истргала;
Саломила иглу од биљура, 120
Замрсила свилу из Мисира,
У пенџере рукам' ударила,
Сасу стакла низ бијелу кулу.
А јунака очим’ погледала
И овако цура говорила: 125
„Боже мили, прикладна јунака!
„Окле ли је, од земље које је?
„Благо мајц, која га родила!
„И сестрици, која га гојила!
„Ил’ ако се није оженио, 130
„Тој ђевојци, којој буде суђен!
„А да Бог да, да ми буде суђен!
„За њ бих дала сво бабово благо,
„И бабове земље и градове;
„Па још кад би био на откупе: 135
„3а њ бих дала чеиз из сандука,
„И са грла сићане ђердане;
„Па бих дала из рамена руку,
„И са главе косе плетенице,
„И дала бих једио око црно, 140
„Другијем бих гледала јунака!"
„Ја имадем много муштерије,
„Што не има у друге ђевојке.
„Мене просе и цари и краљи,
„А ја све бих за јунака дала, 145
„Госпоства му не бих затражила!
„Ја да хоће мој милосан бабо,
„Да упита главита јунака,
„Да би мене њему поклонио,
„Што бих баба у спомен држала. 150
„До вијека и живота свога,
„Кад би моју вољу испунио!"
А то мисли кићена ђевојка,
Да то њојзи нико не чујаше,
Ал' то слуша краље од Сплетака; 155
А Милоша очима погледа,
Па у себи био помислио:
„Ја бих њему шцерцу поклонио,
„Ал’ је цура другом наручена,
„Наручена краљу маџарскоме. 160
„Краљ је много потрошио блага:
„Дванест мазги блага готовога,
„Док у краља цуру испросио".
Па се краље мисли и премишља,
Ђе се цура ашик учинила, 165
На Милоша, прикладна јунака.
Свуд се Милош по јунаштву гласи,
И љепоти и својој памети.
А краљ нема од срца њвлада,
Мушка чеда у бијелу двору. 170
Па овако краље говораше:
„Ја бих шћерцу дао за Милоша.
„Кад би било мријет’ по земану,
„Би на њему земље остануле,
„Па би знао земље одржати"! 175
Брже слуге по Милоша спрема.
Хитро слуге краља послушаше,
Добавише пред краља Милоша.
Ја кад Милош стаде у чардаке,
Поклања се и Бога назива, 180
А краљ му је љепше приватио,
Покјај себе мјесто начинио,
А на слуге очим’ намигнуо:
Брзо слуге пиво донесоше,
Пуне чаше мећу предд Милоша. 185
Ту су пили, разговарали се,
Док је било око пола дана,
Тада Милош на ноге скочио,
Ал’ му краље излазит' не даде:
„Сједи доље, Обилић Милоше! 190
„Нијесам те ни очим’ видио,
„Да камо ли штогод говорио"!
Милош краљу лако одговара:
„Добро мени у твојему двору,
"А како је мојему ждралину? 195
„Ост'о ми је ждрало у механи,
„А ја немам од рода никога,
„Само Бога и ждралина свога!
„Ждрало ми је и отац и мајка,
„Ждрало ми је кућа и кућиште, 200
„Волим ждралу нег животу своме“!
Кад то чуо краље од Сплетака,
Овако му краље одговара:
„Ја Милоше, ако Бога знадеш,
„Што не каза за ждралина свога? 205
„Ја бих ждрала добавио твога,
„Поставио покрај ђога свога.
Краљ на слуге ршум учинио,
Хитре слуге хитро поскочише,
Доведоше ждрала Милошева, 210
Одведоше у топле подруме,
Навалише зоби и сијена,
Оста Милош за неђељу дана,
Пије пиво с краљем од Сплетака.
Пошто прође неђељицу дана, 215
Опрема се Обилић Милоше,
Да полази из краљева двора.
Опет њему краље проговара:
„Сједи доље, Обилић Милоше!
„Имам теби нешто говорити, 220
„А ни за те лоше бити неће!
„Стид је мене што ћу говорити,
„Али виђу друга бит' не море“.
Па му краље све по реду каже.
„Већ чујеш ли, војвода Милошу. 225
„Хоћеш ли ти крља послушати?
„Даћу теби шћерцу за љубовцу,
„Нек ти буде до вијека љуба!
„Када мени смртан часак дође,
„А ја мушка чеда не имадем, 230
„На тебе ће земље останути.
„Б'јеле ћу ти дворе начинити,
„Код својијех, боље од својијех,
„И даћу ти државу у руке!
„Још ме почуј, војвода Милоше, 235
„Ти не мисли каква је ђевојка,
„Да је теби наваљује краље.
„Много цура има муштерија.
„Шћерца ми је самовољна била,
„И по себи момке избирала, 240
„Па не нађе слику прена себи,
„Већ свакоме маниса ђевојка.
„На тебе се ашик учинила,
„И ја ћу ти шћерцу поклонити"!
Кад то дочу Обилић Милоше 245
Уз лице му пламен ударио,
Па се Милош мисли и премишља,
Спрема тога одговора тражи.
Милош бјеше мудар и паметан,
А све друго стоји на памети. 250
Памет губи, памет задобива!
Паметно му Милош одговара:
„Фала тебе, земље господару!
„Све је добро што си говорио!
„Што ми прво земље обећајеш, 255
„А што ће ми твоје краљевинство?
„Кад сам дужан до вијека свога,
„Слуге имам и тамо и амо.
„А тако ти тврду вјеру кажем,
„Да не могу знати, ни памтити, 260
„Када сам ја кулам’ долазио!
„Нити имам дана, ни земана,
„Од сватова, нити од мејдана!
„Ђе гођ бјеху кићни сватови.
„Милош бјеше у сватима први. 265
„Ђе год бјеше љутијех мејдана,
„Милош бјеше први на мејдану!
„А што мени за ђевојку кажеш:
„Ја бих твоју узео ђевојку,
„Па да нема вида очињега. 270
„А камо ли рода господскога!
„Већ сам прије цуру загледао,
„У Крушевцу, шћерцу Лазареву,
„И Богу сам јемин учинио,
„Да се хоћу оженити ш њоме; 275
„Ја ли ш њоме, ја ли ни с једноме!
„Па још краљу, дати чудо кажем;
„И да би се прије оженио,
„Доста би ме љуба почекала,
„Бијелијех дана набројала, 280
„Док јој Милош из свијета дође!
„Мореш шћерцу дати за бољега,
„За бољега и љепшег од мене,
„Што се броји земље старјешина,
„Господује у госпоству своме. 285
„А кад теби не би мрско било,
„Бих ја твоју шћерцу запросио,
„За својега Богом побратима,
„Као свога брата рођенога!
„Ти упитај кићену ђевојку, 290
„Хоће л’ поћи побратиму моме?
„Да му буде до вијека љуба!
„Честита ће имат’ господара,
„А ти краљу зета милоснога,
„Што ти знаде земљу одржати, 295
„Кад и своје држи књажевинство!
А то краљу није мрско било.
Оде краље у другу одају,
Ђе ‘но сједи кићена ђевојка.
Све јој краље по истини каже. 300
А ђевојка баби одговара:
„А мој бабо, од Сплетака краљу,
„Ја сам Богу јемин учинила,
„По себи ћу бират’ господара!
„До сада сам сваком манисала, 305
„А Милана нијесам виђела
„Криво сам сс Богу заклињала:
„Хоћу млада за Милана поћи,
„Па што мени Бог и срећа даде,
„А не знадем ко је, ни како је! 310
„Ја ћу доћи у танке чардаке,
„Замолићу свог мила ђевера,
„Кад он мени са сватима дође,
„Нек поведе војводу Милана,
„Да ја видим мој милосан бабо 315
„За кога сам у кавезу расла."
Обучe се кићена ђевојка:
Стоји шкрина злата на ђевојци,
Стоји јека свиле и кадифе,
Па изађе на танке чардаке; 320
Ш њом се бабо уз чардаке шеће!
Пред Милоша цура долазила,
Пред њиме се смјерно поклонила.
Милош скида са рука пршћење,
Па ђевојку рукам’ загрлио: 325
„Снахо моја, кићена ђевојко,
„Узми млада са рука пршћење,
Да се знаде да си испрошена;
„А док сиђем двору бијеломе,
„Коваћемо на ново пршћење! 330
Ђевојка је бурме приватила,
Па износи господске дарове:
Једне даје војводи Милошу,
Друге спрема војводн Милану.
Милош тако аманета прими 335
И испроси Милану ђевојку.
На том Милош свадбу уговара:
„Снахо мила, госпојице млада,
„Кад доведем кићене еватове,
„Ја ћу довест’ господара твога, 340
„Па да видиш прикладна јунака!
„Немој бити невесела млада,
„Што нијеси виђела Милана!"
Цура му се око грла свија:
„Мој ђевере, рода господскога! 345
„Не питам те за Милана твога,
„По теби се могу осјетити,
„Биће бољи од мене ђевојке!“
Отлен оде Обилић Милоше.
Иде Милош у танка чардака, 350
Туде нађе богом побратима.
Побратим му божју помоћ виче
A Милан mу на ноге скочио.
Руке шире, у лице се љубе,
Питају се за јуначко здравље. 355
Здраво било и тамо и амо.
Он поставља војводу Милоша.
У чардака, на мека шиљтета,
Пред Милоша пиво поставио.
Сједе браћа, разговарају се;
Све му Милош по истини каже 360
Кад је Милан чисто разумио,
Овако му јунак проговара:
„Ја Милоше, богом побратиме,
„Куд гођ ходиш, с добријем доходиш
„Благо оном, ко те је родио! 365
„Благо земљи куд си проходио!
„Свуда ти је срећа и јунаштво!
„Ја кад не бих краљеву ђевојку,
„Оклен би се онда оженио?
„То у наточ седа краљевина, 370
„Што просише у краља ђевојку;
Започеше купити сватове.
Па се Милош замислио мисли,
Јер не бјеше на скупу јунака
Не бијаше ни Реље ни Марка, 375
А Милош се пријевари нада,
Да му неће свати изгинути!
Па је Милош књигу накитио,
Спрема књигу б'јелу Вучитрну,
А на руке Југу богатоме! 380
„Спреми мени три рођена сина!"
Па му каже што је и како је.
„За млађе те ни молити нећу,
„Јер су ђеца луда и нејака;
„Спреми Бошка, млада бајрактара, 385
„И два сина Марка и Данила:
Нек ми Бошко натхваћа сватове,
„Нек ми Марко буде рад јунаштва,
„А Данило за више љепоте!"
Другу спрема Смедереву граду 390
А на руке Смедеревац Ђуру:
„О ти Ђуро, српска поглавицо,
„Хајде мени у сватове пођи!
„Ти ћеш бити сватим'старјешина!“
Па му каже што је и како је. 395
Трећу спреми до Сибиња града:
„Чујеш Јанко, на гласу војводо,
„Хајде брзо у сватове пођи,
„И поведи нејака Секула!“
Друге купи куд је њему драго. 400
Тако мало постојало вр'јеме.
Сви јунаци редом послушаше,
Покрај Дрине поље уватише,
И у пољу свате искупише,
Наброји се хиљаду сватова. 405
Сватови су поље уватили:
Старјешине у танка чардака,
На бијелој Милановој кули,
Момци сједе, хладно пију вино,
Докле паде књигоношче младо, 410
У бијеле дворе Миланове,
Тражи кулу Топлице Милана;
А слуге га хитро приватише,
Пред Милана право одведоше,
Ту бијаху у кругу јунаци. 415
Поклони се књигоношче младо;
„Ко је овђе војвода Милане?
Милош скочи од земље на ноге,
Из руке му књигу приватио,
Велику се јаду осјетио, 420
Да ће сватим' бити ратовања
Па дарује књигоношче младо,
А ништа га н питати неће.
Дијете је натраг одлазило.
Милош чита књигу у рукама, 425
Според њега Топлица Милане.
То бијаше књига од ђевојке,
И краљице ђевојачке мајке;
На Милоша књигу начинила,
А у књизи цура говорила: 430
„Мој ђевере, Обилић Милоше,
„Јеси мене младу испросио,
„И ја ти се млада обећала!
„Ал да видиш великијех јада,
„Дочуло је седам краљевина, 435
Да ћу доћи у вашу Србију,
„А мене је био испросио
„Од маџарске, краље Маџарине
„Ја сам њему млада манисала.
„Он потроши дванест мазги благе! 440
„Благо тражи, а и мене тражи.
Кад је Милош књигу проучио,
Ни мало му мило не бијаше.
Проговара Смедеревац Ђуро:
„Да Милоше, наша поглавицо, 445
„Ти растурај свате на дворове,
„Јера ћемо грдно изгинути!
„То нам није за невољу љуту!“
Још овако Ђуро говоро:
„Нека нама по избор јунака, 450
„Нема нама ни Реље, ни Марка!
Одговара Обилић Милоше:
„Шути Ђуро, не страши сватова!
„Милу снаху нећу оставити,
„Кад ћу своју главу изгубити! 455
„Ти ћеш бити пред сватима први,
„И први ћеш изгубити главу!
„Зар да нема међу нама Марка,
„Сваком би се под ноге пустили?
„Да нестане Марка и Милоша, 460
„Шта би онда са земљам' чинили?
„Ал то Ђури мило не бијаше,
„Па преда се објесио главу.
Али њему Милош одговара:
Шта је Ђуро, што си с' замислио? 465
„Кад ја будем заметнути кавгу,
„Нећу много требато сватова,
„Него седам по избор момака:
„Ево прво до три Југовића,
„Па му сваког по имену каже. 470
„Ево мене пред њима првога,
„И дијете Бановић Секула,
„И Ивана млада бајрактара,
„И Милана побратима мога!"
Развише се крстати барјаци, 475
Отле су се свати подигнули,
Кудгођ ишли кићени сватови,
И сађоше мору дебеломе.
Кад сватови мору силазили,
Хабер даје Обилић Милоше, 480
Да се краље сватовима нада.
Дође књига краљу сплетачкоме,
Да тријеби конак за сватове.
Књигу гледа од Сплетака краље,
Брзо другу књигу одговара, 485
И Милошу у сватове спрема:
„Лако ћу ти конак тријебити,
„Него што ћу тебе замолити:
„Прије дођи Сплетку бијеломе,
„Да ми кажеш по реду јунаке, 490
„И све редом кићене сватове,
„Да се не бих за то срамотио,
„По конацим' свате растурио,
„Јер ја не знам свата ни једнога,
„Ни по избор младијех јунака, 495
„Ако нама Бог и срећа даде,
„Када сађу у поље сватови,
„Ђе је војска краља маџарскога,
„Ако свати мени здраво прођу,
„Лако ћу ја конак тријебити. 500
Дође књига Милош Обилићу:
Ту се Милош мисли замислио,
Није лако свате оставити,
Јер се боји да ће изгинути,
А још горе да краљу не дође! 505
Не зна краље свата ђавољега.
Па дозива побратима свога,
По имену Топлицу Милана,
Казује му што је и како је:
„Кад прођемо у пољу Сплетаку, 510
„Лијепо ћеш свате окупити,
На капију краљу сплетачкоме;
Ја ћу краљу ићи на дивана,
И по реду свате казивати,
А ти ћеш ми свате проводити". 515
Тако су се свати послушали
И стигоше пољу сплетачкоме.
Bожe mили nа свeму ти фала!
На капији крстати барјаци,
Што пријете сватовима проћи. 520
Милош виђе што бити не море,
Дв му туде ваља ратовати:
Искупио по избор јунаке,
А у буљук све друге сватове;
Ударише на капију тврду, 525
Наоколо исјекоше стражу,
Разорише шанце и чардаке,
Док се диже војска под оружјем,
И пред њима краље Маџарине,
Па би рек'о и би се заклео, 530
Да гром пуче у поље зелено:
Заблисташе сабље бријаткиње,
Полећеше перни буздовани,
Ту се страшна започела кавга;
Крв се љева коњма до копита, 535
Војводе су коње ужљутиле,
Пропињу се коњи у висине,
И разгоне у ширину војску.
Војска бјежи на четири стране,
Ал' се лако утећи не море! 540
С једну страну море уфатило,
С другу страну бедем и капија,
С трећу страну шанци и чардаци.
Што гођ бјеше мора дебелога,
Притисле су младе сеирџије, 545
И од морам млађани трговци,
Ђемије су крају приведепе.
Да виш сада* чуда великога,
Кад се страшиа битка започела,
Дрмнуше се на мору ђемије, 550
А војводе војску наћераше,
Разбјегоше с’ млађани трговци!
Многу војску у море хтнуше,
А некоју ногам' погазише.
Гледа краљее с висока чардака 560
И чуди се чуду великоме,
Шта се ради у пољу зеленом!
Оде Милош, оћера ждралина,
Кроз велику сплетачку чаршију!
Колико је ждрала ражљутио, 565
Позатвара хане и дућане,
Докле дође краљу на дивану!
Пред њега је краље ишетао,
И Милоша зове на чардаке;
Милош сједе а двори га краље, 570
Па му Милош пође говорити:
„Сједи краље, немој ме дворити!"
А краље му другу одговара:
„Чудо ии је, чудо гледајући!
„Да се добро нагледам јунака!" 575
У то доба кићени оватови.
Искупи се господа од града.
На дивану краља од Сплетака,
А почеше свати пролазити.
Док ето ти сватског старјешине, 580
На његову високу зеленку.
По имену Смедеревац Ђура,
Брже краље Милоша запита:
„Ко је оно на коњу зелнку?
„Великога ћурка пригрнуо, 585
„Бијели му од образа брци,
„И висока раста господскога?"
Њему Милош по имену каже:
„То је Ђуро, наша поглавица,
За њим други на коњу кулашу, 590
Б'јела лица и висока раста,
Плаве брке из образа суче,
Залио се вас у сухо злато.
Пита краље Обилић Милоша,
А Милош му по истнии каже: 595
„Оно нам је од Сибиња Јанко!"
За њим други на коњу вранчићу,
На вранчићу, у кратку ћурчићу,
Лепши бјеше од сваке ђевојке;
Сјају му се токе на прсима, 600
Пита краље ко је и како је?
„Оно нам је дијете Секула,
„То је сестрић од Сибиња Јаика!"
3а њим момак на коњу алату,
На алату вас у чисту злату, 605
Крсташ барјак носи у рукама;
Златне су му ките на барјаку,
Приваћају по плећим' јунака,
А натфаћа кићене сватове!
Пита крље ко је и како је? 610
„Оно нам је Бошко Југовићу!
„Барјактар је славноме Лазару!“
За њим момак на коњу дорату
Извадио златна буздована,
Па га баца небу и облаку, 615
Дочекује у јуначке руке,
Око себе стакла разламаше,
А под собом плоче разбијаше,
Сасипљу се стакла на сокаке.
Пита краље ко је и како је? 620
„Оно нам је Југовићу Марко,
„Брат рођени Бошка Југовића!"
А за њиме на коњу ђогату,
Висок момак, стаћан и прикладан,
Плаве брке попријеко суче, 625
На високу косату ђогату,
Грива му је пала до камена,
Сва је грива златом окићена;
Пропиње се парип у висине,
А калдрму граби у ширине, 630
Испод себе камен избацује;
Камен бије на четири стране,
И удара ђецу креветаре.
Пита краље ко је и како је?
„Оно нам је Косанчић Иване! 635
То је ђевер лијепе ђевојке!"
3а њим момак на коњу зеленку,
На зеленку, у чистоме злату,
И љепаши је од сваке ђевојке,
Фатила га мрка наусница. 640
Пита краље ко је и како је?
„Оно нам је Југовић Данило!"
За њим момак на коњу дорату,
На дорату, у сухоме злату,
На њему је чудна ђеисија. 645
Сјаје му се токе на прсима,
На прса су гује исплетене,
Под грла су главе саставиле;
Зјевкају му испод прса гује,
Па би рек’о као да су живе; 650
У руци му сабља окована,
Па је хита небу и облаку.
Голу сабљу у руку фаћаше,
А под собом коња ужљутио;
Пропиње се доро у висине, 655
Испод себе плоче изваљује,
Плоча пуца, а сипа камење;
Колико се парип ужљутио,
Из ноздрва модар пламен бије,
Из уста му пјена ударила, 660
Одлијећу б'јели клобукови,
К'о да лете б'јели голубови.
Пита краље ко је и како је?
„Оно ти је шчерци ђувегија!
„Ено теби мила зета твога, 665
„По имену војводе Милана!"
То је краљу врло мило било,
Све сватове слуге приваћаху,
У краљеве дворе довођаху;
Ту се краље чуду зачудио, 670
Па полеће у другу одају,
Ђе 'но бјеше мајка и ђевојка:
„Шћери мила, јединице млада,
Јеси л' видла господара свога?
Још га Милош ни казат не знаде, 675
Он је љепши од тебе ђевојке,
Јунаштва му у јунацим' нема!"
То гледала мајка и ђевојка.
Сви су свати двору долазили,
Лијепо им конак учинили, 680
По конацим' свате растурили,
А прљенце у краљеве дворе.
Састала се господа грађанска
И краљева бутум породица,
Да сеире господу сватове. 685
Ал’ ето ти брата рођенога,
Великога краља од Сплетака,
Мила стрица краљеве ђевојке:
Који нема од срца евлада,
Бијела му до појаса брада, 690
Па се старац с краљем разговара,
Кад му каза мила зета свога,
Колико му врло мило било,
Од земље је на ноге скочио,
И Милана рукам' злгрлио: 695
„Фала Богу, фала истиноме,
Кад ја стекох зета овакога“.
Сузе проли низ бијелу браду,
И Милану говорити пође:
„Мој Милане, к'о рођени сине, 700
Нема старац од срца евлада,
Већ краљеву шћерцу синовицу,
Лијепо ћу тебе даривати,
Много добро своје поклонити,
Јер ми нема коме останути!“ 705
Ту су свати дивно преноћили.
Кад у јутру јутро освануло,
Сватовима ручак излазио,
А по ручку господски дарови,
Дариваше што за ког бијаше: 710
Старом свату златну абаију,
А прљенцу златну амајлију,
У којој је алем камен драги,
Ш чиме виде свати проходити
И брез сунца и јасна мјесеца. 715
Југовићим' троје токе сјајне.
А Секули од злата јабуку,
Из ње златна ерпезета машу
Да му сунце не наштети лице,
Јер је љепши од сваке ђевојке. 720
Ђеверима крило и челенку.
Обилићу бошчалука златна,
И на главу од злата челенку,
На којој је седамдесет пера:
Свако перо од сухога злата 725
Девет шипки од челика љута,
Што чувају од сабље јунака.
Па Милана дариваше красно:
Прекривена дебела дората,
Прекривена златном абаијом, 730
По њој гране све од суха злата,
Искићене ситнијем бисером,
То је дарак краља од Сплетака
Од краљице тепсија од злата,
На њојзи је четерест сахана, 735
И сахани од сухога злата.
Од ђевојке златна бошчалука.
А од стрица ата четвртака,
Охраћена и опусаћена,
Све бијаше у оправи златној. 740
Па изнесе ћурка великога,
Те дарује војводу Милана,
Колико је трошка потроишо,
Томе нема краја ни есапа.
Изнутра је жута лисичина, 745
А на лице чоха извезена,
Што су везле цуре на године,
Колико је потрошено злата,
Томе нема краја, ни есапа.
То не бјеше у другога краља, 750
Ни у цара, нити у краљева,
Што се носи једном у години,
У години на Васкрсеније.
Поклања га војводи Милану
За милости своје синовице. 755
Види да ће брзо умријети
Па ће му другом останути,
Милану га воли поклонити,
Нека иде на добра јунака.
Сузе рони, кроз сузе говори: 760
„Ја мој зете, војвода Милане,
Да ми буде од Бога суђено,
Кад ја дођем својој синовици,
У походе с краљем великијем,
Отић' нећу за годину дана, 765
Онда ћу те боље даривати,
И боље се тебе нагледати".
Ту се Милан њему поклањаше,
Па га љуби у скут и у руку
И приваћа господске дарове, 770
А дарује у краљеву двору,
Све по реду што је за којега.
Почеше се справљати сватови:
Развише се крстати барјаци,
Подвикнуше сватовсхи чауши: 775
„Хазурала кићени сватови,
Изведите ђеверу ђевојку!"
Лијепо се свати опремише,
Ђевојка се с родом растанула,
И пођоше из града сватови, 780
Пратила их господа грађанска,
Па се свати с њима растанули.
Куд гођ ишли кићени сватови,
Здраво дошли двору Миланову,
Ту су били за петнаест дана, 785
Добавише и попа и кума,
По закону вјенчаше ђевојку.
Лијепо се свати розлазили,
Ђевојка је сваког даривала.
Пошто су се разишли сватови, 790
Оста Милан у бијелу двору.
Ал’ да видиш чуда великога,
Разбоље се у Милана љуба,
Болује му на бијелу крилу,
По крилу му сузе прољеваше. 795
То Милану врло жао било,
Па говори својој вјерној љуби:
„Шта је љубо, госпојице млада
Што прољеваш сузе низ образе?
Ил, ти жао баба рођенога, 800
Ил’ ти моји не по вољи двори,
Ил' господар војвода Милане?"
А Милану драга одгоаара:
„Стид је мене у те и гледати,
А камо ли с тобом говорити: 805
Ја сам баба прежалила свога,
По вољи су мени твоји двори,
А још више Милан господаре,
Већ ми жао до Бога милога,
Што ми не би од Бога суђено, 810
Да ти будем до вијека љуба,
Млад остајеш, другу ћеш љубити,
А ја млада у земљи трунути!"
То изусти, па душу испусти.
То Милану врло жао бјеше, 815
Па он своју сахрањује љубу,
Око гроба навраћа водицу,
Око воде посади лозицу,
И искити сићаним цвијећем,
А постави крста од мрамора, 820
По њему су слова исписана:
Ко је жедан нек пије водицу,
Ко је гладан нек бере лозицу,
Који хоће нека бере цв'јеће.
То дочуше сви редом јунаци, 825
Па је њима врло жао било,
У Милана што умрије љуба,
Јер зашто се јунаци мучише,
И хоћаху погубити главе.
То је било када се чнило 830
Ми велимо, да се веселимо.
(Из збирке Николе Т. Кашиковића)
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
