Женидба Змај-Огњеног Вука
(Из Херцеговине)
Подиже се Змај-Огњени Вуче
Од Сријема бијелога града,
Пак он тражи за себе ђевојку,
Покрај мора низ морске лугове:
Ђе год нађе за себе ђевојку, 5
Ту за њега пријатеља нема,
Ђе би било за њег' пријатеља,
Ту не има за њега ђевојке;
Док он дође до Млетака града
До онога краља од Млетака 10
По имену Дужде Латинина.
Ту је Вука срећа намјерила
И у краља цуру запросио,
Запросио, пак је испросио,
Краљу даде прстен и јабуку, 15
На јабуци свадбу одгодише:
„Свадба наша за петнаест дана,
„Док ја дођем Сријем-земљи равној
„И покушим на киту сватове.“
Док је Вуче цуру испросио 20
И док рече: „моја је ђевојка,“
Много пусто благо потрошио,
Потрошио на товаре благо,
Пак отален Вуче полазио
И за њиме краље пристануо 25
И краљица стара госпојица,
Те овако њему говорише:
„О наш зете, Змај од огња Вуче!
„Ако Бог да, те нам будеш суђен,
„Када станеш купити сватове, 30
„Ти покупи господу сватове,
„Све племиће и господичиће,
„А не води Краљевића Марка:
„У пиву је тешка пијанџија
„А у кавзи љута кавгаџија, 35
„Он ће теби заметнути кавгу
„И сватове забун учинити.“
Пак отален Вуче полазио,
И за њиме свасти пристануле,
Младе свасти и старе пунице, 40
Дарују му златне бошчалуке,
А он њима рушпе млетачкиње;
Пак отален отиште вранчића,
Куд год иде, до Сријема сиђе.
А кад дође својој танкој кули, 45
Далеко га мати опазила,
А мало га ближе сусретала,
Руке шире, у лице се љубе,
За јуначко испитују здравље,
Узеше се за бијеле руке, 50
Шак одоше на бијелу кулу,
Сједе мајка уз кољено синка,
Објема га рукам' загрлила,
Загрлила, па га пољубила:
„О мој сине, Змај од огња Вуче! 55
„Јеси ли се уморио, сине?
„Јеси л' нама цуру испросио,
„Себи злато, мени замјеника?“
Одговара Змај од огња Вуче:
„Моја мајко, моја милоснице! 60
„Нијесам се врло уморио,
„Али јесам цуру испросио
„У поносну бијелу Млетаку
„У онога краља од Млетака
„По имену Дужде Латинина; 65
„Веће ваља купити сватове,
„Овако су мене сјетовали,
„Сјетовао пунац и пуница:
„„О наш зете, Змај од огња Вуче,
„„Када станеш купити сватове, 70
„„Све нам купи господу сватове,
„„А не води Краљевића Марка,
„„У пиву је тешка пијанџија
„„А у кавзи љута кавгаџија.“
Проговара остарјела мајка: 75
„О мој сине, Змај од огња Вуче!
„Кад не зовеш Краљевића Марка,
„Онда не ћеш ни имат” јунака.“
Пак старица на ноге ђишила,
Те дохвати дивит и калема 80
И хартије књиге нешарене,
Своме сину подаде у руке,
Па сјетује мила сина свога,
Те растура књиге шаровите.
Најпре Вуче књигу направио, 85
Те је шаље своме ђеду милу,
По имену Смедеревац Ђуру:
„О мој ђеде, Смедеревац Ђуро!
„Да си брже Сријем-земљи равној,
„Ево ти се женим у добри час, 90
„Далеко сам цуру запросио,
„У Млетаку граду бијеломе
„У онога Дужде Латинина,
„Да ми, ђедо, у сватове пођеш;
„И поведи стотину сватова.“ 95
Ону паље, другу ситну пише,
Пак је шаље у земљу Маџарску,
А на руке Љутици Богдану:
„Побратиме, Љутица Богдане!
„Да си брже Сријем-земљи равној, 100
„Ево ти се женим у добри час;
„И поведи стотину сватова.“
Ону шаље, другу направио,
Пак је шаље Рељи од Пазара:
„Побратиме, Реља Бошњанине! 105
„Да си брже Сријем-земљи равној,
„Ево ти се женим у добри час,
„Далеко сам цуру запросио
„У Млетаку бијеломе граду,
„Пак и тебе зовем у сватове, 110
„Поведи ми стотину сватова.“
Ону шаље другу направио,
Пок је шаље Топлици Милану:
„О Милане, мио побратиме!
„Да си брже Сријем-земљи равној, 115
„Ево ти се женим у добри час,
„Далеко сам цуру запросио
„У Млетаку бијеломе граду,
„У онога дужда од Млетака.“
Ону шаље другу ситну пише, 120
Пак је шаље Обилић Милошу:
„Побратиме, војвода Милоше!
„Да си брже Сријем-земљи равној,
„Ево ти се женим у добри час,
„Далеко сам цуру испросио 125
„У Млетаку бијеломе граду
„У онога дужда од Млетака,
„Пак и тебе зовем у сватове.“
Ону шаље другу ситну пише,
Пак је шаље до Прилипа града, 130
А на руке Краљевићу Марку:
„Побратиме, Краљевићу Марко!
„Да си брже Сријем-земљи равној,
„Ево ти се женим у добри час,
„Далеко сам цуру испросио, 135
„У Млетаку бијеломе граду
„У онога дужда од Млетака,
„Пак и тебе зовем у сватове,
„Нек имадем од боја јунака,
„Ако буде до невоље љуте, 140
„Да се мени у невољи нађеш.“
Кад је таке књиге раскитио,
Ситне књиге на четири стране,
Мало вриме за дуго не било,
Док ево ти Смедеревац Ђура 145
И за њиме стотину сватова.
Таман свате табор учинили,
По ливади пошеше чадоре,
Добре коње у топле подруме,
А војводе на бијелу кулу, 150
Таман сјели те се одморили,
И хладна се напојили вина —
Док ево ти Љутице Богдана
И он води стотину сватова,
Свате воде на- росну ливаду, 155
А војводе на бијелу кулу.
Таман сјели, те се одморили,
За јуначко испитали здравље
И хладна се напојили вина,
Док ево ти Топлице Милана 160
И он води стотину сватова,
Свате воде на росну ливаду,
А војводе на бијелу кулу.
Таман сјели, те се одморили
И хладна се напојили вина, 165
Док ево ти војводе Милоша
И он води стотину сватова,
Свате воде на росну ливаду,
А војводе на бијелу кулу.
Таман сјели, те се одморили 170
И хладна се вина напојили,
Док ево ти Краљевића Марка
За њим свата ниједнога нема,
Низ шарина ноге опростио,
Низ бедрицу објесио ћорду, 175
Куцука му по мермер-камену,
Далеко га Вуче опазио,
Собом иде у сретање Марку
И под њиме шарца прихватио,
Одведе га под бијелу кулу 180
И под кулом разјаха шарина,
Руке шире у лице се љубе,
За јуначко испитују здравље,
Узеше се по бијеле руке,
Пак одоше на бијелу кулу, 185
Ђе но сједе све српске војводе.
Кад изиђе Краљевићу Марко,
Војводама божју помоћ даје,
Војводе му прихватиле здравље,
Испред њега на ноге скочиле, 190
Руке шире, у лице се љубе,
За јуначко испитују здравље,
Пак сједоше пити хладно вино.
Кад сватове такум учинили,
Пребројише хиљаду сватова, 195
Ту је њихе данак оставио
А тавна их ноћца прихватила.
Кад у јутру јутро освануло,
Ударише бубњи и свирале,
Завикаше кићени чаупи: 200
„Хазурала, кићени сватови!“
Ко је коњик, притеже колане,
Ко је пјешац на ноге опанке;
Развише се црвени барјаци,
И пођоше кићени сватови. 205
Таман свати конак одмакоше
И ту један конак учинише,
Пак отален свати појездише,
Пак и други конак измакоше,
Кад су били на трећем конаку, 210
Док ево ти књиге шаровите,
Од краљице ђевојачке мајке:
„О мој зете, Змај од огња Вуче!
„Ни се мори, ни води сватова,
„Други ти је цуру препросио, 215
„Препросио Гојко Маџарине,
„Три товара блага натурио,
„Прије тебе дош'о до ђевојке,
„Јеси л' чуо, Змај-Огњени Вуче!
„Који прије до ђевојке дође, 220
„Његова је лијепа ђевојка.“
Кад сватима така књига дође,
Проговара Змај-Огњени вуче:
„Сад што ћемо, моја браћо драга,
„Како ћемо вратити сватове, 225
„Други ми је цуру уграбио?“
Кад зачуше све српске војводе,
За муку им свијем било љуту,
Проговара Смедеревац Ђуро:
„Браћо моја, хиљаду сватова! 230
„Ако ћете мене послушати,
„Барјактари савијте барјаке,
„А војводе коње повратите,
„Други нам је цуру уграбио.“
Кад зачуо Марко Краљевићу, 235
Он на Ђура очи исколачи:
„Сједи доље Смедеревац Ђуро,
„Да ја знадем и да сам видио,
„Да су твоју посијекли главу,
„Ни опет се Марко вратит' не ће, 240
„Без ђевојке јал' грднијех рана.“
Пак завика Марко Краљевићу:
„На ноге се, моја браћо драга!“
Пак отален коње посједоше,
Куд год ишли до Млетака сишли. 245
Кад дођоше граду Млетачкоме,
Кад то дош'о Гојко Маџарине
И довео три хиљаде свата,
Уграбио лијепу ђевојку.
Кад то виђе Краљевиићу Марко, 250
Он не иде до краљеве куле,
Већ он иде пољу у ширине,
Па на пољу коње разјахапше,
Све попеше бијеле чадоре,
А побише првене барјаке, 255
Пак војводе хладно пију вино.
Тако стало два бијела дана,
Кад је треће јутро освануло,
Док пукоше на граду топови
Седамдесет један за другијем, 260
Отвори се на граду капија,
Док ево ти Гојка Маџарина
И он води три хиљаде свата,
Међу њима дилбер-Јефимију,
Милу шћерцу Дужде Латинина, 265
На срамоту Змај-Огњеном Вуку.
Кад бијаху пољу у ширине,
Онда вели Смедеревац Ђуро:
„О војводе, моја браћо драга!
„Прођите се ђавола и врага, 270
„Није лако један на тројицу:
„Два љешника ораху су војска,
„Двије руке једне се не боје,
„Како ћемо на њих ударити!“
Кад то зачу Краљевићу Марко, 275
На њег” Марко очи исколачи:
„Сједи доље, Смедеревац Ђуро!
„Кад си таки јунак од мејдана,
„Ти отпаши криву ћемерлију
„А припаши женску опрежину, 280
2. ЛБепше ће те бити погледати
„И боље ће теби уисати;
„Ја се цуре оставити не ћу
„Док ја своје не 'крвавим ћорде,
„Јер имаде три бијела дана, 285
„Од како ми сабља поиграва
„И из кора полијеће сама,
„А данас је вакат и вријеме,
„Када ћу је крви напојити.“
Пак то рече, на ноге ђипио, 290
На сватове срклет учинио,
Док сватови коње посједоше,
Одмакопе Гојкови сватови
Преко поља два пуна сахата.
Кад сватови коње наћераше 295
У четвртом њихе достигоше.
Кад стигоше кићене сватове,
Да ви'ш Марка, родила га мајка!
Он дозива Рељу и Милоша:
„Побратиме, Реља и Милоше! 300
„Проћерајте два коња велика
„И ето вам Љутице Богдана,
„Престигните Гојкове сватове,
„Заузбијте три хиљаде свата,
„Ја ћу свога наћерат' шарина 305
„И са мном је Змај-Огњени Вуче,
„Ја се прије оканити не ћу,
„Нег' проћерам стражње мимо прве.“
То рекоше, коње наћераше,
Пак се стаде крвца прољевати, 310
Проћераше три српске војводе,
Заузбише три хиљаде свата,
Марко стражње наћера сватове
И са њиме Змај-Огњени Вуче,
Све протоне стражње мимо прве. 315
Куд пролази Змај-Огњени Вуче,
Добра бише кола пролазила,
Куд пролази Краљевићу Марко
И троја би кола пролазила,
Док дођоше оба до ђевојке, 320
Код ђевојке Гојко Маџарине
И код њега два млада ђевера,
Два братића Гојка Маџарина
У рукам' им двије оштре ћорде.
Онда вели Змај-Огњени Вуче: 325
„Побратиме, Краљевићу Марко!
„Ти причувај лијепу ђевојку
„И погуби два ђевера млада,
„Ја ћу Гојку на мејдан изићи.“
Шроговара Краљевићу Марко: 330
„Сједи Вуче на зло ударио,
„Море тебе Гојко погубити,
„Пак остати цура удовица,
„Куда ћу је онда удомити?“
Пак потеже сабљу оковану, 335
Те погуби два млада ђевера
И уграби лијешу ђевојку,
Пак је даде Змај-Огњеном Вуку.
А да видиш Гојка Маџарина,
Он поврати бијесна зекана, 340
Те на Марка јуриш учинио,
Пак завика Марку Краљевићу:
„Копилане, Краљевићу Марко!
„Држи ми се на коњу шарину.“
Пак отиште џиду танковиту, 345
Да погоди Марка на шарину,
А у Марка шарац бињеџија,
Нему паде на прва кољена
И на стражње поклекнуо кључе,
По њему се положио Марко, 350
Изнад њега џида налећела,
А Марко је руком ухватио,
Саломи је на двоје на троје,
Па је баци у зелену траву,
А завика Гојка Маџарина: 355
„Копилане, Гојко Маџарине,
„Држи ми се на коњу зекану!“
Да ви'ш Марка родила га мајка!
Срдито је џиду отиснуо,
Да погоди њега на зекану, 360
Ал” је јунак Гојко Маџарине!
Положи се по коњу зекану,
Изнад њега џида налећела,
А Гојко је руком ухватио,
Преломи је на двоје на троје, 365
Пак је баци у зелену траву.
Док дебеле коње повратише,
Потегоше перне буздоване,
Буздованим' пера обломише,
А балчаке у траву бацише; 370
За бритке се сабље прихватише,
Сијекућ' се сабље саломише
До балчака и до десне руке,
Пак балчаке у траву бацише;
Коњи им се прсим' ударише, 375
А јунаци по плећим' узеше,
С добријем се коњма раставише,
Насатице у траву падоше,
Обојица на ноге скочишe,
Намјери се јунак на јунака. 380
Све то гледа Змај-Огњени Вуче,
Он се к њима ближе примицаше,
На сабљу је наслонио руку,
Да поможе Краљевићу Марку,
Ал' не даде Краљевићу Марко, 385
Већ на Вука очи исколачи:
„Нека мало, Змај-Огњени Вуче!
„Да видимо, ко је јунак бољи.“
Пак је срцу гајрет учинио,
Те је Гојком о тле ударио, 390
Кад је Марко Гојка оборио,
Он се хвати низ бедрицу руком,
Да извади криву ћемерлију
И Гојкову посијече главу,
Кад му сабље у корама нема, 395
Пак завика Змај од огња Вука:
„Побратиме, Змај-Огњени Вуче!
„Дохвати ми криву ћемерлију.“
А Вуче му сабљу дохватио,
И Гојкову посијече главу. 400
Сједе Марко у зелену траву,
Те се мало Марко одморио,
Одморио и отпочинуо,
Пак отален на ноге скочише
И дебеле коње посједоше, 405
У сватове коње наћераше,
Те гледају кићене сватове,
Ко је ост'о ко л' је погинуо.
Од војвода ниђе никог нема
Осим једна лијепа ђевојка, 410
Уставила висока лабуда,
И прољева сузе низ образе
Молећи се Богу истиноме:
„Дај ми, Боже, вјетар са планине,
„Да укине таму у планини, 415
„Да ја видим кићене сватове,
„Ко ли гине, ко ли придобива?“
У то доба Марко Краљевићу
И са њиме Змај-Огњени Вуче,
Под ђевојком коња ухватише, 420
Изведоше пољу у ширине,
Ђе но није крвца прољевена.
Кад изиђе Марко Краљевићу
Из велике крвце прољевене,
Он одјаха бијесна Шарина, 425
А одјаха лијепу ђевојку,
Шак разапе свилена чадора,
Престаде се крвца прољевати.
Кад погибе Гојко Маџарине,
Ко му бјеше здраво од сватова, 430
Све побјеже лугом зеленијем,
Ко погибе ни тражит' га не ће,
А Вукови свати задобише;
Онда вели Краљевићу Марко:
„Побратиме, Змај-Огњени Вуче! 435
„Ти поврати дебела гаврана,
„Те ми тражи до два побратима,
„Побратима Рељу и Милоша.“
А кад зачу Змај од огња Вуче,
Он појаха дебела гаврана 440
Пак наћера пољем широкијем,
Све прескаче коње и јунаке,
Изгинуте пак и израњене,
А све тражи Рељу и Милоша,
Док он срете војводу Милоша, 445
Крвава му до балчака ћорда
И бијеле до рамена руке,
И ждралина крвљу обојио,
Пак он Вуку божју помоћ виче,
А Вуче му Бога прихватио, 450
Онда вели Змај Огњени Вуче:
„Шобратиме, војвода Милоше!
„Што си тако себе уморио,
„Ћемерлију крвљу обојио
„И бијелу до рамена руку?“ 455
Њему вели војвода Милоше:
„Јадан брате, Змај од огња Вуче!
„Није шала три хиљаде свата,
„И кад буду пребијели јањци,
„Пак с' упљежу из планине вуци, 460
„Кад освоје на буљуке јањци,
„Бе не знају куд с' обрћу вуци,
„А некмо ли у боју јунаци —
„Тако смо се данас уморили:
„У Гојка је три хиљаде свата 465
„А у наске хиљаду јунака,
„Све удари један на тројицу,
„Ја и Реља ни есаба нема.“
Када срете војводу Милоша,
Док ево ти Реље од Пазара, 470
На парипу ноге прекрстио,
Крвава му сабља у рукама,
А све виче на коњу голему:
„Ђе си брате, Краљевићу Марко?
„Јеси ли нам сачувао Вука? 475
„Да нам није допануо рана?“
У то доба Змај-Огњени Вуче,
Пак он Рељи божју помоћ виче,
А Реља му прихватио здравље.
Руке шире, у лице се љубе, 480
За јуначко испитују здравље.
Таман Реља проћера парипа,
Док ево ти Топлице Милана,
На дорату к'о на горској вили,
У руци се црвен барјак вија, 485
Њему Вуче божју помоћ виче,
А Милан му прихватио здравље,
Руке шире, у лице се љубе,
За јуначко испитују здравље.
Таман Милан проћера дората, 490
Док ево ти Смедеревац Ђуре
На лабуду к'о на горској вили,
А какав је Смедеревац Ђуро!
На глави му капе не имаде,
Изгубио калпак и челенку, 495
Изгубио ћурка великога,
Изгубио криву ћемерлију,
Само држи за дизгин ђогина,
И ту њега дочекао Вуче,
Сви одоше Маркову чадору, 500
Искупише кићене сватове,
Избројише кићене сватове,
Набројише три стотине свата.
Док отален цуру шоведоше,
Одведоше до Сријема града, 505
А до куле Змај-Огњеног Вука.
Кад се мало свати одморили,
Доведоше и попа и кума,
Привјенчаше ђевојку за Вука,
Свадбовали за петнаест дана, 510
Свадба била, па се растанула.
Кад пођоше све српске војводе
Све по реду завичају своме,
Сваког прати кићена Латинка
И дарива господу сватове 515
Све по реду коње и јунаке,
Они њојзи рушпе Млетачкиње.
Сваки оде завичају своме,
Оста Вуче са вијерном љубом.
