Женидба Љубовића Бега
(Кате Мурат)
Рече мајка Љубовићу Бегу:
»Љубовићу, драго д’јете моје!
Што се, моје, ти не жениш, д’јете?
Веће сам ти остар’јела мајка,
не могу ти ни прешетат’ двора, 5
ни носити кључа сребрнога,
ни чинити по двору измета;
нег’ се жени, драго д’јете моје.«
Бего својој говорио мајци:
»Ја б’ се, моја, оженио, мајко! 10
Обих много земље и градова,
ја не нађем за себе ђевојке.
Ђе би наш’о ђевојке за себе,
ту не нађем кући пријатеља;
ђе ја нађем кући пријатеља, 15
ту не нађем за себе ђевојке.
Ма сам чуо, мила моја мајко,
а да има једна цура млада
у Врговцу, граду бијелому,
сестра драга Врговац Алије. 20
Ма сам чуо Бего од другога
да је много просило јунака,
да ј’ свакому млада забавила;
ја би по’шо, мила моја мајко,
просит’ л’јепе Врговкиње Фајке, 25
ма се страшим, мила моја мајко,
да ми не би млада забавила;
би волио изгубити главе
него да ми забави ђевојка.«
Бегу стара говорила мајка: 30
»Хајде, Бего, драго д’јете моје!
Хајде, Бего, и проси ђевојке,
теби чему забавити нема;
имаш, Бего, силновито благо,
а ти немаш брата ни сестрице, 35
немаш с кијем разд’јелити благо.«
Кад је Бего своје мајке чуо,
стане Бего па се реси л’јепо,
ни у вело ни у б’јело платно,
нег’ у свилу и у сухо злато, 40
стави на се капе самурлије,
а за капу дванаес’ перјаница,
све дванаес’ од сухога злата,
све му с’ перје на перје наслања
и Бегу се вију око врата 45
да га сабља погубит’ не може.
Утом мајка коња направила.
Кад се Бего на коња бацио
и својој је мајци говорио:
»Остан’ с Богом, мила моја мајко!« 50
Бегу стара говорила мајка:
»Пођи с Богом, драго д’јете моје!
Срећан, синко, у ђевојци био!«
Па с’ отоле Бего отправио.
Куд го’ иђе, у ђевојке сиђе. 55
Кад је био росну уз ливаду,
уз ливаду Врговац Алије,
видио га од Врговца Але.
Кад видио Бега Љубовића,
он је Фајке сестре дозивао 60
и Але је сестри говорио:
»Сестро моја Врговкињо Фајко!
Ев’ одовуд Љубовића Бега
из бијела града Невесиња,
иде тебе просити у мене. 65
Л’јеп је Бего, није му забаве:
кад би рекла да га узет’ нећеш,
корда моја — прошла би те глава!«
Кад је Фајка свога брата чула,
на прозор је износила главе. 70
Нетом Бега очима виђела,
Бего јој је срцу омилио.
Пође Фајка б’јеле у камаре,
стане Фајка ресит’ лице б’јело;
а он јунак Врговац Алија, 75
шета Але дворе пред бијеле,
он је Бега л’јепо причекао
и вод’о га у дворе бијеле,
за пуне га сопре поставио.
Говори му Љубовића Бего: 80
»О мој побре Врговац Алија!
Н’јесам дош’о Врговцу б’јелому
да ја пијем ракије и вина
у твојему двору бијелому;
нег’ сам Бего у Врговац дошао[1] 85
просит’ Фајке, драге сестре твоје;
Фајка л’јепа узет’ хоће ли ме?«
Говори му Врговац Алија:
»О мој побре Љубовића Бего!
Чекај мене, драги побратиме, 90
да ја питам Фајке сестре моје,
сестра моја узет’ хоће ли те.«
Па се Але на ноге скочио,
сестри Фајци иде на камаре
и Фајци је сестри говорио: 95
»Л’јепа Фајко, драга сестро моја!
Ево тебе добра срећа иште,
јунак добар Љубовића Бего
из бијела рамна Невесиња.
Сестро моја, узет’ хоћеш ли га?« 100
Кад то чула племенита Фајка,
шета Фајка б’јеле из камаре
како б’јела из планине вила.
Кад виђела Љубовића Бега,
нетом Бега очима виђела, 105
Бего јој је срцу омилио.
Ту је Бегу тврде вјере дала,
Бего Фајку дарим’ накитио,
прстен дава Љубовића Бего,
прстен дава, вјере уговара: 110
»Ова вјера, драга душо моја,
ова вјера за петнаес’ дана
док ја Бего Невесињу дођем
и сакупим кићене сватове.«
Па с’ отоле Бего отправио. 115
Није Бего ни до двора дош’о,
други му је драгу препросио:
јунак добар Куна Асанаго;
Алију је благом наметнуо,
а ђевојку дарим’ накитио; 120
више Куне један прстен ваља
нег’ сви дари Љубовића Бега.
Кад виђела лијепа Фајкула,
она Бегу б’јелу књигу пише:
»Драго моје, Љубовића Бего! 125
Мило моје, не мучи се драго;
не мучи се ни води сватове:
други ме је јунак препросио,
јунак добар Куна Асанаго;
дође ђинђел с мора дебелога, 130
он донесе благо небројено,
мога брата благом наметнуо,
мене Фајку дарим’ накитио.
Више Куне један прстен ваља
него, Бего, сви твоји дарови! 135
Него дођи Врговцу б’јелому,
дођи, Бего, и узми дарове,
дођи, Бего, кад год ти је драго.«
А кад Бегу б’јела књига паде,
књигу лега Љубовића Бего, 140
књигу лега, сузам’ је пол’јева.
Све ми Бега стара гледа мајка,
па је Бегу сину говорила:
»Драго моје, Љубовића Бего!
Откле, синко, б’јела књига паде 145
кад је легаш тако невесело?«
Кад је Бего своје чуо мајке,
од јада јој казати не може,
нег’ је мајци на скуто[2] бацио.
Прими стара листак књиге мале. 150
Кад виђела Љубовића мајка,
кад виђела што ђевојка пише,
грохотом се стара насм’јејала
и Бегу је сину говорила:
»Не бој ми се, Бего, д’јете моје! 155
Сама ће ти млада Врговкиња,
сама ће ти на двор дошетати.«
Па пошета стара у камаре,
па ми стане б’јелу књигу пише
а на руке Фајци Врговкињи; 160
овако јој у тој књизи пише:
»Врговкињо, л’јепа моја Фајко!
Л’јепа Фајко, несуђена нево!
Што си мога Бега оставила,
то си, Фајко, добро учинила. 165
Нетом ми је Бего двору дош’о,
он ми се је на смрт поболио,
умр’јет’ хоће, пребољет’ ми неће;
мој је Бего тебе поздравио,
у поздраву јес’ ти поручио 170
да ти дођеш рамну Невесињу,
да му свијеш в’јенца зеленога,
душо моја, десном руком твојом;
л’јепе 'е ти халанити даре.«
Кад је књигу б’јелу накитила, 175
тад је младу књигоноши дава
и њему је стара говорила:
»На ти књиге, млади књигоношо!
Носи књиге Врговцу б’јелому
на двор б’јели Врговац Алије. 180
Не дај књигу никому у руке
него Фајци, сестри Алијиној.«
Па му дава четири цекина:
»На то теби, књигоноша млади!
Кадар дођеш Врговцу рамному, 185
ти се напи вина црљенога!«
Па с’ отоле момче отправило,
здраво дође Врговцу б’јелому
на двор б’јели Врговац Алије.
Књигу не да никому у руке 190
него Фајци, сестри Алијиној.
Прими Фајка листак књиге мале,
по књизи је очим’ погледала,
па се л’јепа насм’јеје ђевојка.
Све је гледа Врговац Алија; 195
Але својој сестри говорио:
»Л’јепа Фајко, драга сестро моја!
Откле теби б’јела књига паде
кад је легаш и на њу се смијеш?«
Л’јепа Фајка брату одговара: 200
»О мој брате Врговац Алијо!
Ово ми је пака[3] књига мала
из бијела рамна Невесиња
од ње мајке Љубовића Бега.
Она мени у књизи китила 205
да сам, брате, добро учинила
а ја Бега што сам оставила:
он нетом је Невесињу дош’о,
да се ј’ Бего на смрт поболио,
умр’јет да ће, ма пребољет’ неће. 210
Да је Бего мене поздравио,
у поздрављу мени поручио
да ја, Фајка, Невесињу дођем,
да му свијем в’јенца зеленога
ја ђевојка десном руком мојом; 215
да ће м’ Бего халанити даре,
нећу м’ доћ’,[4] брате, добро моје,
да би даре нигда не виђела!«
Алија је сестри говорио:
»Хајде, Фајко, драга сестро моја, 220
кад ћ’ ти Бего халанити даре:
грехота је онаке дарове пустит’,
сестро, из б’јелога двора.«
Л’јепа Фајка брату одговара:
»Нећу ни доћ’, брате, добро моје, 225
знат’ ми нигда не виђет’ дарова,
ер се страшим да превара није.«
Мучно Али пустити дарове
иж његова двора бијелога;
он је сестри својој говорио: 230
»Сестро моја, ти се реси л’јепо
и ти пођи рамну Невесињу
двор на б’јели Бега Љубовића.
Да би теби добром срећом било
да би Бега у животу нашла, 235
да б’ ти л’јепе халанио даре!
Грехота би, моја сестро, била
ове даре из двора пуштити.«
Кад то чула племенита Фајка,
пође Фајка па се реси л’јепо. 240
А кад се је л’јепо уресила,
узела је штитка свиленога:
кадар буде ходити горицом,
што ћ’ се млада штитити од сунца.
Па јој Але коња направио, 245
Фајка с’ коњу у седло бацила,
удре коња рамну Невесињу
двор на б’јели Бега Љубовића.
Кад је била росне уз ливаде,
уз ливаде Љубовића Бега, 250
он је Бего гледа са прозора
и својој је мајци говорио:
»О госпођо мила моја мајко!
Ев’ одовуд Врговкиње Фајке!
Погледај је, мила моја мајко, 255
а каква је Врговкиња млада,
би л’ ми за њом живо срце пукло!«
Бегу своја говорила мајка:
»Драго моје, Љубовића Бего!
Хајде, Бего, твоје у камаре, 260
и ти лези меке у душеке,
ти се покри по лишцу махрамом
како да си преминуо, синко;
ја ћу поћи дворе пред бијеле,
па ћу сјести жуте под наранче, 265
расплести ћу жуте косе моје
цмилит’ хоћу како змија љута
без невоље, колик’ за невоље;
ја ћу младе причекат’ ђевојке,
ја ћу р’јети младој Врговкињи: 270
’Добро дошла, несуђена нево!
Синоћ ти је Бего преминуо,
на смрти је мени оставио
да ти дођеш, л’јепа моја Фајко,
да му свијеш в’јенца зеленога, 275
да га ставиш Бегове на главе,
л’јепа Фајко, десном руком твојом;
на дар теби дари свиколици.’«
Кад је Бего своје чуо мајке,
грохотом се Бего насм’јејао 280
и он пође б’јеле у камаре,
па ми леже меке у душеке,
покрио се по лишцу махрамом.
Да ко види млада Бега мајке!
Расплела је жуте косе своје, 285
па ми сједа пред двор под наранчу,
цмили стара како змија љута,
косе кида, грди лишце своје.
У то дође Врговкиња млада;
Беговој је мајци говорила: 290
»О госпођо Љубовића мајко!
Сто ти цмилиш и сузе прол’јеваш?
Оли ти је Бего преминуо?«
Али јој је стара говорила:
»А ђе си ми, несуђена нево? 295
Синоћ ти је Бего преминуо,
на смрти је мени оставио
да ти дођеш, л’јепа моја Фајко,
да му свијеш в’јенца зеленога
да га ставиш Бегове на главе, 300
л’јепа Фајко, десном руком твојом;
на дар теби дари свиколици.«
Кад то чула млада Врговкиња,
пошетала куле у високе,
младу Бегу б’јеле у камаре. 305
Кадар Бегу у камаре дође,
диже Бегу са лишца махраме,
говори му Фајка Врговкиња:
»А л’јеп ти си, Љубовића Бего!
Не би рек’о да си преминуо, 310
него да си санак ухитио.
Да ја млада немам вјереника,
сад би мени живо срце пукло.
Ма ја млада и не хајем за те
ер ђевојка моје имам драго, 315
мога драга Куну Асанага.«
Кад то чуо Љубовића Бего,
срцу живу одољет’ не може;
он ђевојке л’јепо ухитио,
па је меке баца на душеке 320
и Фајци је лишце обљубио;
а кад јој је лишце обљубио,
он је л’јепој Фајци говорио:
»Пођи с Богом, Врговкињо Фајко,
и поздрави Алу, брата твога, 325
ја да сам га Бего поздравио,
у поздрављу њему поручио
да те даде кому му је драго;
ма да мени моје врати даре.«
Кад то чула Врговкиња млада, 330
цмили јадна и сузе прол’јева.
Бегу своја говорила мајка:
»Д’јете моје Љубовића Бего!
Кад си младе љубио ђевојке,
не враћај је двора из б’јела,[5] 335
д’јете моје, нег’ се жени за њу.«
Бего својој говорио мајци:
»О госпођо мила моја мајко!
Да не гледам Бога великога,
да ме н’јеси породила, мајко, 340
вјера моја, би те прошла глава.
Идем Бего у лов у планине;
ако Фајке ја у двору нађем,
тврда вјера, осјећу јој главе.«
Тез’јем Бего из двора отиђе. 345
Кад виђела млада Врговкиња,
она свога коња узимала,
па се свога бацила на коња,
коња удре рамна пут Врговца,
невесело свога коња игра. 350
Све је глед’о Врговац Алија
са висока од двора прозора,
види своју сестру невеселу.
Супроћ сестри својој ишетао
и сестри је својој говорио: 355
»Добро дошла, драга сестро моја!
Што си срца тако невесела?
Што ти Бега жалиш Љубовића
што је теби Бего преминуо?
Је л’ ти л’јепе даре халанио?« 360
Фајка свому брату говорила:
»Зли ти дари, а горе ти било!
Он је Бего мене преварио
и моје је лишце обљубио
и пошље ме из двора љубљену. 365
И још те је Бего поздравио,
у поздрављу јес’ ти поручио
да ме дадеш кому ти је драго,
ма да м’ вратиш племените даре.«
А кад Але своје сестре чуо, 370
он је сестри својој говорио:
»Фала Богу, драга сестро моја,
фала Богу, кривина је моја:
ја се нећу женит’ никадара.«
Дан по данак, девет годиница, 375
нит’ се жени Врговац Алија,
нит’ удава племенита Фајка,
нит’ се жени Љубовића Бего.
Младу Бегу б’јела књига паде
од онога цара честитога 380
да он Бего пође низ Крајине,
низ Крајине купити хараче,
низ Цетине сваке десетине;
да се Бего кроз Врговац врати
да покупи харач по Врговцу. 385
Кадар Бегу б’јела књига паде,
кад видио што му царе пише,
он ми Бего пође низ Крајине,
низ Крајине купити царине,
низ Цетине сваке десетине; 390
па се Бего кроз Врговац врати
да Врговцу покупи хараче,
иде на двор Врговац Алије.
Кад је Али испред двора био,
он запјева танко иза гласа: 395
»Мили Боже, на свему ти фала!
Ово има девет годин’ дана
да сам двору био на овому,
а ја Бего рујно вино пио,
вино пио, ђевојку просио; 400
ма је мене млада преварила,
преварила па ме оставила,
за њу не знам смрти ни живота:
оли се је млада удомила,
ол’ је млада умрла ђевојка.« 405
Говори му из куле Фајкула:
»Ход’ отоле, Љубовића Бего!
Не рани ми живо срце моје!«
Кад ђевојку Бего разумио,
у б’јеле је дворе ушетао, 410
Фајку б’јеле за руке фатио,
изведе је дворе пред бијеле,
па је баца на коња уза се
и води је двору бијелому
и за њу се Бего оженио. 415
